- Učlanjen(a)
- 21.09.2015
- Poruka
- 1.460
Svako je i osoba zar ne?
Da, da mi smo poznali Božije osobine i energije, ali ne razumom već dušom i kroz religijska osećanja, ali Božija priroda je nedokučiva.
Besmrtnost ili smrtnost duse
- Začetnik teme cobi63
- Datum pokretanja
Da, da mi smo poznali Božije osobine i energije, ali ne razumom već dušom i kroz religijska osećanja, ali Božija priroda je nedokučiva.
Član
- Učlanjen(a)
- 03.06.2010
- Poruka
- 14.301
Pa duša znači osoba.
Ko ima prvo osjećanja onda mu je Bog idol a ne uzor. Jer osjećanja zavise od trenutnih okolnosti. Nisam čuo veće gluposti da neko ne poznaje Boga razumom. Pa ispada da čovjek nema razum, naravno po tebi. Jer osjećanja mogu biti samo posljedica prvo razuma i volje.
I gdje piše da je duša besmrtna. Imamo samo 3 puta riječ besmrtnost u Bibliji sva 3 puta u NZ.
Član
- Učlanjen(a)
- 28.03.2013
- Poruka
- 13.330
Upravo tako, al mi i ne govorimo o ''dusi''
A gde u SZ imas rec ''vaskrsenje''???
I koliko puta?
Član
- Učlanjen(a)
- 03.06.2010
- Poruka
- 14.301
Upravo tako, al mi i ne govorimo o ''dusi''
A gde u SZ imas rec ''vaskrsenje''???
I koliko puta?
Opet mijenjate temu. ne možete da dokažete besmrtnost duše. Spominje se vaskrsenje u SZ u Danilu i Isaiji.
- Učlanjen(a)
- 21.09.2015
- Poruka
- 1.460
Bog se ne može poznati razumom već srcem ne lupaj gluposti.Duša je po blagodati besmrtna, imamo za to svedočanstva kod apostola Petra.
Član
- Učlanjen(a)
- 28.03.2013
- Poruka
- 13.330
Jeste, i koliko puta se spominje ''vaskrsenje''?
Sad bi ja mogao da tvrdim, kao i ti, ''da nema vaskrsenja''!
I sadukeji su to tvrdili, mislis li da oni nisu citali Danila?
E vi ste sadukeji..
Posto se retko spominje ''zivot posle smrti'' u NZ'', vi kazete, ''to Biblija ne uci''.
I onda krecu pitanja tipa: ''a kako to moze biti''!? Kao kod sadukeja.
Vi ste sadukeji(nevernici) novijeg vremena...
Član
- Učlanjen(a)
- 03.06.2010
- Poruka
- 14.301
Jeste, i koliko puta se spominje ''vaskrsenje''?
Sad bi ja mogao da tvrdim, kao i ti, ''da nema vaskrsenja''!
I sadukeji su to tvrdili, mislis li da oni nisu citali Danila?
E vi ste sadukeji..
Posto se retko spominje ''zivot posle smrti'' u NZ'', vi kazete, ''to Biblija ne uci''.
I onda krecu pitanja tipa: ''a kako to moze biti''!? Kao kod sadukeja.
Vi ste sadukeji(nevernici) novijeg vremena...
Spominje su u Danilu.
Danilo 12,2I mnogo onijeh koji spavaju u prahu zemaljskom probudiće se, jedni na život vječni a drugi na sramotu i prijekor vječni.
U Isaiji.
Isaija 26,19Oživjeće mrtvi tvoji, i moje će mrtvo tijelo ustati. Probudite se, i pjevajte koji stanujete u prahu; jer je tvoja rosa rosa na travi, i zemlja će izmetnuti mrtvace.
i u Jovu.
Jov 19,26I ako se ova koža moja i raščini, opet ću u tijelu svom vidjeti Boga.
Ne rijetko, nego se nigdje ne spominje život poslje smrti kao neki duh Kasper. Ako vjerujete u crtane filmove onda vi imate nauku crtanih filmova.
