[center
Kabanjas – od Junajteda do pekare[/CENTER]
IZVOR. B92 | NĐ
Imao je sve. Bio je heroj Paragvaja, na bankovnom računu je imao bezbroj nula, spremao se za Svetsko prvenstvo, ali je sve to odnela neverovatna glupost.
Desetog oktobra 2010. godine postigao je pogodak protiv Venecuele i odveo svoj tim na SP u Južnoj Africi, samo dva meseca kasnije upucan je u glavu.
Incident se desio 25. januara 2010. godine u jednom od najpoznatijih noćnih klubova u Akapulku, kada ga je, posle kraće svađe oko devojke, u toaletu upucao Hose Garsa, najozloglašeniji narko bos Meksika.
Ceo fudbalski svet bio je u šoku, a posle nekoliko dana svi su čekali da se samo saopšti da je "Gordinjo" (Bucko) preminuo. Ipak, postao je medicinski fenomen, uspeo je da preživi, a ključnu ulogu odigrali su doktori. Oni su odlučili da je previše rizično da mu izvade zrno metka iz glave, što se ispostavilo kao ispravan potez, pa Kabanjas i danas ima olovo u lobanji.
Bolnicu je napustio krajem februara iste godine, nadajući se da će se naći na spisku putnika za Mundijal, ali je sadašnji trener Barselone, a tada selektor Paragvaja, Herardo 'Tata' Martino odlučio da ga ne pozove.
Pre tragedije, imao je sve što jedan fudbaler može da poželi. Stigao je u Klub de Ameriku kao veliko pojačanje, sa godišnjom platom od četiri miliona dolara. Dve godine uzastopno bio je najbolji strelac prestižnog Kopa Libertadores, a sezoni 2007/2008 proglašen je igračem godine u Južnoj Americi.
Sada, četiri godine kasnije, Kabanjas radi u pekari kod svog oca, gde razvozi hleb za mese;nu platu od 500 dolara. Da sve bude još gore potrudila se njegova žena, koja mu je uzela sve, a "šlag na tortu" je podatak da je trebalo da postane novi igrač Mančester Junajteda.
"Nastaviću da idem samo napred", počinje priču u svom stilu Kabanjas, dok oblikuje jufke od testa. "Ljudi me prepoznaju kada im dostavljam hleb, pitaju me kako sam... Kažem im da sam srećan što sam živ i da i dalje pokušavam da se oporavim. I dalje me nada ne napušta, iako sam sve izgubio", ne klone duhom Paragvajac.
[media]
"Nekoliko dana pre ranjavanja potpisao sam predugovor vredan milion i sedamsto hiljada dolara, koji me je vodio u Evropu. Rekli su mi da ću na kraju sezone napustiti Amriku i pojačati Mančester Junajted. U međuvremenu, klub mi je duplirao platu i dao mi još dva apartmana – jedan u Akapulku i drugi u Kankunu".
Supruga Meri Lorgija Alonso ga je posle tragedije napustila, odvevši sa sobom njihovo dvoje dece, Džejmsa (13) i Ivon (9). Brakorazvodnom parnicom uzela mu je preko deset miliona dolara, ali i kuću u Asunsionu vrednu pet miliona. Salvador kaže da su ulogu u svemu imali i njegov advokat i menadžer.
"Kako vreme prolazi neke stvari mi postaju jasnije. Čak se i moj advokat, kome sam jedno verovao, priključio mom menadžeru i supruzi. Živeo sam san, a onda su mi uzeli, ali nema veze – samo da smo živi i zdravi", jasan je Salvador.
S njim se slaže i njegov otac, koji podvlači da je njegov sin 'dvostruka' žrtva.
"Uzeli su mu ceo život. Karijere kao da nije ni bilo. Sve su mu oteli, na vrhuncu, njegova žena, medanžer i advokat. Prevarili su ga prilikom overe nekih ugovora, kada nije mogao ni da se potpiše, pa su dušebržnici doneli aparat za otisak prsta, nemam reči... Novčanu kompenzaciju obećala je i Amerika, ali do toga nije došlo. Njegova supruga tvrdi da novca više nema, da su svi računi na nuli... Ali, videćemo borba na sudu tek predstoji", kivan je Dionisio Kabanjas.
Na kraju, uspeo je da se vrati fudbalu, ali, nažalost, ne na onom nivou kao nekad. Posle oporavka potpisao je za tim Genral Kabalero, gde nije upisao nastup, da bi početkom februara postao član 12. oktobra – u kom je ponikao. Po stilu igre, ali i konstituciji, najviše je podseća na Karolosa Tevesa.
[media]
U karijeri je postigao 174 gola za timove u kojima je nastupao, dok je na 44 meča za nacionalnu selekciju postigao deset pogodaka. Kao najbolje partije svoje karijere ističe susret u Kopa Libertadore protiv Flamenga na Marakani, kada je postigao het-trik i zaradio pomenuti nadimak, kao i gol protiv Brazila za trijumf.
"Oni me poznaju samo kada sam i potreban", zaključio je harizmatični Paragvajac svoju tužnu priču, rečenicom koja opisuje odnos Saveza i čelnika prema njemu.