Stihovi koje volim

[sendi]

U NOĆI


Odbjegle mi slike vesele i sjajne,
Što ih nekad sreća bijaše izvela
Na obzorje moje, u večeri tajne
Da sa njima bratim radost srca vrela
I sve želje burne mladalačkih dana,
Kad ne bješe suza, ni bola, ni rana...
Odbjegle mi slike, a sa njima zlatni
Niz pučinu dana projedrili snovi.
Moji mili snovi - labudi bijeli
Umrli mi s pjesmom... Mrtvo perje plovi,
Pluta povrh groba, i u bezdan tone
Blago duše moje, radost srca moga...
O snovi, o druzi mladosti mi drage,
Iznad vašeg praha kroz mrak zvona zvone...
Ja vas više neću u večeri blage
Pozdravljati harfom ni trepetom struna,
Nit' će ikad više one pjesme jasne
Zagrlit se s vama da k nebu zaplove...
Ja vidim daleko jedna zvijezda gasne -
U vječnost - u trulež - u karike nove
Mene ponor zove...

 

[sendi]

Refren - Jovan Dučić

Snevaj,da uvidiš da prolazni snovi
Još najbliže stoje postojanoj sreći;
Da ne pitaš nikad,zašto jadi ovi,
A ne koji drugi,a ne koji treći.

Ljubi,ljubi silno,uvek istovetan,
U ljubavi samo ti ćeš jasno znati:
Kako malo treba da se bude sretan,
I sto puta manje da se večno pati.

I umri,da spaseš verovanje čisto,
Da si kad god stao pred istinom golom:
I da u životu nisi jedno isto
Jednom zvao srećom,a drugi put bolom.

 

[summer]

Ćutanje - Jovan Dučić

Ostale su strašne reči nerečene,
Samo tvoje oči, mirne kao tmina,
One su gledale i slušale mene;
Moj bol na tvom uhu pevaše tišina.

Kakva himna srca, ta reč nerečena!
Ta reč što ne pozna bespuća ni bludnje!
Kad tišina zbori mesto nas, reč njena
Ima svu čistotu sna i bolne žudnje.

Ta blaga muzika ljubavi što ćuti,
Ima mir molitve u dubini duha:
Nikada se rečju laži ne pomuti,
Nit se glas poročni dirne našeg sluha.

Ideja u nemi kamen uvajana;
Vera sva u suzi što neće da kâpi;
Ta zakletva što je u neznan čas dâna;
I najviši zakon bola koji vapi.
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
Јован Дучић: КРАЈ
Хоћу у твом срцу, после тамних јада,
Да оставим једну носталгију дугу:
Па све када прође, да се сећаш тада
Са болом на срећу, с радошћу на тугу.

Хоћу моја љубав, кад све једном падне,
Да у теби умре, као у дан сиви
Што мре грмен ружа: мирис који дадне,
То је болна душа која га надживи.

И кад ови дани за свагда прохује,
И кад опет хтеднеш чути моје име,
Хоћу да се оно у твом срцу чује
Кô шапат пољупца и уздисај риме.

 

[summer]

Sonata od sna - Enes Kišević

...O kad bi moglo uho čuti
tvoj dodir, glazbo nijema,
napisao bih ti od sna sonatu,
al klavir tih dirki nema.

Povedi me u kut svijeta
neki tih.
Da te ćutim. Da te dišem.
Da te snim.

Što je život? Oka treptaj.
Tajna tajne.
Između dva otkucaja
srca stane.

 

[Nebra Maher]

[h=2]Gradinar - Rabindranat Tagore[/h]Nikada ne kažeš reč koju bi trebalo.
Da te ne bih ocenio, izmičeš mi na hiljadu strana.
Da te ne bih pomešao s mnogima, stojiš odvojeno.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
nikada ne ideš putem kojim bi trebalo.
Tvoj prohtev veći je od prohteva drugih, zato ćutiš.
Pritvornom ravnodušnošću ne haješ za moje darove.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
nikada ne uzimaš što bi trebalo.


