Bolesti nervnog sistema

[belja91]

[h=1]Hidromijelija
[/h]

Hidromijelija je proširenje samog centralnog kanala kičmene moždine u kome se skuplja cerebrospinalna tečnost ( likvor).

[h=2]Uzrok nastanka[/h] Najčešće je po sredi kongenitalna abnormalnost mada je nekad šupljina posledica nekroze tumora.

[h=2]Klinička slika[/h] Šupljina je ispunjena tečnošću i vrši pritisak na ćelije prednjih rogova kičmene moždine, piramidne puteve i ascedentne, senzitivne puteve dovodeći do njihove degeneracije. Razvoj šupljine dovodi do destrukcije centralne sive mase kičmene moždine i prekida vlakana spinotalamičnog puta koji kroz nju prolaze na putu za suprotnu stranu u odgovarajućim segmentima kičmene moždine.

Klinička slika je rezultat navedenih lezija: oštećenje osetljivosti za bol i termičke senzacije uz očuvanost senzibiliteta za dodir u odgovarajućim dermatomima, najčešće na rukama, simptomatologija oštećenja perifernih motornih neurona u odgovarajućim miotomima (hipotrofija malih mišića šaka), znaci oštećenja kortikospinalnih puteva na nogama, trofičke promene na koži, potkožnom tkivu i kostima ruku.

U nešto više od jedne trećine slučajeva javljaju se disestezije u vidu palećeg bola. Bolne disestezije se javljaju u dermatomima koji odgovaraju segmentima u kojima sirinks zahvata dorzolteralni kvadrant kičmene moždine sa iste strane. U više od polovine slučajeva hirurška intervencija koja dovodi do kolapsa sirinksa daje olakšanje bolova.
Propagacija šupljine ka produženoj moždini oštećuje senzitivna jedra trigeminusa i dovodi do siringomiječične disocijacije senzibiliteta na licu.

[h=2]Dijagnoza[/h] Osim na kliničkoj slici, dijagnoza se zasniva na savremenim metodama slikanja nervnog tkiva. CT (skener) može biti od pomoći, ali je snimanje NMR-om (nuklearna magnetna rezonanca) metoda izbora.

[h=2]Lečenje[/h] Lečenje ne dovodi do značajnijeg uspeha. Hirurška intervencija se može sastojati iz obične incizije šupljine sa uspostavljanjem drenaže, ili subokcitipalne dekompresije kod Arnold-Kjarijeve malformacije. Kod hidromijelije sa udruženim hidrocefalusom preporučuje se ventrikuloperitonealni šant. Bolesnici sa teškim neurološkim ispadima ili nepokretni i sa stacionarnim stanjem nisu kandidati za operaciju.

Bolesnicima se mora ukazati na mogućnost neopaženih povreda analgetičnih delova ruku. Takođe treba da izbegavaju nagle i snažne pokrete, jer to povećava mogućnost nastanka artropatija.
U odmaklom stadijumu primenjuju se miotonolitici i vodi se briga o funkcionisanju sfinktera odnosno, o redovnom pražnjenju bešike i creva.

Stetoskop

 

[belja91]

Apraksija

[h=1]Apraksija
[/h]

Apraksija je gubitak sposobnosti da se izvedu namerne ili nenamerne radnje.

Uzrok nastanka

Apraksija nastaje kao posledica disfunkcije delova mozga, naročito parijetalnog režnja, koje mogu nastati zbog različitih oboljenja mozga ( šlog, demencija, tumori i dr).

[h=2]Klinička slika[/h] Postoji više oblika apraksija:

[h=2] Motorna apraksija, karakterisitike[/h]

• Oštećenje kontralateralne senzo - motorne regije (prednji i zadnji region oko centralne brazde)
• Teškoće izvođenja naizmeničnih, finih pokreta
• Pokreti gube melokinetičnost, izvode se sporo, sa naporom, neprecizno
• Pogođenost vremenske dimenzije pokreta

[h=2] Ideomotorna apraksija [/h]

• Oštećenje levog parijetalnog režnja
• Pacijent ne može da izvede jednostavne gestove na nalog (vojnički pozdrav, da se prekrsti itd. ) ali ih izvodi automatski,
• Izvođenje složenih pokreta je otežano jer je otežano izvođenja jednostavnih u okviru složenih pokreta
  

