OPRAVDANJE VEROM - KAKO NAS BOG SPASAVA
Spasenje čoveka je jedna od centralnih tema Svetoga pisma i u starom i u novom zavetu.
Kako nas Bog spasava i od čega, šta znači biti spasen, šta mi ljudi lično trebamo da činimo da bi to spasenje osigurali, i šta Sveto pismo kao pisana Božja reč govori o tome?
Početna misao za ovo razmišljanje predstavlja biblijski odgovor na ova pitanja, a ona glasi:
Opravdavši se dakle vjerom, imamo mir s Bogom kroz Gospoda svojega Isusa Hrista" ( Rimljanima poslanica 5. 1 )
Za one koji tek počinju da upoznaju reč Božju, i prvi put se susreću sa njenim istinama može predstavljati problem razumevanja ovog pojma "opravdanje verom" i mogu se javiti pitanja poput "šta predstavlja to opravdanje, od čega čovek treba biti opravdan, i šta je vera koja se u njemu pominje?"
Na osnovu onoga što biblija otkriva - u ovom pojmu sadržan je sveobuhvatni Božji plan spasenja čoveka iz ropstva greha, koji kao vidljiva realnost postoji na ovoj planeti, i kao moćna sila caruje u čovekovom biću, a koji je ušao u svet padom prvih ljudi koje je Bog stvorio Adama i Jeve, i Bog je iz tog razloga načinio jedan plan ili sistem sa ciljem spasenja čoveka iz ovog stanja greha u kome se nalazi.
Ovaj plan ili sistem je u istoriji imao dve etape, a to su "starozavetna etapa" koja obuhvata period istorije pre nove ere, odnosno - pre pojave Hrista, a koja se praktično vršila putem obredne prakse koju je Bog uspostavio, koja je bila "Tipos" ili predslika onoga što će Bog učiniti u budućnosti na spasenju ljudskog roda, što predstavlja "novozavetnu etapu" Božjeg plana spasenja, u periodu nove ere - nakon pojave Hrista.
Ključno pitanje koje se postavlja je - šta je greh u svojoj suštini, kako se ispoljava, i koje su njegove posledice?
Greh kao pojava i njegove posledice su vidljive na svakom koraku na planeti zemlji - kako u prošlosti tako i danas, a to su ratovi i ubistva kao posledice mržnje čoveka prema čoveku, nepoštovanje tuđe imovine putem krađe i kriminala, porast nemorala u društvu na globalnom nivou, i njegovog javnog promovisanja putem medija, interneta, radio i televizije, kao i LGBT ( gej, lezbejskih, biseksualnih, i transeksualnih ) pokreta, nemoralno oblačenje na ulici i javnim mestima i promiskuitetno ponašanje - što dovodi do porasta silovanja u svetu, nepoštovanje bračne zajednice putem preljube i bračnog neverstva, i svi drugi oblici nastranosti, na šta upućuje i reč Božja:
"A poznata su djela tjelesna, koja su preljubočinstvo, kurvarstvo, nečistota, besramnost, Idolopoklonstvo, čaranja, neprijateljstva, svađe, pakosti, srdnje, prkosi, raspre, sablazni, jeresi,
Zavisti, ubistva, pijanstva, žderanja, i ostala ovakova, za koja vam naprijed kazujem, kao što i kazah naprijed, da oni koji takova čine neće naslijediti carstva Božijega" ( Galatima poslanica 5. 21 )
"A napolju su psi i vračari i kurvari i krvnici i idolopoklonici i svaki koji ljubi i čini laž" ( Otkrivenje Jovanovo 22. 15 )
U Božjoj reči greh je okarakterisan kao prekršaj Božanskih principa morala zapisanih u Božjim zapovestima: "Svaki koji čini grijeh i bezakonje čini: i grijeh je bezakonje" ( 1 poslanica Jovanova 3. 4 )
Na drugom mestu Božja reč kaže da je posledica činjenja greha smrt: "Jer je plata za grijeh smrt" ( Rimljanima poslanica 6. 23 )
Greh je po bibliji mnogo više od samih grešnih čovekovih dela koja čini, a koja predstavljaju prekršaj Božanskih moralnih principa uapisanih u njegovim zapovestima.
To je stanje čovekovog bića bez Boga, iz koga prirodno proističu grešna dela suprotna Božanskim principima morala.
Bog je po svojoj prirodi savršeno svet, pravedan, i dobar.
On je izvor života, radosti, ljubavi, i mira, što je i priroda njegovog carstva u kome nema mesta grehu.
Greh je suprotan ovim Božanskim principima, on je sila haosa koja razara, i vodi čoveka i svu tvorevinu u stanje samouništenja i smrti.
