Bolesti nervnog sistema

[belja91]

Sekundarni parkinsonizam

Sekundarni parkinsonizam

Parkinsonova bolest je predstavnik ekstrapiramidnih oboljenja, jer je česta, zahvata čitavu motoriku, a neretko i psihičke funkcije i ozbiljno remeti funkcionisanje bolesnika, kako u obavljanju svakodnevnih aktivnosti tako i u socijalnim relacijama.

Uzrok nastanka

Sekundarni parkinsonizam ima drugačiju etiologiju i patologiju od Parkinsonove bolesti. Uzroci mogu biti:

• Infektivni (AIDS, postencefalitički, Creutzfeldt - Jakobova bolest, subakutni sklerozirajući panenecefalitis)
• Arterioskleroza
• Medikamentozni (litijum, rezerpin, blokatori dopaminskih receptora)
• Toksični (ugljenik monoksid, ugljenik dioksid, mangan, živa, cijanid, metanol, etanol)
• Vaskularni (multiinfarktna stanja, Binswangerova bolest)
• Trauma
• Drugo (poremećaji paratiroideje, hipotireoidizam, stečena hepatocerebralna degeneracija, tumori mozga, normotenzivni i nekomunikantni hidrocefalus i dr.)

Međutim, u svim navedenim slučajevima moraju biti ispunjen određene pretpostavke:

• postojanje određene predispozicije u vidu manje vrednosti odgovarajućih neuronskih sistema ili postojanje rane, subkliničke forme bolresti, i
• jasno oštećenje, anatomsko ili funkcionalno, nigro - strijatnog dopaminergičnog sistema.

Klinička slika

Kardinalni znaci parkinsonovog sindroma su rigor, bradikinezija, tremor u miru i oštećenje posturalnih refleksa. Bolesnik zauzima karakterističan poguren stav sa rukama flektiranim u laktovima i adukovanim uz telo. Lice mu je ukočeno kao maska. Hoda sitnim koracima. Svi pokreti su usporeni i otežani. Naročito je upadljivo pri hodu i okretanju u hodu ili u krevetu (bradikinezija). Upadljivo je osiromašenje automatskih pokreta, npr. nedostaje mahanje rukama pri hodu, čak je i treptanje retko (hipokinezija).

Rigor je posebna vrsta mišićne hipertonije koja se manifestuje ujednačenim otporom pri pasivnim pokretima (olovna šipka) ili povremenim popuštanjem tonusa kao da se u zglobu nalazi zupčasti točak (Negroov fenomen). Najlakše se uočava na vratu i rukama.

Tremor ( podrhtavanje) u miru je grub, najčešće velike amplitude, 4 Hz. Jako je promenljiv, pojačava se sa uzbuđenjem, a nestaje pri voljnim radnjama i u snu. Stari neurolozi su ga opisivali ka "pravljenje pilula" ili "brojanje novca" na rukama, odnosno "gaženje pedala" na nogama. Ređe su zahvaćeni vilica, jezik i kapci.

Druga vrsta tremora koja se takođe može naći, je finiji tremor, lako iregularan tremor ruku, koji se održava za vreme voljnog pokreta i gubi se kod relaksacije.

Oštećenje posturalnih refleksa se manifestuje nestabilnošću i zanošenjem pri hodanju, naročito pri okretanju. Nekada se pri hodu bolesnici naginju, kao da ih nešto vuče napred (anteropulsio), nazad (retropulsio) ili na stranu (lateropulsio). Nekada ubrzavaju hod (festinatio) ili postaju jako brzi kad se uzbude, npr. kad se uplaše od gaženja vozilom (kinesis paradoxica). Rukopis se menja, postaje sitan i drhtav. Govor vremenom postaje monoton, slabo modulisan, sliven, tih i na kraju nerazumljiv.

Kod ovih bolesnika može se naći hiperhidroza, curenje pljuvačke, masno, seboroično lice. Značajan broj bolesnika ima depresiju, a u oko jedne trećine može se registrovati i intelektualno propadanje - demencija.

Lečenje

Lečenje simptoma bolesti uspešno je posebno u ranom stadijumu bolesti. Ali lečenje ne zaustavlja napredovanje bolesti.

