BORBA ZA IKONE U HRIŠĆANSTVU

[Nelsim]

Govori o vaskrsenju kada Bog bude osudio coveka i oduzeo sam covekov zivot za vecnost, sto ljudi ne mogu - jer nemaju vlasti nad zivotomm vec mogu samo ubiti telo ali ne time i uciniti da taj cove vise ne zivi, jer ce ga Bog podici i on ce poovo biti ziv - ziva dusa.

Bn ce nakon Hristovog dolaska i suda pogubiti coveka kao celinu, i njegovo telo, i dusu koja predstavlja njega kao zivog coveka.

Sve lepo pise, vase me tumacenje ne interesuje, jasno pise da telo mogu ubiti, a ne i dusu.

 

[Laodikeja]

Ovo je tema o ikonama.

U bibliji ne postoji dusa koja egzistira ovojeno od tela, kao i pakao gde bi se ona mucila.

Dusa je u bibliji ceo covek, i u bibliji stoje izrazi "ja, ti, on, ona, ono, mene"

Zaizraz pakaostoji "grob"

Danicic i Karadjic su ove izraze prevodili sa dusa, u bibliji ne postoji.


Stih/odeljak: 1. Mojsijeva 2:7

Daničić-Karadžić (RDK):

7 A stvori Gospod Bog čoveka od praha zemaljskog, i dunu mu u nos duh životni; i posta čovek duša živa.

Ivan Šarić / Rev. Đ. Martinjak (RIŠ):

7 Tada načini Gospod Bog čovjeka (Adama) od praha zemaljskoga i udahnu mu u lice duh života. Tako postade čovjek živo biće.

Bible in Basic English (BBE):

7 And the Lord God made man from the dust of the earth, breathing into him the breath of life: and man became a living soul.

-----------------------------------------------

Stih/odeljak: Psalmi 16:10

Daničić-Karadžić (RDK):

10 Jer nećeš ostaviti dušu moju u paklu, niti ćeš dati da Svetac Tvoj vidi trulost.

Ivan Šarić / Rev. Đ. Martinjak (RIŠ):

10 Jer ti ne predaješ duše moje podzemnom svijetu; ne daš da Svetac tvoj truleža ugleda.

Aleksandar Birviš (AB):

10 jer me nećeš pustiti medj mrtve, nećeš dati da tvoj smerni trune.

Bible in Basic English (BBE):

10 For you will not let my soul be prisoned in the underworld; you will not let your loved one see the place of death.

 

[Marko1932]

Da li se u Bibliji brat moze moliti za brata?
Naravno da moze!"

Mire, slazem se sa tobom. Apostol Jakov kaze: "Ispovedajte dakle jedan drugome grehe, i molite se Bogu jedan za drugoga, da ozdravljate, jer neprestana molitva pravednika mnogo moze pomovci." Jakov 5,16.
Prema Jakovlujevom savetu za koga se vredi moliti? Za onoga s kim mozemo komunicirati i ko je u stanju da promeni svoj zivot na bolje. To svakako ne mogu pokojnici koji po Hristovim recim SPAVAJU, i nemaju dela nigde niucemu pod suncem.

Dobro si postavio pitanje: Ako su mrtvi zivi? Pa nemoguce je umreti fizicki a i dalje ziveti. To sto neke crkve tako veruju, to se ne moze dokazati Biblijom.

Pavle 12. poglavlje pocinje izjavom: "Zato dakle i mi imajuci OKO SEBE toliku gomilu svedoka, da odbacimo svako breme i greh koji je za nas prionuo, i da trcimo u bitku koja nam je odredjena. GLEDAJUCI NA NACELNIKA VFERE I SVRSITELJA ISUSA HRISTA.. 12,1.2.

U 22. stihu nastavolja: "Nego da pristupimo Sinasjskoj gori, i ka gradu Boga zivoga, Jerusalimu nebeskome i mnogim hiljadama andjela."

Vidis da Pavle ovde govori figurativno. Ne poziva on Jverej da zaista pritupe ponovo Sinajskoj goriu, nego Sinaj uzima kao simbol Hristove crkve, a isto tako i Jerusalim, nepoziva ih on da pristupe Jerusalimu u Palestini, nego nebeskom gradu Boga zivoga.

"Ka Saboru i Crkvi pravednika KOJI SU NAPISANI NA NEBESIMA, I K BOGU SUDIJI SVIH., duhovima savrsenih pravednika." 12,23.

Pavle ovde poziva Jevreje, da se ne uzdaju u ono sto je bilo u pustinji i na Sinaju, nego je vreme da se prikljuce Hristovoj Crkvi, a za to imaju dokaze istinitosti mnogih svedoka cija su imena napisana na nebu. Pavle ovde upotrebljava simbole i to nema nikakve veze sa MRTVIMA.[/QUOTE]

Mire je napisao:

Mire brate, pa Pavle ovde ne govori o Molitvi, nego poziva Jevreje da pristupe Crkvi Hristovoj koja ima mnostvo svedoka koji zive oko njih. Tu uopste i nije rec o molitvi.

"I oni mnogi biše sveštenici, jer im smrt ne dade da ostanu.
A Ovaj, budući da ostaje vavek, ima večno sveštenstvo.
Zato i može vavek spasti one koji kroza Nj dolaze k Bogu, kad svagda živi da se može moliti za njih" ( Jevrejima 7. 23 - 25[/QUOTE]

 

[stvarnoslap]

Ovo je tema o ikonama.

U bibliji ne postoji dusa koja egzistira ovojeno od tela, kao i pakao gde bi se ona mucila.

Dusa je u bibliji ceo covek, i u bibliji stoje izrazi "ja, ti, on, ona, ono, mene"

Zaizraz pakaostoji "grob"

Danicic i Karadjic su ove izraze prevodili sa dusa, u bibliji ne postoji.


Stih/odeljak: 1. Mojsijeva 2:7

Daničić-Karadžić (RDK):

7 A stvori Gospod Bog čoveka od praha zemaljskog, i dunu mu u nos duh životni; i posta čovek duša živa.

Ivan Šarić / Rev. Đ. Martinjak (RIŠ):

7 Tada načini Gospod Bog čovjeka (Adama) od praha zemaljskoga i udahnu mu u lice duh života. Tako postade čovjek živo biće.

Bible in Basic English (BBE):

7 And the Lord God made man from the dust of the earth, breathing into him the breath of life: and man became a living soul.

-----------------------------------------------

Stih/odeljak: Psalmi 16:10

Daničić-Karadžić (RDK):

10 Jer nećeš ostaviti dušu moju u paklu, niti ćeš dati da Svetac Tvoj vidi trulost.

Ivan Šarić / Rev. Đ. Martinjak (RIŠ):

10 Jer ti ne predaješ duše moje podzemnom svijetu; ne daš da Svetac tvoj truleža ugleda.

Aleksandar Birviš (AB):

10 jer me nećeš pustiti medj mrtve, nećeš dati da tvoj smerni trune.

Bible in Basic English (BBE):

10 For you will not let my soul be prisoned in the underworld; you will not let your loved one see the place of death.

Imate li vi Bibliju s Novim zavjetom?

 

[Marko1932]

Marko: A kad si me nazvao satanistom, da li si i tada bio obucen u Hrista?

Nelsim: Govorio sam hipoteticki mogao sam da kazem i ateista i nisam tebe nazvao vec tripa.

Marko: Istina mogao si me nazvati i Lucigferom, a da li je to posteno i ispravno?
Da si ti hriscanin, ti be se izvunuo za ovu sramotu, ali tebe to ne brine.

Marko:A ti tvrdis da smo svi bogovi. Stvoreni smo po Bozjem oblicju, ali je to Oblicje u nama pogresno izrazeno nasim zivotom i ponasanjem.

Nelsim: Mi smo izgubili oblicije Bozije kad smo pali mi nisamo bogovi po blagodati, ali to mozemo da budemo.

Izvini Nelsime,ali zaistsa iznosis pogreno i zamrseno ucenje i ne znam gde si to pokupio, Pravoslavna crkva to ne uci.

Kako je to uopste moguce, da mozemo postati BOGOVI, ali ne po BLAGODATI.
Pa ako ne mozemo postati bogovi po blagodati to znaci da mozemo postati bogvi po vlastitoj zasluzi.
Jel tako? Meni se cini da si se ti tu zbunio i ne verujem da verujes u takve gluposti.

Kada je Bog stvorio bezgresnog Adma, nije ga nazvao bogom, nego Covekom. 1. Mojsijeva 1,26.

 

[tripo 41]

Izvini Nelsime,ali zaistsa iznosis pogreno i zamrseno ucenje i ne znam gde si to pokupio, Pravoslavna crkva to ne uci.

Kod njih je sve tako, konfuzija, uvijek druge argumente koriste za sve što uče.

 

[Nelsim]

"ja, ti, on, ona, ono, mene"

Se odnosi na licnost, dusa ne znaci telo, pogledaj koren reci.

7 A stvori Gospod Bog čoveka od praha zemaljskog, i dunu mu u nos duh životni; i posta čovek duša živa.

Ili posta covek zivo bice kako stoji u drugim prevodima Svetog Pisma, dusa oznacava i licnost i zivot, ali nikada telo+duh.

Istina mogao si me nazvati i Lucigferom, a da li je to posteno i ispravno?
Da si ti hriscanin, ti be se izvunuo za ovu sramotu, ali tebe to ne brine.

Marko ja sam tebi objasnio situaciju, samo sam se ophodio prema tripu kao on prema meni it i sam sada potvrdjujes da to nije normalno.Ja sam HIPOTETICKI TRIPA nazvao satanistom tj. dao sam primer da ja ne mogu da ucim njega ko je on i u sta veruje.
"Budite savrseni kao sto ej savrsen Otac vas nebeski", "da budete sveti kao sto sam ja svet".Hristos je dosao i da da primer ljudima.Kad kazem bog po blagodati mislim na licna svojstva covekova, a ne na sustinu tj. ne po prirodi vec po blagodati, covek en moze da postane BOg po prirodi jer je po prirodi covek, ali po blagodati treba da postane bog.
ARHIMANDRIT GEORGIJE KAPSANIS
Iguman Svetog Manastira Grigorijata na Svetoj Gori
OBOŽENjE - CILj ČOVEKOVOG ŽIVOTA










OBOŽENjE - CILj ČOVEKOVOG ŽIVOTA



Pitanje naznačenja našega života od najveće je važnosti, jer se tiče najbitnijega pitanja za čoveka: pitanja smisla njegovoga bitovanja na zemlji. Tek kada zauzme pravilan stav o ovome pitanju, tek kada shvati svoje istinsko naznačenje, čovek postaje kadar da se na pravilan način suoči sa svakodnevnim brigama svoga života, kao što su odnosi sa bližnjima, studije, posao, brak, rađanje i podizanje dece. Ako, pak, ne zauzme pravilan stav o ovom osnovnom pitanju, čovek će promašiti i u drugim aspektima svoga života. Kakav onda smisao mogu oni imati, ako je život čovekov u celini besmislen?

