Stihovi koje volim

[macula]

KO ĆE BITI NA MOJOJ STRANI

ne računaju se
sitne uvrede
i male pakosti
izgubljeni dani
i besmisleni razgovori

računa se
ona
ili onaj
koji će
kad se ugasi
svako svetlo
kad kola
krenu nizbrdo
i ti otkriješ
da ti kočnice
ne rade
koji će
kad se
svi snovi
završe buđenjem
i dalje
ostati na tvojoj strani

Boban Stojanovic Bobcha

 

[sendi]

Kad bi ti znala

Kad bi ti znala da ovo
tesko jecanje, koje stisces
svojim rukama, da ova
suza koju brises
poljupcima,
dolaze od tebe, jesu ti,
bol, koju si pretvorila u suze
moje, jecaje moje.
Tada
ne bi vise pitala
proslost, nebesa,
celo, pisma,
sto mi je, zasto trpim.
I potpuno smirena,
u tom dubokom miru
svjetlosti i znanja
ljubila bi me vise
i ocajnicki.
S ocajem covjeka
koji nema kod sebe
drugog bica, druge boli:
koji je konacno sam
sa svojom patnjom.
Zeljan da nadje utehu
u nekom drugom nestvarnom
za veliku bol koja je tvoja...

 

[erinija]

Nova ljubavna pesma

Volim što nisi svakodnevna što si retka,
što si jednom godišnje, pa i manje,
što si ređa od svakog trihiljaditog metka
od kojeg u ratu vojnik biva ranjen.
Ti si sva krva, telesna, sva postojeća
ti si sva svačija i nisi ničija.
Volim što nisi od svoje lepote veća,
što nisi vazdušna, nebeska i ptičija.
Uz tebe bivam sve muškiji, čovečniji,
uz tebe noviji, drukčiji, razniji,
uz tebe lep trenutak biva večniji,
a bol sve kraći i prolazniji.
Volim što znam tačno odakle da počnem
što znam na nov način da te pevam.
Iz suvog grla cedim reči sočne,
užasnoj žeđi ćutanje odolevam
i nova kola teram po starom drumu.
Jer prošlo je vreme avaja, ohova i ehova,
vreme manufakture kad se ljubavni ćumur
zario nadimanjem pluća, božanstvenih mehova.
Za novo sunce treba i nebo novo,
za tvoju sliku treba noviji ram.
Oprosti što te pišem malim slovom,
manje me boli kad te po srce tetoviram.

 

[Anjanas]

MEĐUVREME


Na svu sreću, ja ti ne mogu pomoći
i umoran sam od traženja rešenja,
koje je uvek na dohvat naših kratkih ruku.
I prolazi vreme, ruke nam jačaju,
ali ne rastu.

A da zakoračiš?
Ne, ne smeš prva,
a ja ne mogu biti ispred tebe.
Da krenemo skupa?
Ko bi se toga setio?

Ne kradi mi međuvreme,
ako već ne osećaš svoje.
Postaću hladan i promeniću se,
ali kad-tad ću eksplodirati.
Ko će da skuplja parčiće? Ti?
Pa ti ne možeš da me skupiš ni sastavljenog.

Ne kradi mi međuvreme.
Ono nije naše.
Ono je moje.
I nije između nas.
Ono je između mene i mene.

Ne kradi mi međuvreme,
bojim se - upašćeš u njega.
Ne kradi mi sebe od mene,
budalo glupa.
Postaćeš međuvreme
i ostaćeš zauvek sa mnom bez mene.

Nikola Vranjković

 

[sendi]

Kad ljubav nije ljubljena

Kad u dlanovima svojim,
ugledam straca naslojena
na nemir zavezanih zelja
kako gleda u svoje dlanove
i vidi da se svaki znak ispunio
umrijet ce svaki onaj
koji ima ljubavi neljubljene,
umrijet ce sam...
Kad u dlanovima svojim,
ugledam pregrst kose
naslonjene na moj kaput
jedne zime koja je prosla
znat cu da se nocas mrzne,
netko drugi ispred tebe
zaledjen na klupi cekanja
osudjen kao i ja...
Kada u dlanovima svojim,
ugledam starca naslonjena
na nemir zavezanih zelja
kako gleda u svoje dlanove
i gleda u proslost
i gleda u mene,
sirokim ocima sretan
sto ipak nije sam.

 

[macula]

Ми смо се сувише сретали а речи рекли нисмо
И у лета коврџава са препланулим лицима
Под капом зелених дудова за часак застали смо
Па онда прошли, одлутали свако за својим видицима.

У новембру су облаци као буктиње рудели
И ветар кишама умио сиво поподне оголело
А путеви се дужили и раскршћа су жудела
За нешто кратко у сусрету што се толико волело.