Greh ne može da postoji u Božjoj prisutnosti, niti on može da u njemu učestvuje.
Greh, pa time i smrt kao posledica greha su uljez u ljudskoj realnosti, koji su ušli u svet i čoveka posredstvom jednog od najviših anđeoskih bića iz redova anđela, sa titulom "Heruvim - zaklanjač" koji je bio obdaren izrazitom lepotom i sjajem svoje fizičke i duhovne pojave.
Gledajući sebe i svoju lepotu i sjaj ovaj Anđeo Heruvim se u jednom trenutku poneo u svom srcu i poželeo nešto što pripada samo Bogu kao tvorcu i darodavcu života koga obožavaju i slave sva stvorenja u kosmosu, a to je - da se izjednači sa njim, i da on bude taj koga će druga bića obožavati i klanjati mu se.
Ovaj njegov čin uneo je pometnju među drugim anđelima, i pretio je da ugrozi sreću i blagostanje celog svemira i bića koja u njemu žive.
Iz tog razloga odlučeno je da on bude zbačen sa neba - što je dovelo do rata na nebu, nakon čega je on zbačen na ovu zemlju zajedno sa grupom anđela koji su saučestvovali sa njim u otvorenoj pobuni protiv Boga i njegove vladavine.
Zbacivanjem na ovu planetu ovaj anđeo - od tog trenutka nazvan "Sotona" ( Satanas - protivnik, opadač braće ), je nastavio pobunu koju je odpočeo na nebu, sa ciljem da svojim delovanjem protiv Božjeg poretka - lažima i prevarama navede čovečanstvo da krši Božji zakon ljubavi, navodeći ga na greh, i raspirujući u ljudima svaki oblik strasti, zle misli, i dela.
Božja reč u odnosu na ovaj sotonin pad i njegovo delovanje na zemlji kaže:
"I posta rat na nebu. Mihailo i anđeli njegovi udariše na aždahu, i bi se aždaha i anđeli njezini.
I ne nadvladaše, i više im se ne nađe mjesta na nebu.
I zbačena bi aždaha velika, stara zmija, koja se zove đavo i sotona, koja vara sav vasioni svijet, i zbačena bi na zemlju, i anđeli njezini zbačeni biše s njom.
I čuh glas veliki na nebu koji govori: sad posta spasenije i sila i carstvo Boga našega, i oblast Hrista njegova; jer se zbaci opadač braće naše, koji ih opadaše pred Bogom našijem dan i noć.
I oni ga pobijediše krvlju jagnjetovom i riječju svjedočanstva svojega, i ne mariše za život svoj do same smrti.
Zato veselite se nebesa i vi koji živite na njima. Teško vama koji živite na zemlji i moru, jer đavo siđe k vama, i vrlo se rasrdio, znajući da vremena malo ima" ( Otkrivenje Jovanovo 12. 7 - 10 )
"Budite trijezni i pazite, jer suparnik vaš, đavo, kao lav ričući hodi i traži koga da proždere.
Branite se od njega tvrđom u vjeri, znajući da se takova stradanja događaju vašoj braći po svijetu" ( 1 poslanica Petrova 5. 8 - 9 )
"Vaš je otac đavo; i slasti oca svojega hoćete da činite: on je krvnik ljudski od početka, i ne stoji na istini; jer nema istine u njemu; kad govori laž, svoje govori: jer je laža i otac laži" ( jevanđelje po Jovanu 8. 44 )
Tako su greh pa time i smrt kao posledica greha - posredstvom sotone, a neposlušnošću prvih ljudi Adama i Jeve koje je on naveo na greh - ušli u svet, i Adam i Jeva su nakon svog pada po prirodi stvari trebali da umru bez mogućnosti da više ikada žive, i da svet koji je Bog stvorio bude osuđen na propast, jer nakon njihovog pada svaki njihov potomak se rađao sa nasleđenom klicom greha i smrti, i urođenom sklonošću ka grehu u svom biću, i takođe je trebao da umre večnom smrću.
Ipak, Bog je iz ljubavi prema čoveku koga je stvorio - pronašao rešenje za problem greha i smrti prvih ljudi, pa i svih njihovih potomaka do danas, on je ponudio zamenu za čovekovu smrt.
Tako je stvorio plan po kome će Gospod Isus Hristos doći na ovaj svet i umreti umesto čoveka, i preuzeti njegove grehe na sebe, pa time i smrt kojom je on trebao umreti, o čemu govori i reč Božja:
"Koji tvori greh od đavola je, jer đavo greši od početka.
