Stihovi koje volim

[djenadija]

Mala srecna minuta u kojoj se to dogodilo,zakacila mi se za uho kao biser.


Treba mi neko da sa mnom živi u kutiji,
neko ko nije niko,
neko ko pali insens,
zatim cisti svakodnevnu pozornicu
(ali ne veruje u rituale),
neko ko udiše vazduh i zatim ga
drži u plucima... u stvari,
Ne treba mi niko
Medutim,
treba mi neko ko srice azbuku...
neko neporušen godinama,
neko izbrušenog stila, koketno bice
sa svilenim maramama,
neko odeven u crno a lagodan
u svojoj koži,
neko ko voli da putuje sam po svetu,
u stvari...
Niko mi ne treba
Treba mi neko ko voli decu
neko ko pravi umetnost,
ali za nju - nema uvek vremena...
neko ko se budi posle podne i pali džoint,
ko roni na dubinu od 1 000 metara
i tu ajkuli glanca zube,
ali ko ni mrava zgazio ne bi,
treba mi neko ko poznaje bolnice,
ko pravi stolice, ko tuca andele,
ko sa davolom tikve sadi, u stvari,
Ne treba mi niko
Treba mi neko ko je procitao
aleksandrijsku biblioteku,
spasio je od požara
i instalirao u svoj kompjuterski program,
neko ko se rodio u Aleksandriji, Madagaskaru,
Tunisu, u Aino plemenu
u Japanu, u Beogradu u Teheranu u Njujorku
u Rimu u Kazablanki,
neko od svetle misli i sjajna oka,
neko ko pocinje pokret u istoriji
ili ga završava, u stvari,
Ne treba mi niko
Treba mi neko nežan kao meko
praskozorje, tvrd kao stena Gibraltar,
razuzdan i veseo, težak i glomazan kao ormar,
neko ko jede slatko od ruže, rahat-lokum
ko me pred zoru sastavlja
i rastavlja kao sat,
neko ko hoda kao macka i otvara
žute zenice u ponoc,
neko ko ne kaže ništa
cak ko ne postoji, u stvari i zaista,
Niko mi ne treba
Treba mi kamikaza uzdignutih krila,
neko ko poklanja cvet,
ko ne mrzi svet
i ko se smeje smrti u lice...
Neko ko place usred autobusa...
na sredini koncerta
na polovini razgovora i dok sece luk,
Treba mi neko koga nisam srela,
zavela, ponela, omela, obezglavila,
navela, zanela, ranila...
Treba mi neko ko laje na mesec – u stvari,
Ne treba mi niko
Treba mi neko ko pravi muziku,
ko pravi sranja, ko donosi odluke,
neko ko kopa u rudniku, ko radi u banci,
ko cisti slivnik, spava na kiši,
ko glanca kavez u zoološkom vrtu,
neko ko guta asid, predaje etiku,
pegla veš, razmišlja o sutonu,
pronalazi vakcinu protiv SIDE, dosade,
neko ko je završio sa meditacijom
i izašao iz neuroze,
neko iz pecine, iz loše porodice,
neki prosjak koji voli da se smeje,
princ koji krade vazduh iz nozdrve,
orgazam iz pete, koji trebi vaške iz kose,
knjige iz biblioteke,
ko snima film o beskrajnim oblacima
i napuklim ogledalima, ikona mudrosti
i ludosti, znanja i neznanja,
u stvari
Ne treba mi niko
kome mnogo trebam...
Treba mi neko ko cisti cipele,
sece nokte, slaže posude,
posmatra planete, voli nauku,
ima svoje mišljenje, ne gaji predrasude,
ko nema kicmu ali ima auru na mestu
gde hoda uspravno... u stvari,
Ne treba mi niko
Treba mi neko ko razmišlja u bojama,
ko oseca prstima i ko sanja budan,
treba mi neko vešt,
a nesiguran poput akrobate,
ucitelj džiu-džica na elektricnoj stolici
punoj vate,
magnetna plazma u bolnici,
krvno zrnce u plaštu sena,
perverzna princeza na zrnu graška,
ulicni diler sa dosta praška,
pustinjski vetar bez jednog daška,
u stvari... u stvari,
Niko mi ne treba...
niko baš toliko, toliko
toliko
kao
Ti..