Već nam prva glava Svetog Pisma, u kojoj se govori o tome da je Bog stvorio čoveka po Svom obrazu i podobiju, otkriva cilj našega života, potvrđujući nam veliku ljubav Trijednoga Boga prema čoveku. Bog ne želi da čovek bude naprosto stvorenje sa izvesnim darovima, svojstvima i nadmoćnošću nad ostatkom tvari, već želi da čovek bude bog po Blagodati.

Čovek spolja izgleda kao puko biološko biće, poput ostalih živih stvorenja. Naravno, čovek jeste živo stvorenje, ali, kao što veli Sveti Grigorije Bogoslov: "Čovek je jedino stvorenje mimo svekolike ostale tvorevine, koje može postati bog" (Ha Bogojavljenje, MPG 36,324,13).

Ovo po obrazu Božijem se odnosi na darove koje je Bog dao jedino čoveku za razliku od svih ostalih Njegovih stvorenja, tako da je čovek - ikona Božija. Ti darovi su: slovesni um, savest, slobodna volja, stvaralaštvo, ljubav i čežnja za savršenstvom i za Bogom, lična samosvest i sve što čoveka uzdiže iznad svih ostalih stvorenih živih bića, što ga čini licem i ličnošću. Drugim rečima, sve ono što čoveka čini ličnošću jesu darovi po obrazu Božijem.

Obdaren obrazom (ikonom) Božijim (ličenjem na Boga), čovek je prizvan da za dobija podobije (upodobljenje Bogu), da stiče oboženje. Tvorac, Bog po Prirodi, priziva čoveka da postane bog po Blagodati.

Bog je obdario čoveka darovima po obrazu Svome da bi čovek mogao da se uspinje na beskrajne visine, da bi uz pomoć tih darova mogao da se upodobi Bogu i Sazdatelju, da bi sa Tvorcem mogao da ima ne spoljašnji, moralni odnos, već ličnu zajednicu.

Možda je vrlo smelo, čak, i pomisliti, a kamoli reći, da je cilj našeg života da postanemo bogovi po Blagodati. Međutim, upravo to nam otkrivaju Sveto Pismo i Oci Crkve.

Nažalost, mnogi ljudi izvan Crkve, baš kao i mnogi ljudi u Crkvi, ne znaju za ovo. Oni veruju da je cilj našeg života, u najboljem slučaju, puko moralno poboljšavanje čiji je cilj da postanemo bolji ljudi. Međutim, po Jevanđelju, Predanju Crkve i Svetim Ocima, to nije cilj našega života. Nije jedini cilj da se čovek poboljšava, postajući moralniji, pravedniji, čestitiji, odgovorniji. Naravno, sve to on mora da postane, ali to nije najbitnije, sve to nije konačni cilj za koji je naš Tvorac i Sazdatelj stvorio čoveka. A koji je, onda, taj konačni cilj? To je - oboženje, sjedinjenje čoveka sa Bogom, ali ne na spoljašnji i sentimentalan, već na istinski način.

Pravoslavna antropologija tako visoko ceni čoveka da - ako je uporedimo sa antropologijama svih ostalih filosofskih, socioloških i psiholoških učenja - lako uočavamo u kojoj su meri sve te antropologije površne i koliko one ne odgovaraju uzvišenoj čovekovoj težnji za nečim zaista velikim i stvarnim u životu.

A budući da je čovek prizvan da bituje po obrazu Božijem, jer je i stvoren da postane bog, on, čim se ne kreće putem oboženja, počinje da oseća prazninu u sebi, oseća da nešto nije u redu. On pokušava da tu prazninu ispuni raznim sadržajima, ali ipak ne pronalazi istinsku sreću. Čovek, gušeći se, stvara izmišljeni, površni, mali i ograničeni svet, u kome sam sebe porobljuje i zatočuje. On organizuje svoj život tako da nikada nema mira, da nikada ne biva sam sa sobom. I ono što neki pokušavaju sa drogama, to on pokušava sa bukom, napetošću, televizijom, radiom i informacijama o svemu i svačemu: da zaboravi, da ne razmišlja, da ne brine, da se ne seća da je na pogrešnom putu i da se udaljava od svoga cilja.

Na kraju, siroti savremeni čovek, ipak, ostaje nezadovoljan sobom, i tako biva sve dok ne pronađe nešto drugo, nešto veće, što postoji u njegovom životu, nešto što je istinski divno i stvaralačko.

Može li se čovek sjediniti sa Bogom? Može li čovek biti u zajednici sa Bogom? Može li čovek postati bog po Blagodati?
OVAPLOĆENjE BOŽIJE - RAZLOG ZA ČOVEKOVO OBOŽENjE



Oci Crkve govore da je Bog postao čovek da bi čovek mogao da postane bog (po blagodati). Ali, čovek ne bi mogao da se oboži da se prethodno Bog nije ovaplotio.

U vremenima pre Hrista, živelo je mnogo mudrih i pravednih ljudi.

Stari Grci su, na primer, dostigli visok nivo filosofskoga znanja o vrlini i o Bogu. Njihova filosofija je, u svom učenju o "semenim logosima", zapravo, sadržala elemente istine. Stari Grci uopšte nisu bili ateisti, kao što neki naši rđavo obavešteni savremenici pokušavaju da ih prikažu, već su bili veoma religiozni ljudi. Oni nisu znali za istinitoga Boga, ali, iako pagani, oni su bili na svoj način pobožni i bogobojažljivi. Zato, možemo reći da svi oni pedagozi i učitelji, politički i društveni lideri koji - budući da im je tradicija Grčkoga naroda strana - pokušavaju da nasilno iskorene veru u Boga iz duše našeg vernog naroda, pokušavaju da od istog tog naroda naprave "hibrid" (u drevnom značenju ove reči). Oni, ustvari, pokušavaju da naš narod liše njegovog grčkog (duhovnoistorijskog) karaktera, budući da je tradicija Grka, u našoj drevnoj, srednjevekovnoj i modernoj istoriji - tradicija pobožnosti i bogopoštovanja. I upravo je na toj i takvoj tradiciji bio i još uvek jeste zasnovan vaseljenski kulturni doprinos jelinstva.

U filosofiji Starih Grka možemo prepoznati čežnju za nepoznatim Bogom, čežnju za iskustvom Boga. Stari Grci su bili pobožni, verovali su, ali nisu imali istinito i potpuno bogopoznanje. Oni nisu imali zajednicu sa Bogom. Oboženje za njih nije bilo moguće.

Stari Zavet je, takođe, pun pravednih i pobožnih ljudi. No, potpuno sjedinjenje čoveka sa Bogom - oboženje, postaje dostupno i moguće tek kroz Ovaploćenje Boga - Logosa (Slova) Božijeg.

To je cilj Ovaploćenja Božijeg. Da je cilj čovekovog života bio samo da postane moralno bolja jedinka, onda ne bi bilo nikakve potrebe za Hristovim dolaskom u svet. Ne bi bilo nikakve potrebe za Božanskim Domostrojem (Ikonomijom), za Ovaploćenjem Božijim, Krstom, krsnom Smrću i Vaskrsenjem Gospodnjim, dakle, ni za čim od onoga što mi hrišćani verujemo da se zbilo u Hristu, budući da bi Proroci, filosofi, pravednici i učitelji sasvim dobro mogli da nauče ljudski rod kako da sebe poboljša u moralnom pogledu.

Mi znamo da je satana obmanuo Adama i Evu, i da su oni poželeli da postanu "bogovi", ali bez saradnje sa Bogom, i ne kroz smirenje, poslušnost i ljubav, već oslanjajući se isključivo na sopstvene snage, svoju volju, tj. na jedan egoističan i autonoman način. Etoizam je, zapravo, sama suština Grehopada. Adam i Eva su se egoizmom i samodovoljnošću odvojili od Boga i umesto oboženja, stekli su nešto potpuno suprotno: duhovnu smrt.

Oci Crkve vele da Bog jeste - Život. Ko god se okreće od Boga, okreće se i od života. Prema tome, smrt i duhovna umrtvljenost (fizička i duhovna smrt) bili su posledica Adamove i Evine neposlušnosti.

Svi shvatamo posledice Grehopada. Odvajanje od Boga je čoveka bacilo u jedan plotski, poživotinjeni i pođavoljeni život. Božija veličanstvena tvorevina je teško obolela, gotovo na smrt. "Ikona Božija" u čoveku je bila unakažena. Posle Grehopada, čovek nije više imao mogućnosti da se kreće ka oboženju, kao što je to bio slučaj pre no što je zgrešio. Nalazeći se u ovakvom stanju teške, gotovo smrtne obolelosti, čovek više nije bio u stanju da se iznova usmeri ka Bogu. Bio je, dakle, neophodan novi, (duhovno) zdravi Čovek, koji bi bio u stanju da iznova usmeri čovekovu slobodu prema Bogu.

Ovaj novi Koren, novi Čovek jeste Bogočovek, Isus Hristos, Sin Božiji i Logos (Slovo) Božiji, Koji se ovaplotio da bi sazdao novi koren, novi početak, novo seme novog roda ljudskog.

Sveti Jovan Damaskin, veliki bogoslov Crkve, bogoslovstvuje da je kroz Ovaploćenje Logosa ostvarena druga zajednica (zajedničenje) Boga i čoveka. Prva zajednica, ona rajska, bila je narušena Grehopadom i čovek je otpao od Boga. Naš svesastradalni Bog je zato i omogućio novu - drugu zajednicu to jest zajedničenje Boga i čoveka, koje više ne može da bude raskinuto, jer je ostvareno u Ličnosti Isusa Hrista.