Zato se javi Sin Božji da raskopa dela đavolja" ( 1 Jovanova poslanica 3. 7 - 10 )
"Jer Hristos još kad slabi bjesmo umrije u vrijeme svoje za bezbožnike.
Jer jedva ko umre za pravednika; za dobroga može biti da bi se ko usudio umrijeti.
Ali Bog pokazuje svoju ljubav k nama što Hristos još kad bijasmo grješnici umrije za nas" ( Rimljanima poslanica 5. 6 - 8 )
U tom cilju, Bog je u starom zavetu uspostavio obredni sistem prinošenja krvnih žrtava, koje su bile "Tipos" ili predslika Hristove žrtve koju će prineti za ljudske grehe, jer Božja reč kaže: "I gotovo sve se krvlju čisti po zakonu, i bez proljeva krvi ne biva oproštenje" ( Jevrejima poslanica 9. 22 )
Ove žrtve su se prinosile u takozvanoj "zemaljskoj Svetinji" koja je u početku kada je Jevrejski narod nakon oslobođenja iz Egipatskog ropstva prebivao u pustinji - bio jedan šator nazvan "Šator od sastanka" koji se sastojao od dve zasebne prostorije "Svetinje, i Svetinje nad Svetinjama" podeljene jednom zavesom koja ih je delila.
U Svetinji nad Svetinjama se nalazio kovčeg zaveta sa pločama na kojima su bile ispisane deset Božjih zapovesti, koje je on dao ljudima, a koje predstavljaju odraz Božje volje za dobrobit svih ljudi na planeti zemlji.
Kasnije u vreme ulaska Jevrejskog naroda u obećanu zemlju Izrael, to je bio Jerusalimski hram u kome se nalazila Svetinja, i u kome se vršio ovaj obredni sistem.
Ovaj obredni sistem je pored nekih drugih elemenata podrazumevao - da svaki čovek koji bi učinio greh prekršivši neku od Božjih zapovesti - donese jedno čisto jagnje bez mane, koje bi Sveštenik žrtvovao na oltaru, a potom uzimao krv tog jagnjeta i unosio je u Svetinju, i tamo vršio obred očišćenja od greha - tom krvlju prskajući zavesu koja je delila Svetinju od Svetinje nad Svetinjama, time posredujući za čoveka pred kovčegom zaveta u kome su se nalazile ploče sa ispisanih deset zapovesti.
Jednom godišnje na dan očišćenja - Prvosveštenik je prinosio žrtvu za ceo narod, i tada bi ulazio u Svetinju nad Svetinjama iza zavese, i tamo vršio poseban obred očišćenja Svetinje.
Tako je ovaj čovek koji je doneo jagnje na žrtvu bio opravdan od greha krvlju nevinog jagnjeta, a posredništvom Sveštenika, koji su bili "Tipos" ili predslika krvi Isusa Hrista i njegove posredničke službe na nebu, koji će se žrtvovati za ljudske grehe, i nakon svog vaskrsenja i vaznesenja ući u nebesku Svetinju da kao novozavetni Prvosveštenik posreduje za čoveka pred originalnim kovčegom zaveta u kome se nalaze ploče sa ispisanih deset Božjih zapovesti, i svojom krvlju vrši opravdanje od greha svih onih koji ga verom prihvate kao spasitelja, i njegovu žrtvu i posredničku službu kao otkup za svoje grehe, o čemu govori i reč Božja:
"I otvori se hram Božji na nebu i pokaza se kovčeg saveza njegova u hramu njegovom, i nastaše sevanja munje i glasovi i gromovi i tresenje zemlje i grad veliki" ( Otkrivenje Jovanovo 11. 19 )
"A ovo je glava od toga što govorimo: imamo takvog Poglavara svešteničkog koji sedi s desne strane prestola Veličine na nebesima;
Koji je sluga svetinjama i istinitoj skiniji, koju načini Gospod, a ne čovek" ( Jevrejima poslanica 8. 1 - 2 )
"Ali došavši Hristos, poglavar sveštenički dobara koja će doći, kroz bolju i savršeniju skiniju, koja nije rukom građena, to jest, nije ovog stvorenja,
Ni s krvlju jarčijom, niti telećom, nego kroz svoju krv uđe jednom u svetinju, i nađe večni otkup.
Jer ako krv junčija i jarčija, i pepeo juničin, pokropivši njom opoganjene, osvećuje na telesnu čistotu.
