- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 39.015
Svet je suviše mali da ga ne obiđem „ladom"
25. 07. 2010 PRESS
Svet je suviše mali da ga ne obiđem „ladom"
Najveći srpski avanturista Viktor Lazić posle gotovo godinu i po dana neverovatnih pustolovina u kojima je prokrstario kroz 32 države i tri kontinenta sumira utiske u Beogradu i sprema se za - novo putovanje!
Kada sada pogledam na kartu sveta i vidim liniju mog puta, sve mi se čini kao nedosanjan san. Krivudavi putevi šarene se na mapi kao dečji crtež. Mnoge od tih staza sam ja stvarao prolazeći prvi put kolima preko prostranih ravnica šljunka, peska i stepe. Da li zaista jedan čovek može da prođe sve to i da ostane čitav? Da li je moguće da sam taj čovek baš ja? Moj zaštitni znak „lada" dogegala se poluraspadnuta do Beograda. Visi sa nje sve živo. Čuju se krici i kojekakvi vampirski zvuci pod haubom, zujanje i lupanje nalik zvukovima prastarih sibirskih duhova i vukova. Saznajna putovanja, kako ih zovem, za glavni cilj imaju upoznavanje novih predela, ljudi i čudesa. Svet je suviše mali da ga ne obiđem „ladom"! Niva - najbolji hotel. Svaki točak po jedna zvezdica.
Putujem uvek sam, bez ekipe, bez velikih priprema, bez ikakve logistike. Neće grom u koprive, niti će u ludaka.
Viktor Lazić
... kad je stigao u Rusiju još je bio buca...
Krenuo sam sa Kosova. Ne mora čovek uopšte daleko da ide da bi upao u govna. Vodio sam grupu Amerikanaca da im kao turistički vodič predstavim jug Srbije i da simbolično sa Gazimestana počnem svoj put. Kada je moja „lada" preživela Prištinu i Šar-planinu, preživeće i ostale gudure sveta. Mada već je u Hrvatskoj počela da se kvari, te su mi na autoputu, valjda od prevelike brzine od 140 na sat, otpali brisači.
U Sloveniji sam prešao dve hiljade kilometara u krug - ko bi rekao da ima toliko puta u celoj toj šarmantnoj državici! Gotovo svako selo sam obišao zajedno sa rođacima koji tu žive, a zatim nastavio putem Italije i Austrije.
Posle austrijskih zamkova i očijukanja sa šarmantnim Čehinjama stigao sam i do muzeja seksa u Pragu. Vibratori i razne sprave za uživanje i mučenje dali su novo značenje reči muzej. Najzanimljiviji eksponat svakako je bio - pojas nevinosti za muškarce! Ogromni metalni kavez...
Truckanje poljskim magistralnim putevima razbucalo je moju viziju Evropske unije kao razvijenog sveta sa dobrom infrastrukturom. Jedva se dogegah do Varšave. To je grad sravnjen sa zemljom pa izgrađen na ostacima logora smrti. Podsetio me je na patnje mnogih naroda.
... a onda je do prodavnice vozio 723 km...
Odmah do Poljske, u sred Evrope uletoh u Kalningrad, malenu enklavu Rusije, nekada centar moćne Pruske. Mahnuo sam ruskoj baltičkoj floti i nastavio baltičkim zemljama - Litvanijom, Letonijom i Estonijom. Pomolio sam se na brdu 10.000 litvanskih krstova, prošetao u krug oko geografskog centra Evrope, uživao u starinskim ulicama jednog od najstarijih univerziteta u Evropi u mestu Turku i uprtio „ladu" na trajekt.
Začas sam se našao u Finskoj, obišao švedska ostrva Oland pod upravom Finske i pojurio ka Arktiku. Na samoj liniji arktičkog kruga sreo sam Deda Mraza! On tu živi oduvek sa svojim patuljcima i irvasima. Prijatan čikica, sa bradom podseća na osedelog Dražu. Lepo smo se raspričali. Pokazao mi je mehanizam kojim navodno zaustavlja vreme u ponoć Nove godine, kako bi stigao da svima raznese poklone. Rudolfa mu umalo nisam ubio kad mi je iznenada iskočio na putu, a bogme i Deda Mraz umalo da završi kao Draža, kada mi je tražio 25 evra za fotografisanje.
Put me je dalje odveo u severnu Švedsku čiji pejzaž neverovatno podseća na mesečev. Obišao sam nekoliko rudnika i crkava u kojima su sveštenici većim delom žene. U Norveškoj me je usred leta dočekao sneg. Stigao sam do najsevernije tačke evropskog kontinenta, pa sam dalje ka severnom polu nastavio avionom. Preko Medveđeg ostrva stigao sam na Svalbard, na upoznavanje sa belim medvedima, rudarima i drugim arktičkim vrstama životinja i ljudi. Dok sam sa puškom iz daleka posmatrao ljupke i znatiželjne, ali ogromne mece sa oštrim kandžama, usred jula, natrpan zimskom odećom, cvokotao sam od hladnoće. Reših da se vratim toplom domu, mojoj „ladi", i da sa njom nastavim u toplije krajeve, na krajnji sever Rusije.
Idealna žena
... i pronašao Milevu, idealnu ženu za put...
Rusija nije zemlja, već kontinent! Ako ne i planeta za sebe... Njene pokrajine veće su od mnogih država, njene reke duže su od mnogih kontinenata. Nigde se pogled ne može tako daleko pustiti ni tako lako zagubiti. Nigde čoveka ne može tako lako ošamutiti dobrodušnost ljudi, veličanstveni muzeji, beskrajan prostor i prirodni intelekt, ali i ludačka birokratija, grubost i votka!