[h=2] Ideatorna apraksija[/h]

• Difuzna oštećenja P-T-O raskršća
• Jednostavni pokreti se izvode korektno ali postoji nemogućnost izvođenja složenih pokreta zbog poremećenog redosleda jednostavnih pokreta koji ih čine ( ne može da upali sveću ili cigaretu sa šibicom).
• Izgubljena šema, plan za izvođenje složenog pokreta

[h=2] Konstruktivna apraksija [/h]

• Oštećenje levog, desnog ili oba parijetalna režnja
• Nesposobnost konstrukcije (slaganje) elemenata u prostoru, dvo- ili trodimenzionalnom (crtež, slaganje šibica, kocki)
• Razlike između konstruktvna apraksije levog i desnog parijetalnog režnja
• U sklopu Gerstmann-ovog sindroma

[h=2] Specijalizovane apraksije [/h] Apraksija oblačenja, hoda, buko-facijalna

[h=2]Dijagnoza[/h] Postavlja se na osnovu kliničke slike, neurološkog pregleda, laboratorijskih analiza, rendgenografije, CT-a (kompjuterizovana tomografija), NMR-a (nuklearna magnetna rezonanca) mozga, EEG-a (elektroencefalografija), EMNG (elektromioneurografija) i drugih ispitivanja.

[h=2]Lečenje[/h] Lečenje uključuje fizikalnu i govornu terapiju i lečenje osnovne bolesti čiji je simptom apraksija.

Stetoskop

 

[belja91]

Hornerov sindrom

[h=1]Hornerov sindrom
[/h]


Vegegetativni nervni sistem se sastoji iz simpatičkog i parasimpatičkog sistema. Simpatički sistem se sastoji iz centralnog dela u bočnim rogovima kičmene moždine. Nervna vlakna koja potiču iz ovih ćelija su uglavnom mijelinizovana i dolaze do paravertebralnog lanca simpatičkih gangliona. Postganglijska simpatička vlakna daju simpatičku inervaciju glave i vrata, organa grudne duplje, trbuha i ekstremiteta. Hornerov sindrom nastaje kao posledica lezije vratnog simpatikusa ili čak nekih struktura moždanog stabla.

[h=2]Uzrok nastanka[/h] Hornerov sindrom može biti posledica: lezije primarnog neurona, šloga, tumora mozga, traume brahijalnog pleksusa, Pancoast tumora, infekcije vrha pluća, lezije postganglijskog neurona, disekcije karotidne arterije, migrene, neoplazme srednje lobanjske jame. Može biti udružen sa lezijama u hipotalamusu, meduli oblongati, demijelinizacijom i dr.
[h=2]Klinička slika[/h] Sastoji se iz ptoze ( spušten kapak) zbog slabosti glatkog mišića podizača gornjeg očnog kapka-m. tarsalisa, mioze ( sužena zenica) zbog prevage parasimpatikusa oka, enoftalmusa ( udubljeno oko) i crvenila i anhidroze ( nemogućnost znojenja) lica.
[h=2]Lečenje[/h] Lečenje zavisi od samog uzroka nastanka ovog sindroma. U mnogim slučajevima još uvek nema efektne terapije. Cilj jeste lečenje ili uklanjanje procesa koji je uzročnik. Npr. hirurško lečenje se sprovodi kod aneurizme ili disekcije karotidne arterije.

Stetoskop

 

[belja91]

Hidrocefalus

[h=1]Hidrocefalus
[/h]


Hidrocefalus je naziv za proširenje komora mozga kome je prethodilo ili je aktuelno povišenje pritiska u centralnom nervnom sistemu (CNS) zbog povećane količine cerebrospinalnog likvora. Može biti posledica različitih bolesti: upala CNS-a, tumora, krvarenja, povreda itd. Poremećaj nastaje zbog smetnji oticanja, odstranjivanja ili stvaranja likvora, moždane tečnosti. Zbog tog viška "vode" u glavi je i nastao termin vodena glava. Likvor se proizvodi u mozgu u povezanim komorama koje se nazivaju ventrikuli.

