Bolesti zavisnosti - narkomanija, alkoholizam, nikotinska zavisnost
- Začetnik teme crvendac_011
- Datum pokretanja
Član
- Učlanjen(a)
- 05.09.2009
- Poruka
- 7.315
U zemljama koje propadaju, kao što je naša, nije neubičajeno da raste broj krivičnih dela, kladionica ali i alkoholičara... ali brojke su suviše neprecizne da bi se mogao izneti neki zaključak...
Sigurno je da tu ima više kategorija stanovništva imajući u vidu odnos prema alkoholizmu...tako da ne znam iz kog ugla da posmatram :dntknw:
Za mene ključna stvar je što ranije sprečiti početak...znači kafići blizu škola, prodavnice visoke kazne za prodaju alkohola maloletnicima, kad jedan budem platio brzo će se to pročuti yes3
Sigurno je da tu ima više kategorija stanovništva imajući u vidu odnos prema alkoholizmu...tako da ne znam iz kog ugla da posmatram :dntknw:
Za mene ključna stvar je što ranije sprečiti početak...znači kafići blizu škola, prodavnice visoke kazne za prodaju alkohola maloletnicima, kad jedan budem platio brzo će se to pročuti yes3
- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.979
Ispovesti 3 žene lečene od alkoholizma: Porok se tiho prikradao
Ispovesti 3 žene lečene od alkoholizma: Porok se tiho prikradao
Blic žena
Fajtalica za veš bila je tajni štek Slavice Petrović (59). U njoj je krila rakiju koju je nekontrolisano tamanila. Ljiljana Bosanac (53) je vinjak često ostavljala u komšijskim olucima da bi ga krišom pila dok šeta psa. Zaga K. (55) je poslednji put popila litar žestokog pića, dok je pakovala stvari za odlazak na lečenje od alkoholizma. Naše sagovornice danas vode normalne živote, ne piju već godinama, a za portal „Žena“ govore o problemu s alkoholom, koji je sve više prisutan među ženama.
Granica kada mladi počinju da piju se spustila na 13 godina. Kod njih se lakše stvara zavisnost. Najmlađa pacijentkinja koja je potražila pomoć u dnevnoj bolnici u Gornjačkoj je imala 19, a najstarija 72 godina
Nije strašno ako padnete, neoprostivo je ako ne ustanete. To je jedna od poruka koja je zalepljena na ulazu u trošnu zgradu Savetovališta za alkoholizam u Gornjačkoj 34, koje radi u okviru Zavoda za bolesti zavisnosti u Drajzerovoj ulici u Beogradu. Na toj adresi bi vam ispričali mnoge potresne životne priče jer na njihov prag dolaze žene koje se godinama ne trezne, očajna i zbunjena deca rešena da pomognu svojim majkama, slomljeni muževi... To je mesto gde često zatraže pomoć nesrećne i rasturene porodice koje su preživele poniženja, uvrede, glad – zbog nemogućnosti nekog od njihovih najbližih da se izbori sa alkoholom.
U ovo Savetovalište za alkoholizam niko ne dolazi svojom voljom ili zbog toga što misli da mu treba pomoć. Žene dolaze jer su ucenjene da ostave alkohol, a sve polaznice rehabilitacione grupe koju vodi dr Tatjana Đurić, kažu da nisu prestale da piju, sada bi bile pokojne.
Sve one su otvoreno govorile za portal „Žena“.
ALKOHOLOM SAM PRALA GRIŽU SAVETI
Ljiljana Bosanac (53) je tiha sredovečna žena. Radila je kao trgovac, a sada kao tetkica u školi. Njen put do otrežnjenja bio je težak. Pila je 15 godina, a poslednjih 10 se jedva seća. I danas se pita kako je pre nekoliko godina ujutru osvanula sa polomljenim rebrima.
Uspela je zahvaljujući deci, a posebno sinu koji je pre tri godine odveo na lečenje.
− Jednog dana sam se onesvestila od pića. Ležala sam kod ulaznih vrata u stan. Ne znam šta se desilo, mada to nije bio prvi put. Imala sam i ranije prekide filma. Ali, tada je moje dete čulo da govorim: „Sklonite me samo da me sin ne vidi ovakvu“ − priča.
To je bilo presudno. Odnosno, tada su deca shvatila da moraju da otrezne majku.
Ljiljana se udala sa 16 godina. Dobila je dvoje dece. Verovala je i želela ljubav svog muža. On je već posle osam godina zajedničkog života počeo da odlazi u Australiju da radi. Odsustvovao je prvo po nekoliko meseci, a potom godinama. Ti trenuci za nju su bili veoma teški. Želela je ljubav, toplinu... Kaže da nije bila svetica, a alkohol je bio idealan saveznik da spere grižu savesti.
− Razvela sam se i formalo, nedavno, ali znam da će se on vratiti uskoro zauvek. Uvek kada ga čujem, meni je teško. Ali, ja ga sada ne želim u svom životu. Posle toliko vremena sam srećna. Imam nekog ko mi je izuzetno drag. Sin će se uskoro oženiti, ćerka je već udata. Život sada ide svojim tokom – priča Ljiljana, zadovoljna što je pobedila sebe i što je pronašla novi smisao. Upoznaje nove prijatelje, sa starima se ne druži. Oni koji su joj ranije pravili društvo, kada su čuli da će slavu slaviti bez alkohola – nisu se pojavili na svečanosti.
SKRIVALI SU LOZU OD MENE
Živopisna i razdragana penzionerka Slavica Petrović (59) možda nikada ne bi prestala da se opija da nije doživela saobraćajnu nesreću. U jednom svom pijanstvu, prelazila je ulicu, auto je naišao i ona je, da je ne bi zgazio, skočila na haubu. Povredila je ruku, ramenu čašicu. Imala je komplikovanu operaciju, lekari nisu mogli u potpunosti da saniraju „kvar“. Krenuli su zdravstveni problemi, muž i deca su već uveliko primetili da joj se doza loze drastično povećava i stisnuli su je. Oni su kao porodica preživeli. A i Slavica.
− Ja ranije uopšte nisam pila. Niti iko u mojoj porodici. Bavila sam se sportom, bila sam taj tip. Ali, naišle su devedesete. Nisam se snašla. U naše živote je stigla familija iz ratnog područja. Tu je nastao haos. Nije se znalo ko gde spava, ko se kada kupa, ko šta kuva. Ja sam se nekako osetila suvišno u sopstvenom životu. Do 1994. sam već bila bez posla, radila sam na pijaci. Prodavala sam pečurke – priča Slavica koja je kroz rad bežala od stvarnosti. A onda je došao i alkohol.
− Pila sam od 6 ujutru. I to isključivo lozu. Bila mi je dostupna, imali smo puno rakije u kući. Kada se ta moja strast pokazala kao problem, onda su svi počeli da je kriju od mene, a ja od svih, od same sebe. Ali, ništa nije moglo da me spreči da pijem. Društvo sam uvek imala. Uz sve to sam obavljala i redovne porodične obaveze. Deca nikad nisu bila bez skuvanog obroka. Stalno sam radila po kući. To nije bilo sporno.
Ali, snagu joj je crpeo alkohol bez koga sve više nije mogla da živi. Danas, osim što ne pije, takođe ni ne puši. Odrekla se svih poroka.
DALA SAM OTKAZ, OD SRAMOTE
Zaga K. (55) je već četiri godine trezna. A do tada je život bez „žestine“ za nju bio nezamisliv.
Alkohol joj se nekako, prikrao. Pila je i kao srednjoškolka, onako kako to rade klinci u društvu, na svetkovinama... Imala je životne probleme, kao i svi, bila je jedinica, ali ne razmažena, kaže. Majka joj se razbolela, otac je bio star, deca mala.
− Radila sam u PKB kao rukovodilac jednog sektora. Posle posla dođem kući i, kako kročim u stan, počnem da radim. Perem sudove, a krišom pijem u kuhinji. Toliko sam snage potrošila na to skrivanje, bežanje, foliranje da je sve u redu... Radim kao ludak da to sve spolja deluje u redu, a u stvari se raspadam. Na poslu sam imala super društvo za svoj porok, pila sam nekada i više od svojih kolega. Još sam, tako pijana, vozila neke od njih posle kući. Zamislite vi to! − seća se.
Onda su krenuli problemi na poslu, kaže da su je neki koristili, zdravlje joj se narušilo, umrli su joj roditelji, i majka i otac za godinu dana. Pila je sve više i žešće. Svađala se sa mužem, ubeđivala se sa decom, obećavala da će prestati, mada ona uopšte nije videla svoj problem.Od sramote je, na kraju, dala otkaz.
Tako je u jednoj svađi skresala mužu da ona ni ne zna gde bi išla da se leči. On je spremno rekao: „U Drajzerovu“. Dao joj je flašu rakije, da se ubije, ako neće da se leči. Videvši da je ozbiljan, pakovala se i pila. Poslali su je u bolnicu gde je provela mesec i po dana. Bila je očajna.