U Murmanskoj oblasti sam obišao prastare manastire pretvorene u zatvore i pivare. Mesta gde ribari poštuju ribu kao božanska bića i gde se drago kamenje skuplja po zemlji kao što se beru ljubičice. Prijatelji su me uveli u raspadnute rudnike, posetio sam gradove koji deluju kao da su upravo preživeli pad atomske bombe. „Lada" se kvarila tu i tamo, ali nema toga što ruske ruke na „ladi" ne mogu začas da poprave. Prihvatali su me kao brata Slovena i brata Srbina i pozivali na konake. Zavoleo sam tu zemlju ludu kao struja, ali isto toliko snažnu, neobičnu i značajnu.
U Uljanovsku sam se upoznao sa V. I. Lenjinom, detetom Nemice i Mongola. Obišao sam njegovih sedam kuća i ogromno imanje na kome su radili kmetovi. Obišao sam i zatvor u kome je živeo shodno svom statusu, kao plemić. Kada je opljačkan dvorac u Sankt Peterburgu, revolucionari komunisti nisu želeli ništa da zadrže za sebe, sve su predali partiji. Verovali su da im silno blago ne treba jer će ionako u novom sistemu svi imati ve-ce šolje od zlata. Valjda su videli da ih Lenjin već ima, pa ih je to povuklo.
U Republici Mariji El kada me je prijatelj, veteran avganistanskog rata, ugledao, vikao je na sav glas, pozivajući komšije da dođu da me vide: „Došao živ Srbin na 'ladi', iz Srbije!"
U Udmurtskoj republici obišao sam rodno mesto Kalašnjikova. U muzeju okrutnog Molotova koji je sa Hitlerom tajno dogovarao koješta i drmao iz senke SSSR-om pedesetak godina, prijatna starija gospođa dozvolila mi je da noćim u njegovoj sobi. Odjednom, našao sam se u Molotvljevom bračnom krevetu! Srećom, bio sam u ženskom društvu, te iskoristio priliku da pokažemo Molotovu šta vredi više od sve visoke, niske i svake druge politike...
„Ladu" sam parkirao na Uralu tako da je jedan par točkova bio u Evropi, a drugi u Aziji. Užasnut prizorima muzeja zatvora gulaga ostavio sam za sobom evropski svet i pohitao u dubine sibirskih tajgi. U dubini najgušćih šuma nalazi se Grad sunca, mesto u kome živi Isus Hristos. Radi se o Sergeju Torapu, policajcu koga je božija vizija tresnula po glavi devedesetih godina. On sebe vidi kao reinkarnaciju Isusa. Otac mu je izdao zapovest da vernike povede u jedan od najnepristupačnijih predela planete, da tamo, u šumi, osnuju novi grad.
Na Bajkalu, najstarijem, najdubljem i najvećem slatkovodnom jezeru na svetu, svratio sam na kupanjac i uživanje. Dok sam vozio deca su me zasula kamenjem, pa otuda naprsla šoferšajbna. U Ulan Udeu su, iako sam u kolima držao seksi lutku Milevu da bi delovalo kao da dvoje ljudi noći unutra, ipak odlučili da me opljačkaju dok sam spavao u „ladi". Nisu uspeli, lopov se živ isprepadao kad sam mamuran počeo da lupam po prozoru vičući mu da me pusti da spavam.
Vijugavi putevi Sibira vodili su me do mnogih zabačenih naseobina i plemena. Starosedeoci ovog dela planete, sibirski indijanci (mongoloidnog porekla) i danas upražnjavaju šamanizam i animizam. Nekoliko puta su me pozvali da učestvujem u starim religijskim ritualima, ali jednom u republici Tuvi, otišli su i korak dalje. Starija šamanka za koju važi da poseduje izuzetne moći, rešila je da mi pomogne u putovanju. U punoj ratnoj opremi, sa kapom punom ptičjeg perja na glavi, počela je da me ogromnim bičem šiba po leđima - da otera sve zle duhove što dalje! Zatim me je dobro izgrebala pravom odsečenom medveđom šapom, a onda u svojoj posudi zapalila razne tajne lekovite trave. Sa tom „svetom vatrom" uputila se ka „ladi", da osvešta motor i unutrašnjost. Lekovite trave su poprilično gorele pa sam se u jednom trenutku uplašio da mi ne zapali sedišta. Posle brzog gledanja u tarot, otpratila me je uz zagonetan osmeh. Upravo tu sam prošao geografski centar Azije.
Kako se ide dalje na istok, sve je manje gradova. Saobraćajni znak na koji sam naleteo između dva grada o tome najbolje svedoči: ako se skrene levo do grada ima 1.200 kilometara, a ako se skrene desno, samo 800 km. U selu Antonovka, pred prvi sibirski sneg ostavio sam „ladu" u dvorištu babe i dede mog prijatelja. Uputio sam se na jug, avionom, ka Južnoj Koreji. Tu me je čekala vredna Korejka koja me je odmah odvela u hram penisa, da se zahvalimo duhovima i bogovima svih religija za to „sveto čudo" koje nam je podareno.