Hristos Bogočovek, Sin i Logos Boga Oca, ima dve savršene prirode: Božansku i čovečansku. Ove dve savršene prirode sjedinjene su "nesliveno, nepromenjivo, nerazdelno i neraskidivo" u jednoj Ličnosti Boga Logosa, u Ličnosti Isusa Hrista, po čuvenoj definiciji Svetog Četvrtog Vaseljenskog Sabora u Halkidonu, koja ukratko čini, Duhom Svetim, bogoslovski oklop i štit Pravoslavne Crkve od svih vrsta hristoloških jeresi svih vremena. Dakle, jedan Isus Hristos ima dve prirode: Božansku i čovečansku.

Čovečanska priroda je, kroz ipostasno (lično) jedinstvo dvaju priroda u Ličnosti Hristovoj, zanavek sjedinjena sa Božanskom prirodom, zato što je Hristos - zanavek Bogočovek. Hristos se kao Bogočovek vazneo na Nebesa. Hristos kao Bogočovek sedi sa desne strane Oca. Hristos će kao Bogočovek doći da sudi svetu o Svome Drugome dolasku. Prema tome, čovečanska priroda je sada (Hristom) uznesena u sami zagrljaj Svete Trojice. Ništa više ne može odvojiti čovečansku prirodu od Boga. I upravo zato, mi ljudi - posle Ovaploćenja Gospodnjeg - ma koliko padali u grehe i ma koliko se udaljavali od Boga, možemo uvek iznova da se sjedinimo sa Bogom - samo ako to u svom pokajanju poželimo. Mi možemo da se sjedinimo sa Bogom, da postanemo bogovi po Blagodati Božijoj.
DOPRINOS PRESVETE BOGORODICE OBOŽENjU ČOVEKOVOM



Gospod Isus Hristos nam omogućava da se iznova sjedinimo sa Bogom i da se vratimo prvobitnom naznačenju za koje je Bog i stvorio čoveka. Zato se Isus Hristos u Svetom Pismu i naziva - Putem, Dverima, Dobrim Pastirom, Životom, Vaskrsenjem i Svetlošću. Hristos je Novi Adam Koji ispravlja Adamov prvorodni greh. Prvi Adam nas je svojom neposlušnošću i egoizmom odvojio od Boga. Drugi Adam - Hristos nas iznova prisajedinjuje Bogu kroz Svoju ljubav i Svoju poslušnost Ocu, kroz poslušnost do smrti - smrti na Krstu. Hristos usmerava našu slobodnu volju k Bogu da bismo se, prinoseći Bogu našu slobodu, iznova sjedinili sa Njim.

Ali, delo Novoga Adama je zahtevalo i delo Nove Eve - Svesvete Bogorodice, koja je ispravila greh Stare Eve. Eva je podstakla Adama na neposlušnost Bogu. Nova Eva je dala odlučujući doprinos ovaploćenju Novoga Adama, Koji će povesti rod ljudski k poslušnosti Bogu. Upravo je zato naša Vladičica Bogorodica, budući prvo ljudsko biće koje je - na izuzetan i jedinstven način - zadobilo oboženje, imala ne samo osnovnu, već i neophodnu i nezamenjivu ulogu u našem spasenju.

Po Svetom Nikoli Kavasili, velikom bogoslovu iz četrnaestoga stoleća, da Svesveta Bogorodica nije Bogu prinela svoju poslušnost i slobodnu volju, da nije odgovorila - "Da" Bogu, Ovaploćenje Božije ne bi bilo moguće, jer bi Bog (u bilo kom drugom slučaju) narušio slobodu koju je darovao čoveku. Bog ne bi mogao da se ovaploti da nije postojala takva prečista i preneporočna duša kao što je bila Bogorodica. Ona je svecelo prinela svoju slobodu, svoju slobodnu volju, čitavu sebe Bogu da bi Ga ponela u sebi i donela nama.

O koliko dugujemo Svesvetoj! Crkva zbog toga ukazuje veliku čast i poštovanje Bogorodici. Sveti Grigorije Palama, sažimajući svetootačko bogoslovlje, veli da Svesveta zauzima mesto odmah posle Presvete Trojice, da je ona bog (po Blagodati Božijoj) odmah posle Boga - sveza stvorenog sa nestvorenim, ili - "prva među spasenima", kako veli jedan drugi bogoslov naše Crkve. Sveti Nikodim Svetogorac, jedan noviji prosvetljujući učitelj Crkve, bogoslovstvuje da svetlost koja ishodi od Svesvete prosvetljuje, čak, i Činove anđelske. Zato Crkva Svesvetu veliča kao "časniju od Heruvima i neuporedivo slavniju od Serafima".

Ovaploćenje Logosa i oboženje čoveka jeste najveća tajna naše vere i našega bogoslovlja. I to je ono čime naša Pravoslavna Crkva živi svakodnevno kroz svoje Svete Tajne, svoju himnologiju, svoje ikone, to jest u potpunosti svoga života. Čak i arhitektura pravoslavnih crkava potvrđuje ovu istinu. Kupola crkve gde se izobražava Hristos Svedržitelj simvoliše silazak Neba na zemlju - istinu da je Bog postao čovek i da se nastanio među nama kako piše Sveti Jevanđelist Jovan (Jn 1,14).

Budući da je Bog postao čovek kroz Presvetu Bogorodicu, mi izobražavamo Bogorodicu na oltarskoj apsidi da bismo prikazali da Bog kroz Bogorodicu zaista silazi na zemlju ljudima. Bogorodica je "Lestvica kojom Bog silazi" i "Lestvica koja nas uzvodi sa zemlje na Nebo", Ona je - smestište nesmestivoga Boga, našega spasenja radi, Ona je - "Šira od Nebesa".

Crkva, zatim, izobražava obožene ljude - one koji su, zato što je Bog postao čovek, postali bogovi po Blagodati Božijoj. Otuda u našim pravoslavnim crkvama možemo da izobražavamo, ne samo ovaploćenoga Boga Hrista i Njegovu preneporočnu Majku Vladičicu Bogorodicu, već i sve Svete. Po svim zidovima crkve mi izobražavamo dela (plodove) Ovaploćenja Božijeg: svete i obožene ljude i žene.

Prema tome, kada uđemo u pravoslavnu crkvu i vidimo predivne freske i ikone, mi tada postajemo pričasnici sledećeg iskustva: poimamo delo Božije, učinjeno čoveka radi, kao i cilj našega života. Sve u crkvi potvrđuje Božije Ovaploćenje i čovekovo oboženje.


CRKVA - MESTO ČOVEKOVOG OBOŽENjA



Oni koji žele da se sjedine sa Hristom, sa Bogom Ocem kroz Hrista, znaju da se to sjedinjenje zbiva u Telu Hristovom, a to je naša Sveta Pravoslavna Crkva. Sjedinjenje, naravno, ne sa Božijom Suštinom, već sa oboženom čovečanskom prirodom Hristovom. Međutim, ovo sjedinjenje sa Hristom nije spoljašnje, niti je puko moralno. Mi nismo sledbenici Hristovi kao što su ljudi sledbenici nekog filosofa ili učitelja. Mi smo udovi Tela Hristovoga - Crkve. Crkva je Telo Hristovo, Telo stvarno, a ne "moralno", kao što neki teolozi pogrešno pišu, ne pogruzivši se dubinski u duh Pravoslavne Crkve. Hristos prihvata nas hrišćane, uprkos našoj nedostojnosti i ogrehovljenosti, i utkivljuje nas u Svoje Telo. On nas čini udovima Svojim i mi, istinski a ne "moralno", postajemo udovi Njegovoga Tela. Sveti Apostol Pavle veli: Jer smo udovi Tijela Njegova, od mesa Njegova, i od kostiju Njegovih (Ef 5, 30).

Naravno, u zavisnosti od hrišćaninovog duhovnog stanja, on ponekad bituje kao živi ud Tela Hristovog, a ponekad kao mrtvi ud. Ali, čak i kao mrtvi ud, on ne prestaje da bude ud Tela Hristovoga. Na primer, kršteni čovek je već postao ud Tela Hristovog, ali ako se ne ispoveda, ako se ne pričešćuje i ako ne živi duhovno, on postaje mrtvi ud Tela Hristovog.

No, uprkos tome, čim se pokaje, on istoga časa biva prožet Božanskim Životom i iznova postaje živi ud Tela Hristovog. Nije mu, dakle, potrebno ponovno Krštenje. S druge strane, onaj koji nije kršten, nije član Tela Hristovoga iako vodi moralan život. Njemu je potrebno da primi Sveto Krštenje da bi postao ud Tela Hristovoga, da bi se utkivio u Hrista.

Kao udovima Hristovoga Tela, nama se daruje život Hristov i taj život postaje naš život. Na taj način nam se daruje život, bivamo spaseni i oboženi, što bi bilo nemoguće da nas Bog nije učinio udovima Tela Svoga.

Po Svetim Ocima, naše spasenje bi bilo nemoguće bez Svetih Tajni Crkve koje nas utkivljuju u Hrista i čine nas jednotelesnima i jednokrvnima Hristu.

O kakav je preveliki blagoslov biti pričasnik Svetih Tajni! Hristos postaje naš, Njegov život postaje naš život, Njegova Krv postaje naša Krv. Zato, Sveti Jovan Zlatousti zapaža da Bog ništa više ne može ponuditi čoveku od onoga što mu nudi u Svetome Pričešću. Niti čovek može tražiti išta više od Boga od onoga što prima od Hrista u Svetome Pričešću.

Prema tome, primivši Sveto Krštenje i Miropomazanje, i ispovedajući grehe svoje, mi se pričešćujemo Telom i Krvlju Gospodnjom i postajemo bogovi po Blagodati. Sjedinjujemo se sa Bogom i više Mu nismo tuđi, već smo Mu prisni prijatelji (prisnici).

U Crkvi, gde se sjedinjujemo sa Bogom, mi živimo novom stvarnošću koju je Hristos doneo svetu: stvarnošću nove tvari. To je život Crkve i život Hristov, život koji postaje naš kao dar Duha Svetoga. U Crkvi, sve vodi ka oboženju - Sveta Liturgija, Svete Tajne, bogosluženje, propovedanje Jevanđelja, post, sve. Crkva je jedino mesto oboženja.

