To je Stari Zavet, možda Novi Zavet uči nešto drugo, na primer kada smo već u Knjizi proroka Danila u 12. glavi, 13. stih kaže: "A ti idi ka kraju", reč je o Danilu, "i počivaćeš i ostaćeš na delu svom do svršetka svojih dana." "Spavaćeš do kraja vremena", kaže drugi prevod. Idemo sada u Jevanđelje po Jovanu, u 11. poglavlje, tekst koji smo čitali u nekom od prošlih predavanja, reč je o Lazaru, Hristovom prijatelju. Vi se sećate da smo čitali ovaj tekst; 11. stih i nadalje: "Ovo kaza i potom reče im: 'Lazar, naš prijatelj, zaspa, nego idem da ga probudim.' Onda mu rekoše učenici njegovi: 'Gospode, ako je zaspao, ustaće.' A Isus im reče za smrt njegovu, a oni mišljahu da govori za spavanje sna." Dakle Hristos smrt upoređuje sa snom, to nije jedini slučaj u Novom Zavetu, recimo u Jevanđelju po Luci, 8. glava, 52. stih i nadalje, reč je o devojci koja je umrla, tekst kaže: "Svi plakahu i jaukahu za njom, a on reče: 'Ne plačite, nije umrla nego spava.' I potsmevahu mu se znajući da je umrla. A on izagnavši sve uze je za ruku, i zovnu govoreći: 'Devojko! Ustani!' I povrati se duh njezin, i ustade odmah", dakle i u ovom slučaju, i u ovom tekstu, Hristos je smrt uporedio sa snom.
Knjiga Dela apostolska, 13. glava, nalazimo vrlo bitan tekst, 36. stih: "Jer David posluživši rodu svojemu po volji Božijoj umrije, i metnuše ga kod otaca njegovih, i vide truhljenje." Reč je o Davidu, najvećem jevrejskom caru koji je ikad postojao. David je umro, pogrebli su ga i on čeka u grobu. Prva poslanica Solunjanima, dakle vernicima crkve u Solunu, 4. glava, 13. stih i nadalje: "Neću vam pak zatajiti, za one koji su umrli, da ne žalimo kao i ostali koji nemaju nada. Jer ako verujemo da Isus umre i vaskrse, tako će Bog i one koje su umrli u Isusu dovesti s njim. Jer vam ovo kazujemo rečju Gospodnjom da mi koji živimo i ostanemo za dolazak Gospodnji, nećemo preteći onijeh koji su pomrli." Dakle, postojalo je shvatanje, žalost velika, verovatno su vernici crkve u Solunu izgubili neke od svojih milih i dragih, i verovali su da će oni kasnije možda biti spašeni. Pavle kaže: "Nemojte se brinuti, mi nećemo preteći njih", jer evo šta kaže u 16. i 17.stihu: "Jer će sam Gospod sa zapovešću, s glasom aranđelovijem, i s trubom Božijom sići s neba, i mrtvi u Hristu vaskrsnuće najpre. A potom mi živi koji smo ostali, zajedno s njima bićemo uzeti u oblake na susret Gospodu na nebo, i tako ćemo svagda s Gospodom biti." Dakle Pavle kaže: nemojte se brinuti, oni koji su u grobovima vaskrsnuće, mi ćemo biti preobraženi i zajedno ćemo s Gospodom krenuti na nebo.
Ima jedan sjajan tekst u Jevanđelju po Jovanu, u 5. glavi, koji je sličan onom tekstu u knjizi proroka Danila; 28. i 29. stih: "Ne divite se ovome, jer ide čas u koji će svi koji su u grobovima čuti glas sina Božijega. I izići će koji su činili dobro u vaskrsenije života, a koji su činili zlo u vaskrsenije suda." To su Hristove reči koje je zapisao Jovan u svom Jevanđelju. Dakle postoji dan, dan sudnji, dan kada će Bog suditi ljudima, tada će svi koji su u grobovima čuti glas sina Božjega i zbiće se, saznali smo, dva vaskrsenja: vaskrsenje života i vaskrsenje smrti. Dozvolite mi da još jedanput rezimiram celu misao. Dakle, čovek je stvoren od praha zemaljskoga, Bog je udahnuo u čoveka duh životni i čovek je postao duša živa. Kad čovek umre, prah se vraća u zemlju, duh ili taj princip života, iskra života, se vraća Bogu. Čovek postoji samo u Božjem sećanju, dovoljno je da ga se Bog seća, Bog o njemu ima sve informacije i kada bude došao sud Božji, kada Hristos po drugi put bude došao, dogodiće se vaskrsenje, vaskrsenje mrtvih, i tada će svi ljudi doći na sud Božji, tada će primiti nagradu ili kaznu. Ja ću doći na problematične tekstove koje vi poznajete, ima i težih tekstova, međutim za sada je dobro da shvatimo da je ovo istina.
