Prva Ljubav
Nemoj da mi uputiš više
nijedan pogled,
cak i ako bi smeo.
Svaki tvoj pogled samo nove uspomene piše
i tiho, necujno urezuje tvoje ime
u neke moje još nerodene rime
žute i plave boje,
a ja nisam sigurna da li bi ti to hteo.
Ne budi moje orkane snene
da se neki ne zakovitla iz pene,
ponašaj se i dalje kao da ne postojim, i kao što si do sada umeo
nastavi da gledaš kroz mene
u nedogled
iako tu ispred tebe stojim.
Nemoj uopšte da me gledaš,
zaboravi me.
Potroši svoje poglede na one druge, na one što znaju da se kikocu,
da od svega naprave važnu temu,
na one izgubljene u beskraju
što ne znaju za samocu,
na one što se trude
da uvek nose šminku,
na one kojih se sve tice
a tako malo znaju...
Gledaj njih,
zaboravi mene, klinku,
ja nisam takva niti takva mogu da budem,
ja sam iz neke potpuno druge price.
Nemoj da mi uputiš više
nijedan osmeh.
Jedan je dosta.
Pomislicu da u tom novom još nešto piše
i bojim se, izazvacu podsmeh
kod onih kojih se sve tice...
U meni se rodi i osta
želja koja klija i raste,
i izvija se i trudi
da izleti u nebo
i nemoguce preraste.
I zato nemoj, nemoj nikada više da mi poklonis nijednog smeška.
Zamisli da me nema,
da ne postojim, tako je bolje. Moram to da te molim jer se bojim,
strašno se bojim
da je tvoj osmeh samo greška.
Pokloni tvoj osmeh tamo nekoj drugoj,
i petoj, i sedmoj,
pokloni ga onima koje ce znati da ga vrate, onima koje ne vole cekanje,
kojima nije problem da svojim osmehom uzvrate
odmah, bez razmišljanja,
a da ga prime još manje.
Pokloni ga njima, meni nemoj,
jer moj osmeh predugo sanja dok ne ugleda svitanje,
predugo cezne da izleti,
predugo plete šarene duge,
predugo trepti dok ne sine,
a za sve to vreme
moje usne su neme.
Zato me zaboravi
jer ja nisam kao te druge,
ja sam iz neke sasvim druge šeme.
Nemoj da mi uputis vise
nijednu rec,
cak i ako to želiš.
Sve reci mogu da imaju i drugo lice,
i šta ako ti to prekasno shvatiš
i poželiš da ih vratiš
i pricuvaš za neku drugu zgodu
kad vidiš šta u mojim ocima piše,
pa se sneveseliš,
a vec je kasno, vec si ih pustio da odu?
Ne, nemoj mi reci ni jednu rec više,
bojim se da ce i moje reci da poteku
izazvane tvojim
pa ce da se sliju u mocnu reku
i da teku i teku...
Tako se bojim
da ce iz mene bujica da provali,
da mi nece biti dovoljno sve vreme u našem veku
da iskažem sve što smo do sad otcutali.
Neka tvoje reci odu na tamo neke
ocima blizu
a mislima daleke, na one što imaju raspletene kose,
što uvek slušaju ali retko cuju, na one što se oblace u Rimu i Parizu,
na one kojima je važno šta ce da obuku
i šta ce da nose,
na one što se stalno utrkuju...
Na mene ne bacaj reci,
zamisli da ne postojim,
jer ja se bojim, strašno se bojim
da nece ništa da me spreci
jednom kad moja bujica krene,
kad se otkaci i provali i dotakne sve vaseljene
koje nam dele srecu i tuge.
Zato te molim, najlepše molim,
zaboravi mene,
ja sam jaka i sve cu moci da prebolim
jer ja nisam i nikad necu
biti kao te neke druge.
I nemoj, nikada nemoj da me tražiš,
cak i ako se osmeliš
pa to poželiš,
cak i ako se na to odvažiš.
Cak i ako ti konacno sine da sam ja Ona,
jedina prava samo za tebe,
ona jedna od miliona
koja ti pruža more tišine
i svu silinu uragana
u istom trenu.
Ne, nemoj da me tražiš,
pusti me da sama svoje dane brojim
dok postojim,
dokle god trajem nekih dana,
dokle god moje vreme curi.
Nedaj da ti misli na tu stranu skrenu,
nipošto nedaj.
Ja se neizvesnosti više ne bojim
ali bih radije da požurim
i da se sakrijem u uspomenu.
Potraži one neke druge
koje su svikle
da nose štikle,
koje samo sa debelim slojem šminke postoje,
koje još uvek ispredaju prazne price,
koje se još uvek utrkuju da sve vide i cuju,
koje nose samo uzdužne pruge
jer im samo takve dobro stoje,
koje ne pricaju nego se dovikuju...
Mene nemoj,
mene ne traži
jer ja sam samo drhtaj jednog trena,
samo kap rose opijena jutarnjom vlagom,
samo neizrecivo malo parce istine u laži,
i nestalna kao morska pena
od koje sam sacinjena.
Bojim se, strašno se bojim
ako me nadeš
da cemo zajedno da potecemo istom snagom,
istom silinom,
istom žestinom,
i da cu poceti da postojim,
stvarno postojim
od tada pa sve do svog kraja.
Probudiceš moje orkane
i bujice i reke,
moji snovi ce da dobiju lice
i da ostvare želje daleke.
Ali, šta je sve to?
Sve ce to jednom morati da stane
jer kad tad stane sve što jednom krene,
jer kratak je ovaj ljudski vek
i prolazan poput lepote maja.
A ako me ne nadeš,
ako me nikada ne nadeš,
ja cu imati tebe i ti ceš imati mene
odavde pa do vecnosti, zauvek,
bez pocetka i bez kraja.
Dragana Konstantinovic