Na Filipine sam stigao svega nekoliko sati pre razornog tajfuna. Kada sam izašao iz skloništa ulice su izgledale kao posle ratnog stanja. Pa ipak, lepota filipinskih plaža i uvek nasmejani Filipinci koji sve u životu prihvataju sa optimizmom i opuštenošću, učinili su da mi i ova ostrva ostanu u lepom sećanju. Posle posete pobunjenicima provincije Mindanao, shvatio sam da treba da budem zahvalan što sam prošao znatno bolje od Magelana, koga je, kao prvog zapadnog turistu u ovim predelima, vođa meštana i verovatno turistički vodič, Lapu Lapu, zauvek lišio ljubavi prema putovanjima.
U Indoneziji me je čekao susret sa starim prijateljima - gusarom Blekom i njegovom družinom. Upoznali smo se pre nekoliko godina u jednom kafiću sklepanom od gvozdenih ploča i bambusovih šipki. Prijateljstvo se rodilo kroz razgovore o ženama, životi i piću. Gusaranjem se bavi da preživi i obezbedi hranu za decu. U napade odlazi kada ponestane namirnica u kući, kao u prodavnicu, kako i naziva svoje akcije. Odveo me je u svoje tajno skrovište i pokazao veštine koje mu obezbeđuju pirinač na stolu. Bilo je lepo ponovo videti starog druga. Ponudio mi je da mi uradi kvalitetniji pasoš od ovog srpskog, da se manje mučim pri prelazima granica.... da bi ga zbog ove slike dobio batine...
... da bi ga zbog ove slike dobio batine...
Java, Bali, Lombok, Sumbava, Komodo, Rinka, Flores, Timor... tek neka od 18.000 indonežanskih ostrva koja su me očarala, razbacana po moru kao zvezde po univerzumu. Na Komodu sam se družio sa najvećim gušterima na svetu, veličine krokodila, dok sam na Floresu morao da preskačem ograde i obijam brave ne bih li video stanište malih ljudi. Naime, najverovatnije je klima ili ko zna kakva igra sudbine na ovim ostrvima uvećala gmizavce a smanjila sisare. U pećinama ovih ostrva pronađeni su ostaci iznenađujuće malih ljudi i slonova, jedva viših od metra (među gušterima od preko tri metra!)
Na Istočnom Timoru našao sam se oči u oči sa kraljem plemena zagubljenog u džungli. Primio me je bratski, i, shodno svojoj religiji, turnuo u usta nekoliko opijata koji zube boje u crno a usne u jarko crveno. Da bi došao do njega morao sam da preplivam reku, pa sam ovde zaradio žestoke rane po nogama. Usred kišne sezone ostao sam i bez para, pa je spavanje na otvorenom bio pravi košmar. Gladovanje je učinilo svoje, te kada sam konačno stao na vagu ispostavilo se da sam 22 kilograma lakši nego kad sam krenuo!
Viktor Lazić
... sa gusarima je krenuo po hranu...
Među australijske krokodile i muve uleteo sam u Darvinu i nacionalnom parku Kakadu. Preko 200 krokodila gledalo me je mrko dok sam malim čamcem plovio Rekom aligatora (čovek koji joj je dao ime mislio je da su u njoj aligatori). Dalje me je put vodio do Zapadne Australije i Perta. Tu sam kupio 18 godina staru „tojotu kamari". Odmah se pokvarila, pa sam je desetak dana popravljao. Krenuo sam da obiđem pustinju severno od Perta. Kenguri su izletali na put kao pomahnitali roj komaraca. Jednog jadnička sam tu pregazio. Lokalni šerif me je tešio rečima: „Nisi vozio u Australiji, ako nisi ubio kengura!"
Svratio sam do kvazidržave, u stvari farme „Hut river" koju je za nezavisnu od Australije još sedamdesetih godina proglasio njen vlasnik. Sa svojim ovcama i kravama objavio je Australiji i rat, koji je navodno dobio. Imao sam čast da ga upoznam i ispregovaram svečano obećanje da njegova farma-država nikad neće priznati Kosovo.
Jednog dana dok sam spokojno fotografisao plaže koje bi se slobodno mogle naći u Edemskom vrtu, iznenada me je napao ogroman istetovirani bodi-bilder! Optužio me je da sam fotografisao baš njegovu decu i da sam pedofil. Nikakva objašnjavanja nisu pomogla, oteo mi je fotoaparat i bacio ga u more! Jedva sam se izvukao iz njegovih kandži, otresao glavu kao posle žestokog mamurluka i dao gas na istok.
Na putevima australijskih pustinja, žbunjastog rastinja i šuma zgazio sam više životinja nego što ima u beogradskom zoološkom vrtu. Zmijetine, vrlo raznovrstan spektar buba i guštera, krokodili i sve vrste ptica, lepile su se za „tojotu" kao da je prirodni magnet. Muva je bilo toliko da nisam smeo da otvorim usta a bogme ni oči u potpunosti. Na kraju sam oko glave nosio zaštitnu mrežu nalik onoj za pčele svaki put kad izađem iz kola. Tu je bila i najduža deonica pravog puta koju sam ikad video - 146,6 kilometara stoprocentno pravog asfalta. Više puta sam se setio reči mog prijatelja u Pertu, inače Srbina: „Ma, i ja bih krenuo u obilazak centralne Australije, ali samo ako uz mene idu dva telohranitelja i da mi je pri ruci uvek bar jedna puška." U januaru, dok se kazaljka termometra nalazila na plus 49 u hladu, naleteo sam, u sred pustinje, na podzemnu srpsku crkvu! Obišao sam svetinju ukopanu u stenu. Na istoku Australije upoznao sam se sa Meri Popins - obišao njeno rodno mesto i zgradu u kojoj ju je njen pisac stvorio (koja je inače trenutno butik dodnjeg veša).
