Stihovi koje volim

[sendi]

ЗАЛАЗАК СУНЦА

Још бакрено небо распаљено сија,
Сва река крвава од вечерњег жара;
Још подмукли пожар као да избија
Иза црне шуме старих четинара.
Негде у даљини чује се да хукти
Воденички точак промукнутим гласом;
Дим и пламен ждеру небо које букти,
А водено цвеће спава над таласом.

Опет једно вече... И мени се чини
Да негде далеко, преко трију мора,
При заласку сунца у првој тишини,
у блиставој сенци смарагдових гора —
Бледа, као чежња, непозната жена,
С круном и у сјају, седи, мислећ на ме...
Тешка је, бескрајна, вечна туга њена
На домаку ноћи, тишине и таме.

Пред вртовима океан се пружа,
Разлеће се модро јато галебова;
Кроз бокоре мртвих доцветалих ружа
Шумори ветар тужну песму снова.
Упртих зеница према небу златном,
Два гиганта Сфинкса ту стражаре тако,
Докле она плаче; а за морским платном,
Изнемогло сунце залази, полако.

И ја коме не зна имена ни лица,
Све сам њене мисли испунио саде.
Верност се заклиње с тих хладних усница...
Као смрт су верне љубави без наде!
Вај, не реците ми никад: није тако,
Ни да моје срце све то лаже себи,
Јер ја бих тад плакô, ја бих вечно плакô,
И никад се више утешио не би.

 

[firenca]

Све боје света

Чудан је овај свет у мени
кад се од лишћа зазелени
или поплави као свила
од дечије косе и птичијих крила.

Чудан је овај свет у мени
кад све пожути и порумени.

Ван мене доста боја живи.
Ван мене каткад свет и посиви,
или се смрачи
и наоблачи.

Добро је зато што постоје
и ове моје лепше боје.

И неки осмех сунчан и плах,
и ветар нечујан као дах.
Па све кад трне
и све кад свене,
кад тмурно изгледа свет око мене,
у мени живи сто ватромета
некаквог шаренијег и лепшег света.

Понекад желим да поделим
моје румено са градом целим,
и моје бело са жутом травом,
и моје жуто са ноћи плавом,
и моје плаво са реком сненом...

Једино чувам оно зелено
за неке очи што нису моје,
ал из њих расту,
одавно расту
све друге очи и друге боје.

Мирослав Антић

 

[sendi]

СЕТА

И давно траг људи куд неста,
Још широм по пољима плину —
Сав горки мир песме што преста,
И мирис жетве што мину.

И давно мрак падне већ вани,
И задњи лик ствари се затре —
А цврчци од сунца пијани
Још кличу за подне од ватре.

Све траје на великој њиви,
Све једном што суза нам зали;
Јер стократни живот проживи
Све оно за чиме се жали.

И срца мру, трошна међ свима,
И ташта и противуречна —
Но оно што на дну њих има,
Све само су делови вечна.

И траје све, као из клетве,
Кроз празна и печална места —
Сав мирис далеке жетве,
И горки мир свега што неста. ​

 

[Jurivaka]

PUTOVANJE

Ljubice se miješaju sa zelenilom fontane
i u blijedo nebo vrhunci se urezuju.
Zvoni večer, zlatni list.
O ljubavi moja, sjaj planine nas zove.
Tamo dolje, zemlja se leluja toplinom mesa
i diše poput nostalgičnih grudi.
Čini se kao da nas nebo uhodi
i primiče uho puteljku kojim hodamo.
Znat ćemo naći kakvu kolibicu,
cvijet planinskog vrha, koja zakljanja snove.
O ljubavi moja, putovanje je završeno:
u bukovoj šumi sjene dozrijevaju!

Miličević

 

[sendi]

Sumnja

Moja sumnja strasna, i svetla, i plodna,
Moje drugo biće i drugi vid; jetka,
Brani koju čašu da ispijem do dna,
I da koju sreću poznam do svršetka.

Moje srce drži prstima od leda,
I moj duh napaja kajanjem bez mere;
Moj pogled u nebo da očajno gleda,
Da mrzim bez snage i ljubim bez vere.

No ona obasja moj um obesnažen,
I dade mom duhu, slabom kao slamka,
Sto krupnih očiju, da ozaren, blažen,
Mine svaki ponor i zna gde je zamka.