A kamoli neće krv Hrista, koji Duhom Svetim sebe prinese bez krivice Bogu, očistiti savest našu od mrtvih dela, da služimo Bogu Živom i Istinitom?" ( Jevrejima poslanica 9. 11 - 14 )
"Imajući dakle velikoga poglavara svešteničkoga, koji je prošao nebesa, Isusa sina Božijega, da se držimo priznanja.
Jer nemamo poglavara svešteničkoga koji ne može postradati s našijem slabostima, nego koji je u svačemu iskušan, kao i mi osim grijeha.
Da pristupimo dakle slobodno k prijestolu blagodati, da primimo milost i nađemo blagodat za vrijeme kad nam zatreba pomoć" ( Jevrejima poslanica 4. 14 - 16 )
Ovo opravdanje verom kao sistem Božjeg spasenja čoveka podeljeno je u dve tačke, koje objašnjavaju "šta mi ljudi treba lično da učinimo, i šta Bog čini u tom planu ili sistemu spasenja"
Da napomenem, da danas postoji teorija koja želi da minimizira čovekovu ulogu u planu spasenja, a koja sa druge strane previđa ovaj sistem po kome nas Bog spasava, i ona glasi: "Hristos je umro na krstu za ljudske grehe, i čovek ne treba više ništa da čini, samo da formalno veruje u Hrista, i sve je u redu, on je spasen".
Sagledavajući biblijsku istinu o spasenju, može se zaključiti da je ovo nebiblijski, i pogrešan stav.
Hristos jeste umro preuzevši ljudske grehe na sebe, ali to ne znači da su svi ljudi u tom trenutku njegove smrti bili automatski spaseni, jer da je tako - onda bi služba apostola u propovedanju jevanđelja nakon Hristovog vaskrsenja i vaznesenja bila besmislena i nepotrebna, jer po toj teoriji - svi ljudi na svetu su Hristovom smrću automatski spaseni i oslobođeni od greha, i posvećeni, što je nebiblijski i pogrešno.
Po bibliji Hristos je umro na krstu, i dao je svakom čoveku pojedinačno mogućnost spasenja, pod uslovom da učini konkretne korake kako bi ta njegova žrtva imala spasonosni efekat na čoveka i njegovo biće i život.
U tom smislu, biblijski pojam vere nije samo jedna formalna misao, ili pak intelektualna spoznaja da je Isus položio svoj život na krstu za ljudske grehe, već biblijska vera podrazumeva korake koje čovek čini na putu svog spasenja, koja se naravno ostvaruje i na nivou misli, i podrazumeva i ovu intelektualnu spoznaju kao bitan faktor, ali je mnogo više od toga.
Ovi koraci se mogu podeliti u tri tačke i podrazumevaju sledeće:
1. Čovekovu intelektualnu spoznaju o spasenju kroz biblijsku edukaciju u reči Božjoj putem ličnog proučavanja ili slušanja propovedi na biblijske teme, i podrazumevaju između ostalih spoznaju da smo po prirodi grešni i da nam je potreban spasitelj, da je Bog ljubav, i da je Hristos umro za nas da bi nas spasio od greha, kao i spoznaju da on traži od nas da učinimo konkretne korake.
2. Veru i iskrenost namera koje nas pokreću da prihvatimo Gospoda Isusa Hrista kao ličnog spasitelja, i njegovu žrtvu kao otkup za naše lične grehe, koje nas sa druge strane pokreću da svojom voljom učinimo konkretne korake koje Bog od nas očekuje, koji podrazumevaju "pokajanje, priznanje i odricanje od greha, i odluku da živimo novim životom u zajednici sa Hristom.
3. Sticanje svesti da nismo u stanju da sami sebe promenimo, što dovodi do poniznosti i ličnog traženja da Bog to učini u nama, da deluje na nas i naše srce i misli Duhom Svetim, i da u nama probudi duh pravog pokajanja i obraćenja, i da nas promeni.
Ovo su tri koraka koja moramo učiniti uz Božju pomoć koji sarađuje sa čovekom u njegovom ličnom spasenju.
Ono što Bog sa druge strane čini gledajući našu veru i iskrenost da krenemo putem spasenja i primenimo ono što smo intelektualno spoznali o spasenju i njemu kao spasitelju, putu spasenja i koracima koje trebamo učiniti u tom cilju - je sledeće:
1. Deluje na nas i naše srce i misli Duhom Svetim i daje nam svest da smo grešni i da nam je potreban spasitelj, i budi u nama duh pravog pokajanja, koje nas vodi ka obraćenju i potpunom predanju Bogu.