Crkva nije socijalna, kulturna ili istorijska ustanova poput ostalih ustanova ovoga sveta. Ona je potpuno različita od svih svetovnih ustanova. U svetu postoje različite ustanove, organizacije, fondacije i druga korisna udruženja. Međutim, naša Pravoslavna Crkva jeste jedinstvena, jer je ona jedino mesto Božijeg zajedničenja sa čovekom, jedino mesto čovekovog oboženja. Čovek može da postane bog isključivo u Crkvi i nigde drugde. On to ne može ni na univerzitetima, niti u socijalnim službama, niti u bilo čemu drugome divnom i dobrom što svet može da ponudi. Ma koliko sve to bilo dobro, ono ne može da pruži ono što Crkva može. Upravo zato svetovne ustanove i sistemi nikada ne mogu biti zamena za Crkvu, ma koliko doprinosile napretku.

Moguće je da zbog nas, slabih i grešnih ljudi, s vremena na vreme u Crkvi dođe do kriza i teškoća. Moguće je da u okrilju Crkve dođe čak i do skandala. A to se događa zato što smo u Crkvi svi na putu ka oboženju i sasvim je prirodno da se na tom putu projavljuju i ljudske slabosti. Mi nismo bogovi, već postajemo bogovi (po Blagodati). Ali, ma koliko da se takvih stvari dogodi, mi se nikada nećemo okrenuti od Crkve, zato što u njoj imamo jedinu mogućnost za sjedinjenje sa Bogom.

Na primer, idemo u crkvu na Svetu Liturgiju i tamo srećemo ljude koji nisu pažljivi na Liturgiji, koji pričaju jedni sa drugima i uznemiravaju druge, i tada nam na um pada sledeća "logična" pomisao, koja glasi: "Šta ja uopšte dobijam od odlaženja u crkvu? Nije li bilo bolje da sam ostao kod kuće gde bih mogao da se molim u miru i sabranosti?"

Međutim, mi se takvoj zloj pomisli moramo trezvenoumno usprotiviti ovako: "Možda bih kod kuće imao više spoljašnjega mira, ali ne bih imao Božiju Blagodat koja me osveštava i obožuje. Ne bih imao Hrista Koji je prisutan u Svojoj Crkvi, niti bih imao Njegovo Sveto Telo i Njegovu Prečistu Krv, koji su u Njegovoj Svetoj Crkvi, na Časnoj Trpezi. Ne bih učestvovao u Poslednjoj Večeri Svete Liturgije. Bio bih odvojen od moje braće u Hristu koji, zajedno sa mnom, čine Telo Hristovo."

Prema tome, šta god da se desi, nećemo odstupati od Crkve, jer jedino u njoj imamo put oboženja.
OBOŽENjE JE MOGUĆE KROZ NESTVORENE ENERGIJE BOŽIJE



Po učenju Svetoga Pisma i Otaca Crkve, u Pravoslavnoj Crkvi Hristovoj, čovek može da zadobije oboženje upravo zato što je Blagodat Božija nestvorena. Bog nije samo (Božanska) Suština, kako tvrde na Zapadu, već Bog jeste i (Božanska) Energija. Kada bi Bog bio samo Suština, naše sjedinjenje i zajedničenje sa Njim ne bi bilo moguće, budući da je (Božanska) Suština apsolutno nepristupna i nedostižna za čoveka: Nećeš moći vidjeti Lica Mojega, jer ne može čovjek Mene vidjeti i ostati živ (Izl 33, 20).

Pomenimo jedan poučan primer, zasnovan na ljudskom iskustvu. Ako dodirnemo golu žicu pod strujom - umrećemo. Ali, ako tu žicu spojimo sa električnom lampom, dobićemo svetlost. Mi vidimo oko sebe pomoću električne energije, mi uživamo u njenim blagodetima i koristimo se njome, mada ne možemo (i ne smemo) da dotaknemo njenu "suštinu". Recimo da se nešto slično događa i sa nestvorenom Energijom Božijom.

Kada bi bilo moguće da se sjedinimo sa Božanskom Suštinom, tada bismo mogli postati bogovi i po Božanskoj Suštini. Tada bi, tako da kažemo, sve postalo bogoliko, a to bi dovelo do zbrke i, u stvari, ništa ne bi bilo bogoliko po Suštini. A to je, ukratko govoreći, upravo ono u šta veruju istočnjačke religije. U hinduizmu, na primer, bog nema lično postojanje, već predstavlja neodređenu silu koja prožima čitav svet - ljude, životinje, stvari (i to je panteizam).

Sa druge strane, kada bi Bog bio samo Suština bez Svojih energija, On bi bio samodovoljni Bog, Koji je (apsolutno) odvojen od Svojih stvorenja i istima (apsolutno) nepristupan.

Po pravoslavnom bogoslovlju, Bog je Jedinica u Trojici i Trojica u Jedinici. Kako Sveti Maksim Ispovednik, Sveti Dionisije Areopagit i drugi Oci Crkve karakteristično uče, Bog je sveprožet Božanskom Ljubavlju prema Svojim stvorenjima. Kroz ovu beskrajnu i ekstatičku (istupljensku) ljubav Svoju, Bog izlazi iz Sebe da bi se sjedinio sa Svojim stvorenjima. Bog ovo projavljuje i ostvaruje kroz Svoju energiju ili, bolje rečeno, kroz Svoje energije.

Bog je Svojim nestvorenim energijama stvorio svet i nastavlja da ga stvara. Bog Svojim energijama daje našem svetu suštinu i biće. Bog je svagdaprisutan u tvari i drži je u biću Svojim suštinotvorećim energijama. Bog prosvetljuje čoveka Svojim prosvetljujućim energijama. Bog osveštava čoveka Svojim osveštavajućim energijama. Konačno, Bog obožuje čoveka Svojim obožujućim energijama. Prema tome, Bog obitava u tvari, svetu, istoriji i životima ljudi kroz Svoje nestvorene energije.

Energije Boga su Božanske energije. Božanske energije su, takođe, Bog, a da pri tom nisu Njegova Suština. One jesu Bog i otuda one obožuju čoveka. Kada Njegove energije ne bi bile Božanske i nestvorene, one ne bi bile Bog. One ne bi mogle da nas obožuju, da nas sjedinjuju sa Bogom. Tada bi između Boga i čoveka zjapio nepremostivi ambis. Ali, budući da Bog ima Božanske energije kroz koje se sjedinjuje sa nama, i mi možemo da zajedničimo sa Njim i da se sjedinjujemo sa Njegovom Blagodaću, a da pritom ne postajemo isto što i Bog, što bi bio slučaj kada bismo se sjedinjavali sa Njegovom Suštinom.

Mi se, dakle, sjedinjujemo sa Bogom kroz Njegove nestvorene, Božanske energije a ne kroz Njegovu Suštinu.

Zapadni jeretici ovo ne mogu da prihvate. Budući da su racionalisti, oni ne prave razliku između Božanske Suštine i Božanskih energija. Oni tvrde da je Bog isključivo - Suština i zato ne mogu da prihvate čovekovo oboženje. Kako bi uopšte čovek mogao da se oboži kada zapadni jeretici smatraju da su Božanske energije stvorene a ne nestvorene? Uz to, kako bi nešto što je stvoreno, to jest odvojeno od Samoga Boga, moglo da oboži stvorenoga čoveka?

Zato se oni, da bi izbegli panteizam, uzdržavaju da govore o oboženju. Šta onda, po njima, ostaje kao cilj čovekovog života? Naprosto, moralno usavršavanje. Kada čovek već ne može da se oboži Blagodaću Božijom, tj. Božanskim energijama, šta je onda cilj života? Da se čovek moralno usavršava i živi moralno. Ali, moralno savršenstvo nije dovoljno za čoveka. Čoveka ne može da zadovolji da postane bolji nego što je bio, da čini moralna dela. Naš krajnji cilj je da se sjedinimo sa Bogom Živim. To je cilj stvaranja sveta. Ovo (sjedinjenje s Bogom) želimo. To je naša radost, naša sreća, naše ispunjenje.

Duša čoveka koji je stvoren po obrazu i podobiju Božijem, teži k Bogu, čezne da se sjedini sa Njim. I bez obzira na to koliko je čovek moralan ili dobar, i bez obzira na to kakva moralna dela on može da čini, čovek - ukoliko ne nađe Boga i ukoliko se ne sjedini sa Njim - nema utoljenja, jer jedino Bog Živi utoljuje tu čovekovu svetu žeđ, tu božansku čežnju, tu težnju za sjedinjenjem sa Bogom, za oboženjem. Čovek u sebi nosi ljubvenu moć koju prima od svoga Tvorca da bi voleo istinski, silno i nesebično, kao što to čini njegov Sveti Tvorac Koji je (beskrajno) zavoleo Svoj svet i Svoja stvorenja. Čovek ima moć da zavoli Boga tom svetom ljubavlju i tom ljubvenom sposobnošću. Kada čovek ne bi imao ikonu (obraz) Božiju u sebi, njegova potraga za Prvolikom (Bogom) ne bi uopšte bila moguća. Lik teži ka Prvoliku i nalazi pokoja tek kada ga nađe.

Jedan zapadni monah, Varlaam Kalabrijski je, u četrnaestom veku prouzrokovao veliku buru u Crkvi. On je čuo da svetogorski monasi govore o oboženju. Čuo je da oni smatraju da čovek posle velike duhovne borbe, očišćenja od strasti i mnoge molitve biva udostojen da se sjedini sa Bogom, da primi bogopoznanje i bogoviđenje. Čuo je da svetogorski monasi tvrde da su imali opit Nestvorene Svetlosti koju su Sveti Apostoli videli na Preobraženje Spasitelja našega Hrista na gori Tavorskoj.

Ali, Varlaam, budući jeretičkoga i racionalističkoga uma, nije bio kadar da pojmi autentičnost Božanskoga opita ovih smirenih monaha i optužio je Svetogorce da su u prelesti, da su jeretici i pagani. Nemajući znanja o razlici između (nestvorene) Božanske Suštine i nestvorene Božanske Energije, Varlaam je tvrdio da je čoveku nemoguće da vidi Blagodat Božiju.

