Suicid- hrabrost ili kukavičluk?

[besherat]

E, ja mislim da psiholozi ne mogu pomoći nikome. Ne zato što su nesposobni ili nedovoljno naučili iz čitanki, nego jednostavno, što je ljudski um, tako osjetljiva tvar, s kojom se ne treba igrati. Tu nema šablona, naime, što je za nekoga dobra terapija, za drugoga je pogubna i svaki um treba sagledati posebno, bez čitanki, a to je i nemoguće, jer na razvoj ili stanje ljudskog uma , utiče milion faktora, koje psiholog ne može da zna, a u kriznim situacijama , kada su sekunde u pitanju, to je vewlika odgovornost, nositi na plećima tuđi život. Moja terapija vađenja pištolja iz usta je rečenica: " Ubij se pičko, a nas ostavi da seru po nama ". Možda bi se neko baš onda i ubio. Moj me jutros pohvali i reče, taman bi mi đeca trebala doći na grob i posrati se na njega da sam to uradio. Inače, vrlo čestit i stabilan i stamen čovjek, ali to su sekunde. Zato ne možemo isključivo nikada reći da je neko nenormalan ko to i uradi. Ja za moga garantujem da je najnormalniji i najjači čovjek na svijetu, a ja sam razmažena i suicidna iz drugih razloga.

 

[Nuala]

E, ja mislim da psiholozi ne mogu pomoći nikome. Ne zato što su nesposobni ili nedovoljno naučili iz čitanki, nego jednostavno, što je ljudski um, tako osjetljiva tvar, s kojom se ne treba igrati. Tu nema šablona, naime, što je za nekoga dobra terapija, za drugoga je pogubna i svaki um treba sagledati posebno, bez čitanki, a to je i nemoguće, jer na razvoj ili stanje ljudskog uma , utiče milion faktora, koje psiholog ne može da zna, a u kriznim situacijama , kada su sekunde u pitanju, to je vewlika odgovornost, nositi na plećima tuđi život.

Ti misliš da se psiholozi igraju s drugima i njihovim životima? Misliš da je to zabavno i bez ikakve odgovornosti? Draga besherat, grdno se varaš!

I zašto se stalno zaboravlja da ljudi imaju slobodu izbora i psihologa i terapije?! Zašto se isto tako zaboravlja da psiholozi prilaze svakom slučaju kao posebnom? Da, većina terapija se temelji na shemama jer bi u protivnom psihoterapija bila rasulo koje bi trajalo tko zna koliko i imalo tko zna kakve učinke. Ima manje i više strukturiranih terapija, ima onih koje su bolje za jednu vrstu problema od druge. Stavljati sve u isti koš su predrasude.

Ispričavam se što se ovo svelo na obranu psihologije kao struke, ali morala sam. To je moja dužnost.

 

[Ana_ana]

E, ja mislim da psiholozi ne mogu pomoći nikome. Ne zato što su nesposobni ili nedovoljno naučili iz čitanki, nego jednostavno, što je ljudski um, tako osjetljiva tvar, s kojom se ne treba igrati. Tu nema šablona, naime, što je za nekoga dobra terapija, za drugoga je pogubna i svaki um treba sagledati posebno, bez čitanki, a to je i nemoguće, jer na razvoj ili stanje ljudskog uma , utiče milion faktora, koje psiholog ne može da zna, a u kriznim situacijama , kada su sekunde u pitanju, to je vewlika odgovornost, nositi na plećima tuđi život. Moja terapija vađenja pištolja iz usta je rečenica: " Ubij se pičko, a nas ostavi da seru po nama ". Možda bi se neko baš onda i ubio. Moj me jutros pohvali i reče, taman bi mi đeca trebala doći na grob i posrati se na njega da sam to uradio. Inače, vrlo čestit i stabilan i stamen čovjek, ali to su sekunde. Zato ne možemo isključivo nikada reći da je neko nenormalan ko to i uradi. Ja za moga garantujem da je najnormalniji i najjači čovjek na svijetu, a ja sam razmažena i suicidna iz drugih razloga.

