Stihovi koje volim
- Začetnik teme djenadija
- Datum pokretanja
- Učlanjen(a)
- 24.02.2010
- Poruka
- 2.775
Sećaj me se
Sećaj me se kada zora bela
Sunce u svoj dvor začaran vodi;
sećaj me se dokle ispod vela
srebrnoga noć snivajuć hodi;
uzdrhtiš li kad te zadovoljstvo zove
ili senka mami u večernje snove,
čuj iz tamnog granja
glas kako odzvanja:
Sećaj me se.
Sećaj me se kad volja sudbine
zauvek te rastavi od mene,
kad od tuge,godina,daljine
ovo srce očajnicko svene.
Za moju se tužnu ljubav ti pomoli.
Šta su prostor ili vreme kad se voli!
Dok je moga srca
večno će da grca:
Sećaj me se.
Sećaj me se kada slomljenoga
srca budem u san večan pao;
sećaj me se kad vrh groba moga
cvet usamljen bude nežno cvao.
Videti me nećes;ali neumrlim duhom
Ko verna sestra ja ću da te grlim
Čuj u noćnoj tami
Glas ko jecaj sami:
Sećaj me se...
Alfred De Mise
Sećaj me se kada zora bela
Sunce u svoj dvor začaran vodi;
sećaj me se dokle ispod vela
srebrnoga noć snivajuć hodi;
uzdrhtiš li kad te zadovoljstvo zove
ili senka mami u večernje snove,
čuj iz tamnog granja
glas kako odzvanja:
Sećaj me se.
Sećaj me se kad volja sudbine
zauvek te rastavi od mene,
kad od tuge,godina,daljine
ovo srce očajnicko svene.
Za moju se tužnu ljubav ti pomoli.
Šta su prostor ili vreme kad se voli!
Dok je moga srca
večno će da grca:
Sećaj me se.
Sećaj me se kada slomljenoga
srca budem u san večan pao;
sećaj me se kad vrh groba moga
cvet usamljen bude nežno cvao.
Videti me nećes;ali neumrlim duhom
Ko verna sestra ja ću da te grlim
Čuj u noćnoj tami
Glas ko jecaj sami:
Sećaj me se...
Alfred De Mise
LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.12.2009
- Poruka
- 29.042
Susret
Čekasmo se dugo, i kad smo se sreli,
Dala si mi ruku i pošla si sa mnom.
I idući stazom nejasnom i tamnom,
Iskali smo sunca i sreće smo hteli.
Oboje smo strasno verovali tada
Da se besmo našli. I mi nismo znali
Koliko smo bili umorni i pali
Od sumnja i davno preživljenih jada...
I zanavek kad se rastasmo, i tako
Stežuć svoje srce rukama obema,
Otišla si plačna, zamrzla i nema,
Ko što beše došla, tužno i polako.
Čekasmo se dugo, i kad smo se sreli,
Dala si mi ruku i pošla si sa mnom.
I idući stazom nejasnom i tamnom,
Iskali smo sunca i sreće smo hteli.
Oboje smo strasno verovali tada
Da se besmo našli. I mi nismo znali
Koliko smo bili umorni i pali
Od sumnja i davno preživljenih jada...
I zanavek kad se rastasmo, i tako
Stežuć svoje srce rukama obema,
Otišla si plačna, zamrzla i nema,
Ko što beše došla, tužno i polako.
Molim te, poslusaj ono sto ne kazem
Nemoj da te zavara izraz moga lica.
Jer, nosim masku, hiljade maski,
maske koje se bojim skinuti,
a nijedna od njih nisam ja.
U pretvaranju sam pravi majstor,
ali ne daj se zavarati.
Za ime Bozje, ne daj se zavarati.
Pretvaram se da sam siguran
da je sve med i meko u meni
i oko mene
da mi je ime samouverenost a smirenost moja igra
da je sve mirno i da sve kontrolišem
i da ne trebam nikog.