U slučaju, molim vas, ako prihvatimo činjenicu da postoji večni pakao i večno čistilište, onda se mi vraćamo u mnogoboštvo, jer šta to znači? To znači da su zlo i dobro dva večna principa. Ako na jednom kraju svemira bude postojalo zlo, a na drugom bude postojalo dobro, kakav će to svemir i život u njemu biti? To je upravo neznabožačko učenje, mitraističko ili persijsko učenje, da postoje dva večna principa, to znači dva večna boga. Na osnovu Biblije, mi smo o tome govorili u nekom od predhodnih predavanja, zlo nije večna realnost, zlo je greh, uljez u ljudsku realnost, greh ima svoj početak i imaće svoj kraj. Jedino je dobro, to jest Bog, večni princip.
Još jednu važnu misao želim da vam kažem. Kada je zmija koja je bila medijum sotone u Edemskom vrtu razgovarala sa Evom, da li se sećate šta je kazala Evi? "Nećete vi umreti", tako je prvi put lansirana ideja da je čovek besmrtno biće. Biblijsko učenje je sledeće: čovek ima tzv. uslovnu besmrtnost. Šta to znači? Čovek može večno živeti, čovek nije stvoren da umre. Jedan pravoslavni sveštenik je na sahrani kazao jednu zanimljivu misao, lepu misao: "Čoveku se čini da je smrt samo deo drugih ljudi, a ne i njega samoga." I to je velika istina. Mi nismo stvoreni da umremo, čovek je stvoren da živi. Smrt ili zlo je jedan neprirodni entitet koji je ušao u ljudsku realnost, ali čovek nikad sam u sebi neće imati besmrtnost. Čovek ima uslovnu besmrtnost, on može večno živeti. Čovek može večno živeti pod jednim uslovom, da nikada ne kida vezu sa Bogom. U Bibliji jasno piše da Bog jedini ima besmrtnost, ja ću čitati taj tekst. Znači, čovek može večno živeti pod uslovom da živi u zajednici sa Bogom. Poslušajte apostola Pavla koji govori o Bogu, to je prva poslanica Timotiju, 6. glava, 16. stih: "Koji sam ima besmrtnost", šta to znači drugim rečima? Ako čitate neki drugi prevod on će glasiti ovako: "koji jedini ima besmrtnost", On, Bog, jedini, "koji sam (jedini) ima besmrtnost i živi u svetlosti kojoj se ne može pristupiti, kojega niko od ljudi nije video, niti ga može videti, kojemu čast i država večna. Amin." Dakle, Bog jedini ima besmrtnost, čovek ima uslovnu besmrtnost, ali on može večno živeti pod uslovom da živi u zajednici sa Bogom. Šta znači biti čovek? Jel' se sećate šta smo kazali u nekom od prošlih predavanja? Biti čovek znači obećati nešto, kome obećati? Bogu. Biti Bog, znači biti u stanju zaveta prema čoveku. Zato je vrlo važno da čovek živi u stanju zaveta sa Bogom. Ponovo se vraćam na misao, ako je zlo večni entitet, ako će na jednom delu svemira postojati pakao, a na drugom delu svemira postojati raj, onda, zlo je večni elemenat. Biblija govori da ljudska istorija ima svoj početak, ne samo da ljudska istorija ima svoj početak, nego i greh ima svoj početak na ovoj planeti, ali da greh ima i svoj kraj. Doći će dan kada će smrt, kada će zlo, biti jednom zauvek uništeno. Gde to piše? Mi ćemo o tome govoriti kada budemo govorili o milenijumu, ali za sada Apokalipsa Jovana Bogoslova, 20. glava, 14. stih: "I smrt i pakao bačeni biše u jezero ognjeno. I ovo je druga smrt." Sve je nestalo, i smrt i pakao bačeni u jezero ognjeno, nema više groba, nema više smrti, nema više zla, nema više greha. "I videh novo nebo i novu zemlju", kaže 21. poglavlje.