• Levodopa: jedan od najdelotvornijih lekova. Podiže nivo dopamina, supstanci koja nedostaje u mozgu obolelih.
• Dopaminergički agonisti: bromokriptin, apomorfin, pramipeksol, ropinirol. Direktno stimulišu receptore i zamenjuju ulogu dopamina u mozgu. U ranoj fazi bolesti uzimaju se kao monoterapija. Kasnije u kombinaciji s levodopom pojačavaju njen učinak.
• MAO inhibitor (deprenil): usporava razgradnju dopamina. U ranoj fazi odlaže primenu levodope.
• COMT inhibitor (entakapon): blokira razgradnju levodope pre ulaska u mozak. Uzima se samo uz levodopu, te značajno produžuje njen učinak.
• NMDA antagonisti (amantadin, mementin): u ranoj fazi uzima se kao monoterapija, kasnije u kombinaciji s levodopom.

• Hirurško lečenje i ugradnja stimulatora (poput “pacemakera” za srce) primenjuju se samo kod bolesnika koji se ne mogu uspešno lečiti lekovima ili su razvili nekontrolisane pokrete koji se ne mogu suzbiti lekovima.

Uz lečenje simptoma, leči se i osnovno ooboljenje ili stanje koje je dovelo do sekundarnog parkinsonizma.

Stetoskop

 

[belja91]

Angelmanov sindrom

Angelmanov sindrom

Angelmanov sindrom je genetski poremećaj koji se karakteriše teškom mentalnom retardacijom i neuromišićnim abnormalnostima.

Uzrok nastanka

Angelmanov sindrom mastaje usled mutacije gena, ali još nije utvrđen tačan način nasleđivanja.

Klinička slika

Novorođenčad sa Angelmanovim sindromom na rođenju izgledaju normalno, ali ubrzo nastaju problemi sa hranjenjem i primetan je zastoj u razvoju. Simptomi i znaci ovog sindroma su: spastičan hod, spastični pokreti, flaping (podrhtavanje, lepršanje) ruku, zaostajanje u razvoju, poremećaj govora (neka deca izgovaraju samo par reči), poremećaji spavanja, hiperaktivnost, napadi smeha, mikrocefalija (mala glava). Veoma rano se može razviti epilepsija, između 2. i 3. godine, kao i poremećaji ravnoteže.

Dijagnoza

Postavlja se na osnovu kliničke slike i citogenetskih ispitivanja. Moguća su i prenatalna testiranja.

Lečenje

Nema specifične terapije. Epilepsija se leči antikonvulzivima. Ostalo je simptomataska terapija- fizikalna, bihevioralna, radna, terapija govora i dr, da bi se izvukao maksimum radi poboljšanja kvaliteta života ove dece.

Stetoskop

 

[belja91]

Anosmija

[h=1]Anosmija
[/h]

Anosmija predstavlja odsustvo percepcije mirisa.

[h=2]Uzrok nastanka[/h] Anosmija može biti urođena (nasledna) i stečena. Uzroci anosmije mogu biti meningeomi, tumori baze čeonog režnja, intrakranijalni procesi, rinitisi i dr.

[h=2]Klinička slika[/h] Gubitak osećaja mirisa može biti jednostran ili obostran. Jednostrane anosmije nastaju kod meningeoma olfaktivnog grebena, tumora baze čeonog režnja. Obostrana anosmija nastaje kod lokalnih procesa na nosnoj sluzokoži ( rinitis). Ako su praćene glavoboljom znak su su intrakranijalnog procesa. Neki ljudi mogu biti neosetljivi na neki određeni miris. To se zove specifična anosmija i može biti određena nasleđem.

[h=2]Dijagnoza[/h] Postavlja se na osnovu anamneze, kliničke slike, neurološkog pregleda, rendgenografije, CT-a (kompjuterizovana tomografija) i NMR-a (nukearna magnetna rezonanca).

[h=2]Lečenje[/h] Leči se osnovno oboljenje koje je dovelo do anosmije.