2. Vodi nas u Svetinju nad Svetinjama u kojoj Hristos posreduje za ljudske grehe, i putem našeg pokajanja, obraćenja i predanja - posreduje za nas lično zaslugama svoje žrtve i prolivene krvi i opravdava nas od greha, vrši promenu u našem biću, u srcu i umu, što se u bibliji naziva "nanovorođenje Duhom Svetim" skida sa nas prljave haljine greha i oblači nas u haljine svoje "uračunate pravednosti" odnosno - uračunava nam zasluge svog pravednog života.
3. Tako pokajane, obraćene, i predane njemu, i obučene u haljine njegove pravednosti - vodi nas putem posvećenja, dajući nam uvek iznova novu meru sile Duha Svetoga putem "date pravednosti" kako bi se uspešno borili sa grehom, odražavali Hristov lik, i rasli u milosti, u savršenog čoveka, u visinu mere rasta Hristova.
U celom ovom procesu saradnje između Boga i čoveka na ličnom spasenju, najbitnija je pored vere, naša lična volja i odluka da učinimo konkretne korake, da se obratimo i predamo Bogu, i da potom ne kidamo zajednicu sa njim, već da svakodnevno iz trenutka u trenutak sebe predajemo njemu, da predajemo svoju volju u njegove ruke, i da očima vere stalno gledamo u Hrista, a to se postiže neprekidnom molitvom i traženjem Božanskog vodstva, proučavanjem reči Božje putem koje Duh Sveti izgrađuje naše biće, slušanjem Duhovne muzike i slavljenjem Boga u pesmi, odlaskom u prirodu i na mesta gde će mo biti nasamo sa Bogom, straženjem nad svojim mislima, rečima, i delima, sa svešću o potrebi stalne budnosti, radom za Boga u delu objave jevanđelja.
Molitva, kao i proučavanje Božje reči su jedni od najbitnijih faktora, jer putem molitve i kroz svoju reč - Bog čini da stalno primamo novu meru sile Duha Svetoga, i da budemo ispunjeni tom silom koja čisti naše srce i misli, ispunjava nas radošću, ljubavlju, i mirom, i ostalim rodovima posvećenja. i putem poslušnosti Božjim zapovestima izgrađuje nas karakterno u cilju spremnosti za Hristov drugi dolazak u slavi, i ulazak u carstvo nebesko, na šta upućuje i reč Božja:
"Stražite i molite se Bogu da ne padnete u napast; jer je duh srčan ali je tijelo slabo" ( Jevanđelje po Marku 14. 38 )
"A vi, ljubazni, naziđujte se svojom svetom verom, i molite se Bogu Duhom Svetim.
I sami sebe držite u ljubavi Božijoj, čekajući milosti Gospoda našeg Isusa Hrista za život večni" ( Judina poslanica 1. 20 - 21 )
"Stražite dakle jednako i molite se Bogu da biste se udostojili uteći od svega ovog što će se zbiti, i stati pred Sinom čovečijim" ( Jevanđelje po Luki 21. 36 )
"Osveti ih istinom svojom: riječ je tvoja istina" ( jevanđelje po Jovanu 17. 17 )
"Ali ti stoj u tome što si naučio i što ti je povjereno, znajući od koga si se naučio,
I budući da iz malena umiješ sveta pisma, koja te mogu umudriti na spasenije u Hrista Isusa. Sve je pismo od Boga dano, i korisno za učenje, za karanje, za popravljanje, za poučavanje u pravdi, Da bude savršen čovjek Božij, za svako dobro djelo pripravljen" ( 2 poslanica Timotijeva 3. 16 - 17 )
"A rod je duhovni ljubav, radost, mir, trpljenje, dobrota, milost, vjera,
Krotost, uzdržanje" ( Galatima poslanica 5. 22 )
"Ovde je trpljenje svetih, koji drže zapovesti Božije i veru Isusovu" ( Otkrivenje Jovanovo 14. 12 )
"Blago onima koji tvore zapovijesti njegove, da im bude vlast na drvo života, i da uđu na vrata u grad" ( Otkrivenje Jovanovo 22. 14 )
Ovde vidimo još jednu pojedinost kao bitan faktor spasenja putem opravdanja verom, a to je "poslušnost Božjim zapovestima"
Postoje oni koji tvrde "da se u novozavetnom periodu ne spasavamo držanjem Božjih zapovesti - već samo verom u Hrista, i da je on svojom žrtvom na krstu ispunio ili ukinuo zapovesti, jer čovek navodno u starom zavetu nije mogao da ih održi - pa ih je Hristos iz tog razloga uklonio"
Po ovoj tvrdnji to bi značilo - da je Bog legalizovao prestup, i dopustio čoveku da u novom zavetu čini greh kršeći moralne principe zapisane u njegovim zapovestima, jer čovek navodno nije mogao da ih održi u starom zavetu, pa to ne može ni u novom.