−Posle noći na infuziji, kada sam otišla na terapiju, videla sam da meni tamo nije mesto. Ja nisam bila kao druge žene. Ali, to sam tada mislila. Prošla sam kroz taj pakao. Izlečila sam se zahvaljujući porodici. To je retkost u današnje vreme, da muž pruži toliku podršku. Ponosna sam na svoju porodicu i sebe.
Lečenje
Lečenje počinje dolaskom u Savetovalište. Telefon je 3647 - 531. Doktori odlučuju da li je potrebno kliničko lečenje(4-6 nedelja) ili dolazak u dnevnu bolnicu. Slede sedmodnevna detoksikacija, dva meseca dnevne grupne i individualne psihoterapije, uključuju se i blokatori. U završnoj fazi(oko dve godine) predviđene su nedeljne grupne seanse.
Brojevi
7 ili više pića nedeljno spada u rizično ponašanje
od 10 do 15 odsto konzumenata alkohola su alkoholičari
25 odsto đaka redovno pije
od 16 do 35 odsto žena pije u trudnoći
Ženski i muški alkoholizam
Žene više vole da piju same, a muškarci vole da piju u društvu. I jedni i drugi piju sve, najčešće žestoka pića. Žene često kombinuju alkohol sa bensedinima.
− Ženski organizam lakše propada od pića. Ako muškarac pije 15 godina, njegovo zdravlje može biti očuvanije od žene koja pije pet godina. Kod žena se veoma brzo vide posledice ove bolesti zavisnosti – objašnjava dr Tatjana Đurić, psihijatar i rehabilitacioni terapeut u lečenju ženskog alkoholizma.
Pre deset godina na šest muškaraca bila je jedna žena alkoholičar, a sada je taj odnos promenjen u 3:1.
Trend
Među ženama koje piju ima domaćica, medicinskih sestara, studentkinja, penzionerki…. najrazličitih profila, nasleđa, sudbina a zajednička im je sklonost prema alkoholu. Takođe, nije moguće pouzdano reći koje osobe su sklone čašici, ali su to najčešće one koje su usamljene, posebno osetljive na neke društvene pojave. Zanimljivo je i da među alkoholičarkama sve više ima žena koje su na odgovornim društvenim funkcijama. One pod pritiskom obaveza, očekivanja da pomire tradicionalne i nove uloge, da budu i majke, domaćice, ali i moderne poslovne žene - najčešće spas traže u piću.
Ispovesti 3 žene lečene od alkoholizma: Porok se tiho prikradao
Blic žena
Fajtalica za veš bila je tajni štek Slavice Petrović (59). U njoj je krila rakiju koju je nekontrolisano tamanila. Ljiljana Bosanac (53) je vinjak često ostavljala u komšijskim olucima da bi ga krišom pila dok šeta psa. Zaga K. (55) je poslednji put popila litar žestokog pića, dok je pakovala stvari za odlazak na lečenje od alkoholizma. Naše sagovornice danas vode normalne živote, ne piju već godinama, a za portal „Žena“ govore o problemu s alkoholom, koji je sve više prisutan među ženama.
Granica kada mladi počinju da piju se spustila na 13 godina. Kod njih se lakše stvara zavisnost. Najmlađa pacijentkinja koja je potražila pomoć u dnevnoj bolnici u Gornjačkoj je imala 19, a najstarija 72 godina
Nije strašno ako padnete, neoprostivo je ako ne ustanete. To je jedna od poruka koja je zalepljena na ulazu u trošnu zgradu Savetovališta za alkoholizam u Gornjačkoj 34, koje radi u okviru Zavoda za bolesti zavisnosti u Drajzerovoj ulici u Beogradu. Na toj adresi bi vam ispričali mnoge potresne životne priče jer na njihov prag dolaze žene koje se godinama ne trezne, očajna i zbunjena deca rešena da pomognu svojim majkama, slomljeni muževi... To je mesto gde često zatraže pomoć nesrećne i rasturene porodice koje su preživele poniženja, uvrede, glad – zbog nemogućnosti nekog od njihovih najbližih da se izbori sa alkoholom.
U ovo Savetovalište za alkoholizam niko ne dolazi svojom voljom ili zbog toga što misli da mu treba pomoć. Žene dolaze jer su ucenjene da ostave alkohol, a sve polaznice rehabilitacione grupe koju vodi dr Tatjana Đurić, kažu da nisu prestale da piju, sada bi bile pokojne.
Sve one su otvoreno govorile za portal „Žena“.
ALKOHOLOM SAM PRALA GRIŽU SAVETI
Ljiljana Bosanac (53) je tiha sredovečna žena. Radila je kao trgovac, a sada kao tetkica u školi. Njen put do otrežnjenja bio je težak. Pila je 15 godina, a poslednjih 10 se jedva seća. I danas se pita kako je pre nekoliko godina ujutru osvanula sa polomljenim rebrima.
Uspela je zahvaljujući deci, a posebno sinu koji je pre tri godine odveo na lečenje.
− Jednog dana sam se onesvestila od pića. Ležala sam kod ulaznih vrata u stan. Ne znam šta se desilo, mada to nije bio prvi put. Imala sam i ranije prekide filma. Ali, tada je moje dete čulo da govorim: „Sklonite me samo da me sin ne vidi ovakvu“ − priča.
To je bilo presudno. Odnosno, tada su deca shvatila da moraju da otrezne majku.
Ljiljana se udala sa 16 godina. Dobila je dvoje dece. Verovala je i želela ljubav svog muža. On je već posle osam godina zajedničkog života počeo da odlazi u Australiju da radi. Odsustvovao je prvo po nekoliko meseci, a potom godinama. Ti trenuci za nju su bili veoma teški. Želela je ljubav, toplinu... Kaže da nije bila svetica, a alkohol je bio idealan saveznik da spere grižu savesti.
− Razvela sam se i formalo, nedavno, ali znam da će se on vratiti uskoro zauvek. Uvek kada ga čujem, meni je teško. Ali, ja ga sada ne želim u svom životu. Posle toliko vremena sam srećna. Imam nekog ko mi je izuzetno drag. Sin će se uskoro oženiti, ćerka je već udata. Život sada ide svojim tokom – priča Ljiljana, zadovoljna što je pobedila sebe i što je pronašla novi smisao. Upoznaje nove prijatelje, sa starima se ne druži. Oni koji su joj ranije pravili društvo, kada su čuli da će slavu slaviti bez alkohola – nisu se pojavili na svečanosti.
SKRIVALI SU LOZU OD MENE
Živopisna i razdragana penzionerka Slavica Petrović (59) možda nikada ne bi prestala da se opija da nije doživela saobraćajnu nesreću. U jednom svom pijanstvu, prelazila je ulicu, auto je naišao i ona je, da je ne bi zgazio, skočila na haubu. Povredila je ruku, ramenu čašicu. Imala je komplikovanu operaciju, lekari nisu mogli u potpunosti da saniraju „kvar“. Krenuli su zdravstveni problemi, muž i deca su već uveliko primetili da joj se doza loze drastično povećava i stisnuli su je. Oni su kao porodica preživeli. A i Slavica.
− Ja ranije uopšte nisam pila. Niti iko u mojoj porodici. Bavila sam se sportom, bila sam taj tip. Ali, naišle su devedesete. Nisam se snašla. U naše živote je stigla familija iz ratnog područja. Tu je nastao haos. Nije se znalo ko gde spava, ko se kada kupa, ko šta kuva. Ja sam se nekako osetila suvišno u sopstvenom životu. Do 1994. sam već bila bez posla, radila sam na pijaci. Prodavala sam pečurke – priča Slavica koja je kroz rad bežala od stvarnosti. A onda je došao i alkohol.
− Pila sam od 6 ujutru. I to isključivo lozu. Bila mi je dostupna, imali smo puno rakije u kući. Kada se ta moja strast pokazala kao problem, onda su svi počeli da je kriju od mene, a ja od svih, od same sebe. Ali, ništa nije moglo da me spreči da pijem. Društvo sam uvek imala. Uz sve to sam obavljala i redovne porodične obaveze. Deca nikad nisu bila bez skuvanog obroka. Stalno sam radila po kući. To nije bilo sporno.
Ali, snagu joj je crpeo alkohol bez koga sve više nije mogla da živi. Danas, osim što ne pije, takođe ni ne puši. Odrekla se svih poroka.
DALA SAM OTKAZ, OD SRAMOTE
Zaga K. (55) je već četiri godine trezna. A do tada je život bez „žestine“ za nju bio nezamisliv.
Alkohol joj se nekako, prikrao. Pila je i kao srednjoškolka, onako kako to rade klinci u društvu, na svetkovinama... Imala je životne probleme, kao i svi, bila je jedinica, ali ne razmažena, kaže. Majka joj se razbolela, otac je bio star, deca mala.
− Radila sam u PKB kao rukovodilac jednog sektora. Posle posla dođem kući i, kako kročim u stan, počnem da radim. Perem sudove, a krišom pijem u kuhinji. Toliko sam snage potrošila na to skrivanje, bežanje, foliranje da je sve u redu... Radim kao ludak da to sve spolja deluje u redu, a u stvari se raspadam. Na poslu sam imala super društvo za svoj porok, pila sam nekada i više od svojih kolega. Još sam, tako pijana, vozila neke od njih posle kući. Zamislite vi to! − seća se.