Stetoskop

 

[belja91]

Arnold - Chiarijeva malformacija

Arnold - Chiarijeva malformacija

Arnold - Chiari malformacija (ACM) je razvojna anomalija baze mozga kod koje nalazimo pomeranje određenih moždanih struktura u kanal kičmene moždine. Zbog toga je poremećena cirkulacija moždane tečnosti, likvora, a usporeno je i njegovo resorbovanje (upijanje). Često se uz tu malformaciju nađe i spina bifida s meningokelom. Kod ACM nije retkost formiranje cista unutar tkiva kičmene moždine što se naziva siringomijelija ili hidromijelija.

Podela

Ova se malformacija deli u odnosu na stepen pomeranja i uzrok.

• Tip I malformacija podrazumeva spuštanje dela malog mozga koji se naziva tonzila kroz otvor lobanje koji vodi u kanal kičmene moždine. Druge strukture mozga nisu pomerene.
• Tip II ACM odlikuju se većim pomeranjem moždanih struktura. Osim tonzila malog mozga, postoji pomeranj donjeg dela vermisa (središnji deo malog mozga koji spaja njegove dve hemisfere), četvrte moždane komore, horoidnog pleksusa (proizvodi moždanu tečnost) i produžene moždine. Ovaj tip se obično javlja u sklopu težih razvojnih poremećaja kao što je mijelodisplazija (spina bifida).
• Tip III je poseban oblik kod koga postoji spina bifida (rascep koštanog kanala kičmene moždine) u vratu zajedno s ispadanjem moždanih ovojnica i struktura kroz taj otvor. Ponekad se spominje i tip IV malformacije, nepotpun ili potpun izostanak razvoja donjih moždanih struktura, međutim, za razliku od prva tri tipa ovaj tip uopšte nije povezan sa pomeranjem moždanih struktura.

Klinička slika

Tip I - najčešći simptomi su: glavobolja, bol u bazi lobanje/gornjem delu vrata, progresivna skolioza , oštećena funkcija malog mozga (poremećaji ravnoteže, koordinacije, mišićnog tonusa), pritisak na donji deo moždanog stabla: promena glasa, česte infekcije respiratornog sistema, poremećaj gutanja, ako postoji hidromijelija, cista u kičmenoj moždini, zbog pritiska i rastezanja nastaju: promene osećaja dodira(npr. ruke mogu biti pogođene, a noge ne), mišićna slabost koja više pogađa ruke nego noge, abnormalno povećan mišićni tonus.


Anomalije baze mozga koje se javljaju s ovim tipom ACM u 30-50% slučajeva su: bazilarna impresija (pritisak baze lobanje na gornji deo kičmenog stuba), atlanto-okcipitalna fuzija (spajanje prvog pršljena sa bazom lobanje), atlanto-aksijalna asimilacija (delimično spajanje prvog i drugog vratnog pršljena), Klippel-Feilova deformacija (defekt u razvoju vratnih pršljenova s kratkim vratom kao glavnim obeležjem i njegovom ograničenom pokretljivošću), skolioza.

Poremećaj moždanog stabla javlja se u 10-47% slučajeva ACM. Nastaje zbog pritiska pomerenih moždanih struktura na moždano stablo u kome se nalaze mnogi vitalni centri i simptomi mogu biti sledeći: drop atak (iznenadan gubitak mišićnog tonusa i padanje na pod), glavobolje, vidni poremećaji, nistagmus (titranje očnih jabučica), diplopije (duple slike), ukočeni mišići, senzorni i motoriški ispadi, poremećaj ravnoteže i koordinacije, otežan govor (dizartrija), otežano gutanje (disfagija).

Tip II - Ovaj se tip ACM obično javlja zajedno sa spinom bifidom. Simptomi se mogu javiti rano u detinjstvu ili kasnije. Mlađa deca razvijaju simptome nedeljama ili mesecima posle rođenja. Porodica primećuje otežano zvučno disanje i viši ton pri plaču. Mogu se javiti periodi bez disanja. Ako se nešta ne preduzme, javljaju se teškoće s gutanjem, vraćanjem hrane na nos ili udisanje hrane (aspiracija). Telo obično postavljaju u neobične položaje, s glavom i leđima u luku prema nazad i glavom okrenutom na jednu stranu. Kod starije dece i adolescenata se javljaju glavobolje i slabost jezika, glasa i gutanja s epizodama nesvestica i abnormalnih pokreta očiju. Ako nastane hidromijelija razvija se spastičnost mišića i poremećaj senzibiliteta i motorike na ekstremiteta.