U Kambodži me je užasnula osnovna škola pretvorena u zatvor Crvenih Kmera u kojoj su deca podučavana kako da se iživljavaju nad „neprijateljima revolucije i naroda". Prijateljstvo sa vodičem odvelo me je do severozapadnih džungli ove napaćene zemlje, groba Pola Pota, ruševina njegove kuće-bunkera i njegovog carstva. U ovim džunglama seljaci i dalje na rad u polje na ramenu pored grabulja ponesu i minobacač, za svaki slučaj. Meni su pružili napunjen mitraljež. Uz smešak sam odbio da pucam ali ne i da se slikam. Zatim sam se uputio ka najlepšim hramovima na svetu, zaraslim u džungle Indokine, simbolu kmerske civilizacije, Angkor wat-u. Vekovi su naterali drveće da se svoje korenje pusti među zidinama hramova, da ga zagrli i obgrli sa svih strana. Čitave kule i ogromna Budina lica utkana su u korenje gigantskog drveća ili u njegove krošnje. Ponegde je priroda priljubljena uz rad ljudskih ruku u takvom veličanstvu da dah zastaje i postaje jasno da se pojedinim mestima na planeti čovek uvek mora i treba da vraća.
Laos, zemlju milion slonova, većim delom sam prešao na leđima - slona. Ređali su se stari hramovi i prestonice, putevi džungle i stravični tragovi vijetnamskog rata. Preko planinskih venaca prešao sam u severni Vijetnam. Kolonijalna francuska arhitektura sačekala me je toplo u Hanoju kao i božanske plaže bezbrojnih vijetnamskih ostrva koja sam obilazio. Kroz mesta velikih borbi vodič mi je bio Vijetnamac koji se borio na strani Amerike i ponosan je zbog toga! To i mnoštvo američkih turista koji su preplavili Vijetnam svakako su najjači uticaj koji sam poneo odavde.
Već je stiglo proleće i rešio sam da krenem nazad u zagrljaj „ladi". U Pekingu sam se još jedanput prošetao Zabranjenim gradom. Sakupio sam nešto materijala za moj doktorat iz kineskog prava, pozdravio kineske prijatelje i još jedanput se duboko poklonio pred nacijom koja je i pre više hiljada godina bila kadra da angažuje milion ljudi za izgradnju velikih čuda civilizacije.
Viktorov hotel s nula zvezdica
U „ladi" je imao 308 noćenja bez doručka
U Vladivostoku su me pozvali da na Konferenciji iz međunarodnog prava održim predavanje o Kosmetu, što sam sa zadovoljstvom učinio. Zatim sam pojurio ka ladi koja je i u sred proleća bila još uvek zakovana u sneg i led. Na veliko iznenađenje, iako akumulator nisam vadio, upalila je iz trećeg puta! Trebalo je više od dva sata da joj točkove odlepimo od tla, zacementirane ledom kao super lepkom. Posle još obilazaka sibirskih plemena, posle još druženja sa toplim ruskim dušama i još toplijim telima Ruskinja, polako sam se kretao nazad na zapad.a
„Veliki put Viktora Lazića" uskoro na svim kioscima
Sve ovo je samo početak. Jedan deo velikog putovanja, koje treba da obuhvati sve kontinente i većinu država sveta.
Uskoro će u izdanju Pressa izaći knjiga o ovom delu mojih putešestvija. Čitajte je i uživajte i vi u mojim avanturama! Na mene čekaju plemena Afrike, džungle Amerike, lednici Antarktika... Kako je Gete govorio: „Neka pokuša neko isto to, samo neka pazi da ne slomi vrat". A ja, kada ga nisam slomio do sad, valjda neću ni ubuduće.
Blatnjavi putevi uskoro su nestali. Mongolska stepa progutala je sve. Umesto puta sada sam pratio telefonske kablove. Cela Mongolija jedva da ima nekoliko pravih mostova, pa sam sa „ladom" morao da uđem i izađem iz petnaestak rečnih tokova! Prelazak svakih stotinak kilometara trajao je po pola dana. Redovno sam izlazio iz auta da prvo prepešačim reke, da ispitam, baš kao i u narodnoj pesmi, „gde su gazi na toj vodi hladnoj, da se moja lada ne udavi". „Nivi" umalo da nije stao motor nekoliko puta, a meni srce.
A u sred pustinje Gobi, na jednom od najgorih mesta na svetu gde može da se pokvari auto, „lada" je stala. Muku sam mučio hoćemo li preživeti tu pustinju. Čitave porodice Mongola priskočile su nam u pomoć, dvadesetak mongolskih glava zavirivalo je pod haubu dok na kraju nisu uspeli da joj povade mnoštvo delova koji joj navodno uopšte ne trebaju i da ubace neke improvizovane od šipki i kamenja. Stvari koje su visile odozdole budistički monasi su privezali svojim kaiševima, lupnuli su je sa strane nekoliko puta kao što se lupa starinski televizor i lada je opet upalila...
U Kazakstanu sam stigao do Astane, novog glavnog grada izgrađenog od nule sa zgradama u obliku piramida, ogledala i svemirskih stanica. Kroz močvaru posmatrajući ljubičaste flamingose stigao sam do Bajkanura, najstarijeg i najvećeg kosmodruma na svetu. Odatle je Gagarin krenuo u kosmos kao i Lajka. Možda jednog dana krenem i ja? Sa ili bez „lade", ne pravim pitanje. Samo znam - uskoro nastavljam dalje...