Samim tim što vjerujete u zagrobni život vi negirate vaskrsenje. Dakle vi ste saudikeji. Opet dokazuješ svoje motive.
- Učlanjen(a)
- 21.09.2015
- Poruka
- 1.460
Dobro i šta sad ja ovde ne vidim nikakvo nelsaganje ili bilo šta slično.Glavni problem je taj što ti ne razumeš nše učenje dobro i zato imaš sasvim drugačiji pogled veruješ da mi verujemo u nešto u šta mi ne verujemo, jer ti je glava napunjena glupostima i Crkva Hristova ti je ocrnjena i osuđena za ušenja i glupsoti sa kojima ona nema veze.Duša postoji kao poseban element i to je činjenica, ona ima više značenja i zato imate pogrešno tumačenje.
Душа
Руска икона - Душа Христова
ДУША (грч. ψυχή, јев. nefeš), општесловенска реч која има исти корен као и реч дух; у најширем смислу (и по библијском схватању), душа представља унутрашњег човека, који је удахнут телу, израз који се среће у Библији још пре стварања човека (1 Мој 1,20); у ужем смислу, она даје живот телу, њом се човек разликује од других Божијих створења на нивоу елементарне природе (душа природна); душа, заједно са телом је оно што човека чини човеком, слободним, непоновљивим и бесмртним.
Душа у Хришћанству
У Хришћанству, израз душа је поливалентан (сваки пут ваља ослушнути контекст, да би се разумео тачан смисао те речи). Св. Павле разликује душу као индивидуални живот од општег живота (Рим 11,3; Флп 2,30); затим, душу као субјект живота (Рим 2,9; 1 Кор 15,45); душу од тела (2 Кор 1,23; Еф 6,6) и, најзад, душу од духа (1 Сол 5,23). Ова последња разлика, која дубоко дели душу од духа, састоји се у следећем: душа има живот, али му није извор. Извор живота је Бог, по своме Духу (Пост 2,7). Хришћанство учи да је душа нетелесна, непросторна и неуништива, и према том учењу, Црква је изградила своју есхатологију и сотириологију. Душа је створена вољом Божијом, заједно са телом, на начин који је само Богу познат, тако да главни субјект душе остаје загонетан, необјашњив и неизрецив.
Све што постоји спознаје се чулима, или се поима умом. Пошто душа не потпада под област чула (нема чулна својства), може се досећи само умом, и будући да је непозната, не спознаје се сама по себи, него управо из својих пројава. Суштаство душе се огледа у способности примања стања која су супротна једна другим - у њој се могу видети праведност и неправедност, храброст и плашљивост, целомудреност и неуздржаност, итд. За душу кажемо да је бестелесна (храни се речју и мислима), проста (није састављена из делова), бесмртна (има свој почетак али не и крај), умна/разумна (способност расуђивања).
Биолошка смрт човека представља процес при коме душа напушта тело. Будући да тиме тело остаје без свог покретача, постаје непокретно, без животног даха, без живота, и претвара се у прах из кога је и састављено. Изласком из тела, душа не престаје да постоји. Пут душе изван тела, после биолошке смрти, временски је подељен на трећине, деветине и четрдесетине, онако како је то Анђео Господњи открио Св. Макарију Великом. То је веома опширна тематика чији садржај превазилази просторне могућности ове странице. За даље проучавање, препоручујемо интернет издање књиге јеромонаха Серафима Роуза: Душа после смрти
О природи и стварању душе
Св. Василије Велики појашњава разлику између настанка тела и душе: "Бог је створио унутрашњег, а обликовао спољашњег човека. Обликовање је погодно за глину, а стварање за оно што је по образу Божијем. Према томе, тело је било обликовано, али је душа створена." (О човековом пореклу 2,4)
Св. Јован Златоусти објашњава сам процес стварања човека: "И Господ Бог сазда човека од праха земаљског, и удахну у његове ноздрве (у његово лице) дах животни. Мојсеј користи овај груби начин изражавања јер се обраћа људима који нису били у стању да га другачије слушају, како смо ми у стању да учинимо, али и зато да би нам показао да је љубави Божијој према човеку било угодно да то вештаство, начињено од земље, постане причасник словесне природе душе, чијим се посредством ово живо биће показало као изванредно и савршено. И удахну у његове ноздрве (у његово лице) дах животни, односно удахнуће је створеном од земље пренело дах живота и тако је саздана природа душе, тако да Мојсеј додаје: и поста човек душа жива, то јест да је оно, што је створено од праха, примивши удахнуће, дах живота, постало душа жива. Шта значи душа жива? Душа делатна, која има телесне удове као оруђа свог делања, потчињена његовој вољи." (Омилије на Књигу Постања 12,5)
Св. Григорије Богослов говори о човековој узвишеној природи, будући да најузвишенији део те природе не потиче од земље него од Бога: "Душа је дах Божији и, будући да је небеска, она трпи зато што је помешана са прашином. То је светлост затворена у пећини, али још увек божанствена и неугасива.." (Омилија 7, О души)
Овакви изрази, међутим, не би требало да нас воде ка погрешном закључку да је душа сама по себи божанствена или део Бога. Св. Јован Златоусти о томе пише: "Неки неразумници, заведени својим сопственим умовањем, ни о чему не размишљајући на богодоличан начин и не обраћајући пажњу на прилагођавање израза (Светог Писма), усуђују се да кажу да је душа проистекла из суштине Божије. О, махнитости! О, безумља! Колико је само путева пропасти ђаво отворио онима, који хоће да му служе! Према томе, кад чујеш да Бог удахну у његово лице дах животни, ти разуми да, као што је створио бесплотне силе, исто тако Му је било угодно да човеково тело, саздано од праха, има разумну душу, способну да користи телесне удове." (Омилије на Књигу Постања 13,2)
Св. Јован Дамаскин учи: "Од земље је Он обликовао његово тело а Својим сопственим дахом дао му је словесну и умну душу, за коју смо рекли да је божански образ.. тело и душа створени су истовремено – не једно пре а друго после.." (Тачно изложење Православне вере 2,12)
Св. Григорије Ниски исцрпније се бави овом темом: "Други, напротив, излажући поредак у стварању човека, о чему сведочи Мојсеј, кажу да је временски душа настала после тела, будући да је Бог најпре узео прах земаљски, па тек онда Својим дахом оживео биће које је начинио: овом тврдњом доказују да је тело племенитије од душе и да је оно што је пре створено племенитије од онога што је затим уливено у њега... Исто тако, нисмо склони да своје учење започнемо од стварања човека као глинене фигуре и да кажемо да је душа настала ради ње, јер би се у том случају сигурно показало да је умна природа мање драгоцена од глинене фигуре. Међутим, како је човек јединствен, биће које се састоји од душе и тела, ми претпостављамо да је и почетак њиховог постојања јединствен, заједнички за оба дела, тако да он у себи самом не може да пронађе оно што је претходило и оно што је уследило, као да су временски најпре настали телесни удови а да је остало касније додато... Будући да се, према апостолском учењу, наша природа сматра двојаком, начињеном од видљивог и скривеног човека, у случају да је један претходио а други следио за њим, Његова сила која нас је створила показала би се на неки начин као несавршена и недовољна да одједном изврши целокупно дело и да је морала да га подели и да се најпре бави једном, а затим другом половином." (О стварању човека, 28–29)
Св. Максим Исповедник даје дефиницију душе: Душа је "суштина бестелесна, разумна, која обитава у телу, саузрок живота." (Миње ПГ, том 91, кол. 353–361)
О бесмртности душе
Св. Јован Дамаскин: "Душа је суштина жива, проста, бестелесна, бесмртна, служи се органским телом... променљива с обзиром на вољу, јер је створена. Све је то душа по природи добила од благодати Створитеља, од које благодати је добила и биће и нарочиту врсту природе." (Тачно изложење Православне вере 11,12)
Св. Кирило Јерусалимски: "Душа је прекрасно саздање Божје, боголико слободно, бесмртно, нетрулежно, по благодати Божјој; тело је оружје душе, нека врста одеће и покривача душе." (Катихезе IV, 18 и 23)
