не постоји мала или велика количина сујете. сујета је сујета, и она увек делује у својој пуноћи зла које носи у себи.
лек за сујету је врло горак, али може да се пије. лек за сујету јесте смирење. шта је то смирење, и како се стиче? и за то је потребно време.
да би стекли смирење морамо се научити послушању. послушање се разликује од послушности. послушност није проткана љубављу према ономе кога слушамо, а послушање јесте. када кажу за некога у манстиру например, да је у послушању, то значи да све што ради, ради са љубављу. ко је тај ко све може да ради са љубављу? мало је таквих људи, али чим кажемо да их има, то значи да је тако нешто могуће. само смирен човек је у стању да воли, а самим тим и увек спреман на послушање. све је то тако величанствено проткано и дато човеку на коришћење, а све са циљем лечења од гордости, и њеног чеда-сујете.
преусмеравање мисли може да се деси једино онда када откријемо, тј. разобличимо сами себе. најпре то, а онда лек треба тражити од господа, (неко ће рећи да га не треба ни тражити, јер је то нормално за данашњицу).
онда ћемо почети са правом борбом... тада се у нашем свакидашњем животу почну да дешавају разноразне ситуације, које управо-више него раније, побуђују сујету у нама. да, али ми сада знамо за нашу болескању, и прихватамо борбу.
свакога дана нам ваља напредовати за пола милиметра-не више, али уз обавезу да се не враћамо на пређашње стање.
тешко је то, али је изводљиво... само веруј...
