bastensko cvece

[Nostradamus]

Karanfil, baštenski


Postojbina baštenskog karanfila je zapadna i srednja Evropa. Visok je samo 10-20 cm, ali šireći se svojim razgranatim rizomom zauzima veće površine. Listovi su zimzeleni, sivozelene boje, šiljasti. Na vrhu tankih stabljika tokom leta se otvaraju mirisni cvetovi raznih nijansi ružičaste boje. Kod nas se gaje razni varijeteti ovog karanfila. Dekorativno ostrvce od ovog cveća ukrašava kamenite bašte, rubne površine i prednji deo leje sa trajnicama, a manje površine mogu da se zasade njime i da posluže umesto travnjaka. Podmlađujemo ga redovnim delenjem korena, u protivnom neće biti dugog veka.

Položaj: voli sunčano mesto, eventualno blaga senka.

Zalivanje: redovno ga zalivamo, ali ne preobilno.

Tlo: karanfil voli vodopropusno zemljište sa manjom količinom kreča.

Temperatura: voli toplotu, nije mnogo zahtevna biljka.

Period cvetanja: maj, juni.

 

[Nostradamus]

Kniphofia


Biljka je dobila ime po J. J. Knophofu nemačkom botaničaru iz 18 veka. Rod obuhvata oko 70 vrsta koje su rasprostranjene u tropskim i suptropskim predelima Afrike.

Za naše cvećarstvo je interesantna samo vrsta Kniphofia uvaria koja je u našim uslovima otporna na mrazeve. Kniphofia voli suve i sunčane položaje, a preko leta traži veoma mnogo vode. Na vlažnim zemljištima strada preko zime od izmrzavanja. Često se sadi u perenskim zasadima ili kao soliterna vrsta, jer odrasli primerci zauzimaju i do 1/2m[SUP]2[/SUP].

Njen veoma interesantan cvet se koristi i za rezanje. Biljke imaju mesnati rizom. Listovi su prizemni, uski, često i do 1 metar dugački, kožasti. Cvetno stablo je snažno i mesnato, 80-100 cm, dužine i na vrhu nosi klasastu cvast, koja je sastavljena od mnoštva sitnih cvetova. Cvetovi u donjem cvastu su žute boje i vise naniže, dok su u gornjem delu narandžaste do crvene boje i horizontalno su postavljeni. Vrhovi 6 prašnika vire iz krunice cvetova. Plodnik je natcvetan.

Cveta od juna do septembra. Razmnožavanje je vegetativno, deljenjem bokora u proleće. Do kraja godine dobiju se krupne biljke pogodne za prodaju. Za vreme zime listovi izmrznu, zbog čega je u proleće potrebno čišćenje bokora od prošlogodišnjih listova. Korisno je bokore lako prekriti tankim slojem listovke ili slame, vodeći računa da se taj zaštitni sloj u proleće blagovremeno ukloni.

 

[Nostradamus]

Karanfil - kamenjar

Visok je jedva 10-20 cm, raste u obliku rastresitog cvetnog tepiha. Stabljika mu je gusto razgranata, listovi uski, vlaknasti. Otvarajući se u ambrelastim cvastima, bledoružičasti cvetovi u ogromnom broju prekrivaju čitavu biljku. Karanfil kamenjar je odlična dugocvetajuća trajnica za stenovite površine, kamenite bašte i potporne zidove.

Položaj: Biljka je koja zahteva sunčano mesto, može da se sadi i tamo gde je sunce izrazito jako.

Zalivanje: Dobro podnosi sušu, ne treba ga redovno zalivati.

Tlo: Sadimo ga u peskovito zemljište koje je siromašno hranjivim materijama.

Temperatura: Zahteva toplotu, treba ga saditi na zaštićeno mesto.

Period cvetanja: Maj, juni, juli, avgust.

 

[Nostradamus]

Kantarion




Mala biljka, i u visinu i u širinu naraste do 20 cm, rastresito bokorasta, polegle, pa ustajuće stabljike. Listovi ovog, niskog kantariona su sitni, elipsastog oblika, plavozelene boje. Žuti cvetovi koji su skupljeni u amrelastu cvast imaju veliki broj prašnika, koji se izdižu visoko iznad latica. U kamenitoj bašti, žardinjeri, ili sasvim napred u mešovitoj leji, predstavlja ostrvce vedre žute boje.

Položaj: Jednako voli, odnosno podnosi i sunce i polusenku, ali u senci slabije cveta.

Zalivanje: Zahteva redovno zalivenje.

Tlo: Odgovara mu nehumozno rastresito zemljište.

