Jedna od osnovnih istina hrišćanske vere jeste da se Hristos ovaplotio,stradao i na kraju vaskrsao „radi nas ljudi i radi našega spasenja“,kako kažemo u Simbolu vere.No,u čemu je zapravo značaj Hristovog stradanja i vaskrsenja,kao i kakve posledice to ima po naše postojanje-odgovor na to je veoma diskutabilan i zavisi od čoveka do čoveka.Zbog toga je potrebno da se još jednom podsetimo osnovnih načela Hristologije,onako kako su je razumeli i formulisali crkveni Oci i učitelji:
a)Nasuprot platonističkom učenju o pretpostojećoj materiji koju Bog-Demijurg oblikuje u skladu sa večnim idejama,hrišćanstvo je na samom početku nastupilo sa stavom da Bog svet stvara ni iz čega(ex nihilo).To učenje je ranohrišćansko i možemo ga sresti u delima pisaca drugog veka,poput Teofila Antiohijskog i drugih.Za hrišćanstvo, platonističko učenje o stvaranju je bilo neprihvatljivo jer je ograničavalo Boga na taj način što njegovo stvaranje zavisi od nečega drugog.Bog nije slobodan pri stvaranju sveta,jer je ograničen najpre prapostojećom materijom,a zatim i idejama.Takvog Tvorca,Teofilo(a kasnije i sv.Atanasije) uporedjuje sa umetnikom koji ništa ne stvara u apsolutnom smislu,već koji oblikuje od ranije postojeću materiju.Drugim rečima,Božije stvaranje ima strogo estetski karakter,što je sa hrišćanskog stanovišta neprihvatljivo.
b)Budući da je svet stvoren iz apsolutnog nebića,tvorevina je smrtna po svojoj prirodi.Takav zaključak naziremo još kod Teofila,da bi se on u potpunosti iskristalisao sa svetim Atanasijem.Dakle,svet ne postoji oduvek,već je postojalo vreme kada,osim Boga,nije postojalo nijedno drugo biće.Hrišćanski Oci razlikuju dve ontološke kategorije-stvoreno i nestvoreno.Tvorevina(=stvoreno) je sve ono što postoji,ali se uzrok njenom postojanju nalazi izvan nje same.Za razliku od tvorevine,Bog kao nestvoren poseduje ontološku slobodu,tj.bez ikakvih ograničenja neprestano potvrdjuje svoju želju da postoji.
c)Bog svet stvara sa jednim posebnim ciljem-da postane Crkva,tj.da živi večno u zajednici sa njim.No,taj cilj nije moguć ukoliko tvorevina(=stvoreno) ne ostvari zajednicu sa nestvorenim Bogom.Kao što rekoh,tvorevina je smrtna po svojoj prirodi.Stoga da bi stekla večno,istinsko postojanje,neophodno je da se ostvari kontakt stvorenog sa nestvorenim.U svrhu toga, Bog stvara čoveka koji budući da je psihosomatsko biće,mikrokosmos, ima mogućnost da učestvuje u oboženju tvorevine.Čovek je kruna Božijeg stvaranja,tj.kako se kaže u Svetom pismu, stvoren je po „Božijem liku“.Pritom,ta „ikona Božija“ u čoveku ne predstavlja razum koji u manjoj ili većoj meri poseduju i druga bića,već sloboda.Čovek je slobodan da prihvati ili odbije zajednicu sa Bogom.Uloga prvog čoveka,Adama,bila je da obezbedi večno postojanje,kako za sebe tako i za celokupnu tvorevinu.
d)Adamovim grehom,čovek se zajedno sa celokupnom tvorevinom našao izvan zajednice sa Bogom,zbog čega je počeo da umire.Pritom ta smrtnost nije direktna posledica greha,već smrtnosti koja se nalazi u samoj čovekovoj prirodi.Prepodobni Maksim jasno naglašava da prvi čovek Padom nije postao smrtan ,već ostao smrtan. Smrtnost se oduvek nalazila u ljudskoj prirodi,s tim što je dok se čovek nalazio u zajednici sa Bogom,ona mogla da se prevazidje i da ne postane neizbežna realnost sa kojom se suočava svaki čovek.
Padom,prvi čovek je izgubio i istinsko bogopoznanje.Nakon prekida zajednice sa Bogom čovek nije u stanju da spozna svoga Tvorca,zbog čega tvorevina postaje predmet njegovog obožavanja.Na taj način sveti Atanasije tumači pojavu mnogoboštva i idolopoklonstva.