Onda su krenuli problemi na poslu, kaže da su je neki koristili, zdravlje joj se narušilo, umrli su joj roditelji, i majka i otac za godinu dana. Pila je sve više i žešće. Svađala se sa mužem, ubeđivala se sa decom, obećavala da će prestati, mada ona uopšte nije videla svoj problem.Od sramote je, na kraju, dala otkaz.
Tako je u jednoj svađi skresala mužu da ona ni ne zna gde bi išla da se leči. On je spremno rekao: „U Drajzerovu“. Dao joj je flašu rakije, da se ubije, ako neće da se leči. Videvši da je ozbiljan, pakovala se i pila. Poslali su je u bolnicu gde je provela mesec i po dana. Bila je očajna.
−Posle noći na infuziji, kada sam otišla na terapiju, videla sam da meni tamo nije mesto. Ja nisam bila kao druge žene. Ali, to sam tada mislila. Prošla sam kroz taj pakao. Izlečila sam se zahvaljujući porodici. To je retkost u današnje vreme, da muž pruži toliku podršku. Ponosna sam na svoju porodicu i sebe.
Lečenje
Lečenje počinje dolaskom u Savetovalište. Telefon je 3647 - 531. Doktori odlučuju da li je potrebno kliničko lečenje(4-6 nedelja) ili dolazak u dnevnu bolnicu. Slede sedmodnevna detoksikacija, dva meseca dnevne grupne i individualne psihoterapije, uključuju se i blokatori. U završnoj fazi(oko dve godine) predviđene su nedeljne grupne seanse.
Brojevi
7 ili više pića nedeljno spada u rizično ponašanje
od 10 do 15 odsto konzumenata alkohola su alkoholičari
25 odsto đaka redovno pije
od 16 do 35 odsto žena pije u trudnoći
Ženski i muški alkoholizam
Žene više vole da piju same, a muškarci vole da piju u društvu. I jedni i drugi piju sve, najčešće žestoka pića. Žene često kombinuju alkohol sa bensedinima.
− Ženski organizam lakše propada od pića. Ako muškarac pije 15 godina, njegovo zdravlje može biti očuvanije od žene koja pije pet godina. Kod žena se veoma brzo vide posledice ove bolesti zavisnosti – objašnjava dr Tatjana Đurić, psihijatar i rehabilitacioni terapeut u lečenju ženskog alkoholizma.
Pre deset godina na šest muškaraca bila je jedna žena alkoholičar, a sada je taj odnos promenjen u 3:1.
Trend
Među ženama koje piju ima domaćica, medicinskih sestara, studentkinja, penzionerki…. najrazličitih profila, nasleđa, sudbina a zajednička im je sklonost prema alkoholu. Takođe, nije moguće pouzdano reći koje osobe su sklone čašici, ali su to najčešće one koje su usamljene, posebno osetljive na neke društvene pojave. Zanimljivo je i da među alkoholičarkama sve više ima žena koje su na odgovornim društvenim funkcijama. One pod pritiskom obaveza, očekivanja da pomire tradicionalne i nove uloge, da budu i majke, domaćice, ali i moderne poslovne žene - najčešće spas traže u piću.
Specifičnosti ženskog alkoholizma
Specifičnosti ženskog alkoholizma
Alkoholizam je česta bolest zavisnosti, koja se dugo neopravdano smatrala “manje opasnom” u odnosu na narkomaniju. Međutim, ovaj porok uzima mnogo više od zdravlja čoveka – ostavlja neizbrisive psihičke posledice, kako na zavisnike, tako i na ljude iz njihovog okruženja. Alkoholizmu sve češće podležu i žene.
Piše: Staša Rosić, B92
Foto: Maggie Smith / FreeDigitalPhotos.net
Alkoholizam se po učestalosti nalazi na trećem mestu u svetu, odmah iza malignih i srčanih oboljenja. Čak tri odsto ukupne populacije pati upravo od te bolesti, a sve veći broj čine žene.
Do nedavno je odnos između broja muških i ženskih alkoholičara bio 8:1, a po nedavnim istraživanjima iznosi 3:1.
Zbog široke dostupnosti i delimično društvene prihvatljivosti, veliki broj žena vrlo rano proba alkohol, ali umereno pijenje nije isto što i alkoholizam.
O umerenom pijenju je reč onda kada osoba može da konzumira alkohol kada i koliko želi, kao i da da prestane sa uzimanjem. Međutim, ono što ljude lako zavara je osećaj samokontrole i nada da “se to meni ne može desiti”.
Simptomi
Dr Tatjana Đurić, specijalista psihijatrije i psihoterapeut u lečenju ženskog alkoholizma objašnjava da postepenim hroničnim prelaženjem granice u konzumiranju alkohola dolazi do zavisnosti, ali ne kod svih osoba.
“Prema psihoanalitičkoj teoriji, svaka ličnost poseduje destruktivni i “zdravi deo” koji su u stalnom previranju. Zavisnost se javlja kao posledica neke teskobe, frustracije, za koju osoba, u ovom slučaju žena pokušava da pronađe lek u alkoholu. Onog trenutka kada se ta ličnost odrekne alkohola, to stvara novu teskobu i frustraciju i osoba se zatvara u začarani krug”, objašnjava dr Đurić.
Zavisnica počinje da alkohol posmatra kao deo svoje ličnosti, da pronađe opravdanja za sebe i sakrije svoje stanje od bližnih. Čak i u situaciji da su članovi porodice upoznati sa problemom, neretko se dešava da se i oni sami naviknu na njega i prihvate ga kao najnormalniju pojavu. To je jedan od najvećih neprijatelja izlečenja.
U drugim slučajevima alkoholičarka može kriti svoj porok nekad duže i od decenije, ali odaju ih jasni fizički znaci.
U prvim fazama, žene se napadno šminkaju, kako bi prikrile podočnjake i crvenilo kapilara izazvano pojačanom konzumacijom alkohola, dok u kasnijim fazama primetno zanemaruju ličnu higijenu i doterivanje.
Mnogo uočljivije su promene raspoloženja.
„Osobe koje pate od neke od bolesti zavisnosti, a naročito alkoholičari imaju česte promene raspoloženja koje variraju od smeha do plača; često se svađaju sa ukućanima i imaju napade agresivnog ponašanja. Neretko se desi da zavisnici fizički nasrću na decu i članove porodice, a zbog njihovog stanja trpi i radna sredina“, objašnjava dr Đurić.
Specifičnosti ženskog alkoholizma
Starosna granica konzumenata alkohola se stalno spušta i zajednička je i za dečake i za devojčice. Nekada se one čak i takmiče sa svojim drugarima u ispijanju žestokih pića kako bi poboljšale svoj status u grupi.
Naravno, ispijanje alkohola u kasnijem životnom periodu ima sasvim drugačije motive i posledice.
Jednim delom alkoholizam kod žena se javlja zbog nesposobnosti da se nose sa problemima koje nosi moderan život. Emancipacija je promenila tradicionalnu ulogu žene i opteretila je mnogo većim obavezama sa kojima ne mogu sve da se izbore.
Ne postoji stereotip o ženi alkoholičarki. To mogu biti osobe raznih profila, društvenih statusa i obrazovanja. Može se javiti u ranijem periodu života zbog ljubavnih problema, ali i u poznijem dobu paralelno sa sindromom “napuštenog gnezda” kada deca napuste roditeljski dom i krenu u samostalan život.
Majke se sa tim jako teško suočavaju, naročito ako se penzionišu. Osećaj bespotrebnosti i odsustva samopouzdanja muče osobu i ona beži u porok.
Ženska specifičnost je takođe i fiziološka, odnosno metabolička i hormonska. Kod žena alkohol dovodi do ozbiljnijih posledica nego kod muškaraca.
“Žensko telo lakše propada od alkohola nego muško. To je zbog toga što ženski polni hormon estrogen pojačava apsorpciju alkohola koja može da izazove niz bolesti, među kojima je i kancer. Čak deset odsto naših pacijentkinja ima tumor dojke”, ističe dr Đurić.
Lečenje
Motivacija za lečenje nikad ne potiče od samog pacijenta, čak i kada dobrovoljno pristane da ide na terapije. Alkoholičari nisu svesni svoje bolesti i zato je veoma važno da im neka druga osoba iz okruženja to predoči.
“Podršku mogu pružiti članovi porodice, kolege s posla ili prijatelji. Nekada je potrebno da se osobe koje se nalaze u okruženju alkoholičara i same konsultuju sa lekarima o tome kako da pomognu svom bližnjem koji pati od te bolesti”, objašnjava dr Đurić.
Najbolje je da neko blizak pacijentkinji pokuša da objasni sve posledice koje alkohol ima po njeno telo i duh, opiše joj koliko se fizički i psihički promenila i koliko njeni bližnji pate zbog njenog stanja.
