Stihovi koje volim

Član
Učlanjen(a)
29.08.2009
Poruka
133
POZIV

Ne zanima me cime se baviš u životu.
Želim znati za cime cezneš i usudiš li se sanjati o susretu s onim za cime tvoje srce žudi.
Ne zanima me koliko ti je godina.
Želim znati jesi li voljan da rizikuješ da ispadneš budala zbog ljubavi, zbog svojih snova,
zbog pustolovine koja se zove život.
Ne zanima me koje su ti planete u kvadratu s Mesecom.
Želim znati jesi li dodirnuo središte svoje tuge,
jesu li te izdaje u životu otvorile ili si se skupio i zatvorio
iz straha od dodatne boli.
Želim znati možeš li sediti s boli, mojom ili svojom,
a da se ne pomakneš kako bi je skrio ili umanjio ili
sredio.

Želim znati možeš li biti s radosti, mojom ili svojom,
možeš li plesati s divljinom i dopustiti da te zanos
ispuni do vrhova prstiju, a da nas ne upozoravaš da
pazimo, da budemo realni, da ne zaboravljamo svoja
ogranicenja kao ljudska bica.

Ne zanima me je li prica koju meni pricaš istinita.
Želim znati možeš li razocarati drugoga kako bi sebi
ostao veran; možeš li podneti da te drugi optužuju za
izdaju, a da pritom ne izdaš sebe, možeš li biti
neveran i dakle pouzdan.

Želim znati možeš li videti lepotu cak i kada nije lepa,
svaki dan, i možeš li iz nje crpeti život.
Želim znati možeš li živeti s neuspehom,
svojim i mojim, i ipak stati na rub jezera i srebrnom
odsjaju punog meseca viknuti: „Da!”

Ne zanima me gde živiš, i koliko para imaš.
Želim znati možeš li ustati posle noci duboke žalosti i
ocaja, izmucen i uništen do srži i uciniti što se mora da
bi nahranio decu.

Ne zanima me koga poznaješ i kako si dospeo ovamo.
Želim znati hoceš li sa mnom u središte vatre,
a da pri tom ne ustukneš.

Ne zanima me ni gde ni šta ni s kim si ucio.
Želim znati šta te hrani iznutra kada sve ostalo
nestane.

Želim znati možeš li biti sam sa sobom i svida li ti se vlastito društvo u trenucima praznine.
 
Član
Učlanjen(a)
29.08.2009
Poruka
133
Volim kuce prizemljuše krastavih zidova

Sa dvorištima krcatim starudijama,

Umesto oblakodera i apartmana

U kojima se budim i spavam.

Muškatle u prozorima i u loncima na tufne

Više volim od imitacija, od veštaka.

Ja sam staromodna cura

Što više voli vespe umesto automobila.

Tandrkanje tramvaja i kloparanje parnjace,

Više od zvižuka mlaznjaka.

Puteljke umesto avenija i bulevara,

Kojima moje potpetice odzvanjaju.

Ja sam staromodna cura

Što voli miris opranog veša

Koga vetar naduvava

Do moga lica, preko moga nosa

I sve ono što veje iz prethodnog života.

Ja sam staromodna cura

Još slušam longplejke i tipkam Oliveti,

Govorim hvala, izvinite, molim.

Volim da mi dasa pripali cigaretu

Otvori vrata, pridrži kaput, primakne stolicu,

Da me svlaci krpicu po krpicu.

Ja sam staromodna cura

Što voli kic scene sa zalascima sunca,

Modne žurnale i porodicne albume,

Od okretnih igara ”stiskavac” jedino razumeju.

Ja sam staromodna cura,

Ne zujam i ne skitaram kojekuda,

U kuci dreždim povazdan,

Ko glineni cup sušeci se na promaji

Samoce i zadovoljstava,

Mamurna od snova.

Ja sam staromodna cura

O ljubavi i strasti malo šta znam

Devicijeg srca rodena udovica,

Pod cijim nogama život kulja

Kao para iz šahta

Koju zaobilazim brzim koracima.

