Stihovi koje volim

[macula]

Dodir alhemije
-Zoran Bognar-

Kažem:
ako govorimo,dvoje smo,
ako cutimo,jedno smo
poput price
što svetlost po vodi piše...

Snaga koja nas je dizala
slabo je poznavala naše kosti
iz kojih su svakodnevna preispitivanja
isisala svu pranu i srž,
jer govorila si:
ljubav je kao odelo,
vremenom se izliže,istanji,popucaju reveri,
pocepaju rukavi,popada dugmad,
a ispod(kao i uvek)
goli smo i sami
poput maglovitih izdaha
promrzlog srdaca na snežnom polju,
poput bestelesnih metafora
artefakata Novog Svetla,
novorodeno nevinih,blagosiljanih...

O,vecna kušnjo,
život je tako kratak da bi se bavila sa mnogo stvari,
ali i ne baš toliko da bi se bavila samo jednom...
Pored tebe sam po prvi put osetio
šta je to pravi život,
a sada tražiš od mene
da i dalje živim lažnim...
O,bez tebe sam samo usamljeni ultrazvuk
u sazveždima ispod kože,
u zapisima iz vetra,
u lavirintu kruga;
bez tebe sam samo torzo
poput crteža svetlosti na vodi...

 

[dumspirospero]

Misao


Ja poimam dobro neminovnost zala,
Sklop celog života, sa tugom i bedom,
Ja znam šta je sudba sviju ideala, -
Moje znanje vidiš na licu mi bledom.

Ali znam i uzrok zašto tako biva,
Jer prošao nisam kroz života huku
Sklopljenih očiju i skrštenih ruku
Kad srce zapišti, misao je kriva!

Kad se spusti veče, i vrh tamnih njiva
Beličaste magle oblaci se gone,
I s tornjeva starih stane da se sliva
Zvuk pobožnih zvona što večernje zvone.

U čas kad zavlada mir kraj mene širom,
I šuma zaćuti, i zanemi vrelo,
I umorno moje namučeno telo
Zažudi za slatkim odmorom i mirom.

Misao se javi! Kao zver me zgrabi
I ponese sobom u predele suza,
Guši me, a moji napori su slabi
Da se satre ova pohlepna meduza!

Ona gospodari! Ja sam ko Mazepa,
Privezan na konju, u dubokoj noći,
Što gleda za stepom gde promiče stepa,
Bez nade, bez daha, bez volje, bez moći.

Satrven i smožden, u očima strava –
Razjapljena usta, ali grlo nemi –
Sam, jedina duša ispod neba plava,
Sam na besnoj misli što u propast stremi!

Tako vlada ona! Njen zagrljaj rane
Stvara, kosti lomi ko da su od stakla...
Smrvljenog me pusti kada zora grane
Iz crnih dubina razjapljenog pakla...

Milan Rakic

 

[sendi]

Prazan život

Sve ulice nas vrijeđaju
Uvijek istim licima,
A naše duše žeđaju
Za beskrajnim vidicima.

O mi smo toga presiti.
Pobjeć, pobjeći nekamo!
Mi čudo jedno čekamo,
A neće nam se desiti.

Ne kunemo se mukama,
A radosti ne dolaze;
I dani tako prolaze
Sa vejčno praznim rukama.

 

[Freya Zane]

Ma kako uzdiglo se srce

Ma kako uzdiglo se srce
Klonuti mora, mora pasti
Sudbino, prije no mi klone,
O daj mu još jedanput cvasti!

Još jednom opij ga i digni
Milinom jedne mlade žene,
Još jedne zaljubljene oči
Za ove oči zanesene.

Kad već se mora u tom srcu
Ugasit mladost, a za vazda,
Sa svojim blagom, slično škrcu
Nek ne umre, već nek se razda!

Još nekoliko jasnih dana,
Da cijelog sebe u njih zgusnem,
I grleći se, ljubeći se
Ostatak mladosti da usnem.



Dobriša Cesarić

 

[nency2]

Po rastanku


Reci mi sad, kada vec proslo je sve:
casi bolni i dani dragi, lepi;
kad novi bol se starom bolu smeje;
od reci tvojih kad dusa ne strepi, -
reci, da l' te je moja
tuga bolela
nekad, kad sam te mnogo,
mnogo volela?

Reci mi sad, kada me ne volis vise;
kad ti se prosloj ruga nova sreca;
i kad se dani koji nekad bise
dusa ti samo, kad me vidis, seca -
reci, da l' te je moja
radost bolela
jednom, kad nisam vise
tebe volela?

Nekad sam bila dobra i mlada
i poverljiva i puna nada,
nekada pre,
ti si mi tada reci mog'o
beskrajno mnogo, o kako mnogo
sa rec i dve.

Spokojni bili su dani moji,
a ti si srcu mi prvi koji
bese drag,
pa iza svega sto si mi rek'o
katkad surovo, kadkad meko,
ostao je trag.

Sad srce moje bije tise:
vec manje volim, a znam vise
nego pre;
vec sad mi ne bi reci mog'o
onako dosta, onako mnogo
sa rec i dve.