Naravno, postoje problematični tekstovi. Dozvolite da u nekoliko reči spomenem ključne tekstove koji mogu predstavljati problem kada čitate Bibliju, zato je ovo osetljivo područje. Jedno od onih klasičnih mesta gde ljudi imaju problema kada čitaju naš prevod, jeste razgovor Hrista sa razbojnikom na krstu. Da li se sećate, ako ste čitali Bibliju, šta je Hristos kazao razbojniku na krstu? "Zaista ti kažem, danas bićeš sa mnom u raju." Da pokušamo da nađemo taj tekst; Jevanđelje po Luci, 23. glava, 43. stih: "I reče mu Isus: 'Zaista ti kažem: danas ćeš biti sa mnom u raju.'" Ja bih vas podsetio da kada je Biblija pisana na svom originalnom jeziku, nisu postojali znakovi interpunkcije, tek kasnije su u našim tekstovima dodate tačke i zarezi. Ako uzmete originalne tekstove, pogledajte manuskripte, videćete da ne postoje znakovi interpunkcije. Zato mi verujemo da ovaj tekst treba da glasi ovako: "Zaista ti kažem danas, danas ti kažem, bićeš sa mnom u raju." Zašto mi smatramo da zarez treba ići posle "danas", a ne pre "danas"? Ne na osnovu svoje zdrave pameti, da bismo vodu navrtali tamo, nego na osnovu konteksta cele Biblije. Kada je Hristos izgovorio ove reči razbojniku: "Zaista ti kažem danas, bićeš sa mnom u raju"? Kada? Koji dan? U petak. Da li je Isus tog dana bio u raju? Nije bio u raju. U Jevanđelju po Jovanu, 20. glava, 17. stih, zapisane su reči gde Isus kaže jednom od svojih učenika: "Nemoj me dodirivati, jer se još ne vratih ocu svojemu." U svakom slučaju, Isus u petak nije bio u raju, zato je mnogo logičnije prihvatiti interpretaciju: "Zaista ti kažem danas, danas ti kažem, bićeš sa mnom u raju." Vi znate da je Isus još 40 dana bio na ovoj Zemlji i kada je neko hteo da Ga dotakne, On kaže: "Nemoj me doticati, jer se još ne vratih k ocu svojemu." Jovan, 20. glava, 17. stih, evo možemo pročitati ovaj tekst: "Reče joj Isus: 'Ne dohvataj se do mene, jer se još ne vratih k ocu svojemu, nego idi k braći mojoj, i kaži im: vraćam se k ocu svojemu i ocu vašemu.'" Ovo je bilo dosta vremena posle Hristovog vaskrsenja.
Postoje drugi ključni tekstovi koje bih želeo da spomenem, koji mogu predstavljati problem za shvatanje. Prvo, u Novom Zavetu u određenim tekstovima, na primer u Mateju 5. glava, 22. i 29. stih, 10. glava, 28. stih, 18. glava, 9. stih, 23. glava, 5. stih i tako dalje, spominje se izraz "gehena". Otkud ova reč? Da li je reč o paklu? "Gehena" je jedna reč koja potiče iz Starog Zaveta, prvi put se spominje možda u Drugoj dnevnika 33. glava, 6. stih. O čemu je reč? Reč je o jednoj dolini pored grada Jerusalima koja se zvala "Dolina sinova Enomovih". Ova dolina je bila dolina smetlišta, gde su Jevreji bacali svoje smeće, oni koji su živeli u gradu Jerusalimu. Pre toga se u Bibliji spominje činjenica da su tu nekada oni koji su prihvatili neznabožačku religiju prinosili svoju decu neznabožačkim bogovima, vi znate da je to bio čest slučaj kod starih naroda. Kasnije to smeće koje su tu bacali Jevreji, oni su ga palili i to je stalno gorelo. Zato za biblijske pisce, to smetlište koje je gorelo predstavlja tip ili simbol jezera ognjenog, vatre koja će uništiti zlo jednom zauvek. "Gehena" je dakle aluzija na Dolinu sinova Enomovih, gde su nekada deca prinošena na žrtvu, smeće koje je gorelo predstavljalo je simbol ili tip uništenja.