Nekada se mora čekati i po nekoliko godina na pristanak pacijenta da ide na lečenje, ali se nipošto ne sme odustajati od ubeđivanja i pružanja stalne mentalne podrške.
Lečenje alkoholizma traje oko dve godine. Prva intenzivna faza koja traje nekoliko meseci je svakodnevni dnevno bolnički tretman, a potom sledi rehabilitacioni deo u vidu grupne psihoterapije. Pacijentkinje koje imaju adekvatnu podršku bližnjih imaju veću verovatnoću da se potpuno rehabilituju i vrate u normalan život.
Prema doktorkinim rečima, veoma je važno da članovi porodice zavisnice na vreme prepoznaju znake bolesti i obrate se za stručnu pomoć, jer oboleli u poodmakloj fazi nema dovoljno psihičke snage da se odluči na takav korak.
Kako i sama dr Đurić naglašava, bitno je znati da je problem rešiv i bolest izlečiva. Nikada nije kasno da se pojavite na vratima Gornjačke broj 34 na čijem ulazu stoji „Nije sramota pasti, sramota je ne ustati“.
Specifičnosti ženskog alkoholizma
Alkoholizam je česta bolest zavisnosti, koja se dugo neopravdano smatrala “manje opasnom” u odnosu na narkomaniju. Međutim, ovaj porok uzima mnogo više od zdravlja čoveka – ostavlja neizbrisive psihičke posledice, kako na zavisnike, tako i na ljude iz njihovog okruženja. Alkoholizmu sve češće podležu i žene.
Piše: Staša Rosić, B92
Foto: Maggie Smith / FreeDigitalPhotos.net
Alkoholizam se po učestalosti nalazi na trećem mestu u svetu, odmah iza malignih i srčanih oboljenja. Čak tri odsto ukupne populacije pati upravo od te bolesti, a sve veći broj čine žene.
Do nedavno je odnos između broja muških i ženskih alkoholičara bio 8:1, a po nedavnim istraživanjima iznosi 3:1.
Zbog široke dostupnosti i delimično društvene prihvatljivosti, veliki broj žena vrlo rano proba alkohol, ali umereno pijenje nije isto što i alkoholizam.
O umerenom pijenju je reč onda kada osoba može da konzumira alkohol kada i koliko želi, kao i da da prestane sa uzimanjem. Međutim, ono što ljude lako zavara je osećaj samokontrole i nada da “se to meni ne može desiti”.
Simptomi
Dr Tatjana Đurić, specijalista psihijatrije i psihoterapeut u lečenju ženskog alkoholizma objašnjava da postepenim hroničnim prelaženjem granice u konzumiranju alkohola dolazi do zavisnosti, ali ne kod svih osoba.
“Prema psihoanalitičkoj teoriji, svaka ličnost poseduje destruktivni i “zdravi deo” koji su u stalnom previranju. Zavisnost se javlja kao posledica neke teskobe, frustracije, za koju osoba, u ovom slučaju žena pokušava da pronađe lek u alkoholu. Onog trenutka kada se ta ličnost odrekne alkohola, to stvara novu teskobu i frustraciju i osoba se zatvara u začarani krug”, objašnjava dr Đurić.
Zavisnica počinje da alkohol posmatra kao deo svoje ličnosti, da pronađe opravdanja za sebe i sakrije svoje stanje od bližnih. Čak i u situaciji da su članovi porodice upoznati sa problemom, neretko se dešava da se i oni sami naviknu na njega i prihvate ga kao najnormalniju pojavu. To je jedan od najvećih neprijatelja izlečenja.
U drugim slučajevima alkoholičarka može kriti svoj porok nekad duže i od decenije, ali odaju ih jasni fizički znaci.
U prvim fazama, žene se napadno šminkaju, kako bi prikrile podočnjake i crvenilo kapilara izazvano pojačanom konzumacijom alkohola, dok u kasnijim fazama primetno zanemaruju ličnu higijenu i doterivanje.
Mnogo uočljivije su promene raspoloženja.
„Osobe koje pate od neke od bolesti zavisnosti, a naročito alkoholičari imaju česte promene raspoloženja koje variraju od smeha do plača; često se svađaju sa ukućanima i imaju napade agresivnog ponašanja. Neretko se desi da zavisnici fizički nasrću na decu i članove porodice, a zbog njihovog stanja trpi i radna sredina“, objašnjava dr Đurić.
Specifičnosti ženskog alkoholizma
Starosna granica konzumenata alkohola se stalno spušta i zajednička je i za dečake i za devojčice. Nekada se one čak i takmiče sa svojim drugarima u ispijanju žestokih pića kako bi poboljšale svoj status u grupi.
Naravno, ispijanje alkohola u kasnijem životnom periodu ima sasvim drugačije motive i posledice.
Jednim delom alkoholizam kod žena se javlja zbog nesposobnosti da se nose sa problemima koje nosi moderan život. Emancipacija je promenila tradicionalnu ulogu žene i opteretila je mnogo većim obavezama sa kojima ne mogu sve da se izbore.
Ne postoji stereotip o ženi alkoholičarki. To mogu biti osobe raznih profila, društvenih statusa i obrazovanja. Može se javiti u ranijem periodu života zbog ljubavnih problema, ali i u poznijem dobu paralelno sa sindromom “napuštenog gnezda” kada deca napuste roditeljski dom i krenu u samostalan život.
Majke se sa tim jako teško suočavaju, naročito ako se penzionišu. Osećaj bespotrebnosti i odsustva samopouzdanja muče osobu i ona beži u porok.
Ženska specifičnost je takođe i fiziološka, odnosno metabolička i hormonska. Kod žena alkohol dovodi do ozbiljnijih posledica nego kod muškaraca.
“Žensko telo lakše propada od alkohola nego muško. To je zbog toga što ženski polni hormon estrogen pojačava apsorpciju alkohola koja može da izazove niz bolesti, među kojima je i kancer. Čak deset odsto naših pacijentkinja ima tumor dojke”, ističe dr Đurić.
Lečenje
Motivacija za lečenje nikad ne potiče od samog pacijenta, čak i kada dobrovoljno pristane da ide na terapije. Alkoholičari nisu svesni svoje bolesti i zato je veoma važno da im neka druga osoba iz okruženja to predoči.
“Podršku mogu pružiti članovi porodice, kolege s posla ili prijatelji. Nekada je potrebno da se osobe koje se nalaze u okruženju alkoholičara i same konsultuju sa lekarima o tome kako da pomognu svom bližnjem koji pati od te bolesti”, objašnjava dr Đurić.
Najbolje je da neko blizak pacijentkinji pokuša da objasni sve posledice koje alkohol ima po njeno telo i duh, opiše joj koliko se fizički i psihički promenila i koliko njeni bližnji pate zbog njenog stanja.
Nekada se mora čekati i po nekoliko godina na pristanak pacijenta da ide na lečenje, ali se nipošto ne sme odustajati od ubeđivanja i pružanja stalne mentalne podrške.
Lečenje alkoholizma traje oko dve godine. Prva intenzivna faza koja traje nekoliko meseci je svakodnevni dnevno bolnički tretman, a potom sledi rehabilitacioni deo u vidu grupne psihoterapije. Pacijentkinje koje imaju adekvatnu podršku bližnjih imaju veću verovatnoću da se potpuno rehabilituju i vrate u normalan život.
Prema doktorkinim rečima, veoma je važno da članovi porodice zavisnice na vreme prepoznaju znake bolesti i obrate se za stručnu pomoć, jer oboleli u poodmakloj fazi nema dovoljno psihičke snage da se odluči na takav korak.
Kako i sama dr Đurić naglašava, bitno je znati da je problem rešiv i bolest izlečiva. Nikada nije kasno da se pojavite na vratima Gornjačke broj 34 na čijem ulazu stoji „Nije sramota pasti, sramota je ne ustati“.
Član
- Učlanjen(a)
- 25.01.2010
- Poruka
- 2.174
Opijanje vikendom opasno po život
Opijanje vikendom opasno po život
(Tanjug) 28. novembar 2010. 11:51
Konzumiranje velike količine alkohola tokom vikenda skoro udvostručuje opasnost od smrti izazvane kardiovaskularnim napadima u odnosu na konzumiranje raspoređeno na celu sedmicu.
Komparativno istraživanje, koje je trajalo deset godina, obavljeno je na oko 1.000 muškaraca starosti od 50 do 59 godina u tri francuska grada - Lilu, Strazburu i Tuluzu i u irskom gradu Belfastu, preneli su francuski mediji.
Na početku istraživanja, 1991. godine, ustanovljeno da ispitanici nikada nisu imali srčana oboljenja.
U Francuskoj je, kako su istakli naučnici, konzumiranje alkohola raspoređeno na celu sedmicu, dok je u Irskoj za to rezervisana subota, što je, kako se pokazalo, znatno uticalo na kardiovaskularni sistem.
Dodatni uticaj na zdravlje može biti i u činjenici da je u Francuskoj među alkoholnim pićima dominantno vino (91,8 odsto stanovnika), koje je dobro za srce, dok je među stanovnicima Belfasta dominantno pivo (75,5 odsto) i žestoka alkoholna pića (61,3 odsto), dok se vino manje konzumira (27,4 odsto).