[h=2][/h]

 

[sendi]

Ako se volite ljubavlju
koja buja u samoći, od razdaljine,
koja je više od sna nego od svesti,
i po rastanku drhtćete od miline,
mognete li se još ikada sresti.
Vi koji se volite ljubavlju isposnika,
sa strahom od sagrešenja,
koji kao ptica o kavez lomite krila,
sećaćete se uvek jedno drugom lika.
I po rastanku
zamreti vam neće gušena htenja.
Ako zbog nje patiš od nesanice
i u ponoć hodaš budan
po bašti,
ako te lomi neutoljena želja luda,
sćanja na nju nikad se nećes spasti.
Onih s kojima se igramo
oko vatre,
a bojimo se da je dodirnemo,
s kojima idemo kraj ponora
nezagrljeni i nemi,
sećaćemo se dugo
ma i zavoleli zatim druge.
Ako je želis bezgranično,
a sediš kraj nje bez glasa
slušajući bajku koja se u vama rađa,
svanuću slično,
pamtićeš je i kad se zima
pred tobom zabelasa.
Ako veruješ sedeći uz nju
da je ljubav maslačkov puhor
koji svaki dodir može da strese,
ako voliš u njoj san i dete,
ako ti je bez nje pusto i gluho,
misao na nju budiće te
i kad se rastanete.
Zauvek se pamte oni
s kojima se grlili nismo,
čije su nam usne ostale nepoznate,
kojima smo samo s proleća, u snu,
pisali pismo.
Oni koji se kao reke ne mogu sliti,
među kojima nema spojnog suda
krvi i krvi vrele,
a srca im se dozivaju ludo,
zaboraviti se neće
ni kad im duše budu posedele.
Ako vam je ljubav nož u srcu,
a bojite se taj nož izvući,
kao da ćete tog časa umreti,
pamtiće te on, setiće te se
i umirući.
Oni zbog kojih srca
osećamo kao ranu,
ali ranu zbog koje se jedino živi,
u sećanje nam banu
i kad zavolimo druge -
i osetimo se nesrećni i krivi.

 

[Sota]

Ljubav su mora, ljubav su neba,
ljubav je sve sto ljudima treba,
ljubav je potok sto tece iz raja,
a poljubac je putic sto dva srca spaja,
Volim tebe i tebe hocu,
o tebi sanjam i danju i nocu,
kao da si stigla iz neke price
jer svi moji snovi na tebe lice
Prestat cu da te volim,
prestat cu da te gledam,
prestat cu da ti se divim,
kad prestanem da zivim.

Kad se noc spusti i prekrije prozor tvoj,
po nebeskoj pomrcini poljubac ti saljem svoj.
Nek poljubac stigne tamo gdje ne mogu ja.
Tiho ti sapne: Mislim na tebe ja!
Kad nas tisuce kilometara razdvoje i kad najmanje mislis na mene,
moje oci gledaju u daljinu i traze samo tebe,
znas moram ti priznati nesto,
Ako izgubim ja tebe, izgubit ces i ti mene,
ali vise ces izgubiti ti, nego sto cu izgubiti ja,
jer mene ce mnoge voljeti kako ti, ali tebe niko kao ja.
Spavaj kao da ne postoji sutra,
kao da nema jutra, spavaj i snivaj slatke snove i snivaj me noci ove.
Tek kad andeli postanu zli,
kad svi oceani presuse tad ce srce prestati gorjeti i ja cu tebe prestati voljeti.
Kad bi zrno pijeska bilo mjerilo za ljubav,
sve pustinje svijeta ne bi bile dovoljne da ti kazem koliko volim te.
Reci mi da me ne trebas i otici cu.
Reci da ti nije stalo i nestat cu.
Reci da ti ne znacim nista, preboljet cu.
Reci da me ne volis i umrijet cu.

Nemam što reći...
Moji stihovi,moji su snovi.
Moje pjesme,moja su duša.
Moje misli,moja su sloboda.

Moje srce...e to si TI...Samo pssst,
ne trebaju znati svi.

 

[krlnrstsk]

Nesanica - Fernando Pesoa
Ne spavam, i ne nadam se snu.
Čak i u smrti ne nadam se snu.

Predstoji mi nesanica duga kao Mlečni put
I jedan zaludan zev koji će nadživeti svet.