Viktor Lazić
25. 07. 2010 PRESS
Svet je suviše mali da ga ne obiđem „ladom"
Najveći srpski avanturista Viktor Lazić posle gotovo godinu i po dana neverovatnih pustolovina u kojima je prokrstario kroz 32 države i tri kontinenta sumira utiske u Beogradu i sprema se za - novo putovanje!
Kada sada pogledam na kartu sveta i vidim liniju mog puta, sve mi se čini kao nedosanjan san. Krivudavi putevi šarene se na mapi kao dečji crtež. Mnoge od tih staza sam ja stvarao prolazeći prvi put kolima preko prostranih ravnica šljunka, peska i stepe. Da li zaista jedan čovek može da prođe sve to i da ostane čitav? Da li je moguće da sam taj čovek baš ja? Moj zaštitni znak „lada" dogegala se poluraspadnuta do Beograda. Visi sa nje sve živo. Čuju se krici i kojekakvi vampirski zvuci pod haubom, zujanje i lupanje nalik zvukovima prastarih sibirskih duhova i vukova. Saznajna putovanja, kako ih zovem, za glavni cilj imaju upoznavanje novih predela, ljudi i čudesa. Svet je suviše mali da ga ne obiđem „ladom"! Niva - najbolji hotel. Svaki točak po jedna zvezdica.
Putujem uvek sam, bez ekipe, bez velikih priprema, bez ikakve logistike. Neće grom u koprive, niti će u ludaka.
Viktor Lazić
... kad je stigao u Rusiju još je bio buca...
Krenuo sam sa Kosova. Ne mora čovek uopšte daleko da ide da bi upao u govna. Vodio sam grupu Amerikanaca da im kao turistički vodič predstavim jug Srbije i da simbolično sa Gazimestana počnem svoj put. Kada je moja „lada" preživela Prištinu i Šar-planinu, preživeće i ostale gudure sveta. Mada već je u Hrvatskoj počela da se kvari, te su mi na autoputu, valjda od prevelike brzine od 140 na sat, otpali brisači.
U Sloveniji sam prešao dve hiljade kilometara u krug - ko bi rekao da ima toliko puta u celoj toj šarmantnoj državici! Gotovo svako selo sam obišao zajedno sa rođacima koji tu žive, a zatim nastavio putem Italije i Austrije.
Posle austrijskih zamkova i očijukanja sa šarmantnim Čehinjama stigao sam i do muzeja seksa u Pragu. Vibratori i razne sprave za uživanje i mučenje dali su novo značenje reči muzej. Najzanimljiviji eksponat svakako je bio - pojas nevinosti za muškarce! Ogromni metalni kavez...
Truckanje poljskim magistralnim putevima razbucalo je moju viziju Evropske unije kao razvijenog sveta sa dobrom infrastrukturom. Jedva se dogegah do Varšave. To je grad sravnjen sa zemljom pa izgrađen na ostacima logora smrti. Podsetio me je na patnje mnogih naroda.
... a onda je do prodavnice vozio 723 km...
Odmah do Poljske, u sred Evrope uletoh u Kalningrad, malenu enklavu Rusije, nekada centar moćne Pruske. Mahnuo sam ruskoj baltičkoj floti i nastavio baltičkim zemljama - Litvanijom, Letonijom i Estonijom. Pomolio sam se na brdu 10.000 litvanskih krstova, prošetao u krug oko geografskog centra Evrope, uživao u starinskim ulicama jednog od najstarijih univerziteta u Evropi u mestu Turku i uprtio „ladu" na trajekt.
Začas sam se našao u Finskoj, obišao švedska ostrva Oland pod upravom Finske i pojurio ka Arktiku. Na samoj liniji arktičkog kruga sreo sam Deda Mraza! On tu živi oduvek sa svojim patuljcima i irvasima. Prijatan čikica, sa bradom podseća na osedelog Dražu. Lepo smo se raspričali. Pokazao mi je mehanizam kojim navodno zaustavlja vreme u ponoć Nove godine, kako bi stigao da svima raznese poklone. Rudolfa mu umalo nisam ubio kad mi je iznenada iskočio na putu, a bogme i Deda Mraz umalo da završi kao Draža, kada mi je tražio 25 evra za fotografisanje.
Put me je dalje odveo u severnu Švedsku čiji pejzaž neverovatno podseća na mesečev. Obišao sam nekoliko rudnika i crkava u kojima su sveštenici većim delom žene. U Norveškoj me je usred leta dočekao sneg. Stigao sam do najsevernije tačke evropskog kontinenta, pa sam dalje ka severnom polu nastavio avionom. Preko Medveđeg ostrva stigao sam na Svalbard, na upoznavanje sa belim medvedima, rudarima i drugim arktičkim vrstama životinja i ljudi. Dok sam sa puškom iz daleka posmatrao ljupke i znatiželjne, ali ogromne mece sa oštrim kandžama, usred jula, natrpan zimskom odećom, cvokotao sam od hladnoće. Reših da se vratim toplom domu, mojoj „ladi", i da sa njom nastavim u toplije krajeve, na krajnji sever Rusije.
Idealna žena
... i pronašao Milevu, idealnu ženu za put...
Rusija nije zemlja, već kontinent! Ako ne i planeta za sebe... Njene pokrajine veće su od mnogih država, njene reke duže su od mnogih kontinenata. Nigde se pogled ne može tako daleko pustiti ni tako lako zagubiti. Nigde čoveka ne može tako lako ošamutiti dobrodušnost ljudi, veličanstveni muzeji, beskrajan prostor i prirodni intelekt, ali i ludačka birokratija, grubost i votka!