Konzumente većih količina alkohola naučnici upozoravaju i na opasnost od velikog broja drugih oboljenja kao što su ciroza jetre, hronični pankreatitis i više vrsta raka.
Opijanje vikendom opasno po život
(Tanjug) 28. novembar 2010. 11:51
Konzumiranje velike količine alkohola tokom vikenda skoro udvostručuje opasnost od smrti izazvane kardiovaskularnim napadima u odnosu na konzumiranje raspoređeno na celu sedmicu.
Komparativno istraživanje, koje je trajalo deset godina, obavljeno je na oko 1.000 muškaraca starosti od 50 do 59 godina u tri francuska grada - Lilu, Strazburu i Tuluzu i u irskom gradu Belfastu, preneli su francuski mediji.
Na početku istraživanja, 1991. godine, ustanovljeno da ispitanici nikada nisu imali srčana oboljenja.
U Francuskoj je, kako su istakli naučnici, konzumiranje alkohola raspoređeno na celu sedmicu, dok je u Irskoj za to rezervisana subota, što je, kako se pokazalo, znatno uticalo na kardiovaskularni sistem.
Dodatni uticaj na zdravlje može biti i u činjenici da je u Francuskoj među alkoholnim pićima dominantno vino (91,8 odsto stanovnika), koje je dobro za srce, dok je među stanovnicima Belfasta dominantno pivo (75,5 odsto) i žestoka alkoholna pića (61,3 odsto), dok se vino manje konzumira (27,4 odsto).
Konzumente većih količina alkohola naučnici upozoravaju i na opasnost od velikog broja drugih oboljenja kao što su ciroza jetre, hronični pankreatitis i više vrsta raka.
- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.979
Лечени, никад излечени
ПОД ЛУПОМ: КАД ЧАШИЦА ПОСТАНЕ ВАЖНИЈА ОД СВЕГА
Лечени, никад излечени
Разлог да се попије увек постоји, говорио је песник Мика Антић, једни пију зато што имају разлог, други зато што га немају
Ни једна слава, свадба, рођендан или журка не прођу без наздрављања и алкохола, а добар повод да се „залије” свакако су и новогодишњи празници. Људи се тако лако опусте, развеселе. Неки у чашици „утапају тугу”, ред је гуцнути и за душу покојника и тако се повод увек нађе. Да разлог „за једну и још једну, и још једну – па куд пукло да пукло” увек постоји, тврдио је и песник Мика Антић говорећи да „једни пију зато што имају разлог, други зато што га немају”. И све то не би било ништа страшно да се некима не „отвори дизна”, па им то после пређе у навику. Оно што, у ствари, тада свима највише мањка јесте мотивација да се отргну из канџи тог страшног порока.
– Један од основних проблема алкохолизма је то што смо превише толерантни према онима који пију, јер живимо у таквој културној средини где је алкохол део свих обичаја, обреда и славља. Најчешће сви умањују проблем са алкохолом и потребно је да прође доста времена да околина (породица, пријатељи, колеге с посла) примети да неко у њеном окружењу прекомерно пије. И сами алкохоличари то не желе да признају, а на лечење пристају тек када им супружник припрети разводом, нађу се пред отказом у фирми, дођу у сукоб са законом или се уплаше за живот због здравствених проблема. Добровољно никад – истиче проф. др Гордана Дедић, неуропсихијатар и психоаналитички психотерапеут, начелник Дневне болнице Клинике за психијатрију ВМА у Београду.
Суочавање са проблемом
Одвикавање од алкохола, као и стварање те лоше навике, поступак је који траје.
– Прва фаза, када пацијент мора да се „отрезни”,јесте улазак у апстиненцију, односно детоксикацију. Током те две недеље, до месец дана врло често се јавља и апстиненциони синдром, који код неких има врло компликовану клиничку слику пределиријума и делиријума (почињу да халуцинирају и да им се привиђају бели мишеви и неке застрашујуће слике), али уз одређену поливитаминску и инфузиону терапију и средства за смирење, организам пацијента се доводи у стање смиреног, тако да већина њих, док се налазе на интензивном лечењу, прихвати да треба да настави да живи без алкохола – објашњава др Наташа Милошевић, психијатар (на едукацији из групне психотерапије) и део тимаДневне болнице Клинике за психијатрију ВМА у Београду.
По отпусту са затвореног одељења, када је телесно и психолошки већ довољно стабилан, пацијент наредна два-три месеца лечење наставља у Дневној болници, где три пута недељно, учествујући у групним терапијама, стиче увид у свој проблем и ради на повећању мотивације.
– Још док су на затвореном одељењу они имају довољно времена да се преиспитају колико су заправо нашкодили себи и својој породици због алкохолизма. Међутим, тек кад размене искуства са онима које муче исте муке, постепено стичу увид због чега су овде и почињу да прихватају да су алкохоличари. Тада се први пут суочавају са тим да је алкохолизам болест. У томе им помаже и књига „Алкохолизам од прве, до последње чаше”, коју је написао др Зоран Станковић, која је код нас обавезна литература. Ту књигу морају добро да простудирају и након тога обавезни су да полажу тест знања, да бисмо видели да ли заиста постоји мотивација да себи помогну – наглашава Марина Димитријевић, дипломирани социјални радник, специјалиста рехабилитације и социотерапије, такође утимуДневне болнице Клинике за психијатрију ВМА
Фаза меденог месеца
Пошто у току друге фазе нису више под сталним надзором лекара, већ им је практично све „на извол’те”, постоји опасност да сав дотадашњи труд падне у воду. То се, наравно, не препушта само њиховој савести.
– Свим пацијентима (осим ако постоје неке здравствене контраиндикације, што је ретко) који су мотивисани, никако под присилом, укључује се лек „есперал”. Ако особа преко тог лека има жудњу и узме алкохол, наступиће врло непријатне реакције, о чему су пацијенти информисани. Од самог почетка, као подршка и сарадници, по правилу укључени су и чланови породице (супружник, родитељ, дете) или неке друге блиске особе (пријатељи, колеге), пред којима се тај лек пије. Када успешно прођу ту другу фазу у Дневној болници, практично могу да се врате у породицу и на посао. Сви су углавном срећни и уверени да су завршили лечење, па зато ту фазу зовемо „фаза меденог месеца” – каже начелница и подсећа да циљ лечења у Дневној болници није само успостављање апстиненције, што је услов за лечење.
– Врло је битно да пацијенти коренито промене дотадашњи начин живота и почну здраво да се хране, да упражњавају рекреацију, да се посвете породици, да боље организују слободно време... Уколико наставе по старом и не створе простор за трезвен живот, то неминовно води ка рецидиву – упозорава.
Због тога овај стручни тим, кроз дружење и терапију у Клубу лечених алкохоличара, настоји да се њиховим пацијентима допадне да наставе даље без алкохола.
– Када им кажемо да је неопходно да, сваког понедељка, најмање још две године морају да долазе у клуб, да би се све те промене укорениле и да би се оштећења санирала, већина њих има отпор. Али, већ после првог сусрета промене мишљење и наставе да долазе још дуго, неки чак деветнаест година, јер им то доприноси одржавању апстиненције – каже др Наташа Милошевић. – Не треба заборавити да су они лечени, не и излечени, и више никада не смеју да окусе ни кап алкохола! То је правило, јер они не знају да стану после прве чашице. Имамо, на пример, неколико њих који су удовци и живе сами, па, како кажу, дођу у клуб да „напуне батерије”. Е, зато је та подршка врло важна.
Сасвим је разумљиво што су њиховим пацијентима контакти у клубу пријатни.
– Приликом сваког сусрета прво ћаскамо уз кафу, а онда прелазимо на тематски рад посвећен социјалној и породичној рехабилитацији, имамо и дан за едукацију, здравствено просвећивање, понекад заједно идемо у позориште, на излет, крстарење реком... и кроз све те активности видимо како се они понашају у свакодневном животу. Ево, сваке године уз сок и закуску коју припреме чланови њихове породицеславимо и Нову годину. Засвира се и запева, у поноћ се обавезно заоре и стихови „Шампањ ћемо отворити...” и баш буде весело. Један од њих и своју славу слави без алкохола. На ту идеју подстакао га је брачни пар који му, иначе, долази у госте. Размишљао је, ако они не дозвољавају да се у њиховој кући пуши, зашто ја не бих забранио да се конзумира алкохол. Тада је, каже, видео ко су му прави пријатељи – закључује социолог Марина Димитријевић.
