Član
- Učlanjen(a)
- 11.11.2012
- Poruka
- 2.164
SRPSKI SINOVI: Od izbegličkog kampa, preko Ajaksa, do profesionalnog ugovora...
mozzartsport.com
MOZZART Sport predstavlja Aleksandra Bjelicu, fudbalera Utrehta. Rođen je 7. januara 1994. godine u Vrbasu, a od pete godine s roditeljima i sestrom Jovanom živi u Holandiji...
Odlazak Bjelica iz otadžbine tokom bombardovanja 1999. i sve što će se kasnije događati u karijeri najmlađeg člana porodice, moglo bi da posluži kao scenario za ekranizaciju jedne sportske priče u kojoj hepiend tek sledi. Posle života u izbegličkom kampu, borbe s konkurencijom i nepoverljivim trenerima, došao je nadomak ostvarenja sna. Već dve godine je profesionalac, a kada se bude izborio za mesto standardnog igrača, nada se i pozivu reprezentacije Srbije, što ističe kao cilj u svojoj ispovesti za MOZZART Sport.
"Rođen sam sa pet kilograma i od tada do danas mami nije lako sa mnom. U kraju gde sam rastao bio sam poznat po tome što sam uvek jeo slaninu i šunku, što se videlo i po mom izgledu. Kada sam se vratio u zemlju posle 10 godina sa visinom od 188 centimetara i težinom od 85 kilograma, ljudi nisu mogli da veruju da je to isti onaj dečak kojeg su ispratili u Holandiju", kaže Aleksandar Bjelica i nastavlja:
"Mali sam bio i nisam mnogo toga razumeo što se događalo oko mene. Trajalo je bombardovanje Srbije, a moji roditelji su spakovali stvari i krenuli za Holandiju. Završili smo u centru za azilante nedaleko od Groningena, gde smo čekali dokumentaciju za boravak u zemlji. Tu sam i zaigrao prvi put u jednom klubu. Bio sam najmanji, ali za mene izgled protivnika nije bio bitan. Pred preseljenje u Katvajk an Zi pojavili su se skauti Groningena sa pozivom da igram kod njih, ali porodica nije mogla da ostaje zbog mene. Nastavio sam da igram u novom gradu, na betonu zajedno sa ostalim emigrantima, sve dok se nisam upisao u klub Kvik Bojs za koji je igrao i Dirk Kajt. Nakon godinu dana na vrata našeg stana pokucao je jedan čovek. Predstavio se, rekao je da dolazi iz Ajaksa i da im je želja da me vide na probi u njihovom klubu. Navijao sam za PSV Ajndhoven zbog Mateje Kežmana, ali sam sanjao da jednog dana zaigram za veliki klub. Odlučio sam da prihvatim poziv, pojavio sam se na probi i zadovoljio stručnjake Ajaksa zajedno s Bobanom Lazićem".
Narednih godina Aleksandar se školovao u najboljoj akademiji na kontinentu, radeći sa velikim imenima svetskog fudbala.
"Mnogo mi je značilo petogodišnje iskustvo u Ajaksu. Trenirali su me Patrik Ladru, Brajan Roj, Hejni Oto i Frank de Bur. Moja ekipa je čuda pravila, ali poslednje dve godine u Amsterdamu nisam mnogo igrao. De Bur je imao svoje igrače i ja po njegovim shvatanjima nisam bio pravi. Nikad mi to nije rekao u oči, ali ja sam znao da mi čini nepravