Stihovi koje volim

[djenadija]

carobna pesma

vidim te vec,
istina-kao u nekoj srebrnoj magli,
ali divno te vidim:
na nogama ti cizme od sedam milja,
u ruci aladinova lampa,
putujes na onom cudotvornom tepihu
iz 1001 noci,
preleces planine i mora
i dizes se visoko prema zvezdama

mozda ti i ne slutis
koliko volim tvoju trsavu glavu,
detinju glavu koja mirise na sapun
i penusavi aprilski vetar,

glavu u kojoj stanuju samo boje
visoke,
ogromne,
nedostizne,

glavu koja ce shvatiti bezmerja
i razdaljine svetlosnih godina,
nerazumljive cifre
i geometrijske krivulje
i hrabrost svemirskih brodova
sto ce krenuti sutra
na nova nepoznata sunca

ja sam svoja putovanja
protutnjao pod celom
i tu su stali prostori
o kojima i ne sanjas

cetiri ulice tamo
i tri ulice ovamo,
tako sam jednom leteo
cak do kumove slame

dve, tri, pet casa vina
u restoranu kraj reke,
tako sam beskrajno lebdeo
kroz udaljena sazvezdja

i jedan obican osmeh,
i jedno jesenje vece,
tako sam trazio nove
zlatogrive komete

tako sam sebi nasao
i jednu tihu mudrost
od koje rastu krila

zato i hocu samo da te zamolim:
preleti beskonacnost
i pobedi vreme i mastu,
ali nikad ne zaboravi
kako se koraca po zemlji

dodirni rukama prasinu
dalekih dvojnih zvezda,
nek ti se damari usklade
sa ritmovima pulsara,
al nikada ne zaboravi
kako se koraca po zemlji

jer ljudska srca
zasadjena su nisko kao kupine
tu, gde su svici crveni dzinovi
naseg malenog kosmosa,
tu gde smo sebi nacinili
milimetarske beskonacnosti,
a ipak dovoljno glomazne
da se u njima izgubimo:
ja daleko od tebe
kao alfa kentaura,
ti daleko od mene
kao belo zrnevlje vlasica

pronadji nove svetove
i izatkaj im nebo.
I podari im vazduh
da disu i da ozive

ali nikad ne zaboravi
kako se koraca po zemlji.
samo tako se mozemo
jedan drugom pribliziti

cetiri ulice tamo
i tri ulice ovamo,
moja i tvoja casa piva
u restoranu kraj reke,
i moje iskrene oci
i tvoje iskrene oci
u jedno jesenje vece
detinjasto i roditeljsko,

sto je ono prostranstvo
koje hocu da pomirim
izmedju moje i tvoje zvezde

Mika Antic

 

[djenadija]

NEPOVRATNA PESMA
Nikad nemoj da se vracaš
kad vec jednom u svet kreneš
Nemoj da mi nešto petljaš
Nemoj da mi hoceš-neceš.
I ja bezim bez povratka.
Nikad necu unatrag.
Šta ti znaci staro sunce,
stare staze,
stari prag?
Tu je ono za cim može da se pati
Tu je ono cemu možes srce dati.
Al' ako se ikad vratiš
moraš znati
tu ceš stati
I ostati.
Ocima se u svet trci
Glavom rije mlako vece
Od reke se dete uci
ka morima da potece.
Od zvezda se dete uci
da zapara nebo sjajem.
I od druma da se muci
i vijuga za beskrajem.
Opasno je kao zmija
opasno je kao metak
da u tebi vecno klija
i carlija tvoj pocetak.
Ti za koren
nisi stvoren
Ceo svet ti je otvoren.
Ako ti se nekud žuri,
stisni srce i zažmuri.
Al' kad podeš - nemoj stati
Mahni rukom.
I odjuri.
Ko zna kud ceš.
Ko zna zašto.
Ko zna šta te tamo ceka.
Ove su želje uvek belje
kad namignu iz daleka.
Opasno je kao munja
opasno je kao metak
da u tebi vecno kunja
i muci se tvoj pocetak.
Ti si uvek krilat bio
samo si zaboravio.
Zato leti.
Sanjaj.
Trci.
Stvaraj zoru kad je vece.
Nek' od tebe život uci
da se peni i da tece.
Budi takvo neko cudo
što ne ume ništa malo,
pa kad kreneš - kreni ludo,
ustreptalo,
radoznalo.
Ko zna šta te tamo ceka
u maglama iz daleka.
Al' ako se i pozlatiš,
il' sve teško,
gorko platiš,
uvek idi samo napred.
Nemoj nikad da se vratiš.