U Murmanskoj oblasti sam obišao prastare manastire pretvorene u zatvore i pivare. Mesta gde ribari poštuju ribu kao božanska bića i gde se drago kamenje skuplja po zemlji kao što se beru ljubičice. Prijatelji su me uveli u raspadnute rudnike, posetio sam gradove koji deluju kao da su upravo preživeli pad atomske bombe. „Lada" se kvarila tu i tamo, ali nema toga što ruske ruke na „ladi" ne mogu začas da poprave. Prihvatali su me kao brata Slovena i brata Srbina i pozivali na konake. Zavoleo sam tu zemlju ludu kao struja, ali isto toliko snažnu, neobičnu i značajnu.
U Uljanovsku sam se upoznao sa V. I. Lenjinom, detetom Nemice i Mongola. Obišao sam njegovih sedam kuća i ogromno imanje na kome su radili kmetovi. Obišao sam i zatvor u kome je živeo shodno svom statusu, kao plemić. Kada je opljačkan dvorac u Sankt Peterburgu, revolucionari komunisti nisu želeli ništa da zadrže za sebe, sve su predali partiji. Verovali su da im silno blago ne treba jer će ionako u novom sistemu svi imati ve-ce šolje od zlata. Valjda su videli da ih Lenjin već ima, pa ih je to povuklo.
U Republici Mariji El kada me je prijatelj, veteran avganistanskog rata, ugledao, vikao je na sav glas, pozivajući komšije da dođu da me vide: „Došao živ Srbin na 'ladi', iz Srbije!"
U Udmurtskoj republici obišao sam rodno mesto Kalašnjikova. U muzeju okrutnog Molotova koji je sa Hitlerom tajno dogovarao koješta i drmao iz senke SSSR-om pedesetak godina, prijatna starija gospođa dozvolila mi je da noćim u njegovoj sobi. Odjednom, našao sam se u Molotvljevom bračnom krevetu! Srećom, bio sam u ženskom društvu, te iskoristio priliku da pokažemo Molotovu šta vredi više od sve visoke, niske i svake druge politike...
„Ladu" sam parkirao na Uralu tako da je jedan par točkova bio u Evropi, a drugi u Aziji. Užasnut prizorima muzeja zatvora gulaga ostavio sam za sobom evropski svet i pohitao u dubine sibirskih tajgi. U dubini najgušćih šuma nalazi se Grad sunca, mesto u kome živi Isus Hristos. Radi se o Sergeju Torapu, policajcu koga je božija vizija tresnula po glavi devedesetih godina. On sebe vidi kao reinkarnaciju Isusa. Otac mu je izdao zapovest da vernike povede u jedan od najnepristupačnijih predela planete, da tamo, u šumi, osnuju novi grad.
Na Bajkalu, najstarijem, najdubljem i najvećem slatkovodnom jezeru na svetu, svratio sam na kupanjac i uživanje. Dok sam vozio deca su me zasula kamenjem, pa otuda naprsla šoferšajbna. U Ulan Udeu su, iako sam u kolima držao seksi lutku Milevu da bi delovalo kao da dvoje ljudi noći unutra, ipak odlučili da me opljačkaju dok sam spavao u „ladi". Nisu uspeli, lopov se živ isprepadao kad sam mamuran počeo da lupam po prozoru vičući mu da me pusti da spavam.
Vijugavi putevi Sibira vodili su me do mnogih zabačenih naseobina i plemena. Starosedeoci ovog dela planete, sibirski indijanci (mongoloidnog porekla) i danas upražnjavaju šamanizam i animizam. Nekoliko puta su me pozvali da učestvujem u starim religijskim ritualima, ali jednom u republici Tuvi, otišli su i korak dalje. Starija šamanka za koju važi da poseduje izuzetne moći, rešila je da mi pomogne u putovanju. U punoj ratnoj opremi, sa kapom punom ptičjeg perja na glavi, počela je da me ogromnim bičem šiba po leđima - da otera sve zle duhove što dalje! Zatim me je dobro izgrebala pravom odsečenom medveđom šapom, a onda u svojoj posudi zapalila razne tajne lekovite trave. Sa tom „svetom vatrom" uputila se ka „ladi", da osvešta motor i unutrašnjost. Lekovite trave su poprilično gorele pa sam se u jednom trenutku uplašio da mi ne zapali sedišta. Posle brzog gledanja u tarot, otpratila me je uz zagonetan osmeh. Upravo tu sam prošao geografski centar Azije.
Kako se ide dalje na istok, sve je manje gradova. Saobraćajni znak na koji sam naleteo između dva grada o tome najbolje svedoči: ako se skrene levo do grada ima 1.200 kilometara, a ako se skrene desno, samo 800 km. U selu Antonovka, pred prvi sibirski sneg ostavio sam „ladu" u dvorištu babe i dede mog prijatelja. Uputio sam se na jug, avionom, ka Južnoj Koreji. Tu me je čekala vredna Korejka koja me je odmah odvela u hram penisa, da se zahvalimo duhovima i bogovima svih religija za to „sveto čudo" koje nam je podareno.