Da,slazem se sa tobom psiholozi ne mogu pomoci nikome mi kod psohologa ili psihijatra idemo po olaksanje ne da bi se izlecili mislim da bi izlecenje bilo suvise bolno,tako da to je to.Pijemo terapiju i cutimo dok se opet ono ne probudi u nama ono zbog cega smo suicidni pa opet sve ispocetka ako nam nedođe kraj.

 

[besherat]

Pa što se izvinjavaš, nisi ništa loše rekla. Svi iznosimo neka svoja mišljenja, ne da bi se ođe klali, nego da bi svojim argumentima branili svoje stavove ili ih čak mijenjali, ako nađemo nekoga da nas prosvijetli. Jel' Bog dao da se svakim danom usavršavamo u ljudskoj nesavršenosti, saznajemo nešto novo, usvajamo tuđa mišljenja, koja nam mogu pomoći da sagledamo svoje predrasude ili zablude. Ja zato i razgovaram s ljudima na forumu. Što bi bilo koga u principu boljelo uvo o onome o čemu ja pričam, ako nismo tu iz neke radoznalosti da upoznajemo ljude, neke nove životne priče i iskustva. Moj razlčog boravka na forumu je upravo ovaj gorenavedeni.

 

[Jurivaka]

Ljudi osuđuju suicid radi toga što je to neprirodno okončanje života. Možeš ti misliti o psihologiji i Frojdu šta god želiš, ali osim njihovih definicija i pokušaja objašnjenja ljudske psihe, - što zovemo naukom, postoje i prirodni, može se reći univerzalni, životni obrasci koji determinišu naš odnos prema životu.
Ljudi sve, pa i pitanje odnosa prema životu mogu dovesti do apsurda. Ali to su onda one situacije koje zovemo ekstrmnim, koje svakako postoje, ali koje se ne mogu uklopiti u pomenuti prirodni obrazac života, zato i jesu ekstremne.
Ja nisam psiholog, ali zdrav razum mi govori da bježanje od životnih problema nije niti može biti u suicidu. Jeste da je prag izdržljivosti raznih vrsta životnih nedaća kod ljudi različit, ali su želja i nagon za životom kod većine ljudi isti.

 

[100Dinara]

Evo i mojih deset centi:

Koliko god mi verovali ili ne verovali, podržavali ili bili protiv, koliko god možda imamo negativna iskustva (ili znamo nekoga ko ih je imao) sa psiholozima ili psihoterapijom, jedna stvar je evidentna - psihologija i psihoterapija POMAŽU ljudima u ogromnom broju slučajeva.

Olakšanje dobijamo od prijatelja ili rodbine (ili da kažem "olakšanje") a od psihologa dobijamo stručnu pomoć. Stručna pomoć se zove upravo tako jer se zasniva na velikom broju istraživanja koja su pokazala da određeni način rada sa klijentom dovodi do takvih i takvih rezultata.

Osnovu emocionalnih problema gotovo u pravilu čini naš način razmišljanja koji je usvojen, dakle NAUČEN, u toku odrastanja i interakcije sa okolinom. Iz toga proizlazi sledeće - naš način razmišljanja MOŽE se promeniti samo što to nekada bude veoma teško, pogotovo ako uzmemo u obzir da se mnogi ljudi ili boje promene ili se boje da se suoče sa teškoćama preko kojih do tih promena dolazi pa onda koriste mehanizme odbrane tipa "ja sam takav i ne mogu se promeniti" i tome slično.

Rešenje problema, pa i onih za koje su vezane tendencije suicida nikada nije lako. Ali, zar negde piše da u životu sve mora biti jednostavno i lako?