Dijagnoza

Na ACM se posumnja na osnovu simptoma i propratnih malformacija. Dokazuje se rendgenskim snimkom glave i kičme, mijelografijom, magnetnom rezonancom (MR), kompjuterizovanom tomografijom (CT).

Lečenje

Lečenje je hirurško. ACM se može lečiti na više načina i pri tom je terapijski uspeh 70%. Ako postoji cista u kičmenoj moždini (hidromijelija, siringomijelija), preporučljivo je uz ACM odmah i nju lečiti.Hirurški zahvati ACM prilično su uspešni, a nuspojave retke. Kod pacijenata se dve godine posle operacije mogu ponovno javiti simptomi pa je potrebna redovna kontrola. Deca kod kojih postoji spina bifida (mijelomeningokela) i ACM tip II imaju visoku smrtnost čak i nakon operacije.

Stetoskop

 

[belja91]

Hallervorden - Spatzova bolest

Hallervorden - Spatzova bolest

Hallervorden - Spatzova bolest je autosomno recesivno nasledna bolest koja počinje na prelazu iz detinjstva u adelescentno doba i progredira tokom 10 - 20 godina.

Klinička slika

Osnov kliničke slike čine piramidni i ekstrapiramidni znaci. U piramidne spadaju spastična slabost mišića (otežano pisanje), mišićna hiperreefleksija, pojava Babinskog, a u ekstrapiramidne - rigidnost mišića, distonija, horeoatetoza (nehotični, besciljni, spastični pokreti). Postoje i intelektualna oštećenja, dezorjentacija, stupor, demencija, a može biti zahvaćena i bulbarna muskulatura (otežano gutanje, otežan govor). U nekim slučajevima nalazi se i retinitis pigmentosa (u početku noćno, a kasnije totalno slepilo).

Dijagnoza

Postavlja se na osnovu anamneze, kliničke slike, neurološkog pregleda, NMR - a (nuklearna magnetna rezonanca).

Lečenje

Ne postoji specifično lečenje, tretman je simptomatski i suportivni (fizikalna terapija, vitamini, antioksidanti).

Stetoskop

 

[belja91]

Fridrajhova ataksija

Fridrajhova ataksija

Danas su sve hereditarne ( nasledne) ataksije grupisane u hereditarne ataksije sa ranim početkom, pre 25-e godine i hereditarne ataksije sa kasnijim početkom, posle 25-e godine. Fridrajhova ataksija spada u prvu grupu ali je ona uvek bila prototip svih hereditarnih ataksija.

Uzrok nastanka

Fridrajhova ataksija se nasleđuje po autozomno recesivnom tipu. Patološki, postoji degeneracija i skleroza sa atrofijom zadnjih funikula, spinocerebelarnih i kortikospinalnih puteva.

Klinička slika

Početak bolesti pada između 8 i 16 godina, u pravilu počinje sa ataksijom stajanja i hoda (teturav hod, na široj osnovi, nestabilan), slede ataksija ruku, zatim dizartrija (poremećaj govora, izgovora). Bolest je progresivna. Unutar prvih 15 godina evolucije, najveći broj bolesnika postaje nepokretan i tada većina nema više od 44 godine života. Međutim, neki bolesnici preživljavaju do šeste ili sedme decenije.

Vibracioni i pozicioni senzibilitet su oštećeni kao znak zahvaćenosti zadnjih snopova kičmene moždine. Mišićni refleksi su sniženi i kasnije ugašeni. Sindrom mišićne hipotonije i arefleksije sa pozitivnim znakom Babinskog zove se Kruzonov (Crouson) sindrom i vidi se samo kod funikularne mijeloze i veoma retko kod multiple skleroze. Atrofija nerva optikusa se javlja u jedne četvrtine bolesnika, nistagmus (titranje očnih jabučica) u 20%, gluvoća u 10% i dijabetes melitus u 10%.

Od koštanih deformiteta, kifoskolioza se nalazi u više od 75% bolesnika. Deformacija stopala u obliku tzv. Fridrajhovog stopala, sreće se u polovine bolesnika. Svod stopala je visok, taban udubljen (pes cavus), palac dorzalno flektiran u metatarzofalangealnom zglobu, a plantarno flektiran u interfalangealnom zglobu, slično čekiću ili obaraču na starim puškama. Ovi deformiteti se mogu javiti pre neuroloških simptoma ili posle njih.