Ali, ne veruj mi.
Mozda se cini da sam smiren, ali
moja smirenost je maska
uvek promenjiva i koja sakriva.
Ispod nje nema spokoja.
Ispod nje je zbrka, strah i samoca.
Ali, ja to sakrivam.
Ne zelim da iko zna.
Hvata me panika na pomisao o mojoj slabosti
i da ce me otkriti.
Zato freneticno kreiram masku da bi iza nje sakrio
nonšalantno, sofisticirano procelje,
da mi pomogne da se pretvaram,
da me zastiti od pogleda koji zna.
Ali bas takav pogled je moje spasenje.
Moja jedina nada i ja to znam.
Dakako, ako iza njega sledi prihvatanje.
Ako slijedi Ijubav.
To je jedina stvar koja me moze osloboditi od mene samoga,
od zatvora sto sam ga sam sagradio,
od prepreka sto ih sam tako bolno podizem.
To je jedino sto ce me uveriti u ono u sto ne mogu uveriti sam sebe,
da uistinu nesto vredim.
Ali ja ti ovo ne kazem. Ne usudujem se. Bojim se.
Bojim se da iza tvoga pogleda nece uslediti prihvatanje,
da nece uslediti Ijubav.
Bojim se da ces me manje ceniti, da ces se smejati,
a tvoj bi me smeh ubio.
Bojim se da duboko negde nisam nista, da ne vredim,
i da ces ti to videti i odbiti me.
Zato igram svoju igru, svoju ocajnu igru pretvaranja
sa sigurnim proceljem izvan
i uplasenim detetom unutra.
Tako pocinje svetlucava ali prazna parada maski,
a moj zivot postaje bojiste.
Dokono cavrljam s tobom uctivim tonovima povrsnog razgovora.
Kazem ti sve, a zapravo nista,
i nista o onome sto je sve,
i sto place u meni.
Zato kad sam u kolotecini,
neka te ne zavara to sto govorim.
Molim te pazljivo slusaj i pokusaj cuti ono sto ne kazem.
Sto bih voleo da mogu reci,
sto zbog opstanka moram reci,
ali sto reci ne mogu.
Ne volim nista kriti,
Ne volim igrati umetnicke, lazne igre,
zelim prestati s igrama.
zelim biti iskren i spontan te biti ja,
ali mi ti moras pomoci.
Moras pruziti ruku
cak i kada se cini da je to poslednje sto zelim.
Samo ti mozes iz mojih ociju ukloniti prazan pogled zivog mrtvaca.
Samo me ti mozes prizvati u zivot.
Svaki put kad si Ijubazna, nezna i kad me hrabris,
svaki put kad pokusas razumeti jer zaista brines,
moje srce dobije krila,
vrlo mala krila,
vrlo slaba krila,
ali krila!
Sa svojom moci da me ozivis mozes udahnuti zivot u mene.
Zelim da to znas.
Zelim da znas koliko si mi vazna
kako mozes biti stvoritelj - do Boga pravedan stvoritelj - moje osobe
ako tako izaberes.
Samo ti mozes srusiti zidove iza kojih drhtim,
samo ti mozes ukloniti moju masku,
samo ti me mozes osloboditi moga senovitog sveta panike,
i nesigurnosti, iz mojega usamljenog zatvora,
ako tako odlucis.
Molim te odluci. Ne mimoilazi me.
Nece ti biti lako.
Dugotrajno uverenje o bezvrednosti gradi snazne zidove.
Sto mi blize pridjes
to naglije mogu uzvratiti.
To je nerazumno, ali u inat tome sto o coveku kazu knjige,
ja sam cesto nerazuman.
Borim se bas protiv one stvari za kojom ceznem.
Ali rekose mi da je Ijubav jaca od snaznih zidova,
i tu lezi moja nada.
Molim te pokusaj pobediti zidove
cvrstom rukom
jer dete je vrlo osetljivo.
Ko sam, mozda se pitas?
