Član
- Učlanjen(a)
- 05.02.2010
- Poruka
- 968
toga nema brisi temu ... :blum3:
Šta znači... biti normalan
- Začetnik teme Big Moca
- Datum pokretanja
Član
- Učlanjen(a)
- 03.05.2010
- Poruka
- 25
[ame="http://www.youtube.com/watch?v=GrNCmG3Ptgk&feature=related"]YouTube - Poema o Che Guevari[/ame]
Da li je nešto normalno to određuje društvo , sredina . Slično je i kod životinja , onih na višem stupnju razvoja . Recimo kada se rodi crno pače , cela zajednica odbacuje to pače, čak i majka, iako je ono sem boje isto kao i svi drugi pačići. U istoriji su bili poznati vladaoci koji bi danas imali dijagnozu šizofrenije. Pomenuću samo Kaligulu i Ivana Groznog. Ovaj drugi je imao svog anđela koji mu je govorio ko je izdajnik. A prvi je bio lud ko struja (sa današnjeg stanovišta) priviđale su mu se utvare protiv kojih je ratovao. Jednom je čak objavio rat bogu mora Neptunu. Danas bi oni bili na lekovima a tada su bili vladari. Neke pojave koje su nekada smatrane nenormalne danas se smatraju normalnima. Nekada su isomničare povezivali sa nečastivim , pa su ih mučili zarad egzorcizma, čak ih i ubijali. Zatim homoseksualizam , onanija (koja je sastavni deo razvoja ljudske ličnosti), onda oblačenje - svako ko se oblačio izvan običaja i vremena smatrao se nenormalnim (npr. nošenje kupaćih kostima na Jadranu pre 150 godina). Takođe mnogi režimi, ideologije i religije su ljude koji misle drugačije proglašavali nenormalne i društveno ih izolovali. Takvih primera je mnogo i u savremenoj istoriji a da ne priičamo o srednjem veku i lomačama.
Osnovno pitanje je da li postoji objektivna psihička normalnost? Donekle postoji , neko ko je idiot (u smislu lica sa najtežim oblikom zaostalosti) u svakom društvu smatraće se nenormalnim, samo granice normalnosti su rastegljive i zavise od društvenog okruženja.
Osnovno pitanje je da li postoji objektivna psihička normalnost? Donekle postoji , neko ko je idiot (u smislu lica sa najtežim oblikom zaostalosti) u svakom društvu smatraće se nenormalnim, samo granice normalnosti su rastegljive i zavise od društvenog okruženja.
Poslednja izmena:
LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.12.2009
- Poruka
- 29.042
Mislim da ne jer nama je lakse da nekoga,zbog i najmanjeg odstupanja od uobicajenog sablona ponasanja,odevanja i slicnih stvari,automatski okarakterisemo kao nenormalnog...
Ja se slažem sa tobom ali postoje neke konstante za sva društva . Recimo kad se neko rodi sa tri glave , u svakom će se društvu takva jedinka smatrati nenormalnom.
Član
- Učlanjen(a)
- 29.05.2010
- Poruka
- 466
Ako se misli na u odnosu na sredinu-to znači poklapati se sa mišljenjem i načelima okoline.(Na primjer,oblačiti se kao većina,jer ljudi koji se oblače u punk/rock fazonu su često obilježeni kao "drogeraši","ludaci" i sl...)
A biti normalan,to znači imati svoje JA,ne biti podvodljiv,biti svoj.
A biti normalan,to znači imati svoje JA,ne biti podvodljiv,biti svoj.
Član
- Učlanjen(a)
- 12.01.2010
- Poruka
- 472
citat>
Postoji definicija normalnog, i relativnog i apsolutnog. Normalno (relativno) je ono sto se nalazi u sredini Gaussove krive (http://www.filozofijainfo.com/index...a-saznanja&catid=45:prva-filozofija&Itemid=37), dakle ono sto cini nekakav prosek ponasanja i razmisljanja u nekom drustvu.
Apsolutna definicija normalnog bi bila nesto sto je u skladu sa Bozjim i prirodnim zakonima, ali takvi normalni obicno zavrse nabijeni na krst.
Postoji definicija normalnog, i relativnog i apsolutnog. Normalno (relativno) je ono sto se nalazi u sredini Gaussove krive (http://www.filozofijainfo.com/index...a-saznanja&catid=45:prva-filozofija&Itemid=37), dakle ono sto cini nekakav prosek ponasanja i razmisljanja u nekom drustvu.
Apsolutna definicija normalnog bi bila nesto sto je u skladu sa Bozjim i prirodnim zakonima, ali takvi normalni obicno zavrse nabijeni na krst.
