ЦРКВА И СЕКТЕ - Зоран Јовановић
(4) СТАРИ И НОВИ ЗАВЕТ (ЗАКОН)
У историји људског рода разликују се три Божија закона; и то: најстарији, стари, и нови или последњи.
Најстарији или природни закон Божији није био писан. Он је упечаћен у људска срца и савести као што то и каже ап. Павле о незнабошцима
(Рим. 2.14-15). Овај неписани закон је општи за сво потомство Адамово, и преношен је усмено са генерације на генерацију. Али временом, због непрестаног утицаја сатане, и због људске изопачености, овај закон је полако ишчезавао из људских срца. Стога је Бог преко Мојсија , око 15 векова пре Христа, предао Израиљу писани закон -
Старозаветни Закон Божији. Овај закон је написан на две камене таблице и садржао је 10 заповести. На првој каменој таблици биле су написане четири заповести које уређују људске односе према Богу; а на другој шест заповести које уређују наше односе према човеку.
Ни један од ова два закона није могао да спасе људски род од три главна зла: сатане, греха и смрти. Они су били само припремни закони за
Нови или Последњи закон Божији који је објављен преко Господа Исуса Христа, Сина Божијег. Нови Закон (Завет) се још зове и
Унутрашњи закон Божији (Рим. 7.22), јер се односи на најунутрашњије мотиве свих наших спољашњих делатности, и он је једини спасавајући Божански закон. За разлику од њега, Старозаветни Божији закон био је половичан и " несавршен "
(Јев. 8.7). Он је указивао људима шта је зло, грех и шта не треба чинити, али није упућивао на то шта је добро, врлина и шта треба чинити. Другим речима, Старозаветни закон је имао задатак само да констатује зло, али није имао снаге ни средства да га излечи.
Наравно, ово је све било предвиђено Божијом промишљу, још пре стварања света, с циљем да Небески лекар, Син Божији, сиђе међу људе у обличју човека, и донесе нови закон и средства за оздрављење и спасење оболелог човечанства (молитва, евхаристија, пост и остале св. тајне).
Срж Новозаветног или Унутрашњег закона Божијег може се изложити у облику
девет блаженстава (Мт. 5.3-12), и
две највеће заповести (Мт. 22.34-39). Суштина и циљ Христовог закона је:
Љубав - Љубав према Богу, и према свим људима. Господ је рекао да: " О овим двема заповестима виси цео закон (Стари) и Пророци "
(Мт. 22.40), и да " од ових нема веће заповести "
(Мк. 12.31).
Значи, љубав према Богу, и према ближњему усавршава цео Стари Закон, као што то и ап. Павле каже: " ... јер који љуби другога испунио је Закон (Стари). Јер оно: не чини прељубу, не уби, не укради, не сведочи лажно, не пожели и било која друга заповест, испуњава се у овој речи: Љуби ближњега свога као самога себе. Љубав не чини зла ближњему; љубав је, дакле, пуноћа (испуњење) закона "
(Рим. 13.8-10).
Другим речима: Љубав је изнад свих заповести и забрана јер она обуздава више него што се тражи, и чини више него што се очекује
(Гал. 5.14). Љубав је почетак и крај свих врлина, темељ и врх, извор и мати свих добара, царица свих врлина, јер је Она - Бог
(1Јн. 4.7-8).
Што се тиче Старозаветног закона, његовог ауторитета данас, сам Господ Исус Христос каже: " Закон (Стари) и Пророци су до Јована (Претече); од тада се Царство Божије благовести "
(Лк. 16.16); а апостол: " Закон се даде преко Мојсија, а благодат и истина постаде кроз Исуса Христа "
(Јн. 1.17).
Господ је Старозаветни закон најчешће називао
закон Мојсијев, Пророци и Псалми (Лк. 2.22 ; 24.44 ; Јн. 5.45-47 ; 7.19,23), а када би се обраћао јеврејским свештеницима ословљавао га је " у закону
вашем "
(Јн. 8.17 ; 10.34 ; 15.25). То наравно не значи да Старозаветни закон, који је дат
само Јеврејима, није од Бога, већ да је Бог, преко Сина Свога, подарио
целом човечанству оно шта је најсветије - Љубав, то јест Себе; јер Бог је Љубав
(1Јн. 4.7-8).
На првом апостолском сабору у Јерусалиму апостоли су ослободили незнабошце (сви народи, осим Јевреја) старозаветних стега (свих Јеврејских обреда и празника, укључујући и суботу)
(Д. ап. 15.5-29).
Апостоли о Старом Закону кажу и следеће: "... Закон нам би васпитач за Христа, ... , више нисмо под васпитачем "
(Гал. 3.23-25); " Христис је
свршетак закона ... "
(Рим. 10.4 ); " ... ево идем да учиним вољу Твоју, Боже.
Укида прво, да постави друго "
(Јев. 10.9); "
старо прође, гле, све ново постаде "
(2Кор. 5.17); " Кад је славно оно што
престаје, много ће више бити у слави оно што
остаје "
(2Кор. 3.11); " а кад вели: Нов Завет, први је учинио
застарелим; а оно што застарева и стари близу је ишчезнућа "
(Јев. 8.13); " Кад се промени свештенство, мора се и закон променити "
(Јев. 7.12); " ... јер да је онај
први без мане био, не би се
другоме тражило места "
(Јев. 8.7); " закон је имао само
сенку будућих добара, а не сам лик ствари ..."
(Јев. 10.1).
Остављамо свакоме да сам донесе закључак. Став Православне Цркве је сасвим јасан - за православне хришћане, осим
декалога (десет Божијих заповести), све остале старозаветне заповести су необавезујуће.
А што се тиче оних који би и даље да служе старозаветним стегама, ево неколико порука из Св. Писма: "... ако праведност кроз закон бива, онда Христос узалуд умре "
(Гал. 2.21); " Одвојисте се од Христа, ви који себе законом оправдавате, и од благодети отпадосте "
(Гал. 5.4); " јер се делима закона ни једно тело неће оправдати пред Њим "
(Рим. 3.20); " Јер да је дат закон који може оживљавати, заиста би од закона била праведност "
(Гал. 3.21).
На крају, ради потпунијег увида у ову материју погледати редом и следеће цитате из Старог и Новог Завета:
(Иса. 42.6-10 ; 43.18-19 ; 49.8-9 ; 59.20-21),(Јерем. 31.31-33 ; 32.39-40),(Пл. Јер. 2.6),(Јез. 34.24-25 ; 36.26-27 ; 37.24,26),(Амос. 5.21 ; Осије. 2.11-21; Зах. 11.7-16 ; Мал. 2.2-3),(Кол. 2.16-17 ; Лк. 16. 16 ; Јн. 1.17),(Рим. 3.20-22,28,31 ; 4.13-15 ; 5.1-2,20-21 ; 6.14-15 ; 7.1-8,14,21-25 ; 8.1-15 ; 10.4-10 ; 13.7-10),(1Кор. 9.20-21 ; 2Кор. 3.2-14 ; 5.17 ),(Гал. 2.16-21 ; 3.2,5,10-13,17-25 ; 4.4-11; 5.4-5,14-18), (Јев. 7.11-28 ; 8.6-13 ; 9.15-16 ; 10.1-9),(Јак. 1.25),(1Јн. 1.4-10 ; 3.11,21-24 ; 4.21 ; 5.1-5),(2Јн. 4-6), (Д. ап. 13.39 ; 15. 5-29 ; 21.28).
[svetosavlje]