Telo koje stvara likvor naziva se plexus chorioideus. Iz bočnih komora likvor prelazi u ostale komore mozga, nakon toga prelazi u područje oko mozga i kičmene moždine. Najzad se na površini mozga upija u vensku krv i tako odstranjuje stari likvor. Celi ciklus stvaranja, cirkulisanja i odstranjivanja likvora predstavlja zaštitni mehanizam CNS-a. Hidrocefalus nastaje kad se ova ravnoteža negde poremeti. Likvor se nakuplja u velikoj količini i može da ošteti nervno tkivo i uzrokuje smrt. Hidrocefalus nije bolest već stanje nastalo kao rezultat neke bolesti i zato prognoza zavisi od uzroka.

[h=2]Podela [/h] Postoje različite podele hidrocefalusa: prema vremenu kad se javlja razlikujemo urođeni i stečeni, prema pritisku u lobanji onaj s visokim (hipertenzivni) i niskim pritiskom (normotenzivni). Dalje, prema razvoju bolesti deli se na opstruktivni, malresorptivni i hipersekretorni.

• Opstruktivni hidrocefalus nastaje zbog prepreke (opstrukcije) u oticanu likvora. Najčešći uzroci opstruktivnog hidrocefalusa su ožiljci, tumori, tromboza gornjeg sagitalnog sinusa, kongenitalne anomalije.
  
• Malresorptivni hidrocefalus nastaje zbog poremećaja upijanja (resorpcije), odnosno odstranjivanja likvora iz mozga. Taj tip nastaje nakon krvarenja u mozgu, upala, povreda i operacija.
• Hipersekretorni hidrocefalus nastaje zbog preteranog izlučivanja (hipersekrecije) likvora, obično kod tumora dela mozga koji stvara likvor.

[h=2]Klinička slika[/h] U ranom detinjstvu se hidrocefalus prepoznaje zbog brzog rasta glave deteta. Otvoreni šavovi kostiju glave omogućavaju povećanje lobanje tako da hidrocefalus kod novorođenčadi karakteriše povećanje glave, razmicanje šavova, širenje fontanele, napetost kože glave, pojačana izraženost vena glave. Ako se hidrocefalus razvija brže, javljaju se razdražljivost i plač, povraćanje, poremećaj svesti.


Kod odraslih su kosti lobanje srasle pa se glava ne može povećavati. Zato se nakupljanje likvora manifesuje znakovima akutnog ili hroničnog povećanja pritiska u lobanji. U lobanji se nalaze mozak, krv i likvor pa se povećanjem količine likvora mora smanjiti količina mozga i krvi. Zbog toga se moždane mase pomeraju prema kanalu kičmene moždine, a to uzrokuje oštećenje, uklještenje i smrt. Povećanje pritiska u glavi karakteriše se mučninom, povraćanjen, glavoboljom, smetnjama vida, ataksijom (poremećaj hoda) i oštećenjem kranijalnih živaca.


[h=2]Dijagnoza[/h] Postavlja se CT-om (skenerom) ili NMR-om (nuklearnom magnetnom rezonancom) i merenjem pritiska likvora, posle lumbalne punkcije.
[h=2]Lečenje[/h] Može biti usmereno na:

• smanjenje stvaranja likvora kauterizacijom ili ekscizijom horioidnog pleksusa. Acetazolamid takođe smanjuje stvaranje likvora.
• povećanje oticanja likvora davanjem diuretika ili lumbalnom punkcijom
• smanjenje intrakranijalnog pritiska kortikosteroidima i hipertoničnim rastvorima
• operativne procedure stvaranja šanta.
  

Stetoskop

 

[belja91]

Encefalitis

[h=1]Encefalitis
[/h]

Akutni encefalitisi i encefalomijelitisi su zapaljenska oboljenja mozga i kičmene moždine, najčešće izazvana virusima direktno, ili mehanizmima koji oni podstiču. Radi se o teškim oboljenjima nepredvidivog nastanka, progresivne evolucije.

Uzrok nastanka

Zapaljenske promene mozga i kičmene moždine mogu izazvati različiti izazivači. Kao najčešći uzročnici encefalitisa navode se virusi (varicella-zoster virus, herpes simplex 1 i 2, enterovirusi, rubella, Epstein-Barr, adenovirusi, citomegalo, influenca i dr). Pored virusa kao uzrokovači se mogu identifikovati hlamidije, rikecije, bakterije, protozoe, gljivice, različiti toksini, alergeni, radioaktivni zraci.