Ja sam onaj koga znas vrlo dobro.
Jer ja sam svaki covek na kojeg naidjes
i ja sam svaka zena na koju naidjes
Charles C. Finn
Nemoj da te zavara izraz moga lica.
Jer, nosim masku, hiljade maski,
maske koje se bojim skinuti,
a nijedna od njih nisam ja.
U pretvaranju sam pravi majstor,
ali ne daj se zavarati.
Za ime Bozje, ne daj se zavarati.
Pretvaram se da sam siguran
da je sve med i meko u meni
i oko mene
da mi je ime samouverenost a smirenost moja igra
da je sve mirno i da sve kontrolišem
i da ne trebam nikog.
Ali, ne veruj mi.
Mozda se cini da sam smiren, ali
moja smirenost je maska
uvek promenjiva i koja sakriva.
Ispod nje nema spokoja.
Ispod nje je zbrka, strah i samoca.
Ali, ja to sakrivam.
Ne zelim da iko zna.
Hvata me panika na pomisao o mojoj slabosti
i da ce me otkriti.
Zato freneticno kreiram masku da bi iza nje sakrio
nonšalantno, sofisticirano procelje,
da mi pomogne da se pretvaram,
da me zastiti od pogleda koji zna.
Ali bas takav pogled je moje spasenje.
Moja jedina nada i ja to znam.
Dakako, ako iza njega sledi prihvatanje.
Ako slijedi Ijubav.
To je jedina stvar koja me moze osloboditi od mene samoga,
od zatvora sto sam ga sam sagradio,
od prepreka sto ih sam tako bolno podizem.
To je jedino sto ce me uveriti u ono u sto ne mogu uveriti sam sebe,
da uistinu nesto vredim.
Ali ja ti ovo ne kazem. Ne usudujem se. Bojim se.
Bojim se da iza tvoga pogleda nece uslediti prihvatanje,
da nece uslediti Ijubav.
Bojim se da ces me manje ceniti, da ces se smejati,
a tvoj bi me smeh ubio.
Bojim se da duboko negde nisam nista, da ne vredim,
i da ces ti to videti i odbiti me.
Zato igram svoju igru, svoju ocajnu igru pretvaranja
sa sigurnim proceljem izvan
i uplasenim detetom unutra.
Tako pocinje svetlucava ali prazna parada maski,
a moj zivot postaje bojiste.
Dokono cavrljam s tobom uctivim tonovima povrsnog razgovora.
Kazem ti sve, a zapravo nista,
i nista o onome sto je sve,
i sto place u meni.
Zato kad sam u kolotecini,
neka te ne zavara to sto govorim.
Molim te pazljivo slusaj i pokusaj cuti ono sto ne kazem.
Sto bih voleo da mogu reci,
sto zbog opstanka moram reci,
ali sto reci ne mogu.
Ne volim nista kriti,
Ne volim igrati umetnicke, lazne igre,
zelim prestati s igrama.
zelim biti iskren i spontan te biti ja,
ali mi ti moras pomoci.
Moras pruziti ruku
cak i kada se cini da je to poslednje sto zelim.
Samo ti mozes iz mojih ociju ukloniti prazan pogled zivog mrtvaca.
Samo me ti mozes prizvati u zivot.
Svaki put kad si Ijubazna, nezna i kad me hrabris,
svaki put kad pokusas razumeti jer zaista brines,
moje srce dobije krila,
vrlo mala krila,
vrlo slaba krila,
ali krila!
Sa svojom moci da me ozivis mozes udahnuti zivot u mene.
Zelim da to znas.
Zelim da znas koliko si mi vazna
kako mozes biti stvoritelj - do Boga pravedan stvoritelj - moje osobe
ako tako izaberes.
Samo ti mozes srusiti zidove iza kojih drhtim,
samo ti mozes ukloniti moju masku,
samo ti me mozes osloboditi moga senovitog sveta panike,
i nesigurnosti, iz mojega usamljenog zatvora,
ako tako odlucis.
