Koristite zastareli pregledač. Možda neće pravilno prikazivati ove ili druge veb stranice. Trebali biste nadograditi ili koristiti alternativni pregledač.
Село Ковиљ је сем Лазе Костића, дало још много великана духа, а један од њих је Стеван Пешић (1936-1994) књижевник и светски путник. Да га не би прекрила помрчина заборава, пре 16 година Градска библиотека из Новог Сада и Месна заједница Ковиљ установиле су истоимену књижевну награду, коју ће вечерас у сеској библиотеци “Лаза Костић” примити новосадски писац Фрања Петриновић за збирку прича “Траума: стечајне легенде”у скорашњем издању “Адресе”. Награда “Стеван Пешић” има за циљ да подстакне развој савремене домаће књижевности, у жанровима које је неговао Пешић, а то су поезија, есеј, путопис, роман, драма. Додељује се од 1995. једном годишње, за наслов издат на српском говорном подручју. Одлука жирија ( Владимир Гвозден, Никола Страјнић и Зоран Ђерић) да награди Петриновића, била је једногласна.
Фрања Петриновић (1957. Нови Сланкамен) спада у истакнуте савремене приповедаче и књижевне критичаре. Објавио је неколико романа и збирку есеја. Члан је Управног одбора Друштва књижевника Војводине. Био је уредник часописа “Поља”, новинар културне рубрике нашег листа и уредник у издавачком предузећу “Стилос”. Добитник је више књи-евних признања.
У образложењу за награду “Стеван Пешић”, жири, између осталог, наводи да је Петриновићева збирка прича “Траума:стечајне легенде”-плод истрајног ауторовог рада на изналажењу књижевног израза помоћу којег би роговорио о страхотама актуелне, “стечајне” стварности. То је феноменологија нашег савременог зла, али не оног које би припадало великим причама и идеологијама, већ зла које је међуљудско, које је плод случајних сусрета и судара. Протагонисти прича су “обични људи”- пензионисани наставници, пијачни продавци, бивша војна лица, домаћице, кројачи.
Јунаци “Трауме” су робови времена уроњени у незнање, сукобе, грешке, прогоњеност, кривицу- али пре свега су о ни жртве људи који немају ни осећаја ни смисла за сагледавање наизглед просте чињенице да је други човек исто тако људско биће, као и они сами.
Петриновићеве приче су успела картографија сложеног простора мржње обележеног тешко објашњивим, али свепрожимајућим насиљем кроз које “свет” прождире “човека”, иако остаје неразјашњено питање кривиц4е- зло долази од људи и споља, а трпљење често води ка новом насиљу. Постоји и нека врста противтеже: поред изразито опорих прича, постоје и оне које су хуморне, боље речено-црнохуморне, попут антологијске приповести “Висококвалификовани пењач”-наглашава се у образложењу.
Жири је посебно узео у обзир вештину којом Петриновић приповеда, начлин на који открива своје литерарне “адуте”, поступак којим излаже феноменологију насиља и глупости Крећући се од документаризма, публицистичког стила, преко хумора, сатире, све до фантастике, поступка тока свести и алегоријског дискурса, аутор је постигао снажан ефекат симболизације судбина које нам делују тако блиско и обично.
Створивши неку врсту бедних, маргиналних, актуелних “Даблинаца”, који су, случајно или намерно, свеједно је- Новосађани и Новосађанке, Фрања петриновић је овом збирком још једном показао да спада у ред врсних приповедача, храбрих у суочавању са стварношћу и у трагању за јеуиком који би ту стварност обухватио, а да при том не изневери ни књижевност ни свет, закључио је жири.
Jova Škomac pobednik je 43. konkursa karikature "Pjer". Nagradu koja nosi ime čuvenog karikaturiste Pjera Križanić, Škomac je dobio za "Splav Meduza". U Galeriji "Progres" u Beogradu uručene su nagrade pobednicima 43. konkursa karikature za nagradu Pjer, a prvu nagradu dobio je Jovo Škomac za karikaturu Splav Meduza. Nagrada nosi ime karikaturiste Pjera Križanića, a ustanovile su je Večernje novosti 1967. godine. Prvonagrađena karikatura Splav Meduza aludira na istoimeno delo francuskog slikara Teodora Žerikoa i prikazuje nekoliko iscrpljenih ljudi na splavu sa srpskom zastavom koji za vreme oluje na okeanu pomoć traže od broda sa obeležjem Evropske unije na kome piše "Titanik". "Mislio sam da nije moguće da nagradu dobijem, jer je tema moje karikature evroskepticizam", rekao je Škomac i dodao da je prijatno iznenađen ocenom žirija koji je njegovu karikaturu jednoglasno proglasio za najbolju. Drugu nagradu, Srebrnog Pjera dobio je Vlado Volaš za karikaturu Venčanje, a dobitnik Bronzanog Pjera je Miro Stefanović za karikaturu Balkanski stampedo. U ovogodišnjem žiriju kojim je predsedavao reditelj Emir Kusturica bili su i glumica Dara Džokic, voditelj Ivan Ivanović, satiričar Bojan Ljubenović i prošlogodišnji pobednik konkursa Milanko Kaličanin. U galeriji "Progres" otvorena je i izložba 123 najbolja rada sa ovogodišnjeg konkursa, od ukupno 625 koliko je bilo prijavljeno. Izložba će trajati do 9. decembra.
