- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.980
Šta smo, a šta bismo voleli da jesmo
Evo jednog zanimljivog članka na temu sujete:
Šta smo, a šta bismo voleli da jesmo
J. Jovanović | 02. avgust 2010. 12:51 | Večernje novosti
Da li je sujeta svojstvena svima, da li se sa njom rađamo ili je stičemo i može li se kontrolisati? Iza prevelike sujete obično se krije izuzetna nesigurnost, manjak samopoštovanja i kompleks niže vrednosti.
Po definciji sujeta je potreba za dokazivanjem sopstvene vrednosti, da istaknemo svoju ličnost, želja za slavom, počastima, taština, slavoljublje, razlika između onoga što jesmo i onoga što bismo voleli da budemo. I, kako psiholozi tvrde, svi smo mi manje-više sujetni, ali najvažniji je način na koji tu osobinu ispoljavamo.
Oni koji uspevaju da svoju sujetu drže pod kontrolom karakterišu se kao realni, stabilni, pouzdani ljudi širokih shvatanja. Takve ličnosti “normalno” se razvijaju i funkcionišu u skladu sa prihvatljivim društvenim normama i žive ispunjenim životom. Sa druge strane, oni koji nisu u stanju da obuzdaju sujetu najčešće su egocentrici, uplašeni sopstvenom nemoći i osećajem niže vednosti. Besomučno dokazivanje je ono čemu teže i u čemu ih ništa ne može zaustaviti.
Sujeta se ispoljava na mnogo načina koji su vrlo često društveno prihvatljivi, čak i poželjni! Tako, ambiciozni, vredni ljudi, predani svom poslu, tvrde stručnjaci, često poseduju veću količinu sujete od “preporučene”. Od društveno prihvatljivih načina ispoljavanja sujete tu je i želja da se bude slavan, odnosno medijski eksponiran i uspešan u poslu koji podrazumeva pojavljivanje u javnosti. Takođe, naglašena sujeta se može iskazivati i kroz humanost i pomaganje drugima, tvrde psiholozi. Na taj način mnogi ljudi stvaraju bolju sliku o sebi kroz angažovanje u pomaganju drugima. Međutim, negativni načini ispoljavanja sujete mnogo su češći, a najgori su, tvrde stručnjaci, oni kada sujeta u našoj glavi iskreira iluzije tako daleke od realnosti. Jedino što želimo je da dokažemo da vredimo. I sebi i drugima. Po svaku cenu.
Sujetne ljude najlakše ćete prepoznati po tome što su isključivi, insistiraju da su uvek u pravu i ne dozvoljavaju drugačija mišljenja. Iza prevelike sujete obično se krije izuzetna nesigurnost, manjak samopoštovanja i kompleks niže vrednosti. Sujeta se ispoljava i kao potreba da se u drugima vidi samo loše, a ignoriše ono što je dobro.
Tako, preterano sujetne osobe delovaće vam kao ogorčeni, razočarani ljudi, koji nisu sposobni da pronađu životnu radost. Oni umanjivanjem vrednosti svega oko sebe pokušavaju da podignu sopstvenu, ali su ti pokušaji neuspešni i manifestuju se kao hronično nezadovoljstvo. Takve osobe često su nezadovoljne sobom zato što sebi postavljaju previsoke ciljeve, smatrajući se vrednijim nego što jesu. Nadmenost, superiornost, gordost, verni su pratioci sujetnog čoveka, pokušaj da drugi uvek budu gori od njega, da zauzme barem stepenicu viši položaj u odnosu na konkurente.
Takođe, stručnjaci tvrde da je sujeta i u korenu sado-mazohizma. Izražava se kroz preteranu želju da nekome budemo važni, da ga kontrolišemo, okupiramo njegove misli i život, čime potvrđujemo sopstvenu “dobrotu”.