Molim te odluci. Ne mimoilazi me.
Nece ti biti lako.
Dugotrajno uverenje o bezvrednosti gradi snazne zidove.
Sto mi blize pridjes
to naglije mogu uzvratiti.
To je nerazumno, ali u inat tome sto o coveku kazu knjige,
ja sam cesto nerazuman.
Borim se bas protiv one stvari za kojom ceznem.
Ali rekose mi da je Ijubav jaca od snaznih zidova,
i tu lezi moja nada.
Molim te pokusaj pobediti zidove
cvrstom rukom
jer dete je vrlo osetljivo.
Ko sam, mozda se pitas?
Ja sam onaj koga znas vrlo dobro.
Jer ja sam svaki covek na kojeg naidjes
i ja sam svaka zena na koju naidjes
Charles C. Finn
- Učlanjen(a)
- 10.07.2010
- Poruka
- 2.773
ODAKLE MENI TI
Odakle meni u džepu vetar
Koji je mrsio tvoju kosu
Nekoliko kamenčića
Koje si bacala iza sebe
Govoreći da ćes tako lakše naći
U povratku put do kuće
A vrapci ih neće pojesti
Odakle meni mali komad papira
Na kome si napisala
Volim te
I tvoja slika
Iz vremena kada si volela da gledaš
Kako opada lišće
Kada si volela da gaziš po njemu
Odakle meni u kutiji od šibica
Malo peska sa zamka
Koji si sama sagradila
I u kome sam te Princezo
Poljupcem probudio iz sna
Odakle meni snovi puni tvojih reći
I gomile rečenica
Koje ti pričaš samo meni
Odakle meni to da nikada ne kasnim
Na sastanke sa tobom
Jer ti uvek dolaziš ranije
Odakle meni glupa navika
Da ti nikada ne kažem
Ja te volim
Samo zbog toga što znam da znaš
A meni je teško da te reči izgovorim
Odakle meni devojka
Koja se osmehne uvek kada me vidi
I kaže mi samo jedno ćao
Koje znači i volim te
I drago mi je što si tu
I poljubi me
I budi blizu mene
I lepo je što si baš ti moj
Odakle meni sanjalica
Odakle meni neko ko ne ume da svira
Ali čiji je svaki pokret
Čija je svaka reč pesma
Odakle meni ti?
M. Marinovic
Odakle meni u džepu vetar
Koji je mrsio tvoju kosu
Nekoliko kamenčića
Koje si bacala iza sebe
Govoreći da ćes tako lakše naći
U povratku put do kuće
A vrapci ih neće pojesti
Odakle meni mali komad papira
Na kome si napisala
Volim te
I tvoja slika
Iz vremena kada si volela da gledaš
Kako opada lišće
Kada si volela da gaziš po njemu
Odakle meni u kutiji od šibica
Malo peska sa zamka
Koji si sama sagradila
I u kome sam te Princezo
Poljupcem probudio iz sna
Odakle meni snovi puni tvojih reći
I gomile rečenica
Koje ti pričaš samo meni
Odakle meni to da nikada ne kasnim
Na sastanke sa tobom
Jer ti uvek dolaziš ranije
Odakle meni glupa navika
Da ti nikada ne kažem
Ja te volim
Samo zbog toga što znam da znaš
A meni je teško da te reči izgovorim
Odakle meni devojka
Koja se osmehne uvek kada me vidi
I kaže mi samo jedno ćao
Koje znači i volim te
I drago mi je što si tu
I poljubi me
I budi blizu mene
I lepo je što si baš ti moj
Odakle meni sanjalica
Odakle meni neko ko ne ume da svira
Ali čiji je svaki pokret
Čija je svaka reč pesma
Odakle meni ti?
M. Marinovic
Član
- Učlanjen(a)
- 14.04.2011
- Poruka
- 128
Posle ljubavi
Posle ljubavi
opraštamo se,
opraštamo se i strasno dugim nogama
odlazimo u svet.
