Šta je novo?
LEGEND
Učlanjen(a)
06.08.2009
Poruka
24.424
Sedum palmeri
IMG_0064.jpg
 
LEGEND
Učlanjen(a)
06.08.2009
Poruka
24.424
SUKULENTE Postoji dosta definicija sukulenti(sočnica), ali ako bi smo izvukli suštinu, uprošćeno bi se moglo reći, da su to biljke koje imaju pojedine organe ili čitavo stablo transformisano i specijalizovano za čuvanje rezervi vode. I dok je za neke od njih (npr.kaktuse), lako reći da apsolutno odgovaraju tom opisu, oko nekih se vode stalne polemike da li su zaista i u kolikoj meri sukulentne. Konkretno, juke neki autori ne računaju uopšte u ovu grupu, a svi se, uglavnom, slažu da one nisu preterano sukulentne. S druge strane, biljke kao što su lijander(Nerium oleander) i neki eukaliptusi imaju izvesnu sposobnost čuvanja rezervi vode u listovima, ali ih niko ne ubraja u ovu grupu. Kako god, neke od njih pokazuju u većoj ili manjoj meri otpornost ka mrazu (mada ne toliko ka vlagi i mrazu, zajedno) i samim time ih je moguće gajiti i u kontinentalnoj klimi, naravno, uz poštovanje izvesnih uslova. Tačno je da balkansko poluostrvo nema takvu količinu padavina u jesen i zimi kao npr.Zapadna Evropa, ali i to je sasvim dovoljno, da, u kombinaciji sa mrazom, nanese ozbiljna oštećenja ovim biljkama. Zato je potrebno saditi ih na vodopropustljivom, peskovitom zemljištu, a nije loše, u slučaju manje otpornih biljaka, i malo ih izdići u odnosu na ostatak zemljišta (da bi se voda bolje slivala). Mnoge od njih, takođe, imaju mali koren tako da se mogu zadovoljiti i sa malo zemlje u kakvoj pukotini u steni ili kamenom zidu. : NIKAD NE MALČIRAJTE SUKULENTE. To je zbog toga, što bi ste im u suprotnom onemogućili isparavanje suvišne vode, a to bi dovelo do truljenja korena, koji je ionako dovoljno jak da se izbori sa našim zimama. Neke su i autohtone na našem području (neki pripadici rodova Sedum i Sempervivum).
 
LEGEND
Učlanjen(a)
06.08.2009
Poruka
24.424
Juke
Bilke koje pripadaju ovom rodu (Yucca) potiču isključivo sa američkog kontinenta. Postoji oko osamdesetak vrsta, od kojih se za nekih pedesetak može reći da imaju određenu otpornost ka niskim temperaturama. Sreću se od jugozapadne Kanade, preko čitavog zapada SAD i dalje na jug kroz čitav Meksiko, sve do tropskih područja Srednje Amerike i malo na istok, na Karibima. Neke od njih rastu i na jugoistoku SAD, sve do priobalnih područja Severne Karoline. Ovaj rod je dugo svrstavan u porodicu Liliaceae (pa čak i danas se mogu naći članci u kojima se pominje pod ovom porodicom) sve do 1934. kad ih je Džon Hačinson(John Hutchison) svrstao u novoformiranu porodicu Agavaceae. Kasnijim genetičkim istraživanjima je potvrđena ispravnost ovog postupka. Glavna odlika su im jaki kožasti listovi (kod nekih vrsta se završavaju bodljom,kao kod agava), sposobni da delimično sačuvaju rezerve vode, koji su skupljeni u rozete. Sve su polikarpne, što znači da mogu cvetati više puta u životu (za razliku od srodnih im agava koje su monokarpne), sem jedne vrste, Y.whipplei (u novije vreme izdvojena u poseban rod sa samo jednom vrstom-Hesperoyucca whipplei), koja posle cvetanja odumire. Cvetovi se nalaze na visokoj (ponekad i više od 2m) dršci koja raste iz sredine biljke. Postoji vrlo specifičan način oprašivanja. Naime, iako su cvetovi dvopolni, biljke su samosterilne, tako da su potrebne makar dve biljke za oplodnju. Kod onih gajenih van američkog kontinenta, oprašivanje se mora obaviti veštački, tj.ručno , jer se one u prirodi oprašuju pomoću leptira-moljaca iz rodova Tegitigula i Parategiticula, koji žive u vrsti simbioze sa jukom, pri čemu su obe strane prilično zavisne jedna od druge u pogledu opstanka. Jukama su potrebni ovi insekti da bi se izvršilo oprašivanje. S druge strane, larve moljaca, koje se izlegaju iz jaja položenih na same oplođene tučkove, se kasnije hrane semenom. I dok su juke u stanju da se razmnožavaju i vegetativnim putem, moljci siključivo zavise od cvetanja, sa kojim moraju biti strogo sinhronizovani. Cvetanje se vrlo često uopšte ne dešava za vreme vrlo sušnih godina, tako da se tada larve hiberniraju u satdijumu lutke pod zemljom, čekajući povoljan period da se razviju u leptira i iskoriste cvetanje. Ranije se verovalo da samo 3 vrste moljaca oprašuju sve juke, ali se danas zna da gotovo savaka vrsta juke ima svoju odgovarajuću vrstu moljca. U prirodi postoje mnogi međuvrsni i unutarvrsni spontani hibridi, a postoji i izvestan broj kultivara,od koji poneki imaju varijegatno lišće. Često je kod hibrida vrlo teško odrediti sa sigurnošću između kojih je vrsta nastalo ukrštanje, pogotovu kada se radi o kompleksnim hibridima. Krajem 19. u Italiji su, prvo Karl Šprenger(Carl Sprenger), a nešto kasnije i Vili Miler(Willy Moeller), stvarali hibride između Y.aloifolia, Y.gloriosa, Y.recurvifolia, Y.flaccida i Y.filamentosa. Dosta tih hibrida je sigurno donešeno na jadransko primorje (pored onih koje su pomorci donosili direktno iz Amerike). Budući da je odavde najčešće snabdevana unutrašnjost egzotičnim biljkama, vrlo je verovatno da je većina juka koje se mogu sresti u kontinentalnim područjima ex-YU, hibridnog porekla. Mnoge juke se tradicionalno koriste u kulturi američkih domorodaca za lekovite pripravke i za jelo, od fermentisanih plodova se spravljaju alkoholna pića, a listovi služe i za prvljenje tkanina, pletenje korpi, pa čak i pokrivanje krovova.
 