Св. Иринеј Лионски: "Дајући живот телу, сама душа не престаје живети." (Против јереси 11,4)
Св. Атанасије Велики: "Тело је као харфа, на којој душа, разумна и бесмртна свира као музичар... Јер душа се не подвргава смрти, него умире тело, услед раздвајања душе од њега... Приводећи себе у покрет, она (душа) ће по неопходности живети и по смрти тела..." (Против варвара 32,33)
Св. Григорије Богослов: "Јер, ако, по њиховим речима, оно што има крај, има и почетак, онда оно што нема крај, свакако нема ни почетак. Шта онда рећи о души или о ангелској природи? Ако имају почетак, имаће и крај. А ако немају крај, онда, као што се види из њиховог тврђења, нису имали ни почетак. Но оне (душа и Ангелска природа) имају почетак, али немају крај. Дакле, нетачна је њихова тврдња да оно што има крај, има и почетак." (29. беседа, 13)
Св. Јустин Ћелијски: "Друга реалност, највећа после Бога, јесте човек, његова бесмртна душа, његова личност. Кад је Бог прва реалност, онда је бесмртност душе друга реалност. Бесмртност душе је логична и природна као и постојање Бога. За словенског пророка Достојевског, бесмртност душе је главни извор свих непролазних вредности људских." (Достојевски - свечовек)
Потврду вере о бесмртности душе налазимо и код многих других Светих Отаца. набројимо само неке:
- Св. Јован Златоусти (Беседа на Посланицу Римљанима 13,2)
- Св. Григорије Ниски (Велика катихеза VIII,8)
- Св. Макарије Велики (Омилија 1,7)
- Св. Максим Исповедник (Посланица Јовану Презвитеру - О томе да и после смрти душа има умно делање и не губи никакву природну моћ, П.Г. 91,429; 91,377)
О појму душе, философи су заузимали у основи три различита става: једни на душу гледају као на посебно, од тела различито и независно биће, које има сопствене услове опстанка (супстанцијалне теорије); други, пак, сматрају да је душа израз за силу која оживљава и покреће тело (динамичке теорије), док трећи бране став да су душа и тело два модуса истог исконског јединства (теорије идентитета). Насупрот тим теоријама постоје материјалистичке теорије, које поричу постојање душе.
Античка
- Талес (640-548), из најстарије античке философске школе (Милетске школе), разликујући душу од тела, учио је о души као о префињеној материји.
- Анаксимен (588-525), такоће познати милетски философ, каже да је основни принцип свега (космичка праматерија) ваздух (дах), па и душа није друго него ваздух (дах).
- Демокрит (460-370), представник атомистичке школе, не удаљава се од основног става атомистике и учи (попут Талеса) да је душа састављена од ситних и врло покретних атома ватре, да се сама креће и покреће све друго.
- Платон (428-348), мисли да је душа нешто што само себе креће; она је постојала и пре свога спајања с телом (преегзистенција); она је бесмртна зато што је идеја (вечна идеја) живота, живот сам по себи, принцип живота и кретања. Због тога што је Платон сматрао да је душа бесмртна, многи у незнању оптужују Црквено учење о бесмртности душе, не разумевајући суштинуску разлику између два учења.
- Аристотел (384-322), каже да се душа односи према телу као облик према материји; она је сама непокретна (то Аристотел наглашава насупрот Платону), али она је живом телу узрок, почетак и његов циљ (ентелехија).
Стоици објашњавају природу претежно материјалистички, па је и душа за њих материјална, у суштини идентична са телом.
- Рене Декарт (1596-1650), потпуно раскида везу измећу душе и тела, прогласивши их потпуно различитим и мећусобно независним супстанцијама.
- Б. Спиноза (1632-1677), насупрот томе мисли да су душа и тело у суштини једно исто биће; они су само модификације два атрибута природе - атрибута просторности и атрибута мишљења.
- Лајбниц (1646-1716), у свом монадолошком систему пише да је душа једна од монада (монаде су вечни, нематеријални атоми; психичка бића), тј. монада душе је централна монада, која се одликује свешћу.