Ima jedan drugi zanimljiv primer gde se spominje večna vatra. Onda oni koji smatraju da postoji večni pakao kažu: "Evo, vatra će večno goreti." U redu, u Judi, Juda je jedna mala poslanica, ovde se spominje taj večni oganj, 7. stih: "Kao što i Sodom i Gomor, i okolni njihovi gradovi, koji su se prokurvali onako kao i oni, i hodili za drugim mesom, postaviše se za ugled i muče se u večnom ognju." I naravno, evo muke u večnom ognju. Šta Petar kaže o tom istom slučaju, Druga Petrova, 2. glava, 6. stih: "I gradove Sodom i Gomor sažeže", da li je ovde reč o večnoj vatri? Ovde nije više reč o večnoj vatri, nego kaže: "I gradove Sodom i Gomor sažeže i razvali i osudi i postavi ugled bezbožnicima koji bi ostali." Ako pogledate i druge tekstove koji govore o Sodomu i Gomoru, Biblija jasno kaže da su oni u potpunosti bili uništeni. Kada je reč o večnoj vatri, u kontekstu cele Biblije, smatram, nigde se ne kaže da će večno goreti predmeti u vatri, kaže se da su posledice vatre, koja predstavlja potpuno uništenje, konačno uništenje, večne.
Ima jedan izraz u Otkrivenju Jovana Bogoslova koji takođe predstavlja strahovite probleme, 20. glava, 10. stih: "I đavo koji ih varaše bi bačen u jezero ognjeno i sumporito, gde je zver i lažni prorok, i biće mučeni dan i noć va vijek vijeka." I sada, naravno, ovde piše da će sotona biti mučen va vijek vijeka. Uvek u Novom Zavetu kada stoji izraz "va vijek vijeka", stoji isti grčki izraz u različitim svojim formama. On glasi "eis ton aionon". Ovaj izraz možemo bukvalno prevesti "u večnost, zauvek", biće izmučeni jednom za celu večnost, jednom zauvek, to će biti vatra koja će jednom zauvek uništiti greh, greh će jednom zauvek nestati, nikada se više neće pojaviti.
Samo da sa nekoliko reči spomenem klasičnu priču o Lazaru i bogatašu koji je klasični događaj koji se citira u prilog činjenice da postoji večni pakao. Da li znate ovu priču? Jevanđelje po Luci, 16. glava, 19. stih i nadalje: "Čovek neki pak beše bogat, koji se oblačiše u skerlet i u svilu, i življaše svaki dan gospodski i veseljaše se. A bijaše jedan siromah, po imenu Lazar, koji ležaše pred njegovim vratima gnojav, i željaše da se nasiti mrvama koje padahu s trpeze bogatoga, još i psi dolažahu i lizahu gnoj njegov. A kad umre siromah, odnesoše ga anđeli u naručje Avramovo, a umrije i bogati i zakopaše ga. I u paklu kad beše u mukama podiže oči svoje i ugleda izdaleka Avrama i Lazara u naručju njegovu. I povikavši reče: 'Oče Avrame! Smiluj se na me i pošlji mi Lazara neka umoči u vodu vrh od prsta svojega, i da mi rashladi jezik, jer se mučim u ovome plamenu.' A Avram reče: 'Sinko! Opomeni se da si ti primio dobra svoja u životu svome, i Lazar opet zla, a sad se on teši a ti se mučiš. I pored svega toga postavljena je među nama i vama velika propast, da oni koji bi hteli odovud k vama preći, ne mogu, niti oni otuda k nama ne prelaze.' Tada reče: 'Molim te dakle, oče, da ga pošalješ kući oca mojega, jer imam pet braće, neka im posvedoči da ne bi i oni došli na ovo mesto mučenja.' Reče mu Avram: 'Oni imaju Mojsija i proroke, neka njih slušaju.' A on reče: 'Ne, oče Avrame! Nego ako im dođe ko iz mrtvih, pokajaće se.' A Avraam reče mu: 'Ako ne slušaju Mojsija i proroka, da ko i iz mrtvih ustane neće verovati.'" Ja bih skrenuo vašu pažnju da ozbiljni pravoslavni i katolički teolozi, koji poznaju teologiju, ne uzimaju ovaj tekst kao dokaz za postojanje večnih muka. Zašto? Naime, ako posmatramo literarni kontekst u kome se nalazi ova Hristova priča koju je ispričao, ona je smeštena u kontekst pokajanja. 