 

[djenadija]

ako

Ako…..
Ako mozes da vidis
unisteno delo svoga zivota
i bez ijedne reci da ga ponovo gradis,
ili bez uzdaha i protesta podneses
gubitak onoga sto si dugo tekao, ako mozes
da budes zaljubljen, ali ne i lud od ljubavi,
ako mozes da budes jak,a da ipak ostanes
nezan, da ne mrzis one koji tebe mrze,
a da se ipak boris i branis, ako mozes
da slusas kako tvoje reci izvrcu nevaljalci
da razdraze glupake, i da cujes kako luda usta
o tebi lazu, a da sam ne kazes nijednu laz,
ako mozes da sacuvas dostojanstvo u slavi,
ako mozes da budes skroman iako
si savetodavac kraljeva, ako mozes da volis
svoje prijatelje kao bracu a da ti nijedan
ne bude sve i svja, ako znas
da razmisljas, da posmatras i upoznajes,
a da nikad ne postanes sumnjivac i rusilac,
ako znas da sanjaris, a da ti san ne bude
gospodar, da mislis, a da ne budes samo
mastalo, ako mozes da budes cvrst, ali nikad
divalj, ako mozes da budes dobar, ako mozes
da budes pametan ; a da nisi cistunac
i sitnicar, ako mozes da prihvatis poraz
posle pobede i da te dve varke podjednako
primas, ako mozes da sacuvas hrabrost
i glavu kad je svi ostali izgube, tada ce
kraljevi,Bogovi, sreca i pobeda biti tvoji
poslusni robovi, i ono sto vredi vise nego svi
kraljevi i sve slave-bices Covek
sine moj.
R Kipling

 

[djenadija]

kroj

Ukrašcu tvoju senku, obuci je na sebe i
pokazivati svima. Biceš moj nacin odevanja
svega nežnog i tajnog. Pa i onda, kad
dotraješ, iskrzanu, izbledelu, necu te sa sebe
skidati. Na meni ceš se raspasti.
Jer ti si jedini nacin da pokrijem golotinju
ove detinje duše. I da se više ne stidim pred
biljem i pred pticama.
Na poderanim mestima zajedno cemo plakati.

Zašivacu te vetrom. Posle cu, znam, pobrkati
moju kožu s tvojom. Ne znam da li me
shvataš: to nije prožimanje.
To je umivanje tobom.

Ljubav je cišcenje nekim. Ljubav je neciji
miris, sav izatkan po nama.
Tetoviranje maštom.

Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.
Ti si moj nacin toplog. Obuci cu te na sebe
da se, ovako pokipeo, ne prehladim od
studeni svog straha i samoce.

MIKA ANTIC

 

[Jurivaka]

Ne dozivam, ne žalim, ne plačem...
Sve će proći ko behara kad.
Žutim zlatom venjenja označen,
Nikad više neću biti mlad.

Nećeš više treptati ko ptica,
Srce ludo, oprljeno mrazom.
Ni zemlja me, brezinoga cica,
Bosog neće namamiti stazom.

Dani skitnje, sve je manje mena,
Sve mi manje plamen usta rudi.
O svežino moja izgubljena,
Oči bujne, preplavljene grudi.

Želje štedim ko tvrdica zlato.
Moj živote, beše li tek san?
Ko na rujnom da prohujah hatu,
U proleće kada sviće dan.

Lišća bakar tiho kaplje s klena.
Sve je trošno. Plot u prah nam gre.
Nek je navek stvar blagoslovena,
Koja dođe da cveta i mre.

Jesenjin

 

[crvendac_011]

Mozda spava - Vladislav Petkovic - Dis​

​

Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja,​

Pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao:​

Da je čujem uzalud sam danas kušao,​

Kao da je pesma bila sreća moja sva.​

Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.​

​

U snu svome nisam znao za budđenja moć,​

I da zemlji treba sunca, jutra i zore;​

Da u danu gube zvezde bele odore;​

Bledi mesec da se kreće u umrlu noć.​

U snu svome nisam znao za buđenja moć.​

​

Ja sad jedva mogu znati da imadoh san,​

I u njemu oči neke, nebo nečije,​

Neko lice, ne znam kakvo, mozda dečije,​

Staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan.​

Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.​

​

Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih:​

Kao da je san mi ceo bio od pene,​

Il' te oči da su moja duša van mene,​

Ni arije, ni sveg drugog, što ja noćas snih;​

Ne secam se ničeg više, ni očiju tih.​

​

Ali slutim, a slutiti još jedino znam.​

Ja sad slutim za te oči, da su baš one,​

Što me čudno po životu vode i gone:​

U snu dođu, da me vide, šta li radim sam.​

Ali slutim, a slutiti još jedino znam.​

​

Da me vide dođu oči, i ja vidim tad​

I te oči, i tu ljubav, i taj put sreće;​

Njene oči, njeno lice, njeno proleće​

U snu vidim, ali ne znam, što ne vidim sad.​

Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad.​

​

Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,​

I njen pogled što me gleda kao iz cveća,​

Što me gleda, što mi kaže, da me oseća,​

Što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet,​

Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.​

​

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;​

Ne znam mesto na kom živi ili počiva;​

Ne znam zašto nju i san mi java pokriva;​

Možda spava, i grob tužno neguje joj stas.​

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.​

​

Možda spava sa očima izvan svakog zla,​

Izvan stvari, iluzija, izvan života,​

I s njom spava, nevidjena, njena lepota;​

Možda živi i doći će posle ovog sna.​

Možda spava sa očima izvan svakog zla.​

 

[Jurivaka]

BREZA​

Jesenjin

Pod prozorom mojim​

Bela brezica je​

Ogrnuta snegom,​

K`o srebrna da je.​

Na punim granama,​

Ledenim po strani,​

Razvile se rese​

K`o beli đerdani.​

U tišini stoji​

Breza, k`o u gaju,​

I plamti pahulje​

U ognjenom sjaju.​

A zora, polako,​

Naokolo plovi,​

I na grane sipa​

Srebrni prah novi...​

1913.​

 

[Jurivaka]

Kočijašu, hajd' na čašu!
Hodi, druže, da te pitam:
Kome njene ruke mašu,
Ove noći, dok ja skitam?