У зиме снежне, побелеле ко твоји испрани дланови,
Дуго си, дуго чекала под јабланом, на смету,
И врат ми голи увила марамом својом ланеном
Да сивооком путнику не буде зима у свету.

Па ипак, ти су сусрети тек кратка радовања,
Јер знам: на неком раскршћу нећу те видети више.
Пружићеш некоме дланове, престаће путовања
И под кров неки свратићеш да се склониш од кише.

Спустићу твоју мараму успут, крај путоказа,
И са ветром - другаром отићи набраних веђа,
Јер мени живот престаје ако сиђем са стаза
И пред нечијим вратима скинем торбу са леђа.

Мирослав Антић

 

[besherat]

Utjeha kose

Gledo sam te sinoć. U snu. Tužnu. Mrtvu.
U dvorani kobnoj, u idili cvijeća,
Na visokom odru, u agoniji svijeća,
Gotov da ti predam život kao žrtvu.
Nisam plako. Nisam. Zapanjen sam stao
U dvorani kobnoj, punoj smrti krasne,
Sumnjajući da su tamne oči jasne
Odakle mi nekad bolji život sjao.
Sve baš, sve je mrtvo: oči, dah i ruke,
Sve što očajanjem htjedoh da oživim
U slijepoj stravi i u strasti muke,
U dvorani kobnoj, mislima u sivim.
Samo kosa tvoja još je bila živa,
Pa mi reče: Miruj! U smrti se sniva.

Antun Gustav Matoš


Moja omiljena pjesma.

 

[macula]

Oda srecnom danu

Ovoga puta me pustite da budem srećan.
Ništa se nije desilo nikom,
Sve što se dešava to je da sam srećan
Sa sve četiri strane srca,
Kad hodam, spavam ili pišem.
Šta da radim, srećan sam!


Bezbrojniji sam od paše na livadama.
Osećam kožu kao cerovu koru
I dole nadu, gore ptice,
More kao kopču na svome pojasu,
Od hleba i kamena stvorenu zemlju,
Vazduh raspevan kao gitara.

Ti, pokraj mene u pesku, pesak si,
Pevaš i pesma si,
Svet je danas moja duša,
Pesma i pesak,
Svet su danas moja usta,
Pusti me da u tvojim usnama
I u pesku budem srećan,
Srećan što dišem i što ti dišeš,
Srećan što dodirujem tvoje koleno
I tad mi se čini da sam dotak’o
Azurnu kožu neba i njenu svežinu.

Danas me pustite samog da budem srećan,
Sa svima ili bez ikog,
Srećan sa pašom i peskom,
Srećan sa vazduhom i zemljom,
Srećan sa tobom,
Sa tvojim usnama srećan.

Pablo Neruda

 

[besherat]

“ KAP KIŠE “

Kada kaplja kiše iz oblaka kanu,
beskrajnost mora zbuni je i ganu:
“zar sam ja,reče,spram tog mora išta?
ono je svuda,ja sam u njem ništa!”
kada,sitna,vide svoje ništavilo,
školjka je primi radosno u krilo;
pod njegom neba u sedefu osta
dok sjajan biser za krunu ne posta.
tako kap stiže gdje se presto diže,
da bude išta spusti se do ništa.

Sadi ( persijska poezija )

 

[Anjanas]

MEESEČEVO SREBRO

Ne priznajem rastanke
i nikad necu
Suviše boli kada se grubo
otkine cvet
koji tek nice
Kada na samom pocetku price
vreme zatreperi i stane
baš kada bleda
još prazna zora
mesecevo srebro ucuti
i kada zamre let povetarca
što dahom sluti
uzdahe nove, nasmejane
Ja želim da još s tobom gledam
kako se bude zlatasta mora
da s tobom dišem i da te volim
i vatrom noci i zore sjajem
I zato ne dam, i zato necu
i zato rastanke ne priznajem
Želim da živim tvojim dahom
i da se smejem osmehom tvojim
želim da bolujem tvoje boli
i da strahujem tvojim strahom
dokle me ima
dok postojim
Želim da sanjam tvoje snove
i da kroz virove tvoje reke
ponovo osetim prste u kosi
da razvejano seme maslacka
tvoj vetar nosi
i sipa u šarene misli neke
u žute duge na modrom tlu
Zato ne dam i zato necu
Zato moj odraz još vešto krije
istih osmeha tajne daleke
Zato cu uvek biti sa tobom
u dašku misli ili u snu
Još uvek naš cvet negde nice
još uvek naše tajne snije
i ustreptalom lepotom traje
dok mu na lati leptiri slecu
Svi su rastanci tužne price
zato ja rastanke ne priznajem
i nikad necu.


Mika Antić