U sredu 29. decembra od 19 časova u Narodnom pozorištu u Beogradu biće održan Gala humanitarni koncert Opere Narodnog pozorišta za pomoć ženama i deci obolelim od HIV-a. Na koncertu će biti izvedene popularne uvertire i arije iz opera, pod dirigentskom palicomi poznatog rumunskog dirigenta Kristijana Mandeala.
"Smatraćemo da smo uspeli, ako bar jedan život sačuvamo. Naše malo, nekome može značiti puno", saopštila je Humanitarna organizacija "Žena plus".
Karte za ovaj koncert, koje koštaju od 100 do 1.500 dinara, mogu se kupiti na blagajni Narodnog pozorišta.
Izložba "Sva lica Tolstoja" u Biblioteci grada Beograda
Izložba "Sva lica Tolstoja" u Biblioteci grada Beograda
Glas javnosti 06.12.2010 15:44
Povodom 100 godina od smrti Lava Nikolajeviča Tolstoja (1828-1910), 7. decembra u Bibliteci grada Beograda biće otvorena izložba "Sva lica Tolstoja", najavljeno je iz biblioteke. Postavku čini vredan knjižni materijal iz fondova Biblioteke grada Beograda, Narodne biblioteke Srbije, biblioteke Ruskog doma u Beogradu, biblioteke Katedre za slavistiku Filološkog fakulteta i eksponati iz privatne kolekcije. Posetioci će, između ostalog, moći da vide retku zbirku najranijih prevoda dela čuvenog ruskog pisca u Srbiji, s kraja 19. i početka 20. veka, zatim Tolstojevu prepisku s Anđom Petrović, sestrom slikarke Nadežde Petrović, povodom aneksione krize Bosne i Hercegovine 1908. godine, kao i malu zbirku karikatura inspirisanih Tolstojem. Izložba, koju će publika moći da pogleda do 18. decembra, osmišljena je kao završnica ciklusa predavanja "Lav Tolstoj - nova čitanja", koji je tokom novembra i u prvoj nedelji decembra organizovan u Gradskoj biblioteci.
Voleo bih da sarađujem sa srpskim plesačima i trupama
Voleo bih da sarađujem sa srpskim plesačima i trupama
24 sata 06.12.2010 07:54
Moskovski gradski balet, sinonim za savršenstvo u igri i disciplinu na sceni, gostuje prvi put u Beogradu. Oni će u "Sava centru" nastupati 7. i 8. decembra sa predstavama „Labudovo jezero” i „Krcko Oraščić”. Ovu trupu 1988. osnovao je ugledni ruski koreograf Viktor Smirnov-Golovanov koji je za „24 sata” otkrio šta ćemo gledati u Beogradu. Kako biste opisali glavne karakteristike vaše verzije „Krcka Oraščića” Čajkoviskog? Šta je ono što vas je u ovom delu posebno inspirisalo?
- To je moja lična vizija i verzija tog baleta. Muzika Čajkoviskog me veoma inspiriše. Hteo sam da saznam kako nemačka bajka funkcioniše uz francuski libreto i rusku muziku. Dosad smo 600 puta izvodili ovaj balet i gledaocima se svideo svaki put!
“Moskovksi gradski balet” je poznat po teškom radu i izuzetnoj disciplini. Kakav je osećaj raditi s nekim od najboljih igrača sveta?
- Uvek je bilo lako raditi s vrhunskim igračima jer su oni prosto fantastični u tome što rade. Ali, isto tako je zanimljivo raditi s mladima jer je to osećaj sličan onom koji ima vajar koji od gline pravi novu formu ili kao slikar kada se nađe pred belim platnom. Ali, u pravu ste - balet zaista iziskuje težak rad i posvećenost.
Kako biste opisali proces rada u vašem baletu, naročito s obzirom na činjenicu da vam je jadan od najbližih saradnika vaša supruga Ljudmila Nerubašenko?
- Drago mi je što sam Ljudmili pomogao da se razvije, prvo kao balerina, a onda kao izvrstan baletski učitelj. Ona ima izuzetan dar za učitelja. Radimo kao tim, a to što smo toliko bliski nam pomaže da radimo bolje nego što je to slučaj sa ostalima.