[h=2]Klinička slika[/h] Bolest se najčešće javlja iznenada, može da prati neku poznatu infekciju ili joj prethodi, a ponekad nastaje i kao komplikacija vakcinacija. Često se anamnezom dobiju podaci o prethodnoj infekciji gornjih respiratornih puteva, enterokolitisu ili nekoj lokalizovanoj infekciji na sluznici, koži ili limfnim žlezama. Neke generalizovane bolesti kao što su osipne groznice mogu prethoditi ili pratiti encefalitis.

Nekada je početak bolesti postepen, jer više časova ili dana pre pojave manifestnih znakova bolesti, bolesnik se žali na psihički zamor, smanjenu koncentraciju, poremećaj raspoloženja, preosetljivost, poremećaj sna, uznemirenost, strah.

Nakon ovog prodromalnog sindroma javlja se nagli skok temperature, glavobolja, povraćanje, poremećaj govora i hoda, uznemirenost ili pospanost. Poremećaj svesti je čest pratilac encefalitisa i kreće se od blage dezorjentisanosti, preko somnolencije do duboke kome. Javljaju se fascikulacije (trzaji) mišića ili generalizovani epi napadi. Takođe se kao znak oštećenja centralnog nervnog sistema mogu javiti hemipareze, hemiplegije (oduzetost jedne strane), pozitivan znak babinskog i skoro 100% odsustvo kožnih trbušnih refleksa. Moguć je nalaz oštećenja kranijalnih nerava uz prisutne bazilarne znake (ptoza-spušten kapak, strabizam-skretanje oka u jednu stranu, anizokorija-nejednake zenice, diplopije-duplo viđenje, pareza facijalisa).


[h=2]Lečenje[/h] Procenjuje se efikasnost disanja i cirkulacije i po potrebi primenjuje kardiopulmonalana reanimacija, zatim se bolesnik hitno transportuje u bolnicu. Kod encefalitisa uzrokovanih poznatim bakterijskim uzročnicima (lues, borelioza) treba primeniti specifičnu antibiotsku terapiju. Ne postoji puna saglasnost o korisnosti kortikosteroida u lečenju cerebralnog edema kod encefalitisa. U veoma teškim slučajevima sa velikim edemom mozga, pored kortikosteroida treba primeniti i drugu antedematoznu terapiju. Za tu svrhu koristan je manitol. Vertiginozne smetnje se mogu kupirati ampulama klometola.

Primena antivirusnih lekova opravdana je u slučajevima sa dokazanom virusnom etiologijom. Aciklovir se smatra lekom izbora u lečenju Herpes simplex i Varicela zoster virusne infekcije.
Kod bolesnika sa konvulzijama treba primeniti fenobarbiton natrijum, diazepam ili midazolam. Ekstrapiramidene hiperkinezije leče se haloperidolom ili hlorpromazinom. U slučaju psihomotornog nemira treba primeniti ampule haloperidola, klozapin ili hlorpromazin i druge neuroleptike.
Kod većine bolesnika, naročito onih sa poremećajem svesti treba dati antibiotike širokog spektra radi zaštite od sekundarnih infekcija. Ukoliko bolesnk nije u stanju da uzima hranu i tečnost na usta, treba davati infuzije fiziološkog rastvora, glukoze i natrijum hlorida u dovoljnim količinama. Posle nekoliko dana mora se pribeći hranjenju pomoću nosno-želudačne sonde. Nega bolesnika usmerena je na mere protiv dekubitusa i sprečavanje respiratorne i urinarne infekcije. Motorne slabosti se moraju što pre lečiti fizikalno, a govorni defekti logopedski.

Stetoskop

 

[belja91]

Hantingtonova bolest

[h=1]Hantingtonova bolest
[/h]

Osnovne karakteristike Hantingtonove horeje su dominantno nasleđivanje horeje i demencije.

[h=2]Uzrok nastanka[/h] Bolest je nasledna, po pravilu se dominantno nasleđuje i izuzetno se može javiti u osoba koje su imale zdrave roditelje.
[h=2]Klinička slika[/h] Bolest najčešće počinje u četvrtoj ili petoj deceniji, ali je moguća pojava i u detinjstvu. Kod starijih bolest sporije napreduje. Klinička slika ima dve osnovne komponente- nevoljne pokrete i psihičke promene. Međutim, ove promene se ne moraju javiti istovremeno niti moraju biti istog intenziteta.