Mika Antic

 

[Jurivaka]

PISMO MAJCI

Jesi li živa staričice moja?
Sin tvoj živi i pozdrav ti šalje!
Nek uveče, nad kolibom tvojom,
Ona blaga svetlost sja i dalje.

Pišu mi da viđaju te često,
Zbog mene veoma zabrinutu
I da ideš svaki čas na cestu,
U tvom trošnom starinskom kaputu.

Da te stalno u sutonu mekom,
Uvek isto priviđenje muči -
Kako su me u kafani nekoj,
Finskim nožem ubili u tuči.

Nemaj straha. Umiri se, draga.
Od utvare to ti srce zebe.
Nisam tako propao bestraga,
Da bih umro ne videvši tebe.

Kao nekad, nežan sam i sada
I srce mi živi samo snom,
Da se što pre oslobodim jada
I vratim se u naš stari dom.

Vratiću se kad nam u prozoru
Rašire se grane pune cveta,
Samo nemoj da u ranu zoru
Budiš me ko pre osam leta!

Nemoj budit odsanjane snove...
Nek miruje ono čega ne bi.
Odveć rano otrovan životom,
Samo čemer osećam u sebi.

I ne uči da se molim, mani.
Nema više vraćanja ka starom.
Ti jedina uteha si meni,
Iskra što mi plati istim žarom.

Ne daj da te skoli tuga često
I obuzdaj svoju čežnju ljutu
I ne idi svaki čas na cestu,
U tvom trošnom starinskom kaputu!


Jesenjin

 

[djenadija]

Cekam te...

Dodji i donesi mi samo svoj osmeh
Dodji...
Taj osmeh je jedino što tražim...
Sve ostalo imam.
Imam oci koje ce videti
tvoje drago lice,
Imam ruke koje ti nikad nece
dozvoliti da padneš,
Imam srce u kome ceš
pronaci svoj dom

 

[djenadija]

Jednom u zivotu daces da te zarobe
zena toplog srca i kukavica hladnog stiska,
a s pokidanih lanaca svoje savjesti
poljubit ces svoju princezu samo jednom.

Jednom u zivotu izvuci ces karte iz rukava
i nekome reci "Zbogom", a da ni ne trepnes,
okrenutih ledja ispisati ces joj sudbinu na licu
crtama suza svojih vlastitih.

Jednom u zivotu zaboravit ces da nisi vise mlad,
zaboravit ces kako nisi imao hrabrosti
istresti nekome u lice ono sto si uvijek cuvao u sebi,
ono sto je bilo preostalo i sto vise ne postoji.

Al' jednom u zivotu
saznat ces da nitko nije imao toliko paznje,
saznat ces da nitko nije imao toliko volje
pokloniti se tebi kao na dlanu,
da nicije srce nije bilo spremno uciniti sve za tebe kao moje,
saznat ces to samo jednom u zivotu,
a tada, da li ce vec biti kasno za oboje..

 

[Jurivaka]

Jutros rano, pri pojati niskoj,
Gde se zlati rogoza gomila,
Sedmero je štenadi riđaste,
Sedmero je kučka oštenila.

Lizala ih jezikom crvenim,
Milovala štenad sve do marka
I topio sneg se zagrijani
Ispod njenog toploga stomaka.

Kad je jato kokošala lenih
Zadremalo, na motki sedeći,
Pošao je seljak natmureni,
Svih sedmero noseći u vreći!