I kad bi danas prisao meni
i hteo reci davno receni'
buditi draz,
u srcu mome saptao bi neko:
da sve sto si mi ikada rek'o,
bila je laz.



Desanka Maksimovic

 

[macula]

Uhapšen u svojoj magli

Uhapšen u svojoj magli,
zakopčan u svojem mraku,
svako svojoj zvijezdi nagli,
svojoj ruži, svojem maku.

I svak žudi svetkovine
djetinjastih blagostanja,
sretne mrene i dubine
nevinosti i neznanja.

I na oblak koji tišti,
i na munju koja prijeti,
naša blaga Nada vrišti:
biti čisti. Biti sveti.

I kad nema Našeg duha
među nama jednog sveca,
treba i bez bijela ruha
biti djeca, biti djeca.


Tin Ujević

 

[seheresada]

PREŽIVLJAVANJE

Život mi je opet
zviznuo šamarčinu.

Glava mi se još uvek
vrti u krug.

Ja ipak verujem u sebe.

Moram,
jer hoću da preživim.

I sve to
sa osmehom na usnama
i prolećem u očima.


Z.A.

Dodato posle 2 minuta:
--------------------------------------------------------------------------


OSMEH

Osmeh mi je na licu.

Ne daj mu da te prevari.

To je samo kopča
na prepuklom srcu,
samo maska
neispunjenih želja,
samo bekstvo
od razbijenih iluzija.

To je jedini način
na koji umem da plačem.

Ne varam tebe,
ja uvek samo sebe varam.

Oprosti mi što nije osmeh
sve što na osmeh liči.

Ponekad osmeh
na suzu podseća.

Zorica Aćimović(okamenjeni trenutak)



LJUBAVI MOJA ...

Ne razumeš ti to,
ljubavi moja,
kako je teško
biti na brodu koji tone,
a nemati čak ni slamku
da se uhvatiš,
da pokušaš da se spaseš.

Ne shvataš ti to,
ljubavi moja,
kako je tužno
nemati Nekog
da mu se nasmešiš
dok toneš polako,
ali sigurno
u tamu i prazninu.

Ne znaš ti to,
ljubavi moja,
kako porazno zvuči
dok te uporno lažem
da umem da plivam.

Z.A.

 

[sendi]

Poslednja pesma

Bol je dao ovoj ljubavi gorčinu,
Lepotu i tajnu; mračna sumnja moja:
Sav prostor i užas; kob i očaj; njinu
Svemoć; zadnja suza: neba sedam boja.
Nit znäde za vino u kupi od zlata,
Niti za poljubac u zakletvi; sama,
Mučki kao zlotvor, ušla je na vrata,
S nožem, ne u ruci, već u zenicama.
Njen je plašt sunčani možda tkivo laži;
Laž s tih usta kaza reč najdublju njene
Strašne misterije: no dok udar traži,
Sve cveta pod njenom nogom kuda krene.
Jer od tvog otrova moj san beše jači:
Tvoj sam pojas tkao od sunčanih mlaza,
I ti si svetlila; jer svemu kud zrači
Moje sunce dadne sijanje ekstaza.
Svoju veru nađoh u svom snu o veri...
Tvoj nož ne ubija nego blista blistom...
Jer ti beše trenut u mojoj himeri,
Moj san o dobroti i vera o čistom.​

 

[charnadefacto]

Po rastanku


Reci mi sad, kada vec proslo je sve:
casi bolni i dani dragi, lepi;
kad novi bol se starom bolu smeje;
od reci tvojih kad dusa ne strepi, -
reci, da l' te je moja
tuga bolela
nekad, kad sam te mnogo,
mnogo volela?

Reci mi sad, kada me ne volis vise;
kad ti se prosloj ruga nova sreca;
i kad se dani koji nekad bise
dusa ti samo, kad me vidis, seca -
reci, da l' te je moja
radost bolela
jednom, kad nisam vise
tebe volela?

Nekad sam bila dobra i mlada
i poverljiva i puna nada,
nekada pre,
ti si mi tada reci mog'o
beskrajno mnogo, o kako mnogo
sa rec i dve.

Spokojni bili su dani moji,
a ti si srcu mi prvi koji
bese drag,
pa iza svega sto si mi rek'o
katkad surovo, kadkad meko,
ostao je trag.

Sad srce moje bije tise:
vec manje volim, a znam vise
nego pre;
vec sad mi ne bi reci mog'o
onako dosta, onako mnogo
sa rec i dve.

I kad bi danas prisao meni
i hteo reci davno receni'
buditi draz,
u srcu mome saptao bi neko:
da sve sto si mi ikada rek'o,
bila je laz.



Desanka Maksimovic

Obozavam stihove ove pesme.
Najlepsi stihovi ikada napisani.
Nema dalje.

 

[Jurivaka]

Trošnost, u kojoj dogorevam
Sa ćutanjem posmatraš kletim
Ti si - kamenit, a ja pevam.
Ti si - spomenik, a ja letim.

I najlepši je maj procvali -
Ništavan pred večnošću svakom.
Al ja sam ptica - i ne žali
Što podležem zakonu lakom.

Cvetajeva