e)Da bi se ponovo uspostavila zajednica stvorenog sa nestvorenim,Otac šalje svoga Sina koji prima na sebe ljudsku prirodu.Ovim sledom dolazimo do glavne razlike u Hristologiji svetog Atanasija i prepodobnog Maksima.Čini mi se da Atanasije prihvata načelo Avgustinove teologije prema kojem je Pad jedini uzrok Hristovog ovaploćenja.Drugim rečima,da Adam nije sagrešio,Hristos se ne bi ovaplotio niti stradao i vaskrsao.U vezi sa time,Maksim donosi veliki napredak koji se najbolje može sagledati u njegovom učenju o logosima bića.Prema njemu,logosi bića predstavljaju volju Božiju o svetu na osnovu koje stvara svet iz nebića.U skladu sa time,na pitanje: „kako Bog poznaje svet“,Maksim odgovara: „poznaje ga kao svoju volju“,tj.na osnovu Božije zamisli o sudbini stvorenog.Ta zamisao je,kako kaže, cilj koji je Bog „postavio još pre vekova“ i koji je „predzamišljen pre početka svih bića“.Dakle,do Hristovog ovaploćenja došlo bi bez obzira na Pad prvog čoveka.Plan i Božija zamisao o svetu ostala je ista i nakon Pada,samo što je izvršenje tog plana moralo da se odvija na drugačiji način.Osnov ovakvom shvatanju možemo pronaći kod apostola Pavla u poslanici Efescima,gde kaže da nas je Bog još pre stvaranja sveta, predodredio da budemo sveti i da ostvarimo usinovljenje kroz Isusa Hrista(1,4-10).
f)Hristovo ovaploćenje i ulazak u istoriju predstavlja ključni dogadjaj Božijeg promišljanja o oboženju sveta.Hristos se ovaplotio,što znači prihvatio ljudsku prirodu i postao podoban nama u svemu, sem u grehu.No,postajući čovek,on nije prestao da bude Bog,već ostaje u zajednici sa Ocem i iz tog odnosa crpi vlastito postojanje.U svome delu „O očovečenju Boga Logosa“,sveti Atanasije odbacuje mogućnost da je Bog jednostavno mogao da oprosti ljudima,jer se Pad čovekov ne sastoji prosto u prekršaju neke zapovesti,već u tome da ga je prekid zajednice sa Bogom lišio večnog postojanja.Ovde Atanasije pravi glavnu razliku u odnosu na učenje svetoga Avgustina,koji Pad posmatra isključivo kao prekršaj odredjene zapovesti,kao etički čin,dok je smrt kazna ljudima zbog tog nemoralnog dela.Nasuprot tome,Atanasije(kao i Maksim) shvata da spasenje nije etički već ontološki čin,i da ispunjavanje odredjenih zapovesti samo po sebi,ne može da daruje večno postojanje. U Hristovoj Ličnosti ostvarilo se ono što je bilo predodredjenje prvog čoveka:u njemu ponovo su sjedinjeni stvoreno i nestvoreno,čovek i Bog, i to „nesliveno,nepromenljivo,nerazdeljivo i nerazlučno“,kako je to formulisano u Halkidonskom orosu.Dakle,ljudska i Božija priroda su sjedinjene nerazdeljivo,ali tako da ne dolazi do medjusobnog slivanja.Halkidonski dogmat se služi učenjem svetih Kapadokijaca o prvenstvu ipostasi(=ličnosti) nad suštinom.Na taj način se težište pomera sa suštine na ličnost,koja postaje temelj jedinstva.Zbog toga Oci Četvrtog sabora više puta govore o jednome Hristu,naglašavajući da su dve prirode sjedinjene u jednoj Ličnosti Boga Logosa.Da bi nas oslobodio smrti,Hristos dobrovoljno strada i umire na krstu.Pritom ne strada svojom božanskom prirodom,jer bi se onda stradanje odnosilo i na Svetu Trojicu,već strada kao čovek.Značaj Hristovog bogočovečanskog dela nalazi se u tome što na krstu strada,umire,i na kraju vaskrsava-čovek.Čovečanstvo je u Hristovoj Ličnosti pobedilo smrt,jer smrt nije mogla da drži onoga koji ima istinsko postojanje,istinsko biće.Svojim vaskrsenjem,Hristos omogućava konačnu realizaciju našeg spasenja,koja će se ostvariti nakon drugog Hristovog dolaska i sveopšteg vaskrsenja mrtvih.
g)Na osnovu svega ovoga,može se zaključiti da Tajna Hristova nema za cilj stvaranje savršenog sveta u etičkom smislu,već da Božijoj tvorevini daruje istinsku ontologiju.Punoća zajedništva sa Bogom ostvariće se u Eshatonu,ali tu realnost još sada možemo predokušati u svetoj Evharistiji,koja predstavlja ikonu Carstva.U svetootačkom bogoslovlju,veoma jasno je naglašen eshatološki karakter svetih tajni,a pre svega svete Evharistije.U vezi sa time,veliki tumač Božanske Liturgije,sveti Nikola Kavasila,smatra da se istinski život u Hristu može ostvariti samo kroz svete tajne,koje predstavljaju „prozore“ kroz koje se Eshaton,ta Buduća realnost,uvodi u istoriju.Na taj način,hrišćanstvo ponovo pravi raskorak u odnosu na platonizam,koji istinsku ontologiju smešta na početak.Nasuprot tome,težište hrišćanske ontologije se ne nalazi na početku,već na kraju istorije-sabranju svih i svega u Hristu.