I tada je Blagodat Božija prosvetlila i projavila učitelja naše Crkve, Svetogorca Svetog. Grigorija Palamu, arhiepiskopa solunskog. Sa velikom bogomudrošću i bogoprosvetljenošću, kao i ličnim iskustvom, Sveti Grigorije Palama je mnogo propovedao, mnogo pisao i poučavao da je, u skladu sa Svetim Pismom i Svetim Predanjem Crkve, Svetlost Blagodati Božije - nestvorena, da je to Božanska energija. On je, dalje, tvrdio da oboženi čovek zaista može da vidi tu Svetlost i da to predstavlja najuzvišenije i najistinitije iskustvo (opit) oboženja, te da oboženoga čoveka drugi ljudi mogu da vide u toj Svetlosti. Ta Svetlost jeste Slava Božija, Krasota Njegova, Svetlost Tavorska, Svetlost Vaskrsenja Hristovoga, Svetlost Pedesetnice i onaj "Oblak svetlosni" koji se pominje u Starome Zavetu. I, zaista, Nestvorena Svetlost Božija nije simvolička kao što su zabludno verovali Varlaam i njegovi sledbenici.

Crkva je, kasnije, na svoja tri sabora u Konstantinopolju, podržala učenje Svetog Grigorija Palame i ispovedila da život u Hristu nije puko moralističko usavršava nje čoveka, već oboženje. A to znači - učešće u slavi Božijoj i bogoviđenje, sozercanje Njegove Blagodati, Njegove Nestvorene Svetlosti.

Mi dugujemo veliku zahvalnost Svetom Grigoriju Palami zato što nam je, blagodareći prosvetljenju koje je primio od Boga i svome iskustvu i svome bogoslovlju, predao učenje Crkve i neprolazni opit u pogledu oboženja čovekovog. Hrišćanin nije hrišćanin samo zato što govori o Bogu. Hrišćanin je hrišćanin zato što ima iskustvo Boga. To je kao kada nekoga zaista volite i razgovarate sa njim, i osećate da ste jedno biće sa njim, i raduje vas što ste sa njim: upravo to se dešava i u čovekovom zajedničenju sa Bogom. To nije samo nekakav spoljašnji odnos, već mističko sjedinjenje Boga i čoveka u Duhu Svetome.

Sve do dana današnjeg rimokatolici smatraju da je Božija Blagodat, tj. da je Energija Božija - stvorena. To je, nažalost, jedna od mnogih razlika koje bi trebalo da budu razmatrane krajnje ozbiljno u bogoslovskom dijalogu sa rimokatolicima. "Filioque", papsko prvenstvo i papska "nepogrešivost" nisu jedine suštinske razlike između Pravoslavne Crkve i rimokatolika. U te razlike spada i ono o čemu smo malopre govorili. Čak i kada bi rimokatolici ispravili sve nepravoslavno u svome učenju, mi ne bismo mogli da se (crkveno) izmirimo sa njima ukoliko oni ne bi prihvatili da je Blagodat Božija nestvorena. Jer, kako bi čovek uopšte mogao da se oboži, ako bi Božija Blagodat bila stvorena, a ne Nestvorena Energija Duha Svetoga (kao što jeste)?


PRETPOSTAVKE OBOŽENjA



Sveti Oci nas uče da mi oboženje možemo steći isključivo u Crkvi. No, oboženje je dar Božiji, a ne nešto što mi možemo zadobiti svojim sopstvenim snagama. Prirodno je da mi treba - da hoćemo, da se trudimo, da se borimo i pripremamo da bismo bili "dostojni" i spremni da primimo i sačuvamo taj preveliki dar Božiji, budući da Bog ne želi išta da čini bez našeg pristanka. Oboženje je, dakle, dar od Boga. Zato Sveti Oci i kažu, da mi, sa svoje strane "primamo" oboženje, dok Bog, sa Svoje strane, "savršava" oboženje.

Nekoliko je neophodnih preduslova na čovekovom putu ka oboženju:



a) Smirenje



Po Svetim Ocima, prvi preduslov oboženja jeste smirenje. Čovek ne može krenuti stazom oboženja, niti primiti Božansku Blagodat, niti postati prisnik Božiji bez blagoslovenoga smirenja. Čoveku je neophodno smirenje, čak, i da bi uopšte pojmio da je smisao njegovoga života - oboženje. Kako ćeš uopšte, bez smirenja, priznati da se smisao tvoga života nalazi van tebe, to jest u Bogu?

Sve dok čovek živi egoistično, čovekocentrično, autonomno (od Boga), on sebe postavlja kao središte i kao smisao svog života. On veruje da može sam sebe da usavrši, da osmisli i oboži. To je duh savremene civilizacije, filosofije i politike: stvoriti bolji, pravedniji svet, ali svet autonoman od Boga, svet sa čovekom kao svojim središtem, svet koji ne priznaje Boga, koji ne priznaje da je Bog istočnik (izvor) svega dobroga. Tu grešku je počinio i Adam kada je poverovao da može da postane bog i da se ostvari svojim sopstvenim snagama. Sva humanistička Vjeruju svih epoha ponavljaju tu Adamovu grešku, jer ne smatraju zajedničenje sa Bogom neophodnim preduslovom za čovekovo usavršavanje.

Sve pravoslavno jeste bogočovekocentrično, jer ima Bogočoveka Hrista za svoje središte. Sve što nije pravoslavno - bilo da se radi o papizmu, protestantizmu, masonstvu, Jehovinim svedocima, ateizmu... - sve van Pravoslavlja ima zajednički imenilac: središte mu je čovek. Za nas, Hristos je Središte. Zato je lako biti jeretik, Jehovin svedok ili mason ili bilo šta drugo, ali je teško biti pravoslavni hrišćanin. Da bi postao pravoslavni hrišćanin, čovek mora da prihvati Hrista, a ne sebe kao središte svega.

I upravo zbog toga početak puta ka oboženju jeste smirenje, to jest - svest o tome da smisao našega života nije u nama već u našem Ocu, Tvorcu i Sazdatelju.

Pored toga, moramo se smiravati da bismo shvatili da smo duhovno bolesni, da smo preispunjeni raslabljenošću i strastima.

Onaj koji započinje putovanje ka oboženju mora neprestano da se smirava da bi postojano hodio tim putem. Jer, ukoliko prihvati pomisao da ono što čini jeste dobro i da on sopstvenim snagama napreduje, postaće plen gordosti. Izgubiće sve što je stekao i moraće da krene iz početka, moraće iznova da se smirava, da sagledava svoje slabosti, svoju duhovnu obolelost i da se više ne oslanja na sebe. Čovek mora da se oslanja na Blagodat Božiju da bi postojano hodio putem ka oboženju.

Upravo zato, kada čitamo Žitija Svetih, smirenje Svetih ostavlja na nas tako snažan utisak. Iako su bili veoma blizu Bogu, iako su ponekad sijali u svetlosti Božijoj, činili čuda i točili miro, oni su, istovremeno, veoma smireno mislili o sebi, smatrajući da su i dalje udaljeni od Boga, da su i dalje poslednji od sviju ljudi. Upravo ih je to i takvo smirenje učinilo bogovima po Blagodati.



b) Podvižništvo



Sveti Oci zapažaju da oboženje ima svoje stepene, da počinje od najnižih i da se uspinje ka najvišima. Zadobijajući smirenje, mi započinjemo - kroz pokajanje i mnogi trud u svojoj svakodnevnoj borbi u Hristu - život ispunjavanja svetih zapovesti Hristovih, čiji je cilj - očišćenje od strasti. Uz to, Sveti Oci vele da Sami Bog obitava skriven u zapovestima Svojim, te stoga hrišćani, ispunjavajući iz ljubavi prema Hristu i iz vere u Hrista zapovesti Njegove, postaju Njegovi zajedničari.

Po Svetim Ocima to je prvi stepen oboženja koji se naziva "praksom". Praktičko življenje jeste početak puta ka oboženju. Naravno, ovaj početak nije nimalo lak zato što je borba za iskorenjivanje strasti veoma teška. Potrebno je mnogo napora da bismo, malo po malo, zapuštenu njivu naše unutarnjosti očistili od "trnja i kamenja" strasti, da bismo je duhovno obradili, tako da seme Gospodnje može da padne na nju i donese ploda. Radi ostvarenja ovoga neophodno je veliko i neprestano podvižničko usiljavanje svoga "ja". Zato Gospod i kaže: Carstvo nebesko s naporom se osvaja, i podvižnici ga zadobijaju (Mt 11,12). Sveti Oci nas, takođe, uče: "Daj krv (svoju) i primi Duha!". Drugim rečima, ne možemo primiti Duha Svetoga sve dok ne prinesemo na žrtvu krv našega srca u borbi za očišćenje od strasti, u borbi za istinsko, dubinsko pokajanje i zadobijanje vrlina.

Sve vrline su aspekti jedne i najveće vrline - vrline ljubavi. Kada hrišćanin zadobije ljubav, on je stekao sve vrline. Ljubav iz duše čovekove iskorenjuje uzročnika svakoga zla i svih strasti, a to je po Svetim Ocima - sebičnost. Svekoliko zlo u nama isklijava iz taštine, a taština je ljubav obolela od samoljublja. Upravo zato naša Crkva ima podvižništvo. Bez podvižničkog truda nema duhovnog života, nema borbe, nema usavršavanja. Mi se podvrgavamo poslušanju, mi postimo, mi bdijemo, mi se molimo čineći metanije i stojeći mnoge časove da bismo se očistili od strasti. Ako bi Pravoslavna Crkva prestala da bude podvižnička, prestala bi da bude i pravoslavna. Ona više ne bi mogla da pomogne čoveku da se oslobodi od strasti i da postane bog po Blagodati.

Oci Crkve su razvili obimno i temeljno antropološko učenje o duši čovekovoj i strastima njegovim. Duša se, po Svetim Ocima, "sastoji" od mislenog i osećajnog "dela" ili moći. Osećajni deo sadrži željne i voljne moći duše. Misleni deo čine slovesna dejstva duše, to jest rasuđivanje i mišljenje. Osećajni deo duše čine afirmativna ili negativna osećanja - ljubav i mržnja. Željna moć duše se projavljuje kao želja za čulnim uživanjem i zadovoljstvom, ili kao pohlepa, proždrljivost, telesne želje i strasti. Ako čovek ne očisti sva tri dela duše - misleni, voljni i željni - on u sebe ne može da primi Blagodat Božiju. On ne može da se oboži. Misleni deo se očišćuje kroz straženje, kroz neprestanu pažnju nad mislima uma, a to znači kroz prihvatanje dobrih misli i odbacivanje zlih pomisli. Voljni deo se očišćuje kroz ljubav. I, konačno, željni deo se očišćuje kroz trezvenoumlje. Svi oni zajedno se očišćuju i osveštavaju kroz molitvu.



v) Svete Tajne i molitva



Hristos se useljava u čovekovo srce kroz Svete Tajne - Krštenja, Miropomazanja, Ispovesti i Božanske Evharistije. Svetome Pričešću pristupaju samo oni hrišćani koji su u zajednici sa Hristom, koji imaju Boga i Božiju Blagodat u sebi i svojim srcima, jer su kršteni i jer su se pokajali i ispovedili.