Dve trećine ovih bolesnika ima znake kardiomiopatije koja je najčešće i uzrok smrti. Otkrivaju se hipertrofija ili dilatacija srca i EKG promene su česte.

U nekih bolesnika stopala postaju hladna, cijanotična (modra) i edematozna (otečena).

Dijagnoza

Postavlja se na osnovu anamneze, kliničke slike, neurološkog pregleda, laboratrijskih analiza, EMNG-a (elektromioneurografije), CT-a (skener) ili NMR-a (nulearne magnetne rezonance).

Lečenje

Levohydroxytryptophan je dovodio u nekim slučajevima do blagog poboljšanja koordinacije. Pošto je sadržaj gvožđa u mitohondrijama povećan, primenjivana su helatna sredstva. Vršeni su pokušaji sa TRH, holinom, lecitinom, fizostigminom i dijetom, ali bez značajnog efekta.

Stetoskop

 

[belja91]

Lesch - Nyhanov sindrom

Lesch - Nyhanov sindrom

Lesch - Nyhan - ov sindrom (LNS) je nasledni poremećaj uzrokovan nedostatkom enzima hypoxanthin - guanin phosphoribosytransferase (HPRT), što dovodi do poremećaja u građi purina (delova DNK i RNK).

Uzrok nastanka

LNS se nasleđuje preko X hromozoma, što znači da su majke prenosioci, a da sinovi obolevaju.

Klinička slika

LNS se manifestuje odmah na rođenju. Najčešće se prvo primete narandžasto prebojeni kristali na pelenama. Nedostatak HPRT dovodi do povišenog nivoa mokraćne kiseline i gihta, slabe mišićne kontrole i umerene retardacije koja počinje u prvoj godini života. Značajna karakteristika LNS je samopovređivanje - ova deca od druge godine života grizu prste i usne, udaraju glavu. Zbog visokog nivoa mokraćne kiseline stvaraju se kristali koji se nakupljaju u zglobovima (bol i otok), bubrezima (kamen u bubregu), centralnom nervnom sistemu i drugim tkivima i organima. Od neuroloških simptoma se javljaju grimasiranje, nevoljni pokreti ekstremiteta (kao kod Hantingtonove horeje), disfagija (otežano gutanje), atetoza, hipotonija. Ređe, zbog slabije utilizacije vitamina B12 u organizmu nastaje megaloblastna anemija.

Prognoza je loša, smrt nastupa u prvoj, ređe u drugoj dekadi života.

Dijagnoza

Postavlja se na osnovu kliničke slike, laboratorijskih analiza, naročito pregleda mokraće i seruma.

Lečenje

Lečenje je simptomatsko. Koriste se alopurinol za postojeći giht, zbog postojanja kamena u bubregu primenjuje se litotripsija, a za neurološke simptome se mogu primeniti levodopa, diazepam, phenobarbital ili haloperidol.

Stetoskop

 

[belja91]

Tropska spastična parapareza

Tropska spastična parapareza

Tropska spastična parapareza (TSP) predstavlja mijelopatiju izazvanu Humanim T - limfocitnim virusom (HTLV I). Bolest se javlja u tropskim predelima.

Uzrok nastanka

Uzročnik je HTLV I, čija se antitela nalaze u krvi i likvoru ovih bolesnika. U endemskiom tropskim krajevima seropozitivno je do 10% stanovnika, ali manje od 1% razvija bolest. Patološki, postoji hronična progresivna inflamacija najizraženija u torakalnoj kičmenoj moždini, ali se može naći i u meduli oblongati, ponsu i beloj masi velikog i malog mozga.

Klinička slika

Klinički postoji progresivna, simetrična, spastična parapareza, slabost mišića, bolne parestezije nogu i poremećaj sfinktera. Mogu se raziviti i uveitis, artritis, pulmonarni limfocitni alveolitis, polimiozitis, keratokonjunktivitis, dermatitis.

Dijagnoza

Postavlja se na osnovu anamneze, kliničke slike, neurološkog pregleda, laboratorijskih analiza, seroloških testova, CT-a (skener) ili NMR-a (nuklearna magnetna rezonanca).