Horeični pokreti (drhtanje, klimanje mišića) prvo zahvataju ruke i lice, da bi kasnije obuhvatili celokupnu muskulaturu. Govor postaje dizartričan i eksplozivan. Kod rigidne forme sa akinezijom klinička slika odgovara parkinsonizmu. Češće se javlja kod dece, ali se vidi i u odmakloj bolesti, posle horeične faze.

Od psihičkih promena u ranijoj fazi se javljaju karakterne promene i izmene emocionalnog života. Mogu biti sumnjičavi, impulsivni, razdražljivi, ekscentrični ili depresivni. Ranije ili kasnije počinje intelektualno propadanje, ali ono ne mora da bude tako izraženo.

Demencija u ove bolesti se navodi kao prototip tzv. subkortikalnih demencija čije su osnovne karakteristike teško oštećenje pamćenja, smanjenje frontalnih egzekutivnih sposobnosti kao i vizuoprostorne i perceptivne moći, apatija, inercija, bradipsihija.

Ovi se bolesnici često povređuju i neki umiru od subduralnog hematoma. Inače, bolest je progresivna i u proseku završava letalno za 15 godina.

[h=2]Lečenje[/h] Nažalost, ne postoji lečenje koje može da uspori ili zaustavi bolest, niti da utiče na već razvijene kognitivne ispade. Zato je terapija usmerena na poboljšanje motornih, emocionalnih i psihotičnih poremećaja. Lek izbora za horeične pokrete je haloperidol. Horeične pokrete treba suzbijati tek kada postanu izraženi i kada ometaju motoriku bolesnika jer neželjeni efekti neuroleptika mogu biti neprijatni. Emocionalni i psihotični poremećaji mogu se lečiti i drugim antipsihoticima, a koriste se i sedativi i antidepresivni lekovi. Novija saopštenja ukazuju da Rilusol može da dovede do trajnijeg poboljšanja psihomotorne brzine i ponašanja ovih bolesnika.

Stetoskop

 

[belja91]

Creutzfeldt - Jakobova bolest

[h=1]Creutzfeldt - Jakobova bolest[/h]

Creutzfeldt - Jakobova bolest spada u spongioformne encefalopatije. Ovo je veoma teško oboljenje koje uvek završava letalno, a javlja se najčešće kod starijih ljudi (preko 60 godina).

[h=2]Uzrok nastanka[/h] Za prenos spongiformnih encefalopatija odgovorni su prioni. Ustanovljeno je da su prioni proteini, bez nukleinske kiseline, a inače su normalni sastojci membrana ćelije. U oko 85% slučajeva nije poznato kako nastaje bolest (sporadično), u manjem procentu radi se o mutaciji gena za prione, eventualno se može preneti prilikom transplantacije sa inficiranog čoveka ili tokom nekih terapijskih ili dijagnostičkih procedura. Prion se nagomilava u mozgu dovodeći do oštećenja i propadanja neurona, glioze i izražene vakuolizacije koja daje sunđerasti izgled mozga (otuda i naziv bolesti). Bolest završava letalno a traje oko 4 - 5 meseci.

[h=2]Klinička slika[/h] Inicijalni simptomi su nesanica, depresija, konfuzija, promene ponašanja i ličnosti, problemi sa pamćenjem, vidom i ravnotežom. Sa napredovanjem bolesti, sve je izraženija demencija i javljaju se mioklonusi. Kasnije manifestacije mogu uključivati nevoljne pokrete, halucinacije, gubitak koordinacije, izmenjeno stanje svesti sve do kome.

[h=2]Dijagnoza[/h] Postavlja se na osnovu anamneze, klničke slike, kliničkog pregleda, EEG-a, NMR –a i/ili CT-a, biopsije.

[h=2]Lečenje[/h] Nema sepcifičnog lečenja, terapija je simptomatska.

Stetoskop

 

[belja91]

Rettov sindrom

[h=1]Rettov sindrom
[/h]

Rettov sindrom (RS) je progresivni neurorazvojni poremećaj koji se javlja isključivo kod ženske dece. Karakteriše ga stečena mikrocefalija, mentalna retardacija, autistično ponašanje, ataksija, karakteristične stereotipni pokreti ruku i gubitak njihove funkcije.