Mučeći se da im priđe malo,
Trčala je kroz nanose meke...
I dugo je, dugo je drhtalo,
Nezamrzlo ogledalo reke.

Kad se nazad vukla po prtini,
Ližuć svoje telo oznojeno,
Njoj se mesec nad selom učini
Kao jedno riđe štene njeno.

Gledala je u vedrinu modru.
Žalosni se jauk dugo čuo.
Tanki mesec klizio po svodu -
Preko polja za breg utonuo.

Nemo, ko od milostinje bedne,
Kada kamen bace joj iz šale,
U sneg su se, pseće oči njene,
Kao zlatne zvezde skotrljale.

Jesenjin

 

[Ana_ana]

Ti utehu čekaš. Ne, utehe nema:
Što utehom zovu, zovi zaboravom;
Jad istinski dubok nikad ne zadrema.
Rastrzana tako među snom i javom,
Gledajući kako nepomično bdije
Taj Anđeo Stradanja nad tužnom ti glavom.
Ti želiš i čekaš. I ne znaš da nije
Ni sad ispijena ta čemerna čaša,
I svirepi otrov jedne ironije;
I da će nas večno strasna prošlost naša
U nemirne noći da trgne i seti,
Kao zveket lanca starog robijaša.
Surovi će dani doći i uzeti
Svaki po svoj deo od srca što bunca,
Što želi, što moli; a ti ćeš se peti;
Peti neprekidno, do kobnog vrhunca,
Golom stopom, bleda, smrzla, jadno dete
Pružajući ruke i vapijuć: Sunca
I tako ti dani bez sreće i mete,
Odnoseć svoj deo stradanja i suza,
Kao gavrani će kraj nas da prolete,
I ne pokidavši ni jednu od uža
Što nas vežu i sad za prošlost, što stoji,
Za nama i gleda na nas ko Meduza.
Hajdmo, o Muzo Amo milu ruku,
Mladosti moje to uzglavlje meko
Dugo nam ima do u tihu luku,
Ostrvo mira i sad je daleko.
Katarke stoje gordo na toj vodi
Što znači život... Mi hitamo žurno;
Nejasno nebo nad nama se svodi,
Pod nama more nemirno i burno.
I zaman hita naše slabo oko
Kule tog mora da pozna i spazi;
Istina mora da leži duboko -
Mi nad njom gremo po neznanoj stazi.
Pitanja naša šum nejasni sreta,
I žudnom duhu odgovara nije;
Gde je početak? Gde li čudna meta?
U neprovidnim maglama se krije.
Brod mnogi ovud minu s mnogo muke,
Istine blago tražeć u dubini;
I ne spaziše svetiljke iz luke -
A gle po vodi razvalina njini...
Ne s teškom kotvom ne srljaj duboko,
Ranjeno srce drukčije nam zbori
Niti u pustoš pustaj žudno oko,
Da te nespokoj za saznanjem mori.
Spokojan pogled po površju baci,
Sladosnog mira tu ćeš samo steći. -
O, Muzo, tuda samo trepte zraci,
I val se pjeni slatko žuboreći.
I snivaj samo Biće manje suza
I više svjetlih i spokojnih noci...
Svikni na odmor pod teretom uža
Istina jedna i sama će doći
Zovi se ljubav I nas samo pjevaj,
I našu mladost bezbrižno i tio:
U jednom srcu cio svemir ima,
U jednoj suzi ima život cio
Ne pitaj nikad: zvuke naših dana
Hoce li vjetri da raznesu šumom,
Ko bjeli behar sa procvalih grana,
Il cvjeće nekad nad našijem humom;
Il će da žive... Niti pitaj, mlada,
Da li se rodi odjek tvome glasu,
I da l ga naše gluho doba sada
Vjencima svojim il kamenjem zasu, -
Budi ko ptica sa sjevernih mora,
Stanovnik magle i ostrva leda,
Što pjeva žudno izmeđ lednih gora,
Ne pitajući da l je kogod gleda,
I da l je sluša; i sred mrtvog dola
Cjeloga vjeka zvonku pjesmu vije
I najzad umre - bez imalo bola
Što joj pjesmu nikad niko čuo nije

Jovan Dučić

 

[Jurivaka]

..............................
Ah, smešnog li ovog jada moga,
Smešni jadi život ispuniše -
Stid me što sam verovo u Boga,
Boli me što ne verujem više.
..............................