I da je dobrota, odricanje; i da
U zakletvi ima izdajstva i srama;
I u pobedama poraza i stida;
Niske bezbožnosti u svim molitvama.

I u čistoj veri, praznoverja; da je
Ljubav sebičnija nego naše zloće;
I koliko laži naše suze taje,
I mračnih zavera zamukle samoće.

Tako oslobođen i sebe i drugih,
Gledam kako pada i poslednja uza…
I gord sam u času iskušenja dugih
Što bar ne zajecam kad mi pođe suza.​

 

[Jurivaka]

Vezi, harmoniko. Čama mori... Čama...
S prstiju se lije zvuk u valu tamnom.
Lumpuj sa mnom, ti mešino srama,
Lumpuj sa mnom.

Obljubiše te, uprljaše sasvim
Ta stiskanja muška.
Zašto gledaš tako tim izbljuvkom plavim?
Zar te svrbi njuška?

U vrt tebe treba, da poput strašila
Tamo plašiš vrane.
Do jetre si same mene domašila,
Mukom s obe strane.

Vezi, harmoniko. Zvuk nek usitni se.
Lumpuj, vrećo šuplja.
Ja bih rađe onu - gle kakve joj sise,
A još je i gluplja.

Nisam tebe prvu od žena oprobo,
Znam žene ko groš.
Ali sa strvinom poput tebe, s tobom,
Nisam nikad još.

Čas tu, a čas tamo, čuj dreku sve veću
Što je više bola.
Ne, svoj život prekratiti neću.
Idi do đavola.

Neka me rastavi od rulje vam pseće
Ponor nepremostiv.
Draga, vidi suzu što mi teče,
Oprosti... oprosti...

Jesenjin

 

[nikotin12]

"Tvrd je orah vocka cudnovata, ne slomih ga, al' zube polomih" - Petar Petrovic Njegos

 

[Jurivaka]

"Tvrd je orah vocka cudnovata, ne slomih ga, al' zube polomih" - Petar Petrovic Njegos

Netačan citat. ...Ne slomi ga, al' zube polomi.

 

[djenadija]

Ako mi date apartman u Ricu,ne zelim ga
Sanelov nakit,ne zelim ga
Ako mi date limuzinu,sta da radim sa njom?
Ako mi ponudite osoblje,sta da radim sa njima?
Vilu u Neusatelu,to nije za mene
Ako mi ponudite Ajfelovu kulu,sta da radim sa njom?

Ja zelim ljubav,radost,dobru volju
Vas novac me nece uciniti srecnom
Zelim da umrem sa rukom na srcu
Hajde da zajedno otkrijemo moju slobodu
Zaboravite sve svoje predrasude
Dobrodosli u moju stvarnost.

Dosta mi je vasih lepih manira,to je suvise za mene
Ja jedem rukama i takva sam kakva sam
govorim glasno i iskrena sam,izvinite me
Hajde da prestanemo sa licemerjem,meni ga ponestaje
Dosta mi je besmislica
Pogledajte me,cak nisam ni ljuta na vas,ja sam jednostavno takva

Ja zelim ljubav,radost,dobru volju
Vas novc me nece uciniti srecnom
Zelim da umrem sa rukom na srcu
Hajde da zajedno otkrijemo moju slobodu
Zaboravite sve svoje predrasude
Dobrodosli u moju stvarnost

[h=1]ZAZ Je Veux[/h]

 

[sendi]

Velika noć - Jovan Dučić



Kad genije noći na krilima sjajnim,
Krilima od vatre, preko reke minu,
Nevidljiva voda ushićeno sinu,
I zapeva glasom bolnim i beskrajnim.

Kad ponoćni vetar pored gore gluhe
Prođe i otrese teški mrak sa granja,
Kao strasna pesma žudnog umiranja,
Ču se glas muzike iz trstike suhe.

Kad za poljem punim crne deteline,
Počeše vlašići da blede i slaze,
Mrtvo lišće poče da pada na staze,
I kao crn uzdah da izbi iz tmine.

Sad, u ovo dugo veče koje pati,
Cela moja duša zatreperi gola,
A čelom umornim od truda i bola,
Smrt je prešla rukom, mekom, kao mati.​