Sujetni ljudi očajnički žele ljubav drugih i njihovu pažnju i divljenje. Oni su, u suštini, veoma nezreli, nisu emocionalno stabilni i nisu dobijali dovoljno ljubavi u nekoj fazi svog razvoja. Takvu potrebu nadokađuju davanjem preterane važnosti nekom aspektu svoje ličnosti, svog života ili nekoj “značajnoj“ osobi. Emocionalno nezrela osoba ne može da podnese da je nevoljena i takvu frustraciju kompenzuje pretvaranjem da je moćna, prepametna, najbolja...
Osoba opterećenja sujetom često se duri, ne podnosi odbacivanje i kritiku. Može se prikazivati i kao “žrtva”, odnosno pokušavati da samosažaljenjem i patetikom obezbedi pažnju. Sujetni ljudi često su elitisti, perfekcionisti, preterano ležerni, tašti, ponekad servilni i dekoncentrisani, emocionalno neispunjeni, insistiraju na bontonu, manirima, “finoći”....
Sa druge strane, emocionalno zrela osoba, oslobođena sujete, svoj život doživljava ozbiljno, odnosno ume da pronađe balans između želja i očekivanja, sposobnosti i mogućnosti. Sebi dozvoljava nesavršenosti, preuzima kontrolu nad svojim životom, ne krivi druge za neuspehe, rešava probleme, zna ko je, ostvarena je u ljubavi, kreativna, slobodnog duha.
Sujetna osoba veoma je osetljiva i reaguje mržnjom ili agresijom kada su njene vrednosti dovedene u
pitanje. Ukoliko sujetnoj osobi pokušate da skrenete pažnju na ponašanje dobronamernom kritikom, ona će vas proglasiti neprijateljem. Jer, čim su njene vrednosti dovedene u pitanje, ona gubi samopoštovanje i nije sposobna sebe da voli. Tada zaključuje da je ni vi ne volite i želi da vas povredi. Sujetne osobe sklone su da same sebe lažu, ubeđene su da poseduju izuzetne kvalitete, ali su često samo egomanijaci opsednuti sobom. Ne poseduju emotivnu inteligenciju niti su socijalno integrisane. I u zrelom dobu žive ograničen život u uskom krugu ljudi koji ih poštuju. Njihove potrebe uvek imaju prioritet i važnije su od svega. Sujetne osobe žele da dominiraju u društvu, nemaju dobre međuljudske odnose, konfliktne su i žele da vladaju drugima. Često nekim oblikom tiranije hrane svoj ego, pa ih najbliži često smatraju ljudima “teškog i nezgodnog” karaktera.
Sujetni ljudi imaju potrebu da se dokazuju, između ostalog, i dobrim imovinskim stanjem, velikom kućom, skupim automobilima, nakitom, brendiranom garderobom... Ponekad na prvi pogled deluju kao hedonisti, međutim, preteranim trošenjem oni samo stvaraju iluzije o tome da su vredni, važni, cenjeni... Najčešće su veliki hvalisavci i uglavnom govore o sebi i svojim dostignućima, retko se interesujući za ono što se događa ljudima oko njih.
Preterana sujeta može da se manifestuje i pripadnošću određenoj grupi, gde su pojedinci cenjeni, zatvoreni i “svoji na svome”. Šovinizam je ekstreman oblik sujete, trvde naučnici, jer su to ljudi puni predrasuda, stereotipa, potrebe da druge omalovažavaju. Ekstremna borba protiv autoriteta i pravila takođe je oblik sujete.
Ali, da li je sujeta nešto što dobijamo rođenjem, genima, ili se stiče u zavisnosti od vaspitanja, porodice, sredine u kojoj živimo? Može li se kontrolisati i da li smo dovoljno samosvesni da umemo da je prepoznamo? Zbog čega nam je toliko značajno da nas drugi uvažavaju, vole i dive nam se?
Da li je to vid mržnje koju osećamo kada neko pokuša da uzdrma naše lične postuplate i ubeđenja ili kada shvatimo da je neko u nečemu bolji od nas?