Ako je tako - onda je Hristova žrtva na krstu bila nepotrebna, jer Bog je jednostavno mogao samo da ukloni zapovesti radi čijeg kršenja je Hristos i umro, i čovek navodno više ne bi bio grešan jer ne bi bilo merila koje bi to određivalo, a potom bi nastavio da živi kao grešnik kršeći Božje zapovesti kroz čitav život, bez merila koje bi ukazivalo da je grešan, što su teorije kontradiktorne same po sebi, kao i biblijskom otkrivenju.
Ovakve tvrdnje su posledica nepoznavanja Božjeg plana spasenja, i toga - zašto je Hristos u suštini umro na krstu.
Kao što je objašnjeno, greh je u bibliji okarakterisan kao prekršaj Božanskih principa morala zapisanih u Božjim zapovestima, i da je posledica činjenja greha smrt.
Bog je iz tog razloga stvorio plan spasenja putem opravdanja verom, i u starom zavetu uspostavio obredni sistem prinošenja krvnih žrtava, koji je podrazumevao - da svaki čovek koji bi učinio greh prekršivši neku od Božjih zapovesti - donese jedno čisto jagnje bez mane, koje bi Sveštenik žrtvovao na oltaru, a potom uzimao krv tog jagnjeta i unosio je u Svetinju, i tamo vršio obred očišćenja od greha - tom krvlju prskajući zavesu koja je delila Svetinju od Svetinje nad Svetinjama, time posredujući za čoveka pred kovčegom zaveta u kome su se nalazile ploče sa ispisanih deset zapovesti.
Kada je Hristos došao - on je postao zamena za ove starozavetne žrtve, odnosno - on je postao žrtva kao sredstvo opravdanja od greha kršenja Božjih zapovesti.
Po tom principu - ako neko u novozavetnom periodu prekrši bilo koju zapovest, on ne donosi jagnje, već dolazi verom Hristu, i on opravdava čoveka od greha pred kovčegom zaveta u nebeskoj Svetinji nad Svetinjama, zaslugama svoje žrtve i prolivene krvi na krstu.
Ono što je promenjeno sa Hristovom žrtvom je princip opravdanja, i to u pojedinim biblijskim tekstovima znači "ispunjenje zakona"
Starozavetni obredni sistem u bibliji je predstavljen kao "obredni zakon" sa pravilima i propisima u koja su uključena i pravila o prinošenju krvnih žrtava, i ovaj obredni zakon je ukazivao na dolazak Isusa Hrista koji će se žrtvovati za ljudske grehe.
Kada je Hristos došao, ovaj obredni sistem koji je ukazivao na njega je našao ispunjenje u njemu.
To znači, da nisu promenjene ili ukinute Božje zapovesti - već starozavetni obredni sistem, jer Božja reč na to i upućuje kada kaže govoreći o Hristu o njegovoj smrti na krstu:
"I utvrdiće zavjet s mnogima za nedjelju dana,a u polovinu nedjelje ukinuće žrtvu i prinos" ( knjiga Proroka Danila 9. 27 )
Po bibliji vera u Hrista ne isključuje poslušnost Božjim zapovestima, jer vera podrazumeva opisane korake koje čovek čini na putu svog spasenja, nakon čega Bog stvara od čoveka jedno posvećeno moralno biće, koje živi praktičnim životom u skladu sa Božjom voljom zapisanom u Božjim zapovestima.
Kršenje ovih zapovesti je greh i u starom i u novom zavetu, i Hristos nas svojom posredničkom službom čisti od greha, i čini da se svaka zapovest prirodno ostvari u nama pomoću Duha Svetoga.
Bog je ove zapovesti kao odraz njegove volje - u starom zavetu napisao svojim prstom na dve kamene ploče koje su bile stavljene u kovčeg zaveta u zemaljskoj Svetinji nad Svetinjama.
U novom zavetu on te zapovesti putem vere i opisanih koraka koje čovek čini - upisuje u njegovo srce i misli, i promenom u čoveku čini da se on prirodno ponaša po svakoj zapisanoj zapovesti - po moralnoj savesti koju je upisivanjem svojih zapovesti usadio u njegovo biće.
Iz opisanog vidimo da je Bog u svoj plan spasenja usadio elemente kao bitne faktore putem kojih se to spasenje ostvaruje u čoveku - što je sveobuhvatna biblijska istina koju je Bog otkrio o spasenju čoveka.
Pored intelektualne spoznaje o spasenju, to je na prvom mestu gore pomenuta vera.