Ti u svoju mladost
onuda iza fabrika,
iza pristaništa
i mosta,
niz raskršća koja se razilaze kao posvađani ljudi.
Ja u svoju mladost
onuda uz prugu,
gde trava ima okus vode,
peska
i sunca.
Nikad više nećemo sedeti u istoj klupi
ni jedno od drugog prepisivati zadatke,
ni deliti užinu na odmoru.
Nikada se više neću smejati tvojim olinjalim lutkama
ni ti mom neukroćenom zvrku na temenu
za koji su me večito čupkali
oni što sede iza nas.
Nije ovo više završena samo jedna školska godina.
Kažu:
gotovo je detinjstvo.
Jedno veliko detinjstvo danas je gotovo.
Kažu,
i svi su zajedno radosni
i kotrljaju se niz stepenice kao šaka prosutih klikera,
i svi su smešni od zadovoljstva
kao plastelinske figure,
i svi su šareni i čudni
kao grad za vreme velikih praznika.
Samo ja znam:
nikada više,
nikada više,
nećemo se uhvatiti za ruke
ni hodati od ugla do ugla
i pokušavati uzalud da se setimo dok ćutimo
nečega vrlo važnog,
nečega toliko ogromno važnog
čega se razdvojeni nikada više nećemo moći setiti.
Miroslav Mika Antić
Član
- Učlanjen(a)
- 05.09.2009
- Poruka
- 7.315
Stevan Raičković - Buket
Karanfil, crvenkast kao stid,
Otvara slatku laticu secanja.
Od belog jorgovana boli me vid,
Od plavog - ruka skoro sanja
Da su joj prsti postali cvet
Pa tužno i veselo mirišu
Kraj ruže koja je skupila svet
I krv i tajnu i usne koje sišu
Sa druge usne smeh i smrt.
O najlepše se lipa smeje -
U samom vazduhu kao gust vrt.
Pod očima trava mirno veje,
Žuta se lala u njoj zlati
I klati i tako teku sati.
Otvara slatku laticu secanja.
Od belog jorgovana boli me vid,
Od plavog - ruka skoro sanja
Da su joj prsti postali cvet
Pa tužno i veselo mirišu
Kraj ruže koja je skupila svet
I krv i tajnu i usne koje sišu
Sa druge usne smeh i smrt.
O najlepše se lipa smeje -
U samom vazduhu kao gust vrt.
Pod očima trava mirno veje,
Žuta se lala u njoj zlati
I klati i tako teku sati.
LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.12.2009
- Poruka
- 29.042
Pod sinjim nebom je
Pod sinjim nebom je,u rodnom kraju svom
Venila setna,tamišljena...
Na kraju uvela i možda,nada mnom
Lebdela već je senka njena.
No neprestupna crta stoji izmeđ´ nas:
Zalud sam staru ljubav zvao
S ravnodušnih sam usta čuo smrti glas,
Ravnodušno ga saslušao.
I eto koga ljubih dušom svojom svom
S toliko teških žudnji,nada,
S toliko bolnog tugovanja za njom,
S toliko bezumlja i jada!
Pa gde su patnje,ljubav?Sad u duši toj
Za senku koju smrt mi uze,
Za sećanje na život nepovratni moj,
Ne nalazim ni bol ni suze.
Puskin
Pod sinjim nebom je,u rodnom kraju svom
Venila setna,tamišljena...
Na kraju uvela i možda,nada mnom
Lebdela već je senka njena.
No neprestupna crta stoji izmeđ´ nas:
Zalud sam staru ljubav zvao
S ravnodušnih sam usta čuo smrti glas,
Ravnodušno ga saslušao.
I eto koga ljubih dušom svojom svom
S toliko teških žudnji,nada,
S toliko bolnog tugovanja za njom,
S toliko bezumlja i jada!