Ali, strasti stalno pomračuju Božansku Blagodat u nama, kao što pepeo pokriva žar. Vrlinskim življenjem i molitvom srce se očišćuje od strasti i žar Božije Blagodati ponovo se rasplamsava u hrišćaninu, i on počinje iznova da oseća Hrista u svome srcu koje je središte njegovoga bića.

Svaka molitva Crkve pomaže očišćenju srca. No, naročito je korisna jednorečenična molitva, "Molitva srca" ili "Isusova molitva", koja glasi: "Gospode, Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnoga!". Ova molitva, kojom se monasi oduvek mole na Svetoj Gori, ima sledeće prednosti: ona, budući da se sastoji od samo jedne rečenice, pomaže da čovek u umu uspešno sabere svoju molitvenu pažnju. Kroz takvu sabranost molitvenik "spušta" svoj um u srce, pazeći da mu um ne remete nikakve druge stvari niti misli, ni dobre ni zle, i tada se bavi isključivo Bogom. Upražnjavanje umnosrdačne molitve, koja vremenom i uz pomoć Blagodati Božije, može da postane i neprekidna, jeste čitava jedna nauka, sveto umeće koje Sveti naše vere detaljno opisuju u svojim svetim spisima, a naročito u obimnoj antologiji otačkih spisa zvanoj Dobrotoljublje.

Isusova molitva pomaže ljudima i pruža im veliku radost. Napredujući u ovoj molitvi i živeći, istovremeno, u skladu sa svetim zapovestima Hristovim i Crkvenim, hrišćani s udostojavaju opitnog primanja Božije blagodati. Oni počinju da okušaju sladost zajednice sa Bogom i to u sopstvenom iskustvu: Okusite i vidite daje dobar Gospod (Ps 33,8). Za nas pravoslavne Bog nije ideja, nešto o čemu naprosto razmišljamo ili razgovaramo ili o čemu čitamo: Bog je za nas Ličnost, sa Kojom mi živimo u ličnoj zajednici, Onaj Kojim živimo i Koga opitujemo.

Od velike je duhovne pomoći hrišćanima koji žive u svetu, usred različitih dnevnih briga i aktivnosti, ako uspeju da, u toku dana, pronađu makar par minuta mira da bi se molili Isusovom molitvom. Naravno, svako vršenje podviga i svako ispunjavanje dužnosti, sa smirenjem i ljubavlju, i u skladu sa voljom Božijom, osveštava život hrišćaninov. Ali, molitva je zaista neophodna. U tihoj sobi (po mogućstvu posle izvesne duhovne pripreme koja se sastoji u paljenju kandila pred ikonom i kađenju prostorije), što je dalje moguće od buke i uznemirenja, i posle trenutaka umirenja uma, hrišćanin može da pogruzi um u svoje srce, izgovarajući molitvu: "Gospode, Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me, grešnoga!".

O kakav mir i silu duša čovekova crpe iz ovakvog tihovanja u Bogu! 0 kakvo veliko okrepljenje ova molitva donosi duši čovekovoj tokom čitavoga dana, tako da biva u stanju da čuva mir svoj, netaknut brigama i uznemirenjima. Ova molitva omogućava moćima ("delovima") duše čovekove da dejstvuju u saglasju i jedinstvu.

Neki ljudi, pak, tragaju za duhovnim mirom kroz lažne duhovnosti prelesnih i demonizovanih učenja kao što su takozvane "istočnjačke religije". Oni pokušavaju da zadobiju mir spoljašnjim vežbanjem, meditacijom i tome slično, da bi postigli ravnotežu duše i tela. Promašaj svih ovakvih pokušaja je taj što čovek, baveći se tim aktivnostima i pokušavajući da odbaci sve misli i sam veštastveni (materijalni) svet, ustvari ne razgovara sa Bogom, već sa samim sobom. Tako čovek završava u ćorsokaku čovekocentrizma i promašuje cilj.


ISKUSTVA OBOŽENjA



Iskustva oboženja su srazmerna stepenu čovekovog duhovnog očišćenja. Koliko je čovek očišćeniji od strasti, toliko je uzvišenije iskustvo Boga koje prima, videći Boga po rečima Sv. Pisma: Blaženi čisti srcem jer će Boga vidjeti (Mt 5,8).

Kada čovek počne da se kaje, da se ispoveda i da plače zbog svojih grehova, on tada prima prva iskustva Blagodati Božije. Ta iskustva su, najpre, suze pokajanja koje ispunjavaju dušu neizrecivom radošću, a, potom, i duboki mir koji se useljava u dušu. Zato se pokajno tugovanje zbog greha naziva "radosnom tugom", kao što i kaže Gospod u Blaženstvima: Blaženi koji plaču jer će se utješiti (Mt 5,4).

Potom, čovek napreduje ka višim stepenima (iskustva oboženja), kao što je ste pen Božanskoga prosvetljenja, na kome Bog prosvetljuje um čovekov i čovek sozercava stvari, svet i ljude iz potpuno drugačije perspektive.

Posle ovoga, hrišćaninova ljubav prema Bogu nastavlja da se uvećava, dolaze nove suze, ali ovaj put uzvišenije, suze ljubavi prema Bogu, suze Božanske ljubavi. To više nisu suze koje se prolivaju zbog greha, jer je čovek sada siguran da mu je Bog oprostio grehe (za koje se pokajao). Te drugačije suze - suze koje donose uzvišenije blaženstvo, radost i mir duši - jesu znak savršenijeg iskustva oboženja.

Čovek, zatim, zadobija "bestrašće", tj. život koji ne narušavaju ni strasti niti grehovne slabosti. Čovek s mirom i sabranošću podnosi svaku spoljašnju uvredu, jer je slobodan od gordosti, mržnje, gneva i plotskih želja.

To je drugi stepen oboženja koji se naziva - sozercanje (theoria, teorija).

Čoveka, koji se očistio od strasti, Duh Sveti prosvetljuje, ozaruje i obožuje. Theoria znači - sozercanje (sagledanje). Sozercanje Boga znači - bogoviđenje. Ali, da bi neko mogao da vidi Boga, mora i sam da bude u "stanju" oboženja. Prema tome, bogoviđenje znači - oboženje.

Kada se čovek potpuno očisti i prinese sveceloga sebe Bogu, on tada prima najuzvišenije iskustvo Božije Blagodati (koje čovek može primiti). To je, po Svetim Ocima, viđenje nestvorene Svetlosti Božije. Tu Svetlost vide samo oni koji su veoma napredovali na putu oboženja, a takvih je malo u svakom pokolenju. Sveti Božiji vide Nestvorenu Svetlost i drugi ih vide u toj Svetlosti, baš onako kako ih vidimo na njihovim svetim ikonama sa zlatokruzima oko glava.

U Žitiju Svetog Vasilija Velikog, na primer, čitamo da su dok se on molio u svojoj keliji, monasi (naravno, oni koji su bili udostojeni da to vide) viđali da su i on i njegova kelija potpuno bili obasjani Nestvorenom Svetlošću Božijom, Svetlošću Blagodati Božije. U Žitijima mnogih Novomučenika naše Vere, čitamo da bi Turci - posle strašnog mučenja - izlagali mrtva tela Novomučenika na gradskim trgovima da bi time zastrašili druge hrišćane, i da je, mnogo puta, noću od tih tela sijala svetlost. Ta svetlost je sijala tako vidljivo i snažno da bi sami Turci naređivali da se tela uklone, jer su bila dokaz istinitosti naše vere pravoslavne. Turci su, na taj način, želeli da izbegnu poniženje u očima hrišćana koji su videli da je Bog slavno proslavio Svoje Svete Mučenike.

Blagodat oboženja očuvava tela Svetih netruležnim, pretvarajući ih u svete mošti, mirotočive i čudotvorne. Božija Blagodat, kako veli Sveti Grigorije Palama, sjedinivši se sa dušama Svetih, useljava se i u njihova sveta tela, oblagodaćujući i njih u potpunosti. I ne samo njihova tela, već i njihove grobove, i njihove ikone, i crkve koje su njima posvećene. Eto zašto mi poštujemo i celivamo ikone, svete mošti, svete grobove i crkve posvećene Svetima. Jer u svima njima obitava Blagodat Božija koju Sveti ima u svojoj duši, blagodareći svom sjedinjenju sa Bogom, svome oboženju.

Upravo zato mi u Crkvi primamo blagodat oboženja, ne samo dušom već i telom. Telo, koje zajedno sa dušom teži ka Bogu, biva proslavljeno, zajedno sa dušom, kao hram Duha Svetoga koji obitava u njemu.

Blagodat Božija koja se izliva od Gospoda, Bogočoveka Hrista lije se na Svesvetu i Svete, pa onda i na nas grešne.

Sasvim sigurno da je umesno pomenuti da nisu sva duhovna iskustva koja hrišćani doživljavaju istinita duhovna iskustva ili iskustva oboženja. Mnogi hrišćani bivaju obmanuti (prelešćeni) demonskim ili, pak, psihološkim iskustvima. Da bi se izbegao rizik obmane i demonskih uticaja, hrišćanin treba da sva svoja duhovna iskustva otkriva svome duhovniku, koji će, budući od Boga prosvetljen, proceniti da li su ta iskustva istinita ili ne, i koji će, u skladu sa tim, duhovno rukovoditi čoveka koji mu se ispovedio. Uopšteno govoreći, poslušnost duhovnom ocu jeste najsuštinskiji aspekt našeg duhovnog života, kroz koji mi zadobijamo Crkveni duh učenika Hristovih i kroz koji biva osigurana pravilnost naše duhovne borbe koja treba da nas vodi ka sjedinjenju sa Bogom.

Naročito "mesto" oboženja, uvek naravno u Crkvi, jeste monaštvo, mesto gde monasi, koji su zadobili svetost, bivaju udostojeni uzvišenih iskustava sjedinjenja sa Bogom.