Temperatura: Voli toplotu i zato relativno kasno tera izdanke.

Period cvetanja: juni, juli, avgust.

 

[Nostradamus]

Kana


Naziv Kana potiče od grčke reči canna = cev, valjak što se odnosi na oblik stabla. Rod kana obuhvata oko pedeset vrsta biljaka, a poreklom su iz tropskih i suptropskih predela Amerike, gde slobodno rastu na sunčanim položajima duž reka i plavnih područja. Prve biljke preneli su španci oko 1570 godine. Prava proizvodnja počela je tek 1840 godine i do kraja 19 veka proizvedeno je mnogo novih sorti. Taj rad se i danas nastavlja, ali praktičnu primenu ima samo oko 20 sorti, dok se od noviteta u praksi prihvataju samo one selekcije koje se bitno razlikuju od postojećih po boji ili veličini cveta, habitusa, uzrasta ili nekom drugom vrednom osobinom.

Biljke imaju rizom, a stablo naraste do jedan i po metar visine. Listovi su krupni do 50 cm dužine i do 20 cm širine. Cvetanje je veoma intezivno. Cvetovi su asimetrični, crvene, roze, žute boje. Seme je crno i tvrdo, veličine semena graška i nalazi se trodelnoj čauri.
Kana predstavlja veoma važan cvetni materijal. Najčešće se sadi na velikim površinama gde se žele dobiti snažni efekti , kao na trgovima, duž saobraćajnica na bulevarima, velikim cvetnim površinama. Međutim, niske sorte se odlično uklapaju u ambijent kućnog vrta, gde se sade u gredice duž staze, pored stepeništa ili terasa, zatim kao cvetni materijal u većim žardinjerama i sandučićima duž prozora. Zasađeni na sunčanim mestima i obilno zalivani biće u cvetu do kasne jeseni.
Sadnja u gredice obavlja se krajem aprila i početkom maja meseca. Zemljište treba da je dobro nađubreno i plodno. Razmak sadnje je za niskorastuće sorte 40 - 50 cm a za visokorastuće 60 - 70 cm.
Posle prvih jesenjih mrazeva biljke se vade iz zemlje, i unose u skladište, istovremeno se odrezuju listovi i delovi stabla na 15 - 20 cm od rizoma, dok se zemlja oko korenovog sistema nastoji sačuvati u što većem busenu i tako skladištene čekaju narednu sadnu sezonu.

 

[Nostradamus]

Kamenika - mahovinasta



Ova ukrštena kamenika visoka je 10-20 cm, zimzelena je, listova skupljenih u rozetu. Raste rastresito jastučasto, listovi su joj napukli, obrnuto jajastog oblika. Boja cvetova, koji su skupljeni u grozdastu cvast, zavisi od vrste. Boje se kreću od svetlo roza do tamnoružičaste, pojedine vrste imaju svetle pruge po svojim laticama. Bez izuzetka svaka vrsta i svaka boja interesantne su i veoma lepe, pogodne su za sadnju u udubljenju kamene bašte, za žardinjere i leje sa trajnicama.

Položaj: Dobro se oseća u polusenci, ali uspeva i na sunčanom mestu.

Zalivanje: Ovu kameniku naročito redovno treba zalivati ako raste na suncu.

Tlo: Zahteva vlažnu podlogu sa dobrom drenažom.

Temperatura: U pogledu temperature nije zahtevna, prilagođava se ekstremnim klimatskim uslovima.

Period cvetanja: April, maj.

 

[Nostradamus]

Kadifica



Čak i za vreme tmurnog dana ova privlačna meksička jednogodišnja biljka izgleda izuzetno raskošno i veselo. Stabljike 30 cm visoke, grmolikog rasta, imaju tamno zelene listove i od sredine leta sve do jeseni jarke žute ili smeđe - zagasito crvene cvetove.

U sandučiću ispred velikog prozora treba držati impozantniju biljku kao što je T. Erecta (Kadifica uspravna) koja naraste od 60 cm do 90 cm. U martu ili aprilu sadi se seme na temperaturi od 16 do 18°C.

U maju se uzgajaju sadnice u hladnoj prostoriji koje se naknadno presađuju u sunčani prozorski sandučić ispunjen bilo kojim dobrim kompostom za lončanice. Biljke se sade na razmak od oko 23 cm. Kad je vreme suvo treba ih obilno zalivati. Kadifica podjednako lepo ukrašava i čini veselim i lepim i naše vrtove.