[h=2]Uzrok nastanka [/h] Rettov sindrom je genetski poremećaj. To je verovatno najčešći genetski uzrokovan teški intelektualni i fizički hendikep koji se događa kod ženske dece u 1 od 10.000 slučajeva. Nedavno je otkriveno da veliki deo obolelih od Rettovog sindroma ima mutaciju ili grešku na MECP2 genu X hromosoma.

[h=2]Klinička slika [/h]
Tipična istorija bolesti devojčice sa Rettovim sindromom podrazumeva normalan ante - peri i rani postnatalni period. Na uzrastu između 6 i 18 meseci, najčešće oko godinu dana, nastaje stagnacija u razvoju, najviše izražena na planu motornih funkcija. Ova faza razvoja poremećaja često prođe neopaženo. Nekoliko nedelja ili meseci nakon toga, postepeno se javljaju znaci regresije: devojčica gubi do tada stečene sposobnosti, u prvom redu na planu komunikacije i socijalnih interakcija. Broj do tada naučenih reči se smanjuje, ređe se ili nikako ne odaziva na poziv, ona gubi interes za kontakt sa roditeljima i okolinom, kao i interes za igru. Kontakt pogledom postaje redak i kratak. Devojčica je zatvorena u svom svetu i njeno ponašanje se, praktično, ne razlikuje od autističnog.


U ovoj fazi, česti su emocionalni poremećaji – iznenadni i, naizgled, bezrazložni napadi dugotrajnog plakanja, vrištanja ili smejanja. Ritam spavanja je poremećen, a ukupna količina spavanja smanjena. U početku neupadljivo i retko, ali vremenom sve češće i izraženije, javljaju se stereotipni pokreti rukama u vidu tapšanja, gnječenja dlanova, stavljanja prstiju u usta ili uplitanja prstiju, što ubrzo postaje dominantna nevoljna aktivnost. Istovremeno, funkcija hvatanja postaje sve lošija: devojčica grabi predmete celom šakom, relativno kratko ih zadržava i ispušta ili baca, do potpunog prekida korišćenja ruku za bilo koju aktivnost, uključujući i reakcije odbrane.


Ukoliko je prohodala, hod postaje ataksičan (teturav), a ataksija trupa se zapaža i u stojećem i u sedećem stavu. Karakteristično je klaćenje devojčica sa noge na nogu pre propulzije.

Poremećaj ritma disanja može da bude prisutan od samog početka razvoja sindroma ili nastaje kasnije. Najupadljiviji su hiperventilacija, krize apneje i forsirano izduvavanje vazduha. U ovoj fazi, kontakt pogledom se produžava i intenzivira i često je praćen osmehom. Ret devojčice jasno pokazuju izraze zadovoljstva i nezadovoljstva.


Poremećaj simpatičke inervacije ispoljava se promenama periferne cirkulacije i trofičkim promenama na ekstremitetima, pretežno donjim. Stopala Ret devojčica su mala, hladna i lividna. Iako se devojčice rađaju sa normalnim obimom lobanje, smatra se da već od drugog meseca rast lobanje počinje da stagnira. Mikrocefalija umerenog stepena karakteristika je Retovog sindroma na starijem uzrastu. Telesni rast je takođe usporen, što postaje naročito uočljivo u kasnom detinjstvu i adolescenciji.


Iako devojčice sa Retovim sindromom imaju izražene probleme sa ishranom – njihovo žvakanje i gutanje je otežano, crevna peristaltika usporena, česti su meteorizam i opstipacije – retardacija rasta se ne smatra posledicom nedovoljnog i neadekvatnog unosa kalorija.


Epileptične krize, različitog izgleda i učestalosti, prisutne su u oko 70-80% devojčica sa Retovim sindromom. Nakon nekoliko godina ili decenija, motorni i koštano-zglobni poremećaji su uznapredovali do te mere da obolela osoba postaje potpuno nepokretna i vezana je za kolica. U ovom stadijumu poremećaja, stereotipije rukama se smanjuju, ruke su sada najčešće mirne i spojene ispred grudi ili ispod brade; hiperventilacija je slabije izražena ili odsutna; epileptični napadi se proređuju ili potpuno nestaju. Na hipomimičnom licu još samo intenzivan pogled, iako sa usporenom fiksacijom, ostaje znak kontakta sa okolinom. U celini, odrasla osoba sa Retovim sindromom je nepokretna, telesno nedovoljno razvijena, sa izraženim deformitetima kičmenog stuba i, pretežno, donjih ekstremiteta, duboko mentalno retardirana.