Ne spavam; ne mogu da čitam kad se probudim noću.
Ne mogu da pišem kad se probudim noću,
Ne mogu da mislim kad se probudim noću –
Bože moj, ni da sanjam ne mogu kad se probudim noću!

Ah, kako me opija žudnja da budem bilo ko drugi!

Ne spavam, ležim, usplahiren, probuđeni leš,
A sve što osećam samo je prazna misao.

Pohode me, izobličene, stvari koje su mi se desile –
Sve one zbog kojih se stidim i kajem;
Pohode me, izobličene, stvari koje mi se nisu desile –
Sve one zbog kojih se stidim i kajem;
Pohode me, izobličene, stvari koje nisu ništa,
I čak se i zbog njih stidim, i kajem, i ne mogu da spavam.

Nisam u stanju da smognem snage i pripalim cigaretu.
Zurim u zid isped sebe kao da promatram svemir.
Napolju je tišina gluva za sve što se zbiva.
Neizmerna tišina koja bi u nekoj drugoj prilici bila strašna,
U svakoj drugoj prilici, kad bih samo mogao da osetim strah.

Ispisujem stihove zaista dopadljive –
Stihove da bih saopštio kako nemam šta da kažem,
Stihove da bih uporno ponavljao to isto,
Stihove, stihove, stihove, stihove, stihove...
Bezbroj stihova...
A sva istina, i sav život ostaju izvan njih i izvan mene!

Pospan sam, ne spavam, osećam, a ne znam čime
Ja sam čisto osećanje, nezavisno od čula,
Jedna puka apstrakcija samosvesti bez ličnosti,
Izuzev nužnosti koja uslovljava svest,
Izuzev – otkud znam izuzev čega...

Ne spavam. Ne spavam. Ne spavam.
Kakva teška sanjivost u glavi, na očnim kapcima, u duši!
Kakva teška sanjivost svuda osim u mogućnosti sna!

O zoro, previše kasniš... Dođi...
Dođi, uzaludno,
Da mi doneseš novi dan istovetan sa ovim, koji će smeniti druga noć,
Istovetna sa ovom...
Jer si uvek radosna i uvek donosiš nadu,
Ako je verovati staroj sentimentalnoj literaturi.

Dođi, donesi nadu, dođi, donesi nadu.
Moj umor se zavlači u jastuk.
Bole me leđa jer ne ležim na boku.
Da ležim na boku, bolela bi me leđa što ležim na boku.
Dođi zoro, požuri!

Koliko je sati? Ne znam.
Nemam snage da pružim ruku i dohvatim sat.
Ni za šta nemam snage, ni za šta više...
Samo za ove stihove, napisane sledećeg dana.
Da, napisane sledećeg dana.
Svi stihovi su uvek napisani sledećeg dana.

Napolju mrkla noć, savršeni spokoj.
Mir u svekolikoj prirodi.
Čovečanstvo otpočiva i zaboravlja svoje gorčine.
Baš tako.
Čovečanstvo zaboravlja svoje radosti i gorčine.
Tako se obično kaže.
Čovečanstvo zaboravlja, da, Čovečanstvo zaboravlja,
Ali čak i kad je budno, Čovečanstvo zaboravlja.
Baš tako. Ali ja ne spavam.

 

[crvendac_011]