Božja reč o tome kaže:
"A bez vjere nije moguće ugoditi Bogu; jer onaj koji hoće da dođe k Bogu, valja da vjeruje da ima Bog i da plaća onima koji ga traže" ( Jevrejima poslanica 11. 6 )
"Jer Bogu tako omilje svijet da je i sina svojega jedinorodnoga dao, da nijedan koji ga vjeruje ne pogine, nego da ima život vječni.
Jer Bog ne posla sina svojega na svijet da sudi svijetu, nego da se svijet spase kroza nj" ( Jevanđelje po Jovanu 3. 16 - 17 )
Sledeći bitan faktor je volja, koja predstavlja odlučnost da se krene putem spasenja, i ona predstavlja pokretačku silu.
Božja reč o tome kaže sledeće:
"Jer je Bog što čini u vama da hoćete i učinite kao što Mu je ugodno" ( Filibljanima poslanica 2. 13 )
Car David u proročkim rečima koje se odnose na Hrista kaže:
"Hoću činiti volju Tvoju, Bože moj, i zakon je Tvoj meni u srcu" ( Psalam 40. 8 )
Hristos jednom prilikom kaže okupljenim ljudima:
"I nećete da dođete k meni da imate život" ( Jevanđelje po Jovanu 5. 40 )
A na drugom mestu u vidu poziva kaže:
"Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni, i ja ću vas odmoriti" ( Jevanđelje po Mateju 11. 28 )
Treći odlučujući faktor je molitva i traženje da nam se Bog objavi i da deluje svojim Duhom, kako bi se spasenje ostvarilo u nama po njegovoj volji i Božanskom planu.
Božja reč po ovom pitanju kaže sledeće:
"Jer ja znam misli koje mislim za vas, govori Gospod, misli dobre a ne zle, da vam dam pošljedak kakav čekate. Tada ćete me prizivati i ići ćete i molićete mi se, i uslišiću vas.
I tražićete me, i naći ćete me, kad me potražite svijem srcem svojim.
I daću vam se da me nađete, govori Gospod" ( knjiga proroka Jeremije 29. 11 - 14 )
"Tražite Gospoda, dok se može naći; prizivajte ga, dokle je blizu.
Neka bezbožnik ostavi svoj put i nepravednik misli svoje; i neka se vrati ka Gospodu, i smilovaću se na nj, i k Bogu našemu, jer prašta mnogo" ( knjiga proroka Isaije 55. 6 - 7 )
Sve drugo gore opisano koje predstavlja korake u obostranoj saradnji Boga i čoveka na ličnom spasenju, a to su "pokajanje, odricanje od greha, predanje Bogu i obraćenje, koje prati nanovo rođenje Duhom Svetim, ili promenu koju Bog čini u nama, u našem srcu i umu" ostvaruje se putem ova tri početna faktora.
U skladu sa ovim što je izneseno u vezi ove biblijske istine o spasenju putem opravdanja verom, bitno je naglasiti - da pokajanje o kome biblija govori nije samo jedan formalni čin ispovedanja greha svojim usnama, nakon čega čovek nastavlja da živi po starom, do sledeće prilike u kojoj će se ponovo formalno pokajati.
Biblijsko pokajanje predstavlja čovekovo potpuno okretanje i odricanje od greha i grešnih dela i misli, promenu pravca kretanja u suprotnom smeru od onoga kojim je do tada išao, prestanak činjenja greha putem promene koju Bog kroz čovekov čin pokajanja, predanja Bogu, i obraćenja vrši u njegovom biću, u srcu i umu, dajući mu silu da više ne greši, već da živi u skladu sa Božjom voljom.
Na pitanje okupljenih ljudi u Jerusalimu u pogledu svog spasenja "šta će mo činiti ljudi braćo?" Apostol Petar odgovara:
"A Petar im reče: pokajte se, i da se krstite svaki od vas u ime Isusa Hrista za oproštenje grijeha; i primićete dar svetoga Duha;
Jer je za vas obećanje i za djecu vašu, i za sve daljne koje će god dozvati Gospod Bog naš" ( Dela apostolska 2. 37 - 39 )
Na drugom mestu kaže:
"Pokajte se dakle, i obratite se da se očistite od greha svojih, da dođu vremena odmaranja od lica Gospodnjeg" ( Dela apostolska 3. 19 )
U drugoj prilici, u razgovoru sa jednim Jevrejskim rabinom po imenu Nikodim, Isus ovom čoveku upućuje sledeće reči:
"Odgovori Isus i reče mu: zaista, zaista ti kažem: ako se ko nanovo ne rodi, ne može vidjeti carstva Božijega" ( Jevanđelje po Jovanu 3. 3 )
Misleći da govori o fizičkom rođenju ovaj čovek pita Isusa "Reče Nikodim njemu: kako se može čovjek roditi kad je star? eda li može po drugi put ući u utrobu matere svoje i roditi se?" ( Jevanđelje po Jovanu 3. 4 ).