Prema tome, oni monasi koji udeoniče u oboženju i svetosti pomažu čitavoj Crkvi. Jer, kako hrišćani veruju u skladu sa mnogovekovnim Svetim Predanjem Crkve, monaška usrdna duhovna borba ima blagotvoran učinak na život svakog hrišćanina u svetu koji se bori za spasenje. Otuda, u Pravoslavlju, verni Crkve imaju veliko poštovanje za monaštvo.

Konačno, mi u Crkvi uzimamo učešća u zajednici Svetih, mi opitujemo jedinstvo u Hristu i radost jedinstva u Hristu. To znači da u Crkvi nismo izolovani članovi, već jedinstvo (udova), bratstvo, tj. bratska zajednica, ne samo jednih sa drugima, već svih nas sa Svetima Božijim i onima koji su živi na zemlji i onima koji su se upokojili u Gospodu. Čak ni smrt ne narušava to jedinstvo hrišćana. Smrt ne može da razdvoji hrišćane jer su svi oni - jedno u vaskrslome Telu Hristovom.

Zbog ovoga, svaki put kada se služi Sveta Liturgija, mi učestvujemo u njoj zajedno sa Anđelima i Svetima svih vekova. Tu su prisutni i naši upokojeni srodnici, naravno oni koji su u jedinstvu sa Hristom. Svi smo mi prisutni i zajedničimo jedni sa drugima tajanstveno; ne na spoljašnji način, već u Hristu.

Ovo je očigledno na Proskomidiji gde se, na Sveti Diskos oko Agneca - Jagnjeta Hrista, postavljaju čestice za Svesvetu Bogorodicu, Svete, žive i upokojene hrišćane. Posle osveštanja Svetih Darova, sve te čestice se stavljaju u Krv Hristovu.

Veliki je blagoslov Crkve to što smo njeni članovi i što možemo da zajedničimo ne samo sa Bogom, već i jedni sa drugima, kao udovi Tela Hristovoga.

Sam Hristos jeste Glava ovog Svetog Tela. Život iz Glave ističe svecelom Telu. Telo, naravno, ima žive udove, ali nisu svi njegovi delovi jednako zdravi i živi. Većina nas pripada kategoriji bolesnih udova tog Tela. No, život, to jest zdrava Krv, ističe od Samog Hrista i Njegovih živih udova onim bolesnim udovima, i oni, malo po malo, takođe, ozdravljuju i okrepljuju se. Eto zašto moramo biti u Crkvi! Da bismo primali zdravlje i život, jer oni (udovi) koji se otuđe od Crkve nemaju mogućnost za oporavak i oživljenje.

Sve ovo, naravno, ne zbiva se odjednom. Pravoslavni hrišćanin mora da se bori čitavog svog života da bi, postepeno, zadobio Blagodat Božiju u Crkvi, da bi - kroz smirenje, kroz pokajanje, kroz molitvu, kroz Svete Tajne - zadobio svetost i oboženje.

I to je jedini i najuzvišeniji cilj našega života. Nije toliko bitno dokle ćemo tačno stići. Ono što je bitno jeste naša borba koju Bog blagosilja obilno, i sada i u veku koji će doći.


ZAŠTO MNOGI LjUDI NE USPEJU NA PUTU OBOŽENjA?



Iako smo, kao ljudi, svi primili prizvanje za taj uzvišeni cilj - da se sjedinimo sa Bogom, da postanemo bogovi po Blagodati i da uživamo to veliko blaženstvo za koje nas je i stvorio naš Tvorac i Sazdatelj, mi često živimo kao da taj veliki i najviši cilj uopšte ne postoji. Tada se naš život pretvara u neuspeh.

Sveti Bog nas je stvorio radi oboženja. Prema tome, ako se ne obožimo, čitav naš život postaje promašaj.

Pomenimo tek neke od razloga za to:



a) Obuzetost zemaljskim brigama



Čovek (u životu) čini mnogo dobrih i plemenitih stvari kao što je učenje, bavljenje svojim poslom, porodični život, sticanje imanja, milosrdna dela... Kada svet shvatamo i upotrebljavamo na evharistijski (blagodaran) način, kao dar Božiji, tada nas sve sjedinjuje sa Bogom i sve postaje sredstvo opštenja sa Bogom. Ali, ako ne živimo životom opštenja sa Bogom, tada smo propali. I sve što činimo je uzalud.

Ljudi obično promašuju u životu zato što prednost daju drugostepenim ciljevima svoga života. Oni ne postavljaju oboženje kao prvi i najbitniji životni cilj. Oni nisu zaokupljeni večnim stvarima. Oni se svim svojim srcem predaju drugostepenim ciljevima i zaboravljaju na "ono što je jedino na potrebu" (v. Lk 10,42).

Ljudi su danas neprestano zauzeti i stalno su "u mašini" - i možda je to plan đavolov da obmane ako je moguće i izabrane! Posledica ovoga jeste da (i pobožni) ljudi zapostavljaju svoje spasenje. Na primer, danas moramo da učimo ili da čitamo, i zato nemamo vremena da se molimo, nemamo vremena da idemo na bogosluženja i nemamo vremena za Svetu Tajnu Ispovesti i za Sveto Pričešće! Sutra ćemo morati da idemo na ovaj ili onaj skup ili sastanak, moraćemo da ispunimo društvene i lične dužnosti i opet - nećemo imati vremena za Boga! Prekosutra moramo da idemo na venčanje i da završavamo druge porodične obaveze, i opet nećemo moći da se bavimo duhovnim stvarima. Mi time, ustvari, neprestano ponavljamo Bogu: Molim te, izgovori me ... ne mogu doći (v. Lk 14,19-20).

I tako sve ono divno i zakonito što činimo gubi svoju vrednost. Svi gore pomenuti životni poslovi imaju svoju stvarnu, suštinsku vrednost jedino kada se izvršavaju u Blagodati Božijoj. Drugim rečima, kada ih vršimo u slavu Božiju. Svi ti poslovi imaju stvarnu i suštinsku vrednost samo dotle dok mi želimo i težimo ka onome što je i iznad učenja, i iznad bavljenja poslom, i iznad porodice, i iznad svakog drugog dobra zemaljskog i svake dužnosti i aktivnosti. Sve ovo ima stvarnu i suštinsku vrednost samo dotle dok mi težimo oboženju. Samo u tom slučaju svi ovi poslovi imaju svoj pravi smisao i svoju večnu perspektivu i mi od njih imamo duhovne koristi.

Gospod je rekao: Ištite najprije Carstvo Božije i pravdu Njegovu, i ovo će vam se sve dodati (Mt 6,33). Carstvo Božije je - oboženje, sticanje blagodati Duha Svetoga. Kada blagodat Božija uđe u čoveka i obitava u njemu, čovek tada živi po Bogu Kroz one koji su se obožili, blagodat Božija ulazi u živote svih ostalih ljudi, i mi, preko oboženih ljudi, opštimo sa Carstvom Božijim.

Kao što uče Sveti Oci, rečenica Molitve Gospodnje: Da dođe Carstvo Tvoje, znači - "da dođe Blagodat Duha Svetoga". A kada blagodat dođe čoveku, ona ga i obožuje.



b) Moralizam



Nažalost, duh moralizma, o kome smo već govorili kao o duhu svođenja hrišćanskoga života isključivo na moralno usavršavanje, duh koji je posledica zapadnih teoloških uticaja, u velikoj meri je, na negativan način, uticao na pobožnost i duhovnost hrišćana našega vremena, zbog čega mnogi hrišćani uopšte i ne teže ka oboženju.

Učenje o moralnom usavršavanju (kao cilju života) nije ništa drugo do čovekocentrično postavljanje čoveka u središte života. Ljudski trud, a ne blagodat Božija, gospodari ovakvim pogledom na svet, dajući utisak da ono što nas spasava nije blagodat Božija, već naša moralna načela. U takvim okolnostima i takvom duhovnom stanju, hrišćani bivaju lišeni istinskog iskustva Boga i duša čovekova ne prima stvarnu utehu, niti se njena duhovna žeđ utoljuje. Moralistička duhovnost, kojom su mnogi pokušavali da žive i u tom pokušaju pretrpeli neuspeh, nije pravi izraz autentičnog duha Crkve Božije i u velikoj meri je odgovorna za pojavu ateizma i ravnodušnosti prema duhovnom životu kod mnogih naših bližnjih, a naročito kod mladih ljudi.

Svi mi, i roditelji, i učitelji, i sveštenici, i svi poslenici Crkve, u našim školama veronauke, u našim propovedima i svugde, umesto da moralistički govorimo o "sterilnom" poboljšanju čoveka, upućujmo našu braću hrišćane ka oboženju, u skladu sa autentičnim duhom i iskustvom Crkve. Najposle, vrline, ma koliko one uzvišene bile, nisu cilj našeg hrišćanskog života, već su samo sredstvo i način pripreme za primanje oboženja, za primanje blagodati Duha Svetoga, kako nas otački sažeto uči Sveti Serafim Sarovski.



v) Čovekocenšrični humanizam



Autonomistički humanizam kao društveno-filosofsko učenje, odeljeno i nezavisno (autonomno) od Boga, vodi nas ka civilizaciji zasnovanoj na sebičnosti i predstavlja veliku opasnost za savremenog čoveka. Taj i takav humanizam ima za cilj da nas otuđi od naše vere pravoslavne u ime takozvane "čovekove vrednosti" i "čovekovog oslobođenja".

Ali, zar ima veće vrednosti za čoveka od oboženja?
CRKVA NAS SVOJIM DUHOVNIM RUKOVOĐENjEM UZVODI KA OBOŽENjU



Duhovno rukovođenje koje nam pruža naša Pravoslavna Crkva kroz Svete Službe Crkve, kroz svetootačko bogoslovlje i monaštvo jeste rukovoditeljstvo oboženja i ono je bogočovečansko, jer ima Hrista Ovaploćenoga Boga za središte svoga života.

Velika radost ulazi u naš život kada postanemo svesni uzvišenosti našega naznačenja i blaženstva koje nas čeka.

Duhovno rukovođenje (od strane Crkve) ublažava bolove u svakoj nevolji, kao i tugu svekolikog života, jer čoveku ukazuje na cilj - oboženje.

Kada počnemo da se duhovno borimo (u životu), imajući za cilj - oboženje, kada jedni druge počnemo da gledamo kao "kandidate" za bogove po Blagodati, naš stav prema bližnjima se menja. O koliko je duboko i smisleno duhovno rukovođenje koje Crkva pruža svojoj dečici!