Jesenjin

 

[djenadija]

Ljerko..
Srce moje...
Ti si lutka mala,
pa ne slutis smisla
zalosnih soneta..
Kesteni,pred kucom,
Duhu tvom su meta...
Jos je deset karnevala
Do tvog bala....
Ti se cudis..duso?
Smijat si se stala
Ovoj ludoj rimi...
Gledas me ko grla
Mislis..to je sala..?
Al ce doci doba,
Kad ces ko Elvira
Don Huana..sita...
I laznih kavalira..
Sjetiti se..sjetno..
Njezne ove strofe...
Moje ce ti ime,
Sapnut moja muza...
A u modrom oku...
Jecati ce suza...
Ko za mrtvim klaunom...
Iza..katastrofe...

 

[djenadija]

Popodnevna pjesma

Upucujem ovu lijenu popodnevnu misao,
njeznu i pohotnu
u ono dvoriste u kojem sam vas gledao,
draga susjedo
Tisucu devetsto pedeset sedme godine
Kada je bila jesen slicna ovoj
I kada su jos u moj san udarali prozori
Roditeljske kuce utopljene u sibenskoj jugovini
U gradu koji je postajao moja bolnica
A mojom napola razbudjenom glavom kolali prvi tramvaji
plavi i uspavani
Adresiram tamo ovu misao i kazem: steta
Bili ste ljubavnica mog cimera od osam do jedanaest
svakog jutra
Kako ste se zvali Ema, Selma, Alma, Adela
Da li je sto izmijenilo Vase lice, oci i trbuh
A kako sam Vam zavidio vracajuci se iz setnje
od osam do jedanest izjutra
Uz cetvrt kruha i mlijeko u jednom blijedom Pescenickom mljekarstvu
Svim je bojama vec moj prvi studentski rujan dodavao
malo crnog i malo tamnozelenog
I danas Vam iskreno kazem: steta, steta
Vise vjerojatno i niste za takva sta
Ponovo ono dvoriste
Vrijeme je za nedjeljni ribolov i vas suprug odlazi
Vi znaci danas dolazite jos ranije u moju sobu - oko pola sedam
A ja bas izlazim - steta
Jer moj je cimer mrzovoljan tako rano
I ja bih Vam vjerojatno pruzio vise
Ali ja idem u setnju
I setao sam tako godinu i drugu
I ne da Vam se hvalim - bilo je toga
Kakve sve zemlje, pica, kakva mora, gdje sam sve bio
Gdje sam sve ljubio i kakve zene
Jer vama otvoreno mogu reci
Kuda sam sve setao po kisi ujutro
Nekakav vlak je istruo u crnom proljecu u Poljskoj, blizu Rusije
Kakvu sam tamo zenu ostavljao, Isukrste
I kakva je mene ostavljala na sjeveru
Pijuci neko nerazgovjetno pice svog naroda
Daleko, daleko, kao u snovima
Opet netko ovdje u Zagrebu u Jurijevskoj
Pa oci providne i dragocjene jedne Cehinje iz Brna
Vozderkove
Premjestene zauvijek u moju utrobu
A takav snijeg i sve sto treba - bilo je, bilo
Ali ono dvoriste u kojem sam Vas vidjao
Izmedju dva neodredjena stabla crna od vlage one jeseni
Vas tako obicnu i raskalasnu domacicu i mirisi koje ste ostavljali u mojoj sobi
U sezonama 1957,58 i sljedece
steta, nepovratno steta

Niceg nema, niceg nema od tebe, od mene

Arsen Dedic