Psiholozi tvrde da stepen sujete zavisi od toga kako se naša ličnost formira u najranijem detinjstvu. Deca koja su dobijala dovoljno ljubavi i pažnje nemaju potrebu da to kasnije traže od svih ostalih. Količina pažnje, divljenje i ljubav čitavog našeg sveta – naših roditelja – određuje hoćemo li kao odrasle ličnosti te stvari tražiti van kruga najbližih. Dakle, ljubite, grlite, podstičite svoju decu jer ljudi nisu strogo određeni da budu sujetni i potpuno je prirodno da ponekad uživamo u pažnji koju nam drugi poklanjaju. Sujeta se ispoljava kroz obrasce ponašanja koji se nasleđuju, odnosno uče od roditelja i okoline i stiču izborima koje pravio tokom života. U sredinama u kojima su deca učena da uvažavaju druge, njihove želje i ličnosti, sujeta se ispoljava samo kao “najnormalnija” ljudska karakteristika, tvrde stručnjaci.
Hoće li nas zvati sujetnima, ili ne, zavisi isključivo od toga koliko smo sposobni sebi da priznamo da smo sujetni. Oni koji to znaju “najzdravije” su ličnosti, jer znaju gde je granica, umeju da se kontolišu i ne zovu sujetu drugim imenom. Stručnjaci tvrde da je sujeta u “normalnim količinama” čak i poželjna osobina. Ona je filter kojim se oslobađamo napetosti, sposobnost da ponekad “izvrnemo” stvarnost i na trenutak uživamo u iluzijama.
ENGLEZI I LEKARI NAJSUJETNIJI
Anketa sprovedena na jednom internet-portalu postavila je posetiocima pitanje ko su najsujetniji ljudi? Odgovori su veoma zanimljivi, budući da su sajt posetili korisnici iz gotovo svih zemalja sveta. Čak 94 odsto ispitanih ljudi izjasnilo se da su lekari najsujetnija profesija na svetu, dok ih u stopu prate univerzitetski profesori. Ispitanici tvrde da su žene sujetnije, a što se nacija tiče, Englezi su najnepopularniji. Čak 54 odsto ispitanika tvrdi da su oni najsujetnija nacija na svetu, da stalno misle da su bolji od drugih i da vape za divljenjem.
Ipak, stručnjaci se ne slažu sa ovim tumačenjima i tvrde da se “titula” najsujetnijeg čoveka može dodeliti svakom pojedincu koji ni pod kojim uslovima neće da prizna da je sujetan. Negiranje da je sujeta naša slabost, kažu naučnici, siguran je dokaz da je posedujemo.
PUTOVANJA - LEK ZA SUJETU
Ima li leka za preterano sujetne ljude? Ima, tvrde stručnjaci. To su putovanja! Naime, sve ono što putujući saznajemo o ljudima, mestima, zemljama, sve ono što čula upijaju – monumentalne građevine, lica, prirodu, avanture, uspomene... sve to se stapa u iskustvo koje nam pomaže da težimo slobodi duha, otvorenosti, realnosti, samoostvarenju. Stalna promena omogućava nam da bolje sagledamo nesavršenosti sveta i ljudi kao najnormalniju pojavu na svetu, kao i lepotu drugačijeg i novog. Putovanje je prototip promena koje razvijaju individualizam, samopoštovanje, kosmopolitski duh i širu perspektivu iz koje posmatramo svet.
Takođe, postoje i neke druge tehnike za savladavanje sujete, tvrdi profesor Berk. To je prvenstveno “vežbanje” ljubavi prema sebi. Tolerancija, neugrožavanje tuđeg integriteta, socijalna interakcija koja se bazira na uvažavanju drugih, kao i sposobnost da istrpimo tuđu sujetu, znak su da uspešno odolevamo. Kultura komuniciranja, sposobnost da druge saslušamo, nenametanje sopstvenih stavova, emocionalna inteligencija i sposobnost da preuzmemo odgovornost za svoje postupke, sve su to, po Berku, odlike ljudi koji nisu sujetni, odnosno onih koji sujetu uspešno kontrolišu. Oni su sposobni da druge prihvate onakvima kakvi jesu i imaju svest da život treba živeti, a ne večno se boriti protiv vetrenjača.