-----------------------------------------------------------------------
Једно пиво довољно
Алкохолизам не бира професију. Свако може да постане алкохоличар, од радника, до академика. Само је ствар личности. Светска здравствена организација је направила препоруке које су безбедне количине које човек може да попије, а да не превагне у ову болест зависности. Дозвољена доза за мушкарце је пет децилитара пива, два децилитра вина или 0,5 децилитара жестоког пића, док је за жене, пошто имају спорији метаболизам, упола мање, и под условом да се не конзумира свакодневно. Све преко тога може да створи ризик
------------------------------------------------------------------
Врсте алкохолизма
Свако има одређени тренутак инспирације за опијање:
– Дневно опијање – пије на послу, јер тамо може да се сакрије, а код куће се по подне трезни и глуми апстинента;
– Вечерње опијање – не пије на послу из страха од последица, али пије код куће или у вечерњим изласцима и посетама;
– Викенд опијање – пије искључиво петком увече и суботом, трезни се недељом и спрема за радну недељу
– Опијање у време добијања плате – опија се оног дана када се дели плата, понекад и неколико дана после исплате, док има новца. Осталим данима не пије и неупућене уверава да може да не пије и да није алкохоличар
– Опијање у посебним обичајним приликама – опија се искључиво на славама, верским светковинама, прославама (свадбе, испраћаји у војску, дочек Нове године, при сахранама...) чиме се прекомерно пијење може дуго прикривати
– Менаџерско опијање – опија се приликом закључивања важних послова са пословним партнерима и тиме правда свако поновљено опијање
Дана Станковић
Oбјављено: 09.01.2011.
Извор: Политика магазин
ПОД ЛУПОМ: КАД ЧАШИЦА ПОСТАНЕ ВАЖНИЈА ОД СВЕГА
Лечени, никад излечени
Разлог да се попије увек постоји, говорио је песник Мика Антић, једни пију зато што имају разлог, други зато што га немају
Ни једна слава, свадба, рођендан или журка не прођу без наздрављања и алкохола, а добар повод да се „залије” свакако су и новогодишњи празници. Људи се тако лако опусте, развеселе. Неки у чашици „утапају тугу”, ред је гуцнути и за душу покојника и тако се повод увек нађе. Да разлог „за једну и још једну, и још једну – па куд пукло да пукло” увек постоји, тврдио је и песник Мика Антић говорећи да „једни пију зато што имају разлог, други зато што га немају”. И све то не би било ништа страшно да се некима не „отвори дизна”, па им то после пређе у навику. Оно што, у ствари, тада свима највише мањка јесте мотивација да се отргну из канџи тог страшног порока.
– Један од основних проблема алкохолизма је то што смо превише толерантни према онима који пију, јер живимо у таквој културној средини где је алкохол део свих обичаја, обреда и славља. Најчешће сви умањују проблем са алкохолом и потребно је да прође доста времена да околина (породица, пријатељи, колеге с посла) примети да неко у њеном окружењу прекомерно пије. И сами алкохоличари то не желе да признају, а на лечење пристају тек када им супружник припрети разводом, нађу се пред отказом у фирми, дођу у сукоб са законом или се уплаше за живот због здравствених проблема. Добровољно никад – истиче проф. др Гордана Дедић, неуропсихијатар и психоаналитички психотерапеут, начелник Дневне болнице Клинике за психијатрију ВМА у Београду.
Суочавање са проблемом
Одвикавање од алкохола, као и стварање те лоше навике, поступак је који траје.
– Прва фаза, када пацијент мора да се „отрезни”,јесте улазак у апстиненцију, односно детоксикацију. Током те две недеље, до месец дана врло често се јавља и апстиненциони синдром, који код неких има врло компликовану клиничку слику пределиријума и делиријума (почињу да халуцинирају и да им се привиђају бели мишеви и неке застрашујуће слике), али уз одређену поливитаминску и инфузиону терапију и средства за смирење, организам пацијента се доводи у стање смиреног, тако да већина њих, док се налазе на интензивном лечењу, прихвати да треба да настави да живи без алкохола – објашњава др Наташа Милошевић, психијатар (на едукацији из групне психотерапије) и део тимаДневне болнице Клинике за психијатрију ВМА у Београду.
По отпусту са затвореног одељења, када је телесно и психолошки већ довољно стабилан, пацијент наредна два-три месеца лечење наставља у Дневној болници, где три пута недељно, учествујући у групним терапијама, стиче увид у свој проблем и ради на повећању мотивације.
– Још док су на затвореном одељењу они имају довољно времена да се преиспитају колико су заправо нашкодили себи и својој породици због алкохолизма. Међутим, тек кад размене искуства са онима које муче исте муке, постепено стичу увид због чега су овде и почињу да прихватају да су алкохоличари. Тада се први пут суочавају са тим да је алкохолизам болест. У томе им помаже и књига „Алкохолизам од прве, до последње чаше”, коју је написао др Зоран Станковић, која је код нас обавезна литература. Ту књигу морају добро да простудирају и након тога обавезни су да полажу тест знања, да бисмо видели да ли заиста постоји мотивација да себи помогну – наглашава Марина Димитријевић, дипломирани социјални радник, специјалиста рехабилитације и социотерапије, такође утимуДневне болнице Клинике за психијатрију ВМА
Фаза меденог месеца
Пошто у току друге фазе нису више под сталним надзором лекара, већ им је практично све „на извол’те”, постоји опасност да сав дотадашњи труд падне у воду. То се, наравно, не препушта само њиховој савести.
– Свим пацијентима (осим ако постоје неке здравствене контраиндикације, што је ретко) који су мотивисани, никако под присилом, укључује се лек „есперал”. Ако особа преко тог лека има жудњу и узме алкохол, наступиће врло непријатне реакције, о чему су пацијенти информисани. Од самог почетка, као подршка и сарадници, по правилу укључени су и чланови породице (супружник, родитељ, дете) или неке друге блиске особе (пријатељи, колеге), пред којима се тај лек пије. Када успешно прођу ту другу фазу у Дневној болници, практично могу да се врате у породицу и на посао. Сви су углавном срећни и уверени да су завршили лечење, па зато ту фазу зовемо „фаза меденог месеца” – каже начелница и подсећа да циљ лечења у Дневној болници није само успостављање апстиненције, што је услов за лечење.
– Врло је битно да пацијенти коренито промене дотадашњи начин живота и почну здраво да се хране, да упражњавају рекреацију, да се посвете породици, да боље организују слободно време... Уколико наставе по старом и не створе простор за трезвен живот, то неминовно води ка рецидиву – упозорава.
Због тога овај стручни тим, кроз дружење и терапију у Клубу лечених алкохоличара, настоји да се њиховим пацијентима допадне да наставе даље без алкохола.
– Када им кажемо да је неопходно да, сваког понедељка, најмање још две године морају да долазе у клуб, да би се све те промене укорениле и да би се оштећења санирала, већина њих има отпор. Али, већ после првог сусрета промене мишљење и наставе да долазе још дуго, неки чак деветнаест година, јер им то доприноси одржавању апстиненције – каже др Наташа Милошевић. – Не треба заборавити да су они лечени, не и излечени, и више никада не смеју да окусе ни кап алкохола! То је правило, јер они не знају да стану после прве чашице. Имамо, на пример, неколико њих који су удовци и живе сами, па, како кажу, дођу у клуб да „напуне батерије”. Е, зато је та подршка врло важна.
Сасвим је разумљиво што су њиховим пацијентима контакти у клубу пријатни.
– Приликом сваког сусрета прво ћаскамо уз кафу, а онда прелазимо на тематски рад посвећен социјалној и породичној рехабилитацији, имамо и дан за едукацију, здравствено просвећивање, понекад заједно идемо у позориште, на излет, крстарење реком... и кроз све те активности видимо како се они понашају у свакодневном животу. Ево, сваке године уз сок и закуску коју припреме чланови њихове породицеславимо и Нову годину. Засвира се и запева, у поноћ се обавезно заоре и стихови „Шампањ ћемо отворити...” и баш буде весело. Један од њих и своју славу слави без алкохола. На ту идеју подстакао га је брачни пар који му, иначе, долази у госте. Размишљао је, ако они не дозвољавају да се у њиховој кући пуши, зашто ја не бих забранио да се конзумира алкохол. Тада је, каже, видео ко су му прави пријатељи – закључује социолог Марина Димитријевић.
-----------------------------------------------------------------------
Једно пиво довољно
Алкохолизам не бира професију. Свако може да постане алкохоличар, од радника, до академика. Само је ствар личности. Светска здравствена организација је направила препоруке које су безбедне количине које човек може да попије, а да не превагне у ову болест зависности. Дозвољена доза за мушкарце је пет децилитара пива, два децилитра вина или 0,5 децилитара жестоког пића, док је за жене, пошто имају спорији метаболизам, упола мање, и под условом да се не конзумира свакодневно. Све преко тога може да створи ризик
------------------------------------------------------------------
Врсте алкохолизма
Свако има одређени тренутак инспирације за опијање:
– Дневно опијање – пије на послу, јер тамо може да се сакрије, а код куће се по подне трезни и глуми апстинента;
– Вечерње опијање – не пије на послу из страха од последица, али пије код куће или у вечерњим изласцима и посетама;
– Викенд опијање – пије искључиво петком увече и суботом, трезни се недељом и спрема за радну недељу
– Опијање у време добијања плате – опија се оног дана када се дели плата, понекад и неколико дана после исплате, док има новца. Осталим данима не пије и неупућене уверава да може да не пије и да није алкохоличар
– Опијање у посебним обичајним приликама – опија се искључиво на славама, верским светковинама, прославама (свадбе, испраћаји у војску, дочек Нове године, при сахранама...) чиме се прекомерно пијење може дуго прикривати
– Менаџерско опијање – опија се приликом закључивања важних послова са пословним партнерима и тиме правда свако поновљено опијање
Дана Станковић
Oбјављено: 09.01.2011.