Isus ovom čoveku potom objašnjava da on ne govori o fizičkom - već o duhovnom rođenju, koje predstavlja promenu koju Duh Sveti čini u čoveku, koja je presudna za njegovo spasenje:
"Odgovori Isus: zaista, zaista ti kažem: ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u carstvo Božije.
Što je rođeno od tijela, tijelo je; a što je rođeno od Duha, duh je.
Ne čudi se što ti rekoh: valja vam se nanovo roditi.
Duh diše gdje hoće, i glas njegov čuješ, a ne znaš otkuda dolazi i kuda ide; tako je svaki čovjek koji je rođen od Duha" ( Jevanđelje po Jovanu 5. 3 - 8 ).
Novorođenje Duhom Svetim, ili promena koju Duh Sveti čini u čoveku - je proizvod koraka koje čovek preduzima u cilju svog spasenja, a to su "pokajanje, predanje, i obraćenje" i ono je praćeno čovekovom odlukom da obavi obred krštenja, što je samo vidljivi čin te promene koja se u njemu dogodila, i odluke da od tog trenutka živi po načelima Svete Božje reči, i u neprekidnoj zajednici sa Bogom.
Na kraju - ovaj opisani proces spasenja putem opravdanja verom ima svoj konačni cilj, a on podrazumeva - da čovek u saradnji sa Bogom na svom ličnom spasenju dovede sebe u stanje spremnosti za Hristov drugi dolazak u slavi, o kome Božja reč govori kao o prekretnici u ljudskoj istoriji, nakon koga će on ukinuti sadašnji poredak greha i smrti, i stvoriti na ovoj planeti nov savršen svet, na kome će večno živeti spaseni iz svih vekova od Adama do danas, koji su živeli verom u Boga i njegovu reč, i iskustveno primenili Božji plan spasenja u ličnom životu.
Reč Božja u odnosu na Hristov drugi dolazak u slavi, i kraj sadašnjeg poretka greha i smrti - kaže sledeće:
"Da se ne plaši srce vaše, vjerujte Boga, i mene vjerujte.
Mnogi su stanovi u kući oca mojega. A da nije tako, kazao bih vam; idem da vam pripravim mjesto.
I kad otidem i pripravim vam mjesto, opet ću doći, i uzeću vas k sebi da i vi budete gdje sam ja" ( Jevanđelje po Jovanu 14. 1 - 3 )
"Jer se pokaza blagodat Božija koja spasava sve ljude,
Učeći nas da se odrečemo bezbožnosti i želja ovoga svijeta, i da pošteno i pravedno i pobožno poživimo na ovome svijetu,
Čekajući blažena nada i javljanja slave velikoga Boga i spasa našega Isusa Hrista" ( Titu poslanica 2. 11 - 14 )
"Neću vam pak zatajiti, braćo, za one koji su umrli, da ne žalite kao i ostali koji nemaju nada;
Jer ako vjerujemo da Isus umrije i vaskrse, tako će Bog i one koji su umrli u Isusu dovesti s njim.
Jer vam ovo kazujemo riječju Gospodnjom da mi koji živimo i ostanemo za dolazak Gospodnji, nećemo preteći onijeh koji su pomrli.
Jer će sam Gospod sa zapoviješću, sa glasom arhanđelovijem, i s trubom Božijom sići s neba; i mrtvi u Hristu vaskrsnuće najprije;
A potom mi živi koji smo ostali, zajedno s njima bićemo uzeti u oblake na susret Gospodu na nebo, i tako ćemo svagda s Gospodom biti.
Tako utješavajte jedan drugoga ovijem riječima" ( 1 Solunjanima poslanica 4. 13 - 18 )
"Uništiće smrt zauvijek, i utrće Gospod Gospod suze sa svakoga lica, i sramotu naroda svojega ukinuće sa sve zemlje; jer Gospod reče.
I reći će se u ono vrijeme: gle, ovo je Bog naš, njega čekasmo, i spašće nas; ovo je Gospod, njega čekasmo; radovaćemo se i veselićemo se za spasenje njegovo" ( knjiga proroka Isaije 25. 8 - 9 )
Neka nam Bog pomogne da pravilno shvatimo i primenimo ove istine, jer su one od presudne važnosti za naš sadašnji, i budući život.
Amin!