Ja sam starodmodna cura

Ne kupujem po sniženoj ceni

Ni osmehe ni svilu.

Ne nosim mini suknje i dekoltee,

Bilo bi to lako oružje za nekog

Ko je nameran da osvaja bez.

Ja sam staromodna cura

Što se kuva u sopstvernom loncu

Marke hocu-necu.

Kao keruša sama ližem sopstvene rane,

Umreti skoro necu.

Ja sam staromodna cura

Niti psujem, niti zvocam, niti besnim,

Možete me mazati na hleb.

Al’ s medom se uvek dobije malo otrova,

Ljubavi u smrtonosnim dozama.

Ja sam staromodna cura

Žuljas me kao nova cipela

Koju moram izuti, promeniti,

Za jednog udobnog ko patika

Ili razgaženog ko susetkina sandala.

Ja sam staromodna cura

Dobra sam prema muškarcima,

Kao prema onim koji se plaše mraka,

Lifta i prelaska ulice van pešackog prelaza.

Sa njima volim da idem u bioskop

I gledam nove filmove na stari nacin,

Iz zadnjeg reda bioskopske polutame,

Dok mi odabrani zavlace ruku ispod suknje.

Ja sam staromodna cura,

Drevna ko Kartagina,

Minimalno oštecena zubom vremena.

Muzejski komad koga nema na aukciji.

Pipanje je dozvoljeno.

Uzmi ili ostavi.

Radmila Lazic
 
MODERATOR
Učlanjen(a)
14.09.2009
Poruka
8.466
Srce

Srešćemo se opet, ko zna gde i kada,
nenadano i naglo javićeš se meni -
možda kad u duši bolno zastudeni
i u srcu počne prvi sneg da pada.


Na usnama našim poniknuti neće
ni prekor, ni hvala; niti tuga nova,
što ne osta više od negdašnjih snova -
ni kaplja gorčine, ni trenutak sreće.


Ali starom strašću pogledam li u te,
to nove ljubavi javlja se glas smeo!
Jer što srce hoće to je njegov deo -
uvek novi deo od nove minute.


Jovan Ducic
 
Učlanjen(a)
11.11.2012
Poruka
2.164
Svet ovaj,
u stvari, i nije
tako rđav i zao
mada poneko plače
i samuje
i brine.

Svuda je jednako suton
na stare krovove pao
al' nekom sutra svane
a nekom neće da sine.

Ja volim da svima valja
i verujem beskrajno
da će u zoru svako
lakše moći da diše.

I sklapam oči.
I sanjam
potajno
to vrelo
to sjajno
jutro od vetra
i vlati
sto se nad krošnjama njiše.

A sigurno je važno
i od svega najpreče
za svaki obraz na svet
po jedan poljubac skrojiti.

I kad se umoriš pseći
i bude najcrnje veče
umet svoj jastuk nadom
zaliti i obojiti.

I važno je i ovo,
važnije od najprečeg
kad se toliko lepote
u sebi čuva
i ima
umeti da niko ne zna
bar komadic tog nečeg
spakovati u pismo i razaslati svima.

Tako će vek tvoj biti
manje plesniv i zao.
sa manje briga
samoće
plača
straha
i tuge.

I svaki put kad budeš
komadić sebe dao
ličiće svet na tebe
više nego na druge.
 
Učlanjen(a)
11.11.2012
Poruka
2.164
Iz kojeg si ti svijeta


Iz kojeg si ti svijeta
iz kojeg cvijeta dolaziš
zašto nisi kao i sve druge žene
koje prođu kao sjene
čija se ni imena ne pamte
čiji se dodiri usana zaborave
s prvim jutrom

iz koje si ti ljubavi
iz koje knjige
iz kojeg romana
kad mi tako bez ikakvog plana
bez namjere
srce lomiš na dijelove
i noći mi pretvaraš u dane

koja si ti žena
kad mi pola života u tebe stane
zbog koje žalim
sve ovo što prebrzo ide
što su jeseni bliže
i što mi se suze vide prvi puta

jedino si s neba mogla doći
jer druge putove poznam
i na njima sam s drugima bio sam

iz kojeg si svijeta
iz kojeg cvijeta nosiš taj miris
da te volim
i nikad ne prebolim.
 