- Кант (1724-1804), философира да је душа мисаона супстанција и принцип живота у телу (регулативна идеја која емпиријској психологији ставља проблем јединства свих духовних појава).
- Хегел (1770-1831), у свом свеобухватном идеалистичком систему поставља душу само као једну фазу у развоју субјективног духа, а тело је само спољашње остварење душе.
- Шопенхауер (1788-1860), мисли да је душа састављена од две компоненте - од воље (суштине свега) и интелекта.
Извор је православље.
Иринеј Лионски, који је у свом учењу објединио источне и западне тенденције у хришћанству, први се намерно и доследно бавио анализом проблема лика и подобија у човеку, настојећи „да мисао држи на тлу чврсте реалности“ (Balthasar, H. U. Von, Herrlichkeit: Eine theologische Asthetik. Bd. II, 56). Као што је већ познато, безмало сва његова књижевна делатност била је усмерена на полемику с гностицизмом. Управо је велика улога схватања слике у гностичким учењима натерала и њиховог хришћанског опонента да тој категорији посвети посебну пажњу и да, отискујући се од гностичких теорија, понуди хришћанско схватање проблема.
За Иринеја је стварање света – уметнички чин. Код њега је Бог, пре свега уметник који ствара свет у складу са мером и ритмом. Човек је – врхунац Божанствене уметности. Он је саздан „по лику и подобију“ Божијем. Није само његова душа већ и тело причасно „уметничкој премудрости (τεχνικης σοφιας) и сили Божијој“ (Против јереси V, 3, 3). У полемици с „лажним гностицима“ Иринеј је формулисао разликовање између лика (εικων, imago) и подобија (ομοιωσις, similitudo) које је за хришћане касније постало традиционално. Код њега је εικων нижи, а ομοιωσις виши степен Богоподобности. Лик Иринеј схвата, с једне стране, у смислу даривања човекове душе разумом и слободном вољом, а с друге стране – на плану посебне човекове телесно-духовне организације, која „у форми и изгледу“ одражава праслику. За естетику је нарочито битно ово друго, пластично схватање лика. Лик – то је нешто исконски дато емпиријском човеку у самом акту стварања (in plasmate) (Против јереси V, 6, 1), то је нешто природно, нераскидиво повезано са самом човековом природом. Оно означава јединство духовног и телесног начела у човеку, „смешу душе и тела“ (Против јереси II, 8, 2; V, 20, 1), коју човек не може да изгуби докле год је жив. Штавише, сама „плот“ (σαρξ, caro) човекова саздана је по „обличју“ (εικων) Бога (Против јереси V, 6, 1). Телесни изглед човека материјални је израз Божанствене духовности. Иринеј сматра да је то било нејасно до очовечења (оваплоћења) Логоса. Када се пак Сам Логос јавио свету у обличју човека, постала је јасна суштина тог обличја. „У пређашњим временима иако је било казано да је човек створен по лику Божијем, то ипак није било показано. Био је још невидљиви Логос, по чијем обличју (κατ’ εικονα) је саздан човек. Стога је он (човек) лако изгубио подобије (ομοιωσις). Када је пак Логос Божији постао тело, он је потврдио и једно и друго; јер је управо показао обличје, сам поставши оно што је било његово обличје, и чврсто установио подобије, чинећи човека саподобним невидљивом Оцу посредством видљивог Логоса“ (Против јереси, V, 16, 2).
Према томе, подобије више никако није повезивано са телом. То је карактеристика духовно-друштвеног човековог стања. Адам је до грехопада имао и лик и подобије. Подобије се састојало у посебној натприродној светости, бесмртности, врлинском животу, сличности Богу, јединству с Њим. Адамовим грехопадом човечанство је изгубило подобије, али је оваплоћењем Логоса добио могућност уподобљења помоћу својих дела, својим начином живљења. Чин обнављања подобија сада се налази у рукама самог човека, премда може да добије подобије и као дар Божанствене благодати, а такође и као награду за одговарајући начин живљења. На тај начин, ομοιωσις је код Иринеја идеал духовног и пре свега моралног човековог савршенства, док се εικων схвата у два смисла: прво, као Логосо-подобје у телесно-духовном јединству човечије природе, и друго, као Богоподобије у разуму и слободној вољи Бога.