O kakvo bogougodno delo čine otac i majka, koji vole i poštuju svoju decu, kada shvate obavezu i sveti zadatak koji imaju u pogledu vaspitanja svoje dece, a to je - pomoći im da zadobiju oboženje, što je cilj, radi čijeg ostvarenja su, blagodaću Božijom, ona i došla na ovaj svet! I, naravno, kako roditelji mogu pomoći deci u tom pogledu ako se i sami ne kreću ka istom cilju - oboženju?

O, koliko ćemo samopoštovanja, bez trunke sebičnosti i bezbožničke gordosti steći kada shvatimo da smo stvoreni za ovaj uzvišeni cilj - oboženje!

Sveti Oci i bogoslovi Crkve uče da tek prevladavanjem čovekocentrične filosofije našeg egoizma i samoljubivosti, mi postajemo istinske ličnosti, istinski ljudi. Mi se tek tada odnosimo prema Bogu sa poštovanjem i ljubavlju. Mi se tek tada odnosimo prema bližnjima sa krajnjim poštovanjem, uvažavajući ih u istinskom dostojanstvu, smatrajući ih ne više tek sredstvom zadovoljenja naših potreba i iskorišćavanja, već - ikonama Božijim, čije je naznačenje - oboženje!

Sve dok smo izolovani u sebi, unutar našega ega, mi smo individue (jedinke) a ne ličnosti. Po teoriji i praksi duhovnoga rukovođenja ka oboženju, mi postajemo istinske ličnosti tek onda kada izađemo iz našeg individualističkog načina bitovanja i kada počnemo da volimo, da se žrtvujemo za Boga i naše bližnje, uz pomoć Božije Blagodati i uz našu saradnju (sinergiju). Drugim rečima, tek kada naš "ego" sretne "Ti" Boga i "ti" naših bližnjih, mi počinjemo da iznova otkrivamo naš izgubljeni identitet, kroz zajednicu oboženja, radi koje smo i stvoreni, i tek tada mi možemo da se otvorimo jedni za druge, da opštimo i da duhovno uživamo jedni u drugima, istinski, a ne više sebično.

To je duh Svete Liturgije na kojoj se učimo da prevladavamo naše ograničene, individualne interese na šta nas navode đavo, greh i naše strasti. To je duh Liturgije na kojoj se učimo da se otvaramo za zajednicu žrtve i ljubavi u Hristu.

Svest o ovom uzvišenom prizvanju (o oboženju) zaista utešuje i ispunjava ljude.

Pravoslavni humanizam (čovekoljubivost) naše Crkve zasnovan je na ovom velikom prizvanju svakoga čoveka i, stoga, on razvija sve njegove moći do njihove najuzvišenije mere. Koji je drugi humanizam, ma koliko on "progresivno" i "liberalno" izgledao, tako korenito preobraziteljski kao što je to humanizam Crkve, koji omogućava čoveku da postane bog? Zaista, tako uzvišeni humanizam može da se nađe isključivo u Crkvi. Mnogi, naročito danas, pokušavaju da obmanu ljude predlažući im laži kroz svoje psevdohumanizme koji ne mogu da ga ispune i koji ga, ustvari, unakažavaju. Zbog toga je od najveće važnosti da naglasimo značaj duhovnog rukovođenja u Crkvi.

POSLEDICE DUHOVNOG RUKOVOđENjA KOJE NE VODI KA OBOŽENjU



Danas mladi ljudi tragaju za iskustvom pravoga života. Umorna od materijalističkog načina života i racionalistički orijentisanog društva koje smo im mi stariji nametnuli, naša dečica, te ikone Božije, koje je Bog prizvao da postanu bogovi po Blagodati, tragaju za nečim što nadilazi racionalističke forme materijalističke filosofije i ateističkog obrazovanja koje im odrasli nameću. Oni tragaju za iskustvima stvarnoga života i nisu zadovoljni onim što čuju o Bogu. Oni žele da imaju živo iskustvo Boga, Njegove Svetlosti, Njegove Blagodati. Ne znajući da Crkva može da im pruži utehu i iskustvo za kojim tragaju, mnogi mladi ljudi, u potrazi za nečim što je iznad i sa one strane puke racionalnosti, tragaju na pogrešnim mestima i okreću se raznim drugim jeftinim zamenama.

Neki zalutaju u dalekoistočne misticizme, poput joge, drugi u okultizme ili gnosticizme, a treći, na kraju, nažalost, i u otvoreni satanizam.

U pogledu etike, oni ne priznaju nikakva pravila. Za njih su etička načela potpuno besmislena, jer su se lišili smisla i svrhe etike, a to je - sjedinjenje ljudi sa Svetim Bogom.

I upravo zbog toga sa velikom žestinom besne tragični događaji kao što su anarhizam i terorizam. Mnogi ljudi koji, duboko u sebi, žele da ostvare svoju unutarnju snagu, a to ne mogu jer nemaju duhovno rukovođenje ka oboženju, odaju se svakoj vrsti ekscesa i nasilja protiv svojih bližnjih.

Većina mladih ljudi, i ne samo mladih, troši, na hedonizam i plotska zadovoljstva, svoje dragoceno životno vreme i snagu, koje im je Bog darovao da bi uspeli u podvigu oboženja. Nažalost, hedonizam i plotska zadovoljstva - vrlo često pod patronatom države - postaju savremeni idoli, tj. savremena "božanstva" koja prouzrokuju veliku štetu i telima i dušama mladih.

Drugi, živeći bez ikakvog ideala, troše svoje vreme na različite besmislene, dosadne i štetne aktivnosti. Treći nalaze uživanje u prebrzoj vožnji i trkama po ulicama, često sa strašnim posledicama, kao što su teške povrede i smrt. Četvrti, posle mnogih lutanja, kapituliraju (predaju se) i padaju u demonsko ropstvo narkomanije, te nove kuge našega stoleća.

Konačno, mnogi mladi ljudi, posle relativno kratkog života punog promašaja i razočaranja, svesno ili nesvesno, okončavaju mučenje svoje jalove potrage, pribegavajući, nažalost, najgorem obliku očajanja - samoubistvu.

Ali, ti mladići i te devojke koje poduzimaju takve bezumne i užasne korake, nisu nekakve hulje. To su mladi ljudi, dečica, i Božija i naša, koja - prelešćena lažima materijalističkog, samozadovoljnog društva koje su im odrasli nametnuli - ne uspevaju da otkriju cilj za koji su stvoreni - stvarni i večni razlog koji im nismo preneli i za koji oni ne znaju. Ne znajući za uzvišeni cilj čovekovog života - za oboženje, i ne nalazeći mir ni u čemu, oni se predaju očajanju u svim onim oblicima koje smo već pomenuli.

ZAKLjUČAK



Danas mnogi pastiri naše Svete Crkve - jerarsi, sveštenici, duhovnici i pobožni vernici, vođeni nesebičnom ljubavlju, svakodnevno se posvećuju duhovnom rukovođenju naših mladih ljudi ka oboženju. Blagodarni smo tim pastirima za njihove žrtve i njihov doprinos, za njihovo bogougodno delo kroz koje se, blagodaću Božijom, spasavaju i osveštavaju duše onih za koje je Hristos umro.

Sveta Gora smerno pomaže i podržava Crkvu u ovoj velikoj borbi. Vrt Majke Božije, budući naročito mesto za zadobijanje svetosti i tihovanje u Bogu, ima blagoslov za put ka oboženju, živi zajedničenjem sa Bogom i ima snažan i očigledan opit Njegove Blagodati i Njegove Svetlosti.

Eto zašto toliko mnogo naših bližnjih, većinom mladih ljudi, tokom svojih pokloničkih putovanja na Svetu Goru ili, pak, održavajući bliske veze sa njom, prima duhovnu korist, okrepljenje i obnovljenje u Hristu. Oni, na taj način, počinju da žive Bogom u svojim životima. Oni počinju da shvataju šta je to pravoslavni hrišćanski život i šta je to duhovna borba, i kakvu radost i duboki smisao taj život i ta borba daju njihovim životima. Drugim rečima, oni predokušaju od tog prevelikog dara Božijeg rodu ljudskom, od oboženja.

Neka pastiri Crkve, i teolozi, i veroučitelji ne zaboravljaju na duhovno rukovođenje Crkve ka oboženju! Kroz to rukovođenje, svi mi, blagodaću Božijom, u našoj svakodnevnoj borbi za pokajanje i ispunjavanje svetih zapovesti Božijih, primamo mogućnost da uživamo ovaj blagoslov Božiji - sjedinjenje sa Bogom. Mi kroz duhovno rukovođenje u Crkvi dobijamo mogućnost da se dubinski radujemo u sadašnjem životu i da steknemo večnu radost i blaženstvo.

Zato, neprestano blagodarimo Gospodu Presvetome za dar oboženja koji je dar Njegove ljubavi. Odgovorimo na Njegovu ljubav našom ljubavlju. Gospod želi i hoće naše oboženje. Uz to, upravo je radi toga On i postao čovek i umro na Krstu: da zasija kao Sunce među suncima, kao Bog među bogovima.

Izvpr je svetosavlje.

 

[tripo 41]

Čim neko nema istinu onda mora da daje gomilu besmislenih tekstova. Biblija je jasna. Zapazite da je Petar opomenuo KOrnelija, anđeo Jovana a ovi se klanjaju ikonama tačnije demonima pošto iza tih predmeta su u stvari demoni.

 

[stvarnoslap]

Biblija je jasna.

Koja Biblija? Ona koju ste preuzeli od Crkve Kurve? Vama osim Jeleninih spisa ne ostaje ništa. A Jelenini spisi su sramota, bolje bi bilo da nemate ništa.

 

[Laodikeja]

Kako je tuzno kada jedna crkva u svojoj licnoj mudrosti diskredituje samu sebe izjavama koje nemaju nikakvog smisla ni temelja u istini.
Takve izjave pokazuju koliko u crkvi moze da bude prisutna ljudska podlost, i necovecna iskljucivost ( govoreci o tradicionalnim ).
Takvih organizacija i ljudi se treba cuvati u svakom slucaju.

Izjava iz gornjeg teksta:

"Sve pravoslavno jeste bogočovekocentrično, jer ima Bogočoveka Hrista za svoje središte. Sve što nije pravoslavno - bilo da se radi o papizmu, protestantizmu, masonstvu, Jehovinim svedocima, ateizmu... - sve van Pravoslavlja ima zajednički imenilac: središte mu je čovek"