Lečenje

Nema uspešnog lečenja. Nekada se primenjuju kortikosteroidi. Zbog spasticiteta se primenjuju miotonolitici, a disfunkcije sfinktera oxibutinin.

Stetoskop

 

[belja91]

Skalpel mozak seče bezbedno

[h=2]Skalpel mozak seče bezbedno[/h]Neurohirurg dr Miroslav Samardžić o novim mogućnostima operacija u glavi: Sada dopiremo i u zone mozga koje su odgovorne za pokret ili govor, bez posledica po pacijenta

Miroslav Samardžić

Savremena tehnologija omogućila je neurohirurzima da bezbednije uđu u pojedine delove mozga, koje su ranije zbog mogućih teških komplikacija zaobilazili. Sada pomoću ultrasoničnog aspiratora lakše mogu „da stignu“ do tumora kičmene moždine, moždanog stabla i dubokih struktura mozga. I, da ga razbiju ultrazvukom.


Neurohirurzima sada tokom operacije značajno pomaže aparat za neuronavigaciju, pomoću kojeg tumore i druge promene u dubokim strukturama mozga ili funkcionalno važnim zonama, mogu da odstrane preciznije uz manju mogućnost oštećenja okolnih struktura. Aparat za neuronavigaciju ima monitor na kome se emituje slika sa magnetne rezonance, koja hirurga vodi najbezbednijim putem ka tumoru.

- Ovaj uređaj omogućava lekaru, koji operiše pacijenta da izbegne sve zone u kojima bi moglo da dođe do oštećenja moždanog tkiva - kaže u intervjuu „Novostima“, profesor dr Miroslav Samardžić, neurohirurg sa Klinike za neurohirurgiju Kliničkog centra Srbije.


* Koliko je uvođenjem ovih tehnologija smanjen rizik od operacija?


- Nema malih operacija, još manje ima rutinskih operacija na mozgu. Ali, postoje neke zone mozga na kojima je operacija bezbednija. Komplikacije mogu da se jave i kod najbanalnije operacije koje mogu da se završe sa neurološkim deficitom ili čak fatalno. Uz pomoć novih tehnologija sada možemo da dopremo i u zone mozga koje su odgovorne za pokret ili govor, a bez posledica po pacijenta.

LASER NIJE SVEMOĆAN

* Kakvu ulogu ima laser u operacijama na mozgu?

- On isparava tumorsko tkivo, radi tzv. vaporizaciju. Mada je upotreba lasera kod nas dosta kontroverzna priča: polemiše se da li nam treba ili ne. Ja sam pre sklon mišljenju da nam laser nije preko potreban, jer nam neće znatno poboljšati kvalitet rada.

* Da li se broj operacija povećao s obzirom da sada može da se radi više zahvata na mozgu?


- Poboljšanom dijagnostikom, pre svega uvođenjem magnetne rezonance u zdravstvene centre širom Srbije, i pravovremenim javljanjem lekaru, broj pacijenata koji su kandidati za operaciju se povećao. Stiče se utisak da se povećao broj malignih tumora mozga, pogotovu kod pacijenata sa Kosmeta i iz Republike Srpske. Na našoj klinici godišnje se operiše 2.500 pacijenata, što znači da uradimo od deset do petnaest operacija dnevno.


* Koje operacije su najčešće?


- Povrede glave, aneurizme krvnih sudova mozga, intrakranijalni tumori, degenerativne bolesti kičme poput diskus hernije, arteriovenske malformacije.


* Koja se stanja nikada ne operišu?


- Nikada ne operišu višestruke metastaze na mozgu. Zavisno od dela mozga, ne operišu se male promene u funkcionalnoj zoni, kao što je levi temeni režanj mozga. Takvi bolesnici se šalju na zračenje gama zracima, jer se operacijom može napraviti više štete nego koristi. Ne operišu se ni druge promene kao što su tumori pontocerebralnog ugla gde se nalaze slušni živac i živac u inervaciji lica, i ako je tumor manji od tri centimetra.


* Da li se u svetu rade neke operacije koje naši lekari nisu usvojili?