Žak Prever - Ta ljubav

Žak Prever - Ta ljubav

Ta ljubav
Tako silna
Tako drhtava
Tako nežna
Tako očajna
Ta ljubav
Lepa kao dan
I ružna k'o vreme
Ta ljubav tako stvarna
Ta ljubav tako divna
Tako srećna
Tako vesela
I tako jadna
Drhteći od straha k'o dete u mraku
A tako sigurna u sebe
K'o neki spokojni čovek usred noći
Ta ljubav koja je izazivala strah kod drugih
Gonila ih da govore
I primoravala da blede
Ta ljubav vrebana
Jer te druge mi smo vrebali
Ganjani ranjavani gaženi dotucavani poricani
zaboravljeni
Zato što smo tu istu ljubav mi ganjali ranjavali gazili
dotucavali poricali zaboravljali
Ta ljubav cela celcata
Još toliko živa
A sva ozarena
To je tvoja ljubav
To je moja ljubav
Ona koja je bila
To osećanje je uvek novo
I nije se izmenilo
Toliko stvarno kao neka biljka
Toliko drhtavo kao neka ptica
Toliko toplo i živo kao leto
Možemo oboje
Otići i vratiti se
Možemo zaboraviti
A zatim ponovo zaspati
Pa probuditi se patiti bditi
Pa ponovo zaspati
Sanjati i smrt
Zatim probuditi se osmehnuti se smejati se
I podmladiti se
Naša ljubav zastaje tu
Tvrdoglava kao magare
živa kao želja
Svirepa kao sećanje
Glupa kao kajanje
Nežna kao uspomena
Hladna kao mermer
Lepa kao dan
Nežna kao dete
Gleda nas smešeći se
I kazuje mnogo ne govoreći ništa
A ja je slušam drhteći
I vičem
Vičem za tebe
Vičem za sebe
I preklinjem te
Za tebe za sebe i za sve one koji se vole
I koji su se voleli
Da ja im vičem
Za tebe za sebe i za sve druge
Da ne znam
Ostani tu
Tu gde si
Gde si bila nekad
Ostani tu
Ne pomiči se
Ne idi
Mi koji smo voleli
Mi smo te zaboravili
Ali ti nas ne zaboravi
Jer nemamo drugog do tebe na zemlji
Ne dopusti nam da postanemo hladni
Da se udaljavamo sve više
Odemo gde bilo
Daj nam znak da si živa
A mnogo docnije na ivici nekog šipražja
U šumi uspomena
Iskrsni odjednom
Pruži nam ruku
I spasi nas

 

[sendi]

Ponoć

...Ponoć je.
U crnom plastu nema boginja;
Slobodne duše to je svetinja...
To gluvo doba, taj crni čas -
Al' kakav glas?
Po tamnom krilu nema ponoći
Ko grdan talas jedan jedini
Da se po morskoj valja pučini -
Lagano huji - ko da umire,
Il' da iz crne zemlje izvire?
Možda to duši zemlji govore?
Il' zemlja kune svoje pokore?
Il' nebo, mozda, dalje putuje,
Da moju kletvu više ne čuje?
Pa zvezde plaču, nebo tuguje,
Poslednji put se s zemljom rukuje...
Pa zar da neba svetu nestane?
Pa zar da zemlji više ne svane?
Zar da ostane -
Tama?...
I hod se čuje -
Da l' ponoc tako mirno putuje?
Ni vazduh tako tiho ne gazi -
Ko da sa onog sveta dolazi?
Il' kradom oblak ide naviše?
Il' bolnik kakav teško uzdiše?
Il' anđo melem s neba donosi?
Il' oštru kosu da ga pokosi?
Da ljubav ne(j)de?... Da zloba nije?...
Možda se krade, da nam popije
I ovu jednu čašu radosti?
Il' možda, suza ide žalosti?
Da nas orosi tužna kapljica?
Ili nam mrtve vraća zemljica?
. . . . . . . . . . . . . .
Vrata škrinuše...
O, duše O mila seni
O, majko moja O, blago meni
Mnogo je dana, mnogo godina,
Mnogo je gorkih bilo istina;
Mnogo mi puta drhtaše grudi,
Mnogo mi srca cepaše ljudi;
Mnogo sam kajo, mnogo grešio
I s hladnom smrću sebe tešio;
Mnogu sam gorku čašu popio,
Mnogi sam komad suzom topio ...
O, majko, majko O, mila seni
Otkad te, majko, nisam video,
Nikakva dobra nisam video ...
Il' možda misliš: Ta dobro mu je,
Kad ono tiho tkanje ne čuje,
Što pauk veze žicom tananom
Nad onim našim crnim tavanom,
Među ljudma si - među bližnjima -"
Al' zlo je, majko, biti međ njima
Pod ruku s zlobom pakost putuje,
S njima se zavist bratski rukuje,
A laž se uvek onde nahodi
Gde ih po svetu podlost provodi;
Laska ih dvori, izdajstvo služi,
A nevera se sa njima druži...
O, majko, majko, svet je pakostan -
Život je, majko, vrlo žalostan..