15. glava sadrži tri najlepše Hristove parabole o pokajanju: o izgubljenoj ovci, o izgubljenom dinaru i najlepša priča o izgubljenom sinu. Zatim se nalazi priča o bogatašu i pristavu, gde se takođe tretira tema pokajanja. Zatim sledi priča o bogatašu i Lazaru, u 17. glavi se nastavlja tema pokajanja. Naime, sve Hristove priče se sastoje uglavnom od dva dela, od takozvane slike baze, naime Hristos je često uzimao primere koji su bili poznati u narodu, nešto što je narod poznavao. Ova slika baze je mogla biti istinita ili nije morala biti istinita. Hristos je krenuo od poznatog i vodio je ljude ka nepoznatom. Nepoznato je bila Njegova pouka koju je On želeo da saopšti svojim slušaocima. On je imao nešto da im kaže, našto da im poruči, ali hteo je da ih vodi od poznatog ka nepoznatom. Oni su jako dobro poznavali sliku baze. Na primer priča o sejaču. Hristos kaže: "Izađe sejač da seje seme. Jedno seme je palo pokraj puta, drugo na dobroj zemlji", itd. Svi su poznavali sliku sejača. Hristos koristi ovu sliku o sejaču da bi svojim učenicima saopštio jednu važnu pouku. Još jednom ponavljam, ova slika baze ili slika osnove je mogla biti istinita ili ne. U slučaju Lazara i bogataša, reč je o priči koju su Jevreji doneli kada su se vratili iz ropstva, iz Vavilona, oni su joj dali svoju interpretaciju, narod je jako dobro poznavao tu priču. Hristos koristi tu priču da bi ih poučio pokajanju. Centralna pouka priče jeste: vi ste toliko tvrdoglavi, ni da vama neko iz mrtvih ustane, vi ne biste verovali. Kada bismo bukvalno tumačili ovu priču, i kada bismo želeli da svakom detalju ove priče damo doktrinalnu vrednost, onda bi i oni koji veruju u večni pakao došli u ćorsokak. Zamislite raj, vi ste ovde u raju, uživate u hladovini, a vidite preko ove provalije ljude kako se muče, vidite nekog od vaših milih i dragih i razgovarate sa njima! Ako bukvalno tumačimo ovu Hristovu priču, niko ne može doći do rezultata. Zato mi tražimo centralnu vest. Centralna vest je: pokajte se, na osnovu Mojsija i proroka. Hristos je uzeo priču iz naroda koja je bila poznata, i na osnovu ove priče dakle, želeo je da svoje slušaoce pouči određenim istinama.
Velika vest za večeras jeste da zlo nije večna realnost. Ja znam da za mnoge od vas koji imate mile i drage, možda je ovo bila čudna vest, možda vas je iznenadila, možda razmišljate sada. Ovo je biblijsko učenje. Ja se sećam jedne žene koja mi je stalno govorila: "Vi me mučite", bila je stalno na predavanjima, ali vest Biblije jeste da smrt nije kraj, da će doći dan vaskrsenja, i zato se sećamo velikog događaja kad je Isus vaskrsao iz mrtvih.
Priča se da je jedan poznati propovednik, sveštenik, iznenada bio pozvan da propoveda na jednoj sahrani. Išao je kroz sva četiri Jevanđelja i tražio je Hristove propovedi, šta je to Hristos propovedao na sahranama, jer je znao da je Hristos bio na sahranama, i želeo je da vidi šta je to Hristos propovedao ne bi li i on to isto mogao da propoveda, ali uzalud. Otkrio je da je Hristos svaku pogrebnu povorku na kojoj je prisustvovao izmenio u trijumfalnu povorku. Smrt nije mogla postojati onde gde se On nalazio. I kada su mrtvi čuli Njegov glas, oni su se vraćali u život. Biblijska poruka je: "Ja sam vaskrsenje i život, ako ko veruje u mene, ako i umre, živeće." Biblija kaže: "Ko ima sina Božjega ima život, ko nema sina Božjega nema života." Zato je velika vest biblijska da postoji vaskrsenje Isusa Hrista, da postoji dan sudnji kada će svi doći na Božji sud, i kada će jedni primiti nagradu, a drugi kaznu večnu.