Извор: Политика магазин
- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.979
Није лако остати трезан
ЦЕО ВЕК СМО ПОТРОШИЛИ БОРЕЋИ СЕ ПРОТИВ АЛКОХОЛИЗМА
Није лако остати трезан
У Србији има око двадесет пет клубова антиалкохоличара, успешно лечених или недовољно залечених у Београду, Новом Саду, Крагујевцу, Сомбору, Врању…
Борба против алкохолизма почела је у Србији 1907. године, када је основано Друштво трезвене младежи. Један од најистакнутијих чланова био је др Милош Поповић, који се није задовољавао штампањем књига, брошура и летака већ је утицао да се онима који воле чашицу изводе трезвени позоришни комади, као на пример „Да сам раније знао”, „Кобна чаша”, „Мртваци а пијете”.
Но, како су хладно пиво, кувано вино и љута ракијица многима били омиљенији од сценских поука страсни антиалкохоличар др Поповић се досетио да се против лоших навика може борити само стварањем нових, добрих, и оснива извиђачки покрет.
„Нетачно је да је болест судбина! Истрај, и не предај се. Победићеш. Скаут никада није мртав, осим ако је одиста мртав!”, био је поклич извиђача.
Занимљиво је и шта је др Поповић говорио о Словенима:
„Словенским нацијама недостаје довољно развијено осећање дужности. Развијање тог осећаја је један од најважнијих задатака извиђаштва”.
И предратни управник круга београдских болница, то јест Клиничког центра, др Петар Илић био је борац против овог порока, али у оквиру соколског друштва. Илић је студирао медицину у Русији и тамо се нагледао пијаних руских студената који су испијали вотку бокалима док не попадају. Те навике су га нервирале и када се вратио у Београд под утицајем слика из Русије ширио је трезвењаштво, како се тада говорило за антиалкохолизам, што је признаћете, лепша реч.
У залагању за трезвењаштво изгледа да је мало и претеривао: једна од анегдота из његовог живота каже да су му доктори рекли када су му извадили камен из бубрега „Е мој Перо, да си попио коју, не би имао оволики камен”. Умро је баш када је пошао да предаје о штетности алкохола, неки месец пре почетка Другог светског рата.
Данас у Србији има око двадесет пет клубова антиалкохоличара, успешно лечених или недовољно залечених, који делују самостално или при медицинским установама у Београду, Новом Саду, Крагујевцу, Сомбору, Врању... Један од таквих је Клуб анонимних алкохоличара у Крунској улици у Београду. Чланови клуба сматрају да је то јако лековито када неко ко је оставио алкохол прича о својим личним искушењима, борби, кризама... управо та размена искустава помаже им да истрају и одупру се овом пороку. Један од редовних посетилаца, мада се лекари с тим неће сложити, каже да му је дружење у клубу помогло више него боравак у установама.
– Обраћају нам се љубитељи алкохола који нису сигурни да ли су у проблему или нису. Долазе и образовани и необразовани, разних нација и вера, али искључиво добровољно, јер без личне одлуке нема резултата – каже Игор који додаје да клуб одговара и онима који немају здравствену књижицу а ни новац да плаћају лекаре.
Удружење је интернационално, настало је 1935. године у Америци, данас има више од шест милиона чланова у 150 земаља света а мото рада је врло једноставан: „Будите трезни и помозите другима да престану да пију”.
-----------------------------------------------------------------------------------------
Похлепни и трезвени
Да ли због строгих критеријума или опште конзумације, тек статистика није нимало весела и показује да је свака шеста особа у Србији алкохоличар, а свака двадесета тежак зависник. По потрошњи алкохола смо четврти у Европи, показало је истраживање Института „Батут”. шљивовица је, кажу лекари, најомиљенија у источној Србији и међу сиромашнијим слојевима. Млади прво пиво попију између 13. и 15. године, а прво пијанство доживе најдаље до 17. године.
Искуство каже и да је тешко повући црту када алкохол престаје да буде само средство за бољу циркулацију и постаје зависност, лекари имају једне критеријуме, а обичан свет друге, а разлика је и у културама и менталитету. Енглези сматрају да је алкохолизам други по важности проблем у њиховој земљи, а за Србе прекомерно конзумирање је на деветнаестом од понуђених двадесет животних зала. Разлога да се попије има много: и кад славимо, али и кад останемо без посла, кола, кад нам продају стан који je већ неко купио: док су једни опијени од похлепе, другима је све теже да остану трезвени.
-----------------------------------------------------------------------
Промили
Степени пијанства су стандардизовани па је тако припито стање (лаки степен пијанства) од 0,5 до 1,5 промила, пијано стање (средњи степен пијанства) од 1,5 до 2,5 промила, а тешко пијано стање (тешки степен пијанства) од 2,5 до 3,5 промила. Шта онда рећи кад неко пређе шест промила, како се то недавно десило код нас, или кад се са пет промила седи за воланом, сетимо се и тог случаја од пре неколико месеци.
Д. Стевановић
Oбјављено: 09.01.2011.
Извор: Политика магазин
ЦЕО ВЕК СМО ПОТРОШИЛИ БОРЕЋИ СЕ ПРОТИВ АЛКОХОЛИЗМА
Није лако остати трезан
У Србији има око двадесет пет клубова антиалкохоличара, успешно лечених или недовољно залечених у Београду, Новом Саду, Крагујевцу, Сомбору, Врању…
Борба против алкохолизма почела је у Србији 1907. године, када је основано Друштво трезвене младежи. Један од најистакнутијих чланова био је др Милош Поповић, који се није задовољавао штампањем књига, брошура и летака већ је утицао да се онима који воле чашицу изводе трезвени позоришни комади, као на пример „Да сам раније знао”, „Кобна чаша”, „Мртваци а пијете”.
Но, како су хладно пиво, кувано вино и љута ракијица многима били омиљенији од сценских поука страсни антиалкохоличар др Поповић се досетио да се против лоших навика може борити само стварањем нових, добрих, и оснива извиђачки покрет.
„Нетачно је да је болест судбина! Истрај, и не предај се. Победићеш. Скаут никада није мртав, осим ако је одиста мртав!”, био је поклич извиђача.
Занимљиво је и шта је др Поповић говорио о Словенима:
„Словенским нацијама недостаје довољно развијено осећање дужности. Развијање тог осећаја је један од најважнијих задатака извиђаштва”.
И предратни управник круга београдских болница, то јест Клиничког центра, др Петар Илић био је борац против овог порока, али у оквиру соколског друштва. Илић је студирао медицину у Русији и тамо се нагледао пијаних руских студената који су испијали вотку бокалима док не попадају. Те навике су га нервирале и када се вратио у Београд под утицајем слика из Русије ширио је трезвењаштво, како се тада говорило за антиалкохолизам, што је признаћете, лепша реч.
У залагању за трезвењаштво изгледа да је мало и претеривао: једна од анегдота из његовог живота каже да су му доктори рекли када су му извадили камен из бубрега „Е мој Перо, да си попио коју, не би имао оволики камен”. Умро је баш када је пошао да предаје о штетности алкохола, неки месец пре почетка Другог светског рата.
Данас у Србији има око двадесет пет клубова антиалкохоличара, успешно лечених или недовољно залечених, који делују самостално или при медицинским установама у Београду, Новом Саду, Крагујевцу, Сомбору, Врању... Један од таквих је Клуб анонимних алкохоличара у Крунској улици у Београду. Чланови клуба сматрају да је то јако лековито када неко ко је оставио алкохол прича о својим личним искушењима, борби, кризама... управо та размена искустава помаже им да истрају и одупру се овом пороку. Један од редовних посетилаца, мада се лекари с тим неће сложити, каже да му је дружење у клубу помогло више него боравак у установама.
– Обраћају нам се љубитељи алкохола који нису сигурни да ли су у проблему или нису. Долазе и образовани и необразовани, разних нација и вера, али искључиво добровољно, јер без личне одлуке нема резултата – каже Игор који додаје да клуб одговара и онима који немају здравствену књижицу а ни новац да плаћају лекаре.
Удружење је интернационално, настало је 1935. године у Америци, данас има више од шест милиона чланова у 150 земаља света а мото рада је врло једноставан: „Будите трезни и помозите другима да престану да пију”.
-----------------------------------------------------------------------------------------
Похлепни и трезвени
Да ли због строгих критеријума или опште конзумације, тек статистика није нимало весела и показује да је свака шеста особа у Србији алкохоличар, а свака двадесета тежак зависник. По потрошњи алкохола смо четврти у Европи, показало је истраживање Института „Батут”. шљивовица је, кажу лекари, најомиљенија у источној Србији и међу сиромашнијим слојевима. Млади прво пиво попију између 13. и 15. године, а прво пијанство доживе најдаље до 17. године.