[h=2] Dijagnoza [/h] Dijagnoza je klinička i utvrđuje se putem znakova i ponašanja. U mnogim se slučajevima danas potvrđuje genetskim testom.

[h=2]Lečenje [/h]
Kao i kod većine razvojnih poremećaja, specifično medikamentno lečenje Retovog sindroma ne postoji. Bromokriptin, dopaminergični agonist, u nekoliko slučajeva doveo je do poboljšanja u motornim i kognitivnim funkcijama. Buspiron, agonist serotonina, uz pojačavanje GABA-ergicke inhibicije, može da bude koristan u smanjenju poremećaja disanja. Primena melatonina kod ograničenog broja pacijentkinja poboljšala je dužinu i kvalitet spavanja. L-karnitin kod starijih devojaka sa Retovim sindromom dao je izvesna poboljšanja motorike. Fizikalna terapija jedan je od osnovnih oblika tretmana Ret devojčica i ona treba da se sprovodi kontinuirano. Masaža, sprovođenje pasivnih i aktivnih vežbi pomaže perifernu cirkulaciju, održavanje punog opsega pokreta u zglobovima, odlaže nastanak kontraktura i deformiteta.

Stetoskop

 

[belja91]

Dizartrija

[h=1]Dizartrija
[/h]

Dizartrija se opisuje kao organski poremećaj govora koji se ispoljava smetnjama u stvaranju glasova, a koji se zasniva na nervno - mišićnom oštećenju govorne muskulature.

[h=2]Uzrok nastanka[/h]Dizartrija se javlja kao posledica piramidnih lezija i bolesti ekstrapiramidnih puteva, cerebralne paralize, Parkinsove bolesti, multiple skleroze, šloga, povrede mozga, tumora mozga, dugotrajnog konzumiranja alkohola i droga. Kao posledica ovih bolesti nastaju paralize, slabosti ili inkoordinacije mišića jezika, usana, nepca, larinksa.
[h=2]Klinička slika[/h]Dizartrični govor se karakteriše kao usporeni govor, spazmatičan, izopačen, nerazgovetnan, slabo artikulisan, postoji teško kontrolisanje jačine i visine glasa, promukao glas, postoje i problemi sa žvakanjem i gutanjem.
[h=2]Dijagnoza[/h]Dijagnozu dizartrije postavlja logoped, zatim se vrše ispitivanja da bi se otkrio uzrok nastanka (neurološki pregled, laboratorijske analize, CT, NMR).
[h=2]Lečenje[/h]Lečenje podrazumeva vežbe artikulacije i glasa. U lečenje se mora uključiti i porodica i škola (kod dece). Uz to se leči i osnovna bolest koja je uzrokovala dizartriju.

Stetoskop

 

[belja91]

Somnolencija

[h=1]Somnolencija
[/h]

Somnolencija je najblaži oblik kvantitativnog poremećaja svesti, kada je bolesnik pospan, nezainteresovan za događaje u okolini.

Uzrok nastanka


Somnolentnost se javlja kod trovanja ugljen - monoksidom (CO), kod predoziranja ili trovanja sedativima, barbituratima, neurolepticima, kod izraženog gubitka krvi, ili nakon teških fizičkih napora, dugotrajnih nesanica.

[h=2]Klinička slika[/h] Bolesnik je pospan, slabije draži ne izazivaju reakciju, lako zapada u san nakon prestanka jačih draži, i može se bez teškoća ponovo probuditi. Pažnja je oslabljena, sporo reaguje na pitanja, odgovara teško, usporeno sa zakašnjenjem, očni kapci su zatvoreni, lice opušteno, pospano. Teško može održati pažnju za neki predmet ili pojavu. Nesigurno je orijentisan u prostoru i vremenu. Često se kaže da je bradipsihičan ističući usporenost pokreta, govora i rasuđivanja.

[h=2]Lečenje[/h] Leči se osnovni poremećaj koji je doveo do somnolencije.

Stetoskop