- Pacijenti se sada upućuju u inostranstvo samo na tretman gama nožem, sve ostalo mi možemo da uradimo. Iako, realno postoji problem i sa kadrovima, jer se naši lekari retko usavršavaju u inostranstvu kao što je to pre nekoliko decenija bio slučaj.

NOVI LEKOVI ZA OPERISANE

* Jesenas ste otvorili dnevnu bolnicu za pacijente operisane od tumora.

- U dnevnoj bolnici se leče pacijenti koji su operisali maligni tumor na mozgu, odnosno gliobastom. Tu se primenjuju lekovi koji nisu na pozitivnoj listi, među njima i neki koji su još u istraživačkoj fazi, i pokazalo se da ovo odeljenje zasada daje dobre rezultate u lečenju. Nažalost, tu mogu da se leče samo pacijenti iz Beograda i bliže okoline, dok je onima iz unutrašnjosti ova usluga, zasada, nepristupačna.

* Čemu služi gama nož?


- To je fokusirano zračenje specijalnim, gama zracima, za promene, obično tumore ili anomalije na krvnim sudovima koje su duboko lokalizovane i nedostupne za hiruršku intervenciju.


* Koji pacijenti su kandidati za lečenje u inostranstvu?


- Ni svi pacijenti sa metastazama u mozgu više se ne šalju ni na lečenje u inostranstvo jer su nam sredstva ograničena. Prioritet imaju oni pacijenti koji imaju benigniju patologiju, deca, i svi pacijenti kod kojih postoji mogućnost izlečenja. Mada, nekad ne može da se pouzdano tvrdi da li će se neko izlečiti ili ne.


* Nakon višegodišnje pauze nastavili ste sa operacijama epilepsije?


- Do sada smo operisali oko 30 pacijenata u saradnji sa Centrom za epilepsiju Neurološke klinike. Ovi pacijenti su se ranije slali na operacije u inostranstvo. Ugradnjom vagusne nervne stimulacije koja nije jeftina, jer stimulator koji se ugrađuje košta deset hiljada evra, otklanjaju se epileptični napadi kod pacijenata kojima nijedna terapija lekovima nije pomogla. Na sreću, Fond za zdravstveno osiguranje pokriva ove troškove.


* Da li radite operacije bola?


- Nažalost, više ne.


* Na vašoj klinici se rade autotransplantacije nerva. O čemu se zapravo radi?


- Autotransplantacijom se skida manje funkcionalan živac sa noge i transplantira se na delu gde je pokidan veći živac. Kad se pokida nerv procenjuje se dužina defekta nerva, koja zavisi od mehanizma povrede. Takvih pacijenata imamo oko sto godišnje. To je operacija koja duže traje, i nije toliko atraktivna pošto se efekti operacije vide tek nakon godinu i više dana, za razliku od operacije tumora ili aneurizme gde se pravi efekti vide već dan nakon operacije.


* Da li su godine prepreka za operaciju?


- Kod nas nažalost postoji tendencija da se pacijenti koji su stariji od 70 godina ne operišu. To zavisi od hirurga, ja lično nikad ne odbijam starije pacijente, a da podsetim, u Americi se pod operacijom starijih podrazumevaju pacijenti stariji od 90 godina. Takođe, mi operišemo i decu mlađu od godinu dana, iako kod nas ne postoji mogućnost njihovog postoperativnog zbrinjavanja. Problem postoji jer nije jasno utvrđeno u koju dečju ustanovu ti mali pacijenti treba da odu posle operacije.


Večernje Novosti

 

[belja91]

Poliradiculoneuritis

Poliradiculoneuritis

Ovo oboljenje se naziva i akutni idiopatski polineuritis, akutna inflamatorna demijelinizujuća poliradikuloneuropatija ili akutni alergijski polineuritis. Svi ovi nazivi ukazuju na neke karakteristike oboljenja, međutim, u praksi se najčešće naziva kratko poliradikuloneuritis ili Gilen-Bareov sindrom (GBS).

Uzrok nastanka

Uzrok nastanka nije jasan. Dosta je izvesno da su imunski mehanizmi uključeni u patogenezu, i to kako se pretpostavlja, mogu obuhvatiti humoralni i celularni imuni odgovor. Iako je nepoznate etiologije, virusna etiologija nije isključena, a može se videti i u prisustvu nekih poznatih noksi, kao što su porfirija, neuroleukoza i druge.