Искуство каже и да је тешко повући црту када алкохол престаје да буде само средство за бољу циркулацију и постаје зависност, лекари имају једне критеријуме, а обичан свет друге, а разлика је и у културама и менталитету. Енглези сматрају да је алкохолизам други по важности проблем у њиховој земљи, а за Србе прекомерно конзумирање је на деветнаестом од понуђених двадесет животних зала. Разлога да се попије има много: и кад славимо, али и кад останемо без посла, кола, кад нам продају стан који je већ неко купио: док су једни опијени од похлепе, другима је све теже да остану трезвени.
-----------------------------------------------------------------------
Промили
Степени пијанства су стандардизовани па је тако припито стање (лаки степен пијанства) од 0,5 до 1,5 промила, пијано стање (средњи степен пијанства) од 1,5 до 2,5 промила, а тешко пијано стање (тешки степен пијанства) од 2,5 до 3,5 промила. Шта онда рећи кад неко пређе шест промила, како се то недавно десило код нас, или кад се са пет промила седи за воланом, сетимо се и тог случаја од пре неколико месеци.
Д. Стевановић
Oбјављено: 09.01.2011.
Извор: Политика магазин
LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.12.2009
- Poruka
- 29.042
Alkohol ubije 2,5 miliona ljudi godišnje
Alkohol ubije 2,5 miliona ljudi godišnje
Oko četiri odsto svih smrtnih slučajeva širom sveta može se pripisati alkoholizmu. Među glavnim uzrocima smrti su povrede koje izazivaju pijani ljudi, rak, ciroza jetre, bolesti srca i infarkt
Svetska zdravstvena organizacija (SZO) upozorava vlade širom sveta da treba više da rade na suzbijanju alkoholizma, koji svake godine ubije 2,5 miliona ljudi, javlja AP.
SZO ističe da se oko četiri odsto svih smrti širom sveta može pripisati alkoholizmu, a među glavnim uzrocima su povrede koje izazivaju pijani ljudi, rak, ciroza jetre, bolesti srca i infarkt.
Širom sveta, oko šest odsto smrti muškaraca se povezuje sa alkohoilizmom, dok taj procenat kod žena iznosi nešto preko jedan odsto.
Skoro jedan na svakih deset mladih od 15 do 29 godina, njih 320.000 godišnje, umre od posledica vezanih za alkoholizam.
SZO u nedavno objavljenom izveštaju, preporučuje vladama da povećaju takse na alkohol, da ograniče njegovu prodaju, promovišu uzdržavanje od alkoholizma i programe lečenja, i da zabrane neke oblike reklamiranja alkoholnih pića.
(FoNet)
Alkohol ubije 2,5 miliona ljudi godišnje
Oko četiri odsto svih smrtnih slučajeva širom sveta može se pripisati alkoholizmu. Među glavnim uzrocima smrti su povrede koje izazivaju pijani ljudi, rak, ciroza jetre, bolesti srca i infarkt
Svetska zdravstvena organizacija (SZO) upozorava vlade širom sveta da treba više da rade na suzbijanju alkoholizma, koji svake godine ubije 2,5 miliona ljudi, javlja AP.
SZO ističe da se oko četiri odsto svih smrti širom sveta može pripisati alkoholizmu, a među glavnim uzrocima su povrede koje izazivaju pijani ljudi, rak, ciroza jetre, bolesti srca i infarkt.
Širom sveta, oko šest odsto smrti muškaraca se povezuje sa alkohoilizmom, dok taj procenat kod žena iznosi nešto preko jedan odsto.
Skoro jedan na svakih deset mladih od 15 do 29 godina, njih 320.000 godišnje, umre od posledica vezanih za alkoholizam.
SZO u nedavno objavljenom izveštaju, preporučuje vladama da povećaju takse na alkohol, da ograniče njegovu prodaju, promovišu uzdržavanje od alkoholizma i programe lečenja, i da zabrane neke oblike reklamiranja alkoholnih pića.
(FoNet)
- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.979
Bolnice pune žena koje vole čašicu
Bolnice pune žena koje vole čašicu
02. april 2011. 00:57
Svaka treća osoba koju dovedu na ”trežnjenje” na Vojnomedicinsku akademiju u Beogradu je - žena! Od oko 1.500 ljudi, koliko ih godišnje završi na Klinici za toksikologiju, 30 odsto su mladi, čak i mlađi od 18 godina.
Zbog pripitosti, teškog pijanstva, ali i trovanja etil-alkoholom godišnje se u Srbiji ”trezni” po nekolikoko hiljada građana.
"Ovde dobijaju infuziju različitih rastvora i pratimo njihove vitalne funkcije. A razlog tolikog broja žena možemo pronaći i u tome što one teže podnose alkohol", kaže za "Novosti" prof. dr Jasmina Jović-Stošić, iz Klinike za toksikologiju na VMA.
U Beogradu ne postoji ni registar, niti bilo kakva statistika o broju alkoholičara. Pijanice, kojima alkohol preti da ”dođe glave”, uglavnom odvoze u Institut za psihijatrijske bolesti ”Dr Laza Lazarević” ili u Drajzerovu.
Inače, kako kaže prof. dr Jović-Stošić, procenat onih koji dolaze konstatno raste iz godine u godinu. Tako, ako bi gledali poslenjih 10 godina, broj je značajno porastao. Tome u prilog ide i sve veći broj stanovnika u prestonici.
Pijanci sa urgentnim psihijatrijskim stanjima, kakvo je delirijum tremens, tačnije, akutno oštećenje moždanih funkcija usled dugogodišnjeg uzimanja alkohola i naglog prestanka, trezne se u ”Lazi”.
Na psihijatriji Kliničkog centra Vojvodine prošle godine je bilo 458 slučajeva trežnjenja. A, za vreme održavanja muzičkog festivala Exit, mladi su ti koji najviše traže pomoć.
Većina pijanaca koja dođe na oporavak nije tu svojom voljom, već su doneti. Posle mučnog trežnjenja, novu glavobolju im zada račun za bolničke troškove. Ukoliko nemaju zdravstvenu knjižicu, ovu uslugu platiće od 3.000 do 4.000 dinara.
Sezona pijanaca uglavnom je za vreme novogodišnje noći, kada su praznici, mature i festivali. A kad se zađe po Srbiji, pijanaca na trežnjenju najviše ima u vreme pečenja rakije. Tako, kada se sprema ”ljuta”, samo u šabačkom kraju više od 100 ljudi završi u bolničkom krevetu na infuziji.
(MONDO)
Bolnice pune žena koje vole čašicu
02. april 2011. 00:57
Svaka treća osoba koju dovedu na ”trežnjenje” na Vojnomedicinsku akademiju u Beogradu je - žena! Od oko 1.500 ljudi, koliko ih godišnje završi na Klinici za toksikologiju, 30 odsto su mladi, čak i mlađi od 18 godina.
Zbog pripitosti, teškog pijanstva, ali i trovanja etil-alkoholom godišnje se u Srbiji ”trezni” po nekolikoko hiljada građana.
"Ovde dobijaju infuziju različitih rastvora i pratimo njihove vitalne funkcije. A razlog tolikog broja žena možemo pronaći i u tome što one teže podnose alkohol", kaže za "Novosti" prof. dr Jasmina Jović-Stošić, iz Klinike za toksikologiju na VMA.
U Beogradu ne postoji ni registar, niti bilo kakva statistika o broju alkoholičara. Pijanice, kojima alkohol preti da ”dođe glave”, uglavnom odvoze u Institut za psihijatrijske bolesti ”Dr Laza Lazarević” ili u Drajzerovu.
Inače, kako kaže prof. dr Jović-Stošić, procenat onih koji dolaze konstatno raste iz godine u godinu. Tako, ako bi gledali poslenjih 10 godina, broj je značajno porastao. Tome u prilog ide i sve veći broj stanovnika u prestonici.
Pijanci sa urgentnim psihijatrijskim stanjima, kakvo je delirijum tremens, tačnije, akutno oštećenje moždanih funkcija usled dugogodišnjeg uzimanja alkohola i naglog prestanka, trezne se u ”Lazi”.
Na psihijatriji Kliničkog centra Vojvodine prošle godine je bilo 458 slučajeva trežnjenja. A, za vreme održavanja muzičkog festivala Exit, mladi su ti koji najviše traže pomoć.
Većina pijanaca koja dođe na oporavak nije tu svojom voljom, već su doneti. Posle mučnog trežnjenja, novu glavobolju im zada račun za bolničke troškove. Ukoliko nemaju zdravstvenu knjižicu, ovu uslugu platiće od 3.000 do 4.000 dinara.
Sezona pijanaca uglavnom je za vreme novogodišnje noći, kada su praznici, mature i festivali. A kad se zađe po Srbiji, pijanaca na trežnjenju najviše ima u vreme pečenja rakije. Tako, kada se sprema ”ljuta”, samo u šabačkom kraju više od 100 ljudi završi u bolničkom krevetu na infuziji.
(MONDO)