Postoji li šansa da u budućnosti sarađujete sa srpskim baletom?
- Veoma bih voleo da radim sa srpskim plesačima ili plesnim trupama. Prošlo je zaista dosta vremena otkako sam 1965. godine poslednji put posetio Beograd, tako da nisam najbolje upoznat sa razvojem srpske scene u međuvremenu. Ali svakako bih voleo da vidim neke predstave ili da neki plesači dođu na naše probe i časove...
Други наступ који су Војвођански симфоничари приредили у десетој сезони континуираног деловања, програмски се делимично вратио на дане оснивања оркестра, који ће, очекујемо, и у јубуларној години потврдити оправданост поверења публике и професионалних музичара у даље развојне могућности ансамбла, као и амбиције за „освајањем“ нових интерпретативних подручја у наредном периоду. Тако је репертоарски избор новембарског концерта у склопу обележавања прве радне декаде конципиран као омаж бечком класицизму, али и почаст оном аутентичном поимању Моцартовог и Бетовеновог стила који се исказује кроз одмерено, јасно и избалансирано свирање, неагресиван тон, пажљиво обликовање фраза и одвагана, примерена темпа, без претеривања ни у брзим ни у лаганим ставовима, односно, путем целовитог поштовања свих ознака и упутстава забележених у нотама. У таквим координатама изведена је, и импонујуће започета и укусно акцентована, Моцартова Увертира за оперу „Титово милосрђе“, предвођена угледним мајстором диригентског умећа, познатим мексичким уметником Енрикеом Батизом, музичарем респектабилне међународне каријере (остварене и на плану пијанизма), те огромне, високо оцењене дискографске колекције.
Централна тачка вечери, Концерт за флауту и оркестар у Де-дуру, оп.283, позно остварење немачког композитора Карла Рајнекеа (1824-1950), донела је први новосадски сусрет с концертантним делом овог аутора, данас познатијег као чувеног професора још славнијих студената (Григ, Јаначек и Албениз, само су неки од многих), а као ствараоца ослоњеног на стилске и хармонске елементе Менделсона и Шумана. У овој, у правом смислу романтичној композицији, с континуирано певном и веома активном, мајсторски употребљеном партијом водећег дувачког инструмента, која је пре свега прозрачна и спиритуална у изразу, а технички више грациозна него бриљантна и виртуозна, без посебног померања захтева солисти, упознали смо бугарског флаутисту млађе генерације, Кристијана Коена. Његова интерпретација „малог“, нежног и меког, „несолистичког“ сјаја и звука који се теже пробијао кроз у целини гушћу инструментацију, због чега је донекле била и спутана и нефлексибилна за финије и живље дијалоге с оркестром, у суштини је ипак деловала пријатно, премда и доста монотоно. Улога диригента била је у функцији обликовања кантабилних оркестарских линија и довођења музичара на ниво могућности сарадње са гостом из Софије, иначе, на жалост, и превише задубљеног у партитуру и пулт, што је такође утицало на углавном расплинуто и незанимљиво тумачење.
Други део концерта, с увек радо слушаном Бетовеновом Петом симфонијом у це-молу, (познатом као „Судбинска симфонија“) показао је у првом реду поштовање мексичког уметника према музици овог великана, која би се по релевантним снимцима свих девет ауторових симфонија, могла сматрати и његовом специјалношћу. А да озбиљно и уверљиво остварено, снажно и сигурно Батизово извођење није подређено сопственом егу, потврдила су његова „објективна“, одлично успостављена темпа, избалансиран однос између оркестарских група, али и чврсто хомогенизована, одговарајућа „бетовенска“ сонорност, сигурни „упади“ и добро усмерена енергија јасног у захтевима, иако наизглед „анемичног“ и по мануелној техници и ставу „неатрактивног“ диригента. Ако сте очекивали необузданија темпа, или јаче (читај плачевније) емотивне изливе у смиренијем лаганом ставу, онда бисте оваквом предавању пожелели и више ентузијазма и тражења „нечега изнад“ приказаног. А ако бисте се сложили с понуђеним, онда бисте прихватили и нешто „старомодније“, вероватно, по многима и једно аутентичније схватање Бетовенове музике, тако бечке, и не превише мењане током времена које је за нама.
Predstava po motivima slikovnice "Pričam ti priču" biće premijerno izvedena 15. decembra. Malo pozorište "Duško Radović" najavljuje premijeru predstave u režiji Tatjane Stanković, po motivima slikovnice Maje Rijavec.
U predstavi igraju Jelena Ilić, Aleksandra Anđelković, Čarni Đerić, Tatjana Stanković i Bojan Lazarov. Kostim, lutke i dizajn potpisuje Maja Studen Petrović, muziku Igor Gostuški, a scenski pokret Danica Arapović.