Извор је епархија шумадијска.
Član
- Učlanjen(a)
- 28.03.2013
- Poruka
- 13.330
Tri stiha?
I na tome temeljis vaskrsenje u SZ?
A sta ako ja ta 3 stiha uzmem i izvrnem, pa kazem ''prevod je netacan'', ''misli se alegorijski'' kao sto vi radite..
E onda vise 'nemas nauku o vaskrsenju' u SZ, i to su radili sadukeji..
Evo ti sada 3 stiha u NZ koji ''potvrdjuju zagrobni zivot'': (1. pet 4:6), (Luka 16:22), (otk. 6:10)..
Jednaki smo..
Zasto lazes?
U Petru:
''Zato se i mrtvima propovedi jevanđelje, da prime sud po čoveku telom, a po Bogu da žive duhom.''(1. pet 4:6)
U Luci:
''A kad umre siromah, odnesoše ga anđeli u naručje Avraamovo; a umre i bogati, i zakopaše ga.''(Luka 16:22)
U Otkrivenju:
''I povikaše glasom velikim govoreći: Dokle, Gospodaru Sveti i Istiniti! Ne sudiš i ne kaješ krv našu na onima što žive na zemlji?''(otk. 6:10)
Ako ti mozes uzeti SZ i reci da na osnovu 3 stiha ''imas ucenje o vaskrsenju'' tamo, onda ja jos vise mogu uzeti 3 stiha iz NZ koja govore o ''zivotu posle smrti'' i tim potvrditi da ''covek prelazi iz smrti u zagrobni zivot''.
Pravoslavna Crkva ''uci vaskrsenju'', niko ga ne negira.
Ti se hvalis da si bio Pravoslavac, a ocigledno je da nista ne znas o Pravoslavnom ucenju, zato i imas predrasude..
A jos vise je ocigledno da se pored svega pravis i lud...
Član
- Učlanjen(a)
- 03.06.2010
- Poruka
- 14.301
Pa upravo priča Lazaru i bogatašu negira propovijedanje mrtvima. Jer nema spasenja nakon smrti nima koji umru u grijehu.
Mrtvima, ne znači bukvalno mrtvima, nego mrtvima zbog grijeha.
Viče i krv Aveljeva, viču i predmeti.
Duše umrlih pred Bogom viču.
Da li taj stih ima bukvalno značenje
Otkrivenje 6,9Kad Jaganjac otvori peti pečat, vidjeh pod žrtvenikom duše zaklanih zbog riječi Božje i zbog svjedočanstva što ga imahu.
Otkrivenje 6,10Vikahu iza glasa: "Ta dokle, Gospodaru sveti i istiniti! Zar nećeš suditi i osvetiti krv našu na pozemljarima?
Dokaz da se ovaj stih ne shvata bukvalno!!
Kada bi se ovo bukvalno ovako shvatilo ispalo bi da je duša besmrtna. Ali nije tako. Treba poznavati način izražavanja u jevrejskom jeziku.
U stihovima se nešto želi reći. Spomenuta je i krv.
Pogledajmo sada ovaj stih iz Postanka. Postanak 4,10Jahve nastavi: "Što si učinio? Slušaj! Krv brata tvoga iz zemlje k meni viče. Dakle u Otkrivenju se želi reći da su bezbožnici pobili puno pravednika, a ne bukvalno da mrtvi viču. To se jasno vidi po istom načinu izražavanja u Postanku. Naravno da krv ne može da viče, nego Bog saopštava Kainu da zna šta je uradio i da je jako ljut zbog toga.
Stihovi koji dokazuju da je duša smrtna.
(Djela apostolska 3,23) (Djela apostolska 27,22 )
(5. Mojsijeva 20,16) ( Isus Navin 2,13) (Isus Navin 10,30) ( Isus Navin 10,32) (Isus Navin 10,35) (Isus Navin 10,40)
(1. Carevima 15,29) (Isaija 53,12) (Jezekilj 18,4) (Jezekilj 18,20)