 

[besherat]

100Dinara, možda ti i jesi u pravu, ali da li misliš da se neko rodi sa suicidalnim nagonom u sebi? A da pri tom redovno i normalno obavlja sve životne zadaće, rješava nedaće i jednostavno- živi. To ti je moj slučaj. Ja imam jednu teoriju, koju sam sama izmislila da postoje tužne duše, ljudi koji se takvi rode. Ponašanje im je veoma naizgled optimistično, jer tako kriju onu tugu koju u sebi nose, ili se osmijehom brane, kako god, ali opisala sam ti sebe. Prvi osjećaj da bih mogla napraviti suicid mi je bio u 4 osnovne, razlog ne znam, nešto zbog oca s kojim se nisam nikako slagala, što je i jedan od jačih razloga. Drugi i tada neuspjeli pokušaj oko neke moje tridesete godine i misli o suicidu kao primamljivom rješenju, ne nekih mnogo teških životnih situacija, sada u februaru. A kao pojam mi je jako blisko i drago i drži me kao slamka, ali jaka da ga uvijek mogu izvršiti i da će to biti moj izbor i moja slobodna volja, što mi predstavlja i priuoritet u životu. IMATI SLOBODNU VOLJU. Kada imaš porodicu, niti imaš sebe, a posebno ne slobodnu volju. Sad ispada priča, pa ko te ćerao da se udaješ. To su neke kontradiktornosti u meni, koje ni sama ne mogu da objasnim, a nemam baš ni vremena da se oko toga mnogo bavim. " Ispunjavam " životne zadatke, jer moram, a zašto svi misle da je suicid bjekstvo od nečega. I forumi su bjekstvo od dosade, usamljenosti, pa nam niko ne kida glave što visimo po njima, a na pomen suicida se svi ježe. Zašto ne shvate ljudi da neko želi da stavi tačku, bez razloga, bez pravdanja, samo želi da prekine nešto što mu se ne sviđa, kao kad se umoriš od neta pa isključiš komp. Zar je to toliko teškorazumljivo?

 

[besherat]

I da, tačno Ana_Ana, dok se to opet ne probudi u nama. To si savršeno dobro izrazila. Tačno se pritaji, nekada i godinama. Imam ja tu teoriju o tužnim dušama i pije vodu. Možda bi se mnogi našli u njima , kada bih to prezentovala u javnost. Imam jedan mali tekst koji govori o njima. Ne znam, možda sam ga i ođe ubačila odavno, ne znam.

 

[100Dinara]

100Dinara, možda ti i jesi u pravu, ali da li misliš da se neko rodi sa suicidalnim nagonom u sebi? A da pri tom redovno i normalno obavlja sve životne zadaće, rješava nedaće i jednostavno- živi. To ti je moj slučaj. Ja imam jednu teoriju, koju sam sama izmislila da postoje tužne duše, ljudi koji se takvi rode. Ponašanje im je veoma naizgled optimistično, jer tako kriju onu tugu koju u sebi nose, ili se osmijehom brane, kako god, ali opisala sam ti sebe. Prvi osjećaj da bih mogla napraviti suicid mi je bio u 4 osnovne, razlog ne znam, nešto zbog oca s kojim se nisam nikako slagala, što je i jedan od jačih razloga. Drugi i tada neuspjeli pokušaj oko neke moje tridesete godine i misli o suicidu kao primamljivom rješenju, ne nekih mnogo teških životnih situacija, sada u februaru. A kao pojam mi je jako blisko i drago i drži me kao slamka, ali jaka da ga uvijek mogu izvršiti i da će to biti moj izbor i moja slobodna volja, što mi predstavlja i priuoritet u životu. IMATI SLOBODNU VOLJU. Kada imaš porodicu, niti imaš sebe, a posebno ne slobodnu volju. Sad ispada priča, pa ko te ćerao da se udaješ. To su neke kontradiktornosti u meni, koje ni sama ne mogu da objasnim, a nemam baš ni vremena da se oko toga mnogo bavim. " Ispunjavam " životne zadatke, jer moram, a zašto svi misle da je suicid bjekstvo od nečega. I forumi su bjekstvo od dosade, usamljenosti, pa nam niko ne kida glave što visimo po njima, a na pomen suicida se svi ježe. Zašto ne shvate ljudi da neko želi da stavi tačku, bez razloga, bez pravdanja, samo želi da prekine nešto što mu se ne sviđa, kao kad se umoriš od neta pa isključiš komp. Zar je to toliko teškorazumljivo?

Suicidalni nagon ne postoji jer nagon je urođeno ponašanje karakteristično za svaku jedinku određene vrste koje nema veze sa životnim iskustvom. O suicidu možemo da govorimo kao o poremećaju nagona za životom. Odakle dolazi i zašto dolazi? Odgovor na to je vrlo kompleksan i mislim da ga treba posmatrati kroz životno iskustvo svake individue koja doživljava potrebu za suicidom.

Teorija o tužnim dušama? Hmm, iako zvuči poetično mislim da nema naučnu podlogu. Ono što moramo znati jeste da naš način razmišljanja stičemo, učimo, tokom odrastanja. Još bitnije, ne samo da je način razmišljanja stečen nego učimo i emocionalne reakcije, učimo kako da se osećamo povodom određenih situacija i događaja. Dete se ne može roditi tužno jer bi to značilo da je novorođenče kognitivno sposobno za razumevanje svog postojanja kao individue i kao osobe koja je vezana sa drugim osobama. Zbog toga "tužna duša" nastaje u toku odrastanja kroz interakciju sa drugim osobama u našoj okolini. E sad, s tim u svezi, mogli bismo reći da emocionalna iskustva doživljena u detinjstvu u najvećoj meri određuju naš emocionalni život u odraslom dobu, što neki pravci u psihologiji stavljaju kao osnovu svog učenja. No, bitno je uvideti i da su ta emocionalna iskustva iako stečena u ranom dobu ipak STEČENA, a ako je nešto stečeno, tj. naučeno, onda se može i odučiti i naučiti drugačije. Da li je to lako? Nije. Da li svako uspeva? Ne uspeva svako. No, da li zbog toga treba odustati i prepustiti se toj tugi? Ne, naravno.

"Ispunjavam životne zadatke, jer moram".

Ne moraš, nego biraš da ih ispunjavaš.

"a zašto svi misle da je suicid bjekstvo od nečega."

Ja ne mislim da je samoubistvo bekstvo od nečega.

Svaki je život vredan življenja i mi, kao psiholozi, nastojimo pomoći ljudima, koji su to zaboravili zbog različitih životnih iskustava, da se toga sete. I ne samo to, mi nastojimo da im pomognemo da nauče da je sreća subjektivna stvar i kao takva ona dolazi iz nas samih, iz načina na koji razmšljamo, a ne iz spoljašnjosti. Osoba koja pokuša samoubistvo to pokušava jer ne zna šta bi drugo, ali samo zato što ne zna ne znači da ništa drugo kao opcija ne postoji. Zbog toga je bitno ponovo istaći ono što smo jednom ranije rekli da samoubistvo nije niti hrabrost niti kukavičluk nego akcija kojoj pribegava osoba koja smatra da ne postoji ni jedna druga opcija.

Na nama je da joj dokažemo da uvek postoji druga opcija.

 

[Nuala]

Samo ću se nakratko nadovezati na 100Dinara.

Ja imam jednu teoriju, koju sam sama izmislila da postoje tužne duše, ljudi koji se takvi rode.

Evo što govori ova tvoja "teorija"- ako postoje tužne duše i ako se takve rode, onda se tu ništa ne može učiniti. Vjerovati u to znači naći opravdanje već spomenutog tipa "ja sam takav/a i ne mogu se promijeniti". To isto tako znači prepustiti svu odgovornost nekom drugom, a ona je nužno povezana sa slobodnom voljom koju spominješ.
Psiholog nije tu da se složi s mišljenjem koje osoba ima. Za to imamo rodbinu i prijatelje. Ako ustvrdi nešto što se ne slaže s našim stavovima, to ne znači da je loš, da nas ne razumije ili da nam neće pomoći.