Na Filipine sam stigao svega nekoliko sati pre razornog tajfuna. Kada sam izašao iz skloništa ulice su izgledale kao posle ratnog stanja. Pa ipak, lepota filipinskih plaža i uvek nasmejani Filipinci koji sve u životu prihvataju sa optimizmom i opuštenošću, učinili su da mi i ova ostrva ostanu u lepom sećanju. Posle posete pobunjenicima provincije Mindanao, shvatio sam da treba da budem zahvalan što sam prošao znatno bolje od Magelana, koga je, kao prvog zapadnog turistu u ovim predelima, vođa meštana i verovatno turistički vodič, Lapu Lapu, zauvek lišio ljubavi prema putovanjima.
U Indoneziji me je čekao susret sa starim prijateljima - gusarom Blekom i njegovom družinom. Upoznali smo se pre nekoliko godina u jednom kafiću sklepanom od gvozdenih ploča i bambusovih šipki. Prijateljstvo se rodilo kroz razgovore o ženama, životi i piću. Gusaranjem se bavi da preživi i obezbedi hranu za decu. U napade odlazi kada ponestane namirnica u kući, kao u prodavnicu, kako i naziva svoje akcije. Odveo me je u svoje tajno skrovište i pokazao veštine koje mu obezbeđuju pirinač na stolu. Bilo je lepo ponovo videti starog druga. Ponudio mi je da mi uradi kvalitetniji pasoš od ovog srpskog, da se manje mučim pri prelazima granica.... da bi ga zbog ove slike dobio batine...
... da bi ga zbog ove slike dobio batine...
Java, Bali, Lombok, Sumbava, Komodo, Rinka, Flores, Timor... tek neka od 18.000 indonežanskih ostrva koja su me očarala, razbacana po moru kao zvezde po univerzumu. Na Komodu sam se družio sa najvećim gušterima na svetu, veličine krokodila, dok sam na Floresu morao da preskačem ograde i obijam brave ne bih li video stanište malih ljudi. Naime, najverovatnije je klima ili ko zna kakva igra sudbine na ovim ostrvima uvećala gmizavce a smanjila sisare. U pećinama ovih ostrva pronađeni su ostaci iznenađujuće malih ljudi i slonova, jedva viših od metra (među gušterima od preko tri metra!)
Na Istočnom Timoru našao sam se oči u oči sa kraljem plemena zagubljenog u džungli. Primio me je bratski, i, shodno svojoj religiji, turnuo u usta nekoliko opijata koji zube boje u crno a usne u jarko crveno. Da bi došao do njega morao sam da preplivam reku, pa sam ovde zaradio žestoke rane po nogama. Usred kišne sezone ostao sam i bez para, pa je spavanje na otvorenom bio pravi košmar. Gladovanje je učinilo svoje, te kada sam konačno stao na vagu ispostavilo se da sam 22 kilograma lakši nego kad sam krenuo!
Viktor Lazić
... sa gusarima je krenuo po hranu...
Među australijske krokodile i muve uleteo sam u Darvinu i nacionalnom parku Kakadu. Preko 200 krokodila gledalo me je mrko dok sam malim čamcem plovio Rekom aligatora (čovek koji joj je dao ime mislio je da su u njoj aligatori). Dalje me je put vodio do Zapadne Australije i Perta. Tu sam kupio 18 godina staru „tojotu kamari". Odmah se pokvarila, pa sam je desetak dana popravljao. Krenuo sam da obiđem pustinju severno od Perta. Kenguri su izletali na put kao pomahnitali roj komaraca. Jednog jadnička sam tu pregazio. Lokalni šerif me je tešio rečima: „Nisi vozio u Australiji, ako nisi ubio kengura!"
Svratio sam do kvazidržave, u stvari farme „Hut river" koju je za nezavisnu od Australije još sedamdesetih godina proglasio njen vlasnik. Sa svojim ovcama i kravama objavio je Australiji i rat, koji je navodno dobio. Imao sam čast da ga upoznam i ispregovaram svečano obećanje da njegova farma-država nikad neće priznati Kosovo.
Jednog dana dok sam spokojno fotografisao plaže koje bi se slobodno mogle naći u Edemskom vrtu, iznenada me je napao ogroman istetovirani bodi-bilder! Optužio me je da sam fotografisao baš njegovu decu i da sam pedofil. Nikakva objašnjavanja nisu pomogla, oteo mi je fotoaparat i bacio ga u more! Jedva sam se izvukao iz njegovih kandži, otresao glavu kao posle žestokog mamurluka i dao gas na istok.
Na putevima australijskih pustinja, žbunjastog rastinja i šuma zgazio sam više životinja nego što ima u beogradskom zoološkom vrtu. Zmijetine, vrlo raznovrstan spektar buba i guštera, krokodili i sve vrste ptica, lepile su se za „tojotu" kao da je prirodni magnet. Muva je bilo toliko da nisam smeo da otvorim usta a bogme ni oči u potpunosti. Na kraju sam oko glave nosio zaštitnu mrežu nalik onoj za pčele svaki put kad izađem iz kola. Tu je bila i najduža deonica pravog puta koju sam ikad video - 146,6 kilometara stoprocentno pravog asfalta. Više puta sam se setio reči mog prijatelja u Pertu, inače Srbina: „Ma, i ja bih krenuo u obilazak centralne Australije, ali samo ako uz mene idu dva telohranitelja i da mi je pri ruci uvek bar jedna puška." U januaru, dok se kazaljka termometra nalazila na plus 49 u hladu, naleteo sam, u sred pustinje, na podzemnu srpsku crkvu! Obišao sam svetinju ukopanu u stenu. Na istoku Australije upoznao sam se sa Meri Popins - obišao njeno rodno mesto i zgradu u kojoj ju je njen pisac stvorio (koja je inače trenutno butik dodnjeg veša).