Evo jednog zanimljivog članka na temu sujete:
Šta smo, a šta bismo voleli da jesmo
J. Jovanović | 02. avgust 2010. 12:51 | Večernje novosti
Da li je sujeta svojstvena svima, da li se sa njom rađamo ili je stičemo i može li se kontrolisati? Iza prevelike sujete obično se krije izuzetna nesigurnost, manjak samopoštovanja i kompleks niže vrednosti.
Po definciji sujeta je potreba za dokazivanjem sopstvene vrednosti, da istaknemo svoju ličnost, želja za slavom, počastima, taština, slavoljublje, razlika između onoga što jesmo i onoga što bismo voleli da budemo. I, kako psiholozi tvrde, svi smo mi manje-više sujetni, ali najvažniji je način na koji tu osobinu ispoljavamo.
Oni koji uspevaju da svoju sujetu drže pod kontrolom karakterišu se kao realni, stabilni, pouzdani ljudi širokih shvatanja. Takve ličnosti “normalno” se razvijaju i funkcionišu u skladu sa prihvatljivim društvenim normama i žive ispunjenim životom. Sa druge strane, oni koji nisu u stanju da obuzdaju sujetu najčešće su egocentrici, uplašeni sopstvenom nemoći i osećajem niže vednosti. Besomučno dokazivanje je ono čemu teže i u čemu ih ništa ne može zaustaviti.
Sujeta se ispoljava na mnogo načina koji su vrlo često društveno prihvatljivi, čak i poželjni! Tako, ambiciozni, vredni ljudi, predani svom poslu, tvrde stručnjaci, često poseduju veću količinu sujete od “preporučene”. Od društveno prihvatljivih načina ispoljavanja sujete tu je i želja da se bude slavan, odnosno medijski eksponiran i uspešan u poslu koji podrazumeva pojavljivanje u javnosti. Takođe, naglašena sujeta se može iskazivati i kroz humanost i pomaganje drugima, tvrde psiholozi. Na taj način mnogi ljudi stvaraju bolju sliku o sebi kroz angažovanje u pomaganju drugima. Međutim, negativni načini ispoljavanja sujete mnogo su češći, a najgori su, tvrde stručnjaci, oni kada sujeta u našoj glavi iskreira iluzije tako daleke od realnosti. Jedino što želimo je da dokažemo da vredimo. I sebi i drugima. Po svaku cenu.
Sujetne ljude najlakše ćete prepoznati po tome što su isključivi, insistiraju da su uvek u pravu i ne dozvoljavaju drugačija mišljenja. Iza prevelike sujete obično se krije izuzetna nesigurnost, manjak samopoštovanja i kompleks niže vrednosti. Sujeta se ispoljava i kao potreba da se u drugima vidi samo loše, a ignoriše ono što je dobro.
Tako, preterano sujetne osobe delovaće vam kao ogorčeni, razočarani ljudi, koji nisu sposobni da pronađu životnu radost. Oni umanjivanjem vrednosti svega oko sebe pokušavaju da podignu sopstvenu, ali su ti pokušaji neuspešni i manifestuju se kao hronično nezadovoljstvo. Takve osobe često su nezadovoljne sobom zato što sebi postavljaju previsoke ciljeve, smatrajući se vrednijim nego što jesu. Nadmenost, superiornost, gordost, verni su pratioci sujetnog čoveka, pokušaj da drugi uvek budu gori od njega, da zauzme barem stepenicu viši položaj u odnosu na konkurente.
Takođe, stručnjaci tvrde da je sujeta i u korenu sado-mazohizma. Izražava se kroz preteranu želju da nekome budemo važni, da ga kontrolišemo, okupiramo njegove misli i život, čime potvrđujemo sopstvenu “dobrotu”.
Sujetni ljudi očajnički žele ljubav drugih i njihovu pažnju i divljenje. Oni su, u suštini, veoma nezreli, nisu emocionalno stabilni i nisu dobijali dovoljno ljubavi u nekoj fazi svog razvoja. Takvu potrebu nadokađuju davanjem preterane važnosti nekom aspektu svoje ličnosti, svog života ili nekoj “značajnoj“ osobi. Emocionalno nezrela osoba ne može da podnese da je nevoljena i takvu frustraciju kompenzuje pretvaranjem da je moćna, prepametna, najbolja...