Učlanjen(a)
11.11.2012
Poruka
2.164
Očiju tvojih da nije
Ne bi bilo neba
U malom našem stanu

Smeha tvoga da nema
Zidovi ne bi nikad
Iz očiju nestajali
Slavuja tvojih da nije
Vrbe ni bi nikad
Nežno preko tvoga praga prešle.

Ruku tvojih da nije
Sunce ni bi nikad
U snu našem prenoćilo.
 
Učlanjen(a)
11.11.2012
Poruka
2.164
Oprosti, majko sveta, oprosti,
što naših gora požalih bor,
na kom se, ustuk svakoj zlosti,
blaženoj tebi podiže dvor;
prezri, nebesnice, vrelo milosti,
što ti zemaljski sagreši stvor:
Kajan ti ljubim prečiste skute,
Santa Maria della Salute.

Zar nije lepše nosit lepotu,
svodova tvojih postati stub,
nego grejući svetsku grehotu
u pepo spalit srce i lub;
tonut o brodu, trunut u plotu,
đavolu jelu a vragu dub?
Zar nije lepše vekovat u te,
Santa Maria della Salute?

Oprosti, majko, mnogo sam strado,
mnoge sam grehe pokajo ja;
sve što je srce snivalo mlado,
sve je to jave slomio ma’,
za čim sam čezno, čemu se nado,
sve je to davno pepo i pra’,
na ugod živu pakosti žute,
Santa Maria della Salute.

Trovalo me je podmuklo, gnjilo,
al’ ipak neću nikoga klet;
što god je muke na mene bilo,
da nikog za to ne krivi svet:
Jer, što je duši lomilo krilo,
te joj u jeku dušilo let,
sve je to s ove glave sa lude,
Santa Maria della Salute!

Tad moja vila preda me granu,
lepše je ovaj ne vide vid;
iz crnog mraka divna mi svanu,
ko pesma slavlja u zorin svit,
svaku mi mahom zaleči ranu,
al’ težoj rani nastade brid:
Što ću od milja, od muke ljute,
Santa Maria della Salute.

Ona me glednu. U dušu svesnu
nikad jos takav ne sinu gled;
tim bi, što iz tog pogleda kresnu,
svih vasiona stopila led,
sve mi to nudi za čim god čeznu,
jade pa slade, čemer pa med,
svu svoju dusu, sve svoje žude,
-svu večnost za te, divni trenute!-
Santa Maria della Salute.

Zar meni jadnom sva ta divota?
Zar meni blago toliko sve?
Zar meni starom, na dnu života,
ta zlatna voćka sto sad tek zre?
Oh, slatka voćko, tantalskog roda,
što nisi meni sazrela pre?
Oprosti moje grešne zalute,
Santa Maria della Salute.

Dve se u meni pobiše sile,
mozak i srce, pamet i slast.
Dugo su bojak strahovit bile,
ko besni oluj i stari hrast:
Napokon sile sustaše mile,
vijugav mozak održa vlast,
razlog i zapon pameti hude,
Santa Maria della Salute.

Pamet me stegnu, ja srce stisnu’,
utekoh mudro od sreće, lud,
utekoh od nje – a ona svisnu.
Pomrča sunce, večita stud,
gasnuše zvezde, raj u plač briznu,
smak sveta nasta i strašni sud. -
O, svetski slome, o strašni sude,
Santa Maria della Salute.

U srcu slomljen, zbunjen u glavi,
spomen je njezim sveti mi hram.
Tad mi se ona od onud javi,
ko da se Bog mi pojavi sam:
U duši bola led mi se kravi,
kroz nju sad vidim, od nje sve znam,
zašto se mudrački mozgovi mute,
Santa Maria della Salute.