U Kambodži me je užasnula osnovna škola pretvorena u zatvor Crvenih Kmera u kojoj su deca podučavana kako da se iživljavaju nad „neprijateljima revolucije i naroda". Prijateljstvo sa vodičem odvelo me je do severozapadnih džungli ove napaćene zemlje, groba Pola Pota, ruševina njegove kuće-bunkera i njegovog carstva. U ovim džunglama seljaci i dalje na rad u polje na ramenu pored grabulja ponesu i minobacač, za svaki slučaj. Meni su pružili napunjen mitraljež. Uz smešak sam odbio da pucam ali ne i da se slikam. Zatim sam se uputio ka najlepšim hramovima na svetu, zaraslim u džungle Indokine, simbolu kmerske civilizacije, Angkor wat-u. Vekovi su naterali drveće da se svoje korenje pusti među zidinama hramova, da ga zagrli i obgrli sa svih strana. Čitave kule i ogromna Budina lica utkana su u korenje gigantskog drveća ili u njegove krošnje. Ponegde je priroda priljubljena uz rad ljudskih ruku u takvom veličanstvu da dah zastaje i postaje jasno da se pojedinim mestima na planeti čovek uvek mora i treba da vraća.
Laos, zemlju milion slonova, većim delom sam prešao na leđima - slona. Ređali su se stari hramovi i prestonice, putevi džungle i stravični tragovi vijetnamskog rata. Preko planinskih venaca prešao sam u severni Vijetnam. Kolonijalna francuska arhitektura sačekala me je toplo u Hanoju kao i božanske plaže bezbrojnih vijetnamskih ostrva koja sam obilazio. Kroz mesta velikih borbi vodič mi je bio Vijetnamac koji se borio na strani Amerike i ponosan je zbog toga! To i mnoštvo američkih turista koji su preplavili Vijetnam svakako su najjači uticaj koji sam poneo odavde.
Već je stiglo proleće i rešio sam da krenem nazad u zagrljaj „ladi". U Pekingu sam se još jedanput prošetao Zabranjenim gradom. Sakupio sam nešto materijala za moj doktorat iz kineskog prava, pozdravio kineske prijatelje i još jedanput se duboko poklonio pred nacijom koja je i pre više hiljada godina bila kadra da angažuje milion ljudi za izgradnju velikih čuda civilizacije.
Viktorov hotel s nula zvezdica
U „ladi" je imao 308 noćenja bez doručka
U Vladivostoku su me pozvali da na Konferenciji iz međunarodnog prava održim predavanje o Kosmetu, što sam sa zadovoljstvom učinio. Zatim sam pojurio ka ladi koja je i u sred proleća bila još uvek zakovana u sneg i led. Na veliko iznenađenje, iako akumulator nisam vadio, upalila je iz trećeg puta! Trebalo je više od dva sata da joj točkove odlepimo od tla, zacementirane ledom kao super lepkom. Posle još obilazaka sibirskih plemena, posle još druženja sa toplim ruskim dušama i još toplijim telima Ruskinja, polako sam se kretao nazad na zapad.a
„Veliki put Viktora Lazića" uskoro na svim kioscima
Sve ovo je samo početak. Jedan deo velikog putovanja, koje treba da obuhvati sve kontinente i većinu država sveta.
Uskoro će u izdanju Pressa izaći knjiga o ovom delu mojih putešestvija. Čitajte je i uživajte i vi u mojim avanturama! Na mene čekaju plemena Afrike, džungle Amerike, lednici Antarktika... Kako je Gete govorio: „Neka pokuša neko isto to, samo neka pazi da ne slomi vrat". A ja, kada ga nisam slomio do sad, valjda neću ni ubuduće.
Blatnjavi putevi uskoro su nestali. Mongolska stepa progutala je sve. Umesto puta sada sam pratio telefonske kablove. Cela Mongolija jedva da ima nekoliko pravih mostova, pa sam sa „ladom" morao da uđem i izađem iz petnaestak rečnih tokova! Prelazak svakih stotinak kilometara trajao je po pola dana. Redovno sam izlazio iz auta da prvo prepešačim reke, da ispitam, baš kao i u narodnoj pesmi, „gde su gazi na toj vodi hladnoj, da se moja lada ne udavi". „Nivi" umalo da nije stao motor nekoliko puta, a meni srce.
A u sred pustinje Gobi, na jednom od najgorih mesta na svetu gde može da se pokvari auto, „lada" je stala. Muku sam mučio hoćemo li preživeti tu pustinju. Čitave porodice Mongola priskočile su nam u pomoć, dvadesetak mongolskih glava zavirivalo je pod haubu dok na kraju nisu uspeli da joj povade mnoštvo delova koji joj navodno uopšte ne trebaju i da ubace neke improvizovane od šipki i kamenja. Stvari koje su visile odozdole budistički monasi su privezali svojim kaiševima, lupnuli su je sa strane nekoliko puta kao što se lupa starinski televizor i lada je opet upalila...
U Kazakstanu sam stigao do Astane, novog glavnog grada izgrađenog od nule sa zgradama u obliku piramida, ogledala i svemirskih stanica. Kroz močvaru posmatrajući ljubičaste flamingose stigao sam do Bajkanura, najstarijeg i najvećeg kosmodruma na svetu. Odatle je Gagarin krenuo u kosmos kao i Lajka. Možda jednog dana krenem i ja? Sa ili bez „lade", ne pravim pitanje. Samo znam - uskoro nastavljam dalje...
Viktor Lazić