Klinička slika

Pojavi neuološke simptomatologije može prethoditi febrilna epizoda. Glavni simptom je mišićna slabost koja zahvata ekstremitete, trup i glavu. Slabost je uglavnom simetrična i ima dve karakteristike:

• često ima ascedentni tok-počinje sa nogama i postepeno zahvata sve proksimalnije delove da bi na kraju došlo do paralize facijalnog nerva. Ovaj tip paralize naziva se ascedentni ili Landryjev tip. Znatno ređe paraliza se širi descedentno ili su svi mišići zahvaćeni praktično istovremeno. Zahvaćenost respiratorne muskulature dovodi do insuficijencije i paralize disanja kada je neophodno asistirano disanje.
• za razliku od polineuropatije gde su više zahvaćeni distalni mišići, ovde je slabija proksimalna muskulatura ili su bar podjednako slabi svi mišići elstremiteta. Mišići su mlitavi, a mišićni refleksi sniženi i kasnije ugašeni.

Bolest se razvija za nekoliko dana ili jednu do dve nedelje kada dostiže maksimum. U akutnoj fazi nema atrofije mišića, ona se javlja kasnije. Nekoliko dana pre pojave slabosti javljaju se bolovi u butinama i donjem delu leđa, kao posle vežbanja. Bolovi se javljaju u više od polovine slučajeva, pretežno noću. Parestezije su česte u početku, ali kasnije nestaju. Moguć je i gubitak senzibiliteta, pretežo dubokog. Mišići su često preosetljivi na pritisak. Vegetativni poremećaji u vidu kolebanja krvnog pritiska, tahikardije (ubrzan rad srca) ili bradikardije (usporen rad srca), hiperhidroze ili suvoće kože, promene boje kože, obično su kratkotrajni i retki. Bolesnici koji zahtevaju asistirano disanje, oko 20% svih slučajeva, imaju nešto drugačiju kliničku sliku. U više od polovine ovih slučajeva bolest počinje senzitivnim simptomima, u svih su zahvaćeni kranijalni nervi, najčešće facijalis, tri četvrtine imaju oštećenje senzibiliteta, često imaju autonomne poremećaje-hipertenziju i tahikardiju. Sekvele su utoliko teže ukoliko je reč o težem obliku u akutnoj fazi, tj. ukoliko su izraženije slabosti i oštećenje aksona.

Dijagnoza

Postavlja se na osnovu ananeze, kliničkog pregeleda, laboratorijskih nalaza (albuminocitološka disocijacija, hiperproteinorahija, pleocitoza), EMNG-a (elektromioneurografija).

Lečenje

Ove bolesnike treba lečiti u ustanovama gde je moguće primeniti asistirano disanje. Razume se da je ovde neophodna specijalna nega respiratornih puteva da bi se očuvala prohodnost i izbegla sekundarna infekcija. Takođe je neophodna nega kože i sluzokože. Sklonost nepokretnih bolesnika dubokim venskim trombozama je velika, zato treba preventivno pasivno pokretati oduzete ekstremitete i davati po 5000 jedinica heparina potkožno, dva puta dnevno. Terapijska izmena plazme-plazmafereza, skraćuje period oporavka funkcije disanja i hoda u bolesnika u kojih je primenjena blagovremeno tj. prvih dana bolesti. Jednako dobri rezultati dobijaju se intravenskim davanjem imunoglobulina. Fizikalna terapija se mora sprovoditi odmah po prestanku akutne faze. Od početka se mora korigovati položaj ekstremiteta da se izbegnu kontrakture, a treba sprovoditi i pasivne pokrete oduzetih ekstremiteta. Kasnije se sprovodi aktivna fizikalna terapija u neurološkom odeljenju i rehabilitacionim centrima. Uz ovakvo lečenje i negu oporavlja se najveći broj bolesnika. Lakši slučajevi se oporavljaju i spontano. Dužina oporavka zavisi od težine oboljenja i životnog doba bolesnika. Nekada su potrebni meseci pa i 1,5-2 godine za potpun oporavak. Moguće su i sekvele. Ipak u 2% slučajeva bolest se završava letalno, najčešće zbog komplikacija-sekundarne infekcije i embolije pluća.

Stetoskop