Osoba opterećenja sujetom često se duri, ne podnosi odbacivanje i kritiku. Može se prikazivati i kao “žrtva”, odnosno pokušavati da samosažaljenjem i patetikom obezbedi pažnju. Sujetni ljudi često su elitisti, perfekcionisti, preterano ležerni, tašti, ponekad servilni i dekoncentrisani, emocionalno neispunjeni, insistiraju na bontonu, manirima, “finoći”....
Sa druge strane, emocionalno zrela osoba, oslobođena sujete, svoj život doživljava ozbiljno, odnosno ume da pronađe balans između želja i očekivanja, sposobnosti i mogućnosti. Sebi dozvoljava nesavršenosti, preuzima kontrolu nad svojim životom, ne krivi druge za neuspehe, rešava probleme, zna ko je, ostvarena je u ljubavi, kreativna, slobodnog duha.
Sujetna osoba veoma je osetljiva i reaguje mržnjom ili agresijom kada su njene vrednosti dovedene u
pitanje. Ukoliko sujetnoj osobi pokušate da skrenete pažnju na ponašanje dobronamernom kritikom, ona će vas proglasiti neprijateljem. Jer, čim su njene vrednosti dovedene u pitanje, ona gubi samopoštovanje i nije sposobna sebe da voli. Tada zaključuje da je ni vi ne volite i želi da vas povredi. Sujetne osobe sklone su da same sebe lažu, ubeđene su da poseduju izuzetne kvalitete, ali su često samo egomanijaci opsednuti sobom. Ne poseduju emotivnu inteligenciju niti su socijalno integrisane. I u zrelom dobu žive ograničen život u uskom krugu ljudi koji ih poštuju. Njihove potrebe uvek imaju prioritet i važnije su od svega. Sujetne osobe žele da dominiraju u društvu, nemaju dobre međuljudske odnose, konfliktne su i žele da vladaju drugima. Često nekim oblikom tiranije hrane svoj ego, pa ih najbliži često smatraju ljudima “teškog i nezgodnog” karaktera.
Sujetni ljudi imaju potrebu da se dokazuju, između ostalog, i dobrim imovinskim stanjem, velikom kućom, skupim automobilima, nakitom, brendiranom garderobom... Ponekad na prvi pogled deluju kao hedonisti, međutim, preteranim trošenjem oni samo stvaraju iluzije o tome da su vredni, važni, cenjeni... Najčešće su veliki hvalisavci i uglavnom govore o sebi i svojim dostignućima, retko se interesujući za ono što se događa ljudima oko njih.
Preterana sujeta može da se manifestuje i pripadnošću određenoj grupi, gde su pojedinci cenjeni, zatvoreni i “svoji na svome”. Šovinizam je ekstreman oblik sujete, trvde naučnici, jer su to ljudi puni predrasuda, stereotipa, potrebe da druge omalovažavaju. Ekstremna borba protiv autoriteta i pravila takođe je oblik sujete.
Ali, da li je sujeta nešto što dobijamo rođenjem, genima, ili se stiče u zavisnosti od vaspitanja, porodice, sredine u kojoj živimo? Može li se kontrolisati i da li smo dovoljno samosvesni da umemo da je prepoznamo? Zbog čega nam je toliko značajno da nas drugi uvažavaju, vole i dive nam se?
Da li je to vid mržnje koju osećamo kada neko pokuša da uzdrma naše lične postuplate i ubeđenja ili kada shvatimo da je neko u nečemu bolji od nas?