Pa gde su patnje,ljubav?Sad u duši toj
Za senku koju smrt mi uze,
Za sećanje na život nepovratni moj,
Ne nalazim ni bol ni suze.
Puskin
Član
- Učlanjen(a)
- 12.02.2011
- Poruka
- 57
Priviđenja
Zaista, zrak si samo? I to je sjaj u
meni
što se sad, nestajući, rasipa, u
prazninu,
osvetlivši mi put, i bezdan, u isti
mah?
Sve su to bile, dakle, prolazne
samo seni
na koje sam, kroz blagost, i
žalost , i tišinu,
stresao, ustreptao, svoj zvezdan,
zračni, čisti, prah?
Odlazim, dakle, sa tela toplih, i
mladih, srna,
ledu, na vrhu nekom, u bolnom
svom hitanju?
A plač mi samo vraća se, porfiru
jednog zrna,
što visi, o dršćućem, žarkom,
koncu, u svitanju?
Tu, tu bih, u ovom životu, da me
oblije slap
svih divota čulnih, kao pad
mirisnog mleka.
A čini mi se, jedna jedina, takva,
blista kap,
nad peskom pustinja, i tla, nad
zemljom, daleka.
Zaista, zrak sam samo? I to je sjaj
u meni,
što se sad, nestajući, rasipa, u
prazninu,
osvetlivši mi put, i bezdan, u isti
mah?
Sve su to bile, dakle, prazne samo
seni,
na koje sam, kroz blagost, i
žalost, i tišinu,
stresao, ustreptao, svoj zvezdan,
zračni , čisti, prah?
Ivo Andrić
Zaista, zrak si samo? I to je sjaj u
meni
što se sad, nestajući, rasipa, u
prazninu,
osvetlivši mi put, i bezdan, u isti
mah?
Sve su to bile, dakle, prolazne
samo seni
na koje sam, kroz blagost, i
žalost , i tišinu,
stresao, ustreptao, svoj zvezdan,
zračni, čisti, prah?
Odlazim, dakle, sa tela toplih, i
mladih, srna,
ledu, na vrhu nekom, u bolnom
svom hitanju?
A plač mi samo vraća se, porfiru
jednog zrna,
što visi, o dršćućem, žarkom,
koncu, u svitanju?
Tu, tu bih, u ovom životu, da me
oblije slap
svih divota čulnih, kao pad
mirisnog mleka.
A čini mi se, jedna jedina, takva,
blista kap,
nad peskom pustinja, i tla, nad
zemljom, daleka.
Zaista, zrak sam samo? I to je sjaj
u meni,
što se sad, nestajući, rasipa, u
prazninu,
osvetlivši mi put, i bezdan, u isti
mah?
Sve su to bile, dakle, prazne samo
seni,
na koje sam, kroz blagost, i
žalost, i tišinu,
stresao, ustreptao, svoj zvezdan,
zračni , čisti, prah?
Ivo Andrić
Član
- Učlanjen(a)
- 14.10.2009
- Poruka
- 6
Одаи на Љубовта
Однесиме во одаите каде љубовта твоја спие
со мирис на јасмин ќе ја будам.
Јас твојот патник,скитник вечен да се одморам
огновите на немирот да ми ги смират.
Ќе ја повикаме радоста
зората да ја благослови,со седум бисери да ја награди.
За тебе
со срцето ќе гледам,безимените со име патеки ќе ги напишам.
Не е ова занес еден
погледнија на дланкиве ружава што ти ја нудам.
Однесиме во одаите каде љубовта твоја спие
со мирис на јасмин ќе ја будам.
Јас твојот патник,скитник вечен да се одморам
огновите на немирот да ми ги смират.
Ќе ја повикаме радоста
зората да ја благослови,со седум бисери да ја награди.
За тебе
со срцето ќе гледам,безимените со име патеки ќе ги напишам.
Не е ова занес еден
погледнија на дланкиве ружава што ти ја нудам.