 

[Nostradamus]

Jorgovan


Syringa-vulgaris-hybridii (Oleaceae)
[TABLE]
[TR]
[TD="width: 100%"]

---

[/TD]
[/TR]
[/TABLE]

Ovaj svima poznat i omiljen cvetni grm nije potrebno posebno opisivati. Pripada porodici maslinki. Svake godine ljubitelji cveća već zimi nestrpljivo očekuju prve procvetale grane jorgovana, koji će na otvorenom procvetati tek u Maju.

Jorgovan je vrlo rasprostranjen grm. Pojedine vrste odomaćene su u Kini, a ostale uglavnom u Aziji. Naš poznati vrtni jorgovan koji nas svako proleće obraduje svojim mirisnim rascvetalim granama potiče izvorno sa područja Balkanskog poluostrva. U Evropu je dospeo zaobilaznim putem preko Turske, negde u drugoj polovini 16 veka. Dosta vremena je prošlo dok se uzgajivači nisu pozabavili jorgovanom. Otprilike 300 godina nakon što je prvi grm jorgovana donešen u Beč, uspelo im je uzgojiti tek 25 različitih sorti.

Veću zainteresovanost uzgajivača pobudio je jorgovan tek krajem 18. i početkom 19. veka. Tada nastaju nove sorte sa popunjenim cvetnim šticima i novim bojama cvetova.

Danas postoji oko 900 sorti vrste Syringa-vulgaris. Međutim u rasadnicima se može nabaviti relativno mali broj sorti. Najveći broj sorti jorgovana su oplemenjene sorte, pa se u rasadnicima najčešće nude one na kojima se ti postupci oplemenjivanja mogu najlakše sprovesti, a osim toga se pokažu i najotpornijima. Naziv je dobio od grčke reči Syringa što znači lula, cev, frula što ukazuje na oblik cvetova i vulgaris - običan.

 

[Nostradamus]

Jedić alpski


Trajnica visoka 100-110 cm, bokorastog rasta, krute stabljike i duboko perasto deljenih listova potiče iz područja visokih planina Evrope. Cvetni omotač se sastoji od čašičnih listića indigo plave boje, od kojih su gornji oblika kacige. Predstavlja lep dekor u mešovitoj leji sa trajnicama i na rubnim površinama.

Položaj: Jedić možemo posaditi na sunce ili u polusenku, ali je lepši u polusenci.

Zalivanje: Zahteva redovno zalivanje, a ako je na sunčanom mestu, onda i obilnije.

Tlo: Ovoj biljci odgovara rastresito, sveže i humusom bogato zemljište sa dobrom drenažom.

Temperatura: Ne voli suvu i pretoplu mikroklimu.

Period cvetanja: Juni, juli, avgust.

 

[Nostradamus]

Iris

Perunika

[TABLE]
[TR]
[TD="width: 100%"]

---

[/TD]
[/TR]
[/TABLE]

Ime Iris potiče još od starih Grka, a po grčkoj boginji duge Iris, jer su cvetovi višebojni duginih boja. Rod irisa obuhvata oko 220 vrsta koje su rasprostranjene isključivo na severnoj polulopti naše planete i koncetrisane u dve zone koje se klimatski međusobno veoma razlikuju. Tako u području Sredozemnog mora i široj okolini rastu one preunike koje vole izrazito suva leta i za svoj dobar razvoj zahtevaju period mirovanja u toku leta. Sve ove vrste imaju lukovicu ili gomolj.

Severnije, u zoni listopadnih šuma i predela sa hladnom klimom rasprostranene su one perunike kojima je period mirovanja vegetacije u toku zime. Ove vrste imaju rizome sa kraćim ili dužim internodijama.
Klasifikaciju irisa je obradio W. R. Dykes u delu The Genus Iris (1925). Lawrence i Randolph dali su novi klasifikaciju 1959 godine, međutim ona još nije široko prihvaćena. Irisi se najlakše dele, što je i u praksi prihvaćeno, na dve velike grupe i to one sa lukovicama i one sa rizomima.
Za cvećarstvo ogroman značaj imaju takozvani Holandski irisi (Iris X Hollandica Tub). Nastali su ukrštanjem različitih vrsta irisa. Velika zasluga za selekciju irisa pripada firmi Van Tubergen.
Glavni i jedini proizvođač lukovica bila je do skora Holandija, međutim tada se proizvodnja prenela i na južnu Francusku, Severnu Afriku, Izrael, Kaliforniju. Međutim veoma dobri uslovi za proizvodnju postoje i u našoj zemlji, Mađarskoj , Rumuniji, Bugarskoj.
Lukovice proizvedene u tim zemljama imaju prednost nad holandskim, jer su bolje sazrele i ranije procvetaju, što ima naročito velikog značaja kod "prepariranja" za rano ili kasno cvetanje.