Psiholozi tvrde da stepen sujete zavisi od toga kako se naša ličnost formira u najranijem detinjstvu. Deca koja su dobijala dovoljno ljubavi i pažnje nemaju potrebu da to kasnije traže od svih ostalih. Količina pažnje, divljenje i ljubav čitavog našeg sveta – naših roditelja – određuje hoćemo li kao odrasle ličnosti te stvari tražiti van kruga najbližih. Dakle, ljubite, grlite, podstičite svoju decu jer ljudi nisu strogo određeni da budu sujetni i potpuno je prirodno da ponekad uživamo u pažnji koju nam drugi poklanjaju. Sujeta se ispoljava kroz obrasce ponašanja koji se nasleđuju, odnosno uče od roditelja i okoline i stiču izborima koje pravio tokom života. U sredinama u kojima su deca učena da uvažavaju druge, njihove želje i ličnosti, sujeta se ispoljava samo kao “najnormalnija” ljudska karakteristika, tvrde stručnjaci.
Hoće li nas zvati sujetnima, ili ne, zavisi isključivo od toga koliko smo sposobni sebi da priznamo da smo sujetni. Oni koji to znaju “najzdravije” su ličnosti, jer znaju gde je granica, umeju da se kontolišu i ne zovu sujetu drugim imenom. Stručnjaci tvrde da je sujeta u “normalnim količinama” čak i poželjna osobina. Ona je filter kojim se oslobađamo napetosti, sposobnost da ponekad “izvrnemo” stvarnost i na trenutak uživamo u iluzijama.
ENGLEZI I LEKARI NAJSUJETNIJI
Anketa sprovedena na jednom internet-portalu postavila je posetiocima pitanje ko su najsujetniji ljudi? Odgovori su veoma zanimljivi, budući da su sajt posetili korisnici iz gotovo svih zemalja sveta. Čak 94 odsto ispitanih ljudi izjasnilo se da su lekari najsujetnija profesija na svetu, dok ih u stopu prate univerzitetski profesori. Ispitanici tvrde da su žene sujetnije, a što se nacija tiče, Englezi su najnepopularniji. Čak 54 odsto ispitanika tvrdi da su oni najsujetnija nacija na svetu, da stalno misle da su bolji od drugih i da vape za divljenjem.
Ipak, stručnjaci se ne slažu sa ovim tumačenjima i tvrde da se “titula” najsujetnijeg čoveka može dodeliti svakom pojedincu koji ni pod kojim uslovima neće da prizna da je sujetan. Negiranje da je sujeta naša slabost, kažu naučnici, siguran je dokaz da je posedujemo.
PUTOVANJA - LEK ZA SUJETU
Ima li leka za preterano sujetne ljude? Ima, tvrde stručnjaci. To su putovanja! Naime, sve ono što putujući saznajemo o ljudima, mestima, zemljama, sve ono što čula upijaju – monumentalne građevine, lica, prirodu, avanture, uspomene... sve to se stapa u iskustvo koje nam pomaže da težimo slobodi duha, otvorenosti, realnosti, samoostvarenju. Stalna promena omogućava nam da bolje sagledamo nesavršenosti sveta i ljudi kao najnormalniju pojavu na svetu, kao i lepotu drugačijeg i novog. Putovanje je prototip promena koje razvijaju individualizam, samopoštovanje, kosmopolitski duh i širu perspektivu iz koje posmatramo svet.
Takođe, postoje i neke druge tehnike za savladavanje sujete, tvrdi profesor Berk. To je prvenstveno “vežbanje” ljubavi prema sebi. Tolerancija, neugrožavanje tuđeg integriteta, socijalna interakcija koja se bazira na uvažavanju drugih, kao i sposobnost da istrpimo tuđu sujetu, znak su da uspešno odolevamo. Kultura komuniciranja, sposobnost da druge saslušamo, nenametanje sopstvenih stavova, emocionalna inteligencija i sposobnost da preuzmemo odgovornost za svoje postupke, sve su to, po Berku, odlike ljudi koji nisu sujetni, odnosno onih koji sujetu uspešno kontrolišu. Oni su sposobni da druge prihvate onakvima kakvi jesu i imaju svest da život treba živeti, a ne večno se boriti protiv vetrenjača.
Nadji odgovor na pitanje: "Ko je sujetan"? 