Dođe mi u snu. Ne kad je zove
silnih mi želja navreli roj,
ona mi dođe kad njojzi gove,
tajne su sile sluškinje njoj.
Navek su sa njom pojave nove,
zemnih milina nebeski kroj.
Tako mi do nje prostire pute,
Santa Maria della Salute.

U nas je sve ko u muža i žene,
samo što nije briga i rad,
sve su miline, al’ nežežene,
strast nam se blaži u rajski hlad;
starija ona sad je od mene,
tamo ću biti dosta joj mlad,
gde svih vremena razlike ćute,
Santa Maria della Salute.

A naša deca pesme su moje,
tih sastanaka večiti trag;
to se ne piše, to se ne poje,
samo što dušom probije zrak.
To razumemo samo nas dvoje,
to je i raju prinovak drag,
to tek u zanosu proroci slute,
Santa Maria della Salute.

A kad mi dođe da prsne glava
o mog života hridovit kraj,
najlepši san mi postaće java,
moj ropac njeno: “Evo me, naj!”
Iz ništavila u slavu slava,
iz beznjenice u raj, u raj!
U raj, u raj, u njezin zagrljaj!
Sve će se želje tu da probude,
dušine žice sve da progude,
zadivićemo svetske kolute,
bogove silne, kamoli ljude,
zvezdama ćemo pomerit pute,
suncima zasut seljenske stude,
da u sve kute zore zarude,
da od miline dusi polude,
Santa Maria della Salute.
 
Učlanjen(a)
23.03.2010
Poruka
131
POVRATAK

Ona ima ruke od trave.
Ona ima glas od vetra i žita.
Ona ima oko od kiše.
Zašto sam izmislio da se ne vratim?
Ona ima grudi od ruže.
Ona ima koleno od belutka.
Ona ima oko od kiše.
Zašto sam izmislio da se ne vratim?
Ona ima smeh od lišća.
Ona ima hod od vode i peska.
Ona ima kožu od protegnutog labuda.
Zašto sam izmislio da se ne vratim?
Ona ima kosu od mojih prstiju.
Ona ima mozak od mojih godina.
Ona ima sluh od mojih koraka.
Zašto sam izmislio da se ne vratim?

Stevan Raičković
 
Učlanjen(a)
23.03.2010
Poruka
131
BUDAN SAN

Ako pomakneš usne umiriće se more.
Rasklopiće se školjke
I zauvek će pevati ribama.
Siđi u moj san
S nogama od svetlosti
I hodom koji se pretvara u bulku,
U vodu
I nešto kao sećanje,
Trazio sam u srpskom govoru reč koja liči na
tvoje oko.
Ponavljao sam je tiho u sutonu
U travi
Malim mravima.
Oprosti, bio sam smešan kao pre sto godina.
Reč je u početku bila nalik,
Pa je izgubila smisao.
Ako je okreneš:
U jedne prazne grudi useliće se zvono.
(Da li si čula brujanje
U polju
Koje je pretvorilo svet u kišu?)
Malo sam slab.
Učini mi se: ptice su iz tvog porekla,
A moje ruke su tek samo iz roda mesečine.
Ako pomakneš usne:
Školjke će zauvek pevati.
Ribe će tihim klizanjem obeležiti srce
U dubini.
Ako zatvoriš oči ugasiće se svetlost.
(Zamisli:vetar se skamenio,
Ja sam udahnuo stenu.)

Stevan Raičković
 
Učlanjen(a)
23.03.2010
Poruka
131
POHVALA

Hvala suncu, zemlji, travi.
Hvala vazduhu što je plav.
I hvala
Evo
Što imam govor.
I gledam kako mili mrav.
Hvala srcu za bol,
Slavlja,
Što ga probudi i šum blag.
Hvala svemu što ostavlja
Po svetu sen,
U meni trag.
I hvala ovoj ludoj glavi
O koju lupa prostor sav.
Hvala suncu,
Zemlji,
Travi.
Hvala vazduhu što je plav.

Stevan Raičković
 
Top