Noć je pala.
Kola stala.
Konji vrani...
A vrata su zaškripala na kafani.
U kafani nikog nema.
Krčmar drema
Preko stola.
Druže, mi smo dva boema,
Daj nam litar alkohola!

Prič'o sam joj o proleću...
Možda grešno, možda tužno...
A, ona, dunula je ko u sveću,
Sve ugasi uzaludno!
Ne sećam se ničeg više,
Pamtim samo bat koraka,
Koji nam se rastočiše
Na dve strane tog sokaka.

-Ti na jednu, ja na drugu,
Rastasmo se bez svršetka...
Tad prosivrah ja kroz tugu
Pijan zvižduk, 'mjesto metka!

I sad lutam, kud me nose,
Dve cipele ko dva splava -
Pijan, tužan i bez kose,
Prazno srce,
Puna glava!

Mesec svinga od mesinga,
Nebom luta...
Kočijašu, skreni kola
Pokraj puta!

Kočijašu, hajd' na čašu!
Hodi, druže, da te pitam:
Kome njene ruke mašu,
Ove noći, dok ja skitam.

 

[crvendac_011]

Pokajnička

mnogo sam lutala
mnogo govorila
premalo ćutala
još manje tvorila​

preblagi , praštaj
sva ta tumaranja
i od nerada
duga odmaranja

praštaj sijaset
preoštrih sudova
retko na njivu
iznetih plugova

žednom da l' dadoh
vode pitke
zaorah samo
brazde plitke

nešto mi sapuće
mućni kefalo
al dosta veka
protrčalo
za ono što mi
preostaje

valjda bih morala
da se pokajem i to mi vazda
muku stvara
al doteralo
do duvara

šta ćeš guknuti
u onom času
kad zapitaju
gde si bila
ti umna gospo
šta si činila

u šta si vreme
protraćila
zureć u neku
na krpi šaru,
kraj telefona,

na bazaru trošeći reči
to divno seme
na neke vrlo
bitne teme

kol'ko si puta
gospo mila
nožicom nežnom
zakoračila

na put podviga
na stazu spasa
a rekli su ti
gde se belasa

kroz tamu veka
kroz oblak dima
znala si dobro
da je ima

znala si mila
i da sve drugo
zanosi čula
ne traje dugo

i zašto onda
kruno stvaranja
izabra sitna
slatka kaljanja?​

zar ne požali
zrno svetosti
zar ti zafali
one svetlosti

koja svakome
ljudskom stvoru
treperi nežno
na obzoru

pogledaj one
tihe i smerne
radosti njine
neizmerne

pa se ugledaj
i zastidi
a sve to onaj
ko treba vidi

ne brini za sve
što je bilo
ima ko će ti
razviti krilo

da i ti podješ
u susret sjaju
što obitava
u beskraju

Zorica Simović​

 

[djenadija]

Ispovest huligana

Sto sam? Tko sam? Ja sam samo sanjar,
Ciji pogled gasne u magli i memli,
Zivio sam kao usput, ko da sanjam,
Kao mnogi drugi ljudi na toj zemlji.

I tebe sad ljubim po navici, dijete,
Zato sto sam mnoge ljubio, boleciv,
Zato usput, ko sto palim cigarete,
Govorim i sapcem zaljubljene rijeci.

"Uvijek" i "ljubljena" i "upamtit cu",
A u dusi vazda ista pustos zraci;
Ako dirnes strast u covjekovom bicu,
Istine, bez sumnje, nikad neces naci.

Zato moja dusa ne zna sto je jeza
Odbijenih zelja, neshvacene tuge.
Ti si, moja gipka, lakonoga brezo,
Stvorena za me i za mnoge druge.

Ali, ako trazeci neku srodnu dusu,
Vezan protiv zelje, utonem u sjeti,
Nikad necu da te ljubomorom gusim,
Nikad necu tebe grditi ni kleti.

Sto sam? Tko sam? Ja sam samo sanjar,
Ciji pogled gasne u magli i memli,
I volim te usput, ko da sanjam,
Kao mnoge druge na toj zemlji.

Jesenjin (iz "Ispovest Huligana )

 

[djenadija]

Važno je, možda, i to da znamo
covek je željen, tek ako želi.
I ako celoga sebe damo,
tek tada i možemo biti celi.
Saznacemo, tek ako kažemo
reci iskrene, istovetne.
I samo onda kad i mi tražimo,
moci ce neko i nas da sretne.
Miroslav Antic