Član
- Učlanjen(a)
- 24.09.2010
- Poruka
- 544
Definisati „normalno“ i „nenormalno“ uopšte nije jednostavno, u laičkom, a ni u stručnom svetu. Iako se mi u svakodnevnom govoru nekada lako složimo da je neka osoba ili njen postupak nenormalan (a isto tako dolazi i do velikih rasprava o tom pitanju), kada se zagrebe ispod površine u traženju jasnije determinante (ne)normalnosti stvari postaju komplikovanije. Evo šta o tome kažu Rosenham i Seligman, autori knjige „Abnormalna psihologija“:
Nema jasnih definicija nenormalnosti i nema nepogrešivog puta da se ona prepozna. Međutim, iako nema definicije, nenormalnost se ipak svugde prepoznaje. Evo nekoliko primera za razmišljanje:
1. Dona svi znaju kao mirnog i blagog funkcionera. Ali, jednog dana, u nastupu iznenadnog napada u temporalnoj sferi mozga, on podiže svog potčinjenog, zajedno sa stolicom, i izbacuje ga kroz prozor kancelarije na 11. spratu.
2. Vanesa, tinejdžerka, ne jede ništa tokom nekoliko dana, a onda se prejeda sa osam porcija sladoleda u roku od 2 sata, potom eksplozivno povraća, a onda opet ne jede ništa naredna tri dana.
3. Karlina religiozna uverenja joj ne dozvoljavaju stavljanje šminke ili pijenje alkohola. Njeni prijatelji sa fakulteta čine i jedno i drugo. Kada je u njihovom društvu, kontinuirano je napeta i anksiozna.
Šta možete reći o ovim primerima? Neki će od vas biti uvereni da sva tri primera predstavljaju nenormalnost, dok se drugi neće sa tim složiti. Verovatno će svako prvi primer proglasiti nenormalnim, a oko trećeg bi verovatno bilo najviše rasprave.
Nenormalnost se ne može precizno definisati, jer nema zajedničkog elementa među ova tri primera (temporalna epilepsija, prejedanje sladoledom i konflikt između religijskih uverenja i socijalnog prihvatanja). Isto tako, ni normalnost nije lako odrediti. Postoji li ijedna osobina koja razdvaja sve slučajeve nenormalnosti od onih koje smatramo normalnim? Ne možemo naći ni jednu. Nema ni jednog elementa prisutnog u svim slučajevima nenormalnosti i ni jednog posebnog elementa koji razlučuje nenormalnost od normalnosti. Međutim, činjenica je da nenormalnost postoji i tako postoji 7 karekteristika ili elemenata koji utiču na odluku da li je neki čin ili osoba (ne)normalna. To su sledeće karakteristike:
- Patnja
- Maladaptivnost
- Iracionalnost i nerazumljivost
- Nepredvidljivost i gubitak kontrole
- Upadljivost i nekonvencionalnost
- Nelagodnost posmatrača
- Kršenje moralnih i idealnih standarda
Što je više ovih elemenata prisutno i jasnije se uočavaju, utoliko možemo biti sigurniji da je ponašanje ili osoba nenormalna. VAŽNO je upamtiti da bar jedan od ovih elemenata mora biti prisutan da bi nenormalnost postojala; ALI, ni jedan od njih posebno NE mora biti prisutan uvek, a samo u retkim slučajevima će svi oni biti izraženi zajedno. (Tekst u kurzivu preuzet iz knjige „Abnormalna psihologija“ Davida L. Rosenhama i Martina E. P. Seligmana, i preuređen od strane autora ove poruke).
Ako bismo normalnost definisali kao ono što je "u proseku prisutno" (statistički kriterijum) problem koji proizlazi iz tog kriterijuma jeste proizvoljnost norme, kulturna relativnost (normalno u Americi ne mora biti normalno i ovde, ili u Japanu) i mogućnost političke manipulacije (setite se samo represivnih sistema).
Neko je ovde rekao da je "apsolutna definicija normalnosti ono što je došlo od Boga" ili tako nekako. Ne želeći da vređam religiozna uverenja te osobe, moram da kažem da ni to nije nikakav kriterijum jer, šta je to došlo od Boga? Ko ima pravo da kaže šta jeste a šta nije došlo od Boga? Ko može da potvrdi da ako neko i kaže tako nešto, da je on zaista u pravu? Šta sa onima koji su druge vere? Šta sa onima koji ne veruju u Boga?
Mislim da je ipak "najopasnije" slepo verovati da je nešto (ne)normalno kada o tome sudi društvo. Takve definicije normalnost ponekad mogu biti prihvatljive, ali često se dešava da dolazi do velikih opasnosti, smrti i razaranja samo zato što je neko društvo nešto smatralo nenormalnim (setite se samo nacističke Nemačke, većina stanovnika podupirala je Hitlera i smatrala normalnim to što on radi. Sa njihovog stajališta oni su bili u pravu, jer društvo je to prihvatilo kao normalno. Da li su zbog toga bili u pravu?)