Dete je glavni junak priče, koji raste, upoznaje prijatelje, ali sa novim likovima pojavljuju se i problemi i neprijatelji. Dolazi i ljubav, a priče su sve isprepletanije. Priča odlazi u nebo, gde joj nije kraj, jer tačka koja bi trebalo da bude na kraju priče beži i neuhvatljiva je...
Predstava je namenjena deci starijoj od pet godina.
Uručenjem nagrada večeras će u Dvorani kulturnog centra Beograda (DKC) svečano biti završen 16. Festival autorskog filma, na kojem je od 29. novembra u takmičarskom programu učestvovalo 14 ostvarenja iz celog sveta. Odluke nekoliko žirija biće saopštene u toku dana.
Zvanični festivalski žiri, čiji su članovi reditelji Zvonimir Jurić (Hrvatska) i Vladimir Perišić (Srbija) i islandski glumac i video umetnik Tomas Lemarki, dodeliće Gran pri "Aleksandar Saša Petrović" i nagradu za najboljeg mladog reditelja (do 35 godina).
Nagradu "Aleksandar Petković" za najboljeg direktora fotografije dodeliće Udruženje snimatelja Srbije. Najbolje filmove na 16. FAF-u proglasiće i dva domaća udruženja filmskih novinara i kritičara (FIPRESCI).
Danas će u DKC-u biti prikazani filmovi "Poezija" Li Čang Donga (Južna Koreja), "Aurora" Kristija Puija (Rumunija), "Ujak Bunmi" Apičatponga Verasethakula (Tajland) i "Na turneji" Metjua Almarika (Francuska), a na samom kraju, od 22,30, biće repriziran pobednički film.
U Velikoj sali Pozorišta mladih večeras je premijera komedije "Ljubav" po tekstu Mjureja Šizgala, a u režiji Nemanje Petronija. Reč je o komediji koja tematizuje ljubav, kao i granične pojavi između ljubavi i mržnje, braka i razvoda, prijateljstva i neprijateljstva.... životu, idealima i njihovim suprotnostima. U vremenu bahate površnosti, gluve brzine, relativizuje se ljubav zbog straha od patnje i gubitka. Da li je to život? U predstavi igraju Marina Cinkocki, Saša Stojković i Nebojša Savić. Početak je u 20h.
Представа "Ујеж" Бранислава Нушића, у режији Радослава Миленковића, премијерно ће бити изведена сутра на сцени "Пера Добриновић" Српског народног позоришта. Овај комад нашег познатог комедиографа, последњи пут постављен на сцену СНП-а 1974. године у режији Дејана Мијача, иначе је ређе игран што, по речима управника овог театра Александра Милосављевића, није чудно с обзиром да се сматра да "Ујеж" не спада у Нушићеве боље комаде, односно комедије. Но, упркос неким драматуршким слабостима, овај комад је одабран с добрим разлогом, како је навео Александар Милосављевић јер је Радослав Миленковић понудио одличан концепт.
И у овом комаду је присутно све о чему Нушић пише на свој особени начин, о нашем менталитету, о Београду између два рата, као и увиду у људскост, како примећује редитељ ове представе, и мада се обично сматра да се бави феминизмом, односно антифеминизмом, а заправо се бави глупошћу која може да буде и мушка, једнако као и женска.
- "Ујеж" описује средину у којој јавни рад, односно његова симулација, има за последицу уништавање породице. У овом комаду, сви који се баве тиме, упадају у замку сујете, таштине и глупости, док им се животи руше. Притом, немају користи од тог рада, ни каријеру, нити паре, већ само глупу сујету. Та замисао бављења кобајаги јавним радом, и то изопачење једне добре идеје, за мене је било најважније у овом комаду - напомиње Радослав Миленковић. Назив овог комада иначе представља скраћеницу за Удружење југословенских еманципованих жена, које се састаје у салону госпође Лазић (Гордана Јошић-Гајин), мајке троје деце и супруге професора Лазића (Драгомир Пешић). Комад говори о овим активисткињама и њиховим намерама, док у исто време запостављају своју децу, а породица госпође Лазић пролази кроз многе тешкоће.
Комад је адаптиран, утолико што је, по речима Радослава Миленковића који га је адаптирао са Барбаром Хорват, текст значајно скраћен, односно штрихован, а уз то је и сведен на два уместо три чина.
Представа је рађена као комедија, али на крају ће публика имати чему да се замисли, наводи Миленковић додајући да је крај овог комада трагичан, јер судбина све троје Лазићеве деце није нимало завидна, мада заправо на крају не долази ни до какве катарзе.
- Тај крах породице на крају би требало да доведе до катарзе, али ње напросто нема. Све се наставља у лудилу жене, која након свега што се издешавало у њеној породици, одлази на седницу, и упркос свему наставља да се бави јавним радом - помиње редитељ Миленковић.