LEGEND
Učlanjen(a)
06.08.2009
Poruka
24.424
Y.angustissima.jpg
Yucca angustisima (Uskolisna juka)



1.-18C

2.Severna Arizona
3.Grm, do 0,5m
4.Sunce, polusenka
7.Okviri
Sreće se u severnoj i centralnoj Arizoni, severozapadnom Novom Meksiku i jugozapadnoj Juti na visinama 1000-2500m. Listovi blago uvijeni, čvrsti, široki 3-5cm, plavičasto-zeleni, sa beličastim marginama, na vrhu sa žuto-braon bodljom. Dobro trpi poluzasenu. Cvetna drška do 1,5m visoka ,sa bledozeleno-belim zvonastim cvetovima. Dosta retka u kultivaciji. Malo je slabije otporna na veliku vlagu.
 
LEGEND
Učlanjen(a)
06.08.2009
Poruka
24.424
Yucca%20arkansana.jpg

Yucca arkansana (Arkenso juka) Areal i u kont.području
1.-20C
2.Južni Srednji zapad SAD
3.Grm, do 0,5m
4.7.Isto
Raste na prerijskim i poluprerijskim terenima od jugozapadnog Arkensoa, preko čitave Oklahome, do Ajove i Misurija na sever i centaralnog Teksasa na jugozapad. Listovi tamnozeleni, čvrsti (retko meki), blago uvijeni, do 30cm dugi. Po marginama se odvaja nešto finih konaca. Kod starijih primeraka postoji manje, vidljivo stablo, od koga se, ponekad, grana više rozeta. Cvetna drška 0,5-1m, ponekad se grana. Cvetovi zvonasti, bledozeleno-beli. Zadnjih godina se malo češće može naći u ponudi nekih stranih rasadnika.
 
LEGEND
Učlanjen(a)
06.08.2009
Poruka
24.424
Yucca%20baccata.jpg

Yucca baccata (Banana juka)
1.-25C ili niže?
2.Jugozapad SAD
3.Grm, do 0,8m
4.7.Isto
Sreće se od zapadnog Teksasa, preko čitavog Novog Meksika i Arizone, do južnog Kolorada, južne Jute, južne Nevade i planina Mohave pustinje u jugoistočnoj Kaliforniji, na visinama 750-2500m. Dosta varijabilna vrsta po formi. Listovi plavo-zeleni ili tamnozeleni, 3-5cm široki, čvrsti, jako uvijeni, debeli i često uvrnuti u odnosu na osnovu. Margine ponekad braonkaste i najčešće sa uvrnutim koncima, na kraju lista bodlja. Cvetovi zvonasti, beli do krembeli (na početku razvoja bordocrveni) na dršci dugoj oko 70cm. Plod je mesnat i dug dvadesetak santimetara, zbog čega ona i nosi uobičajeni naziv "Banana juka". Ponekad razvija vrlo nisko stablo, iz koga se razvije i više rozeta. Lokalno domorodačko stanovništo koristi koren za jelo(ušećeren), a od konaca nastalih rasecanjem listova se prave različite tkanine, užad, korpe i sandale. Zadnjih godina izuzetno popularna u Evropi, kako zbog svoje velike otpornosti, tako i zbog vrlo atraktivnog izgleda.
 
Top