Nema jasnih definicija nenormalnosti i nema nepogrešivog puta da se ona prepozna. Međutim, iako nema definicije, nenormalnost se ipak svugde prepoznaje. Evo nekoliko primera za razmišljanje:
1. Dona svi znaju kao mirnog i blagog funkcionera. Ali, jednog dana, u nastupu iznenadnog napada u temporalnoj sferi mozga, on podiže svog potčinjenog, zajedno sa stolicom, i izbacuje ga kroz prozor kancelarije na 11. spratu.
2. Vanesa, tinejdžerka, ne jede ništa tokom nekoliko dana, a onda se prejeda sa osam porcija sladoleda u roku od 2 sata, potom eksplozivno povraća, a onda opet ne jede ništa naredna tri dana.
3. Karlina religiozna uverenja joj ne dozvoljavaju stavljanje šminke ili pijenje alkohola. Njeni prijatelji sa fakulteta čine i jedno i drugo. Kada je u njihovom društvu, kontinuirano je napeta i anksiozna.
Šta možete reći o ovim primerima? Neki će od vas biti uvereni da sva tri primera predstavljaju nenormalnost, dok se drugi neće sa tim složiti. Verovatno će svako prvi primer proglasiti nenormalnim, a oko trećeg bi verovatno bilo najviše rasprave.
Nenormalnost se ne može precizno definisati, jer nema zajedničkog elementa među ova tri primera (temporalna epilepsija, prejedanje sladoledom i konflikt između religijskih uverenja i socijalnog prihvatanja). Isto tako, ni normalnost nije lako odrediti. Postoji li ijedna osobina koja razdvaja sve slučajeve nenormalnosti od onih koje smatramo normalnim? Ne možemo naći ni jednu. Nema ni jednog elementa prisutnog u svim slučajevima nenormalnosti i ni jednog posebnog elementa koji razlučuje nenormalnost od normalnosti. Međutim, činjenica je da nenormalnost postoji i tako postoji 7 karekteristika ili elemenata koji utiču na odluku da li je neki čin ili osoba (ne)normalna. To su sledeće karakteristike:
- Patnja
- Maladaptivnost
- Iracionalnost i nerazumljivost
- Nepredvidljivost i gubitak kontrole
- Upadljivost i nekonvencionalnost
- Nelagodnost posmatrača
- Kršenje moralnih i idealnih standarda
Što je više ovih elemenata prisutno i jasnije se uočavaju, utoliko možemo biti sigurniji da je ponašanje ili osoba nenormalna. VAŽNO je upamtiti da bar jedan od ovih elemenata mora biti prisutan da bi nenormalnost postojala; ALI, ni jedan od njih posebno NE mora biti prisutan uvek, a samo u retkim slučajevima će svi oni biti izraženi zajedno. (Tekst u kurzivu preuzet iz knjige „Abnormalna psihologija“ Davida L. Rosenhama i Martina E. P. Seligmana, i preuređen od strane autora ove poruke).
Ako bismo normalnost definisali kao ono što je "u proseku prisutno" (statistički kriterijum) problem koji proizlazi iz tog kriterijuma jeste proizvoljnost norme, kulturna relativnost (normalno u Americi ne mora biti normalno i ovde, ili u Japanu) i mogućnost političke manipulacije (setite se samo represivnih sistema).
Neko je ovde rekao da je "apsolutna definicija normalnosti ono što je došlo od Boga" ili tako nekako. Ne želeći da vređam religiozna uverenja te osobe, moram da kažem da ni to nije nikakav kriterijum jer, šta je to došlo od Boga? Ko ima pravo da kaže šta jeste a šta nije došlo od Boga? Ko može da potvrdi da ako neko i kaže tako nešto, da je on zaista u pravu? Šta sa onima koji su druge vere? Šta sa onima koji ne veruju u Boga?
Mislim da je ipak "najopasnije" slepo verovati da je nešto (ne)normalno kada o tome sudi društvo. Takve definicije normalnost ponekad mogu biti prihvatljive, ali često se dešava da dolazi do velikih opasnosti, smrti i razaranja samo zato što je neko društvo nešto smatralo nenormalnim (setite se samo nacističke Nemačke, većina stanovnika podupirala je Hitlera i smatrala normalnim to što on radi. Sa njihovog stajališta oni su bili u pravu, jer društvo je to prihvatilo kao normalno. Da li su zbog toga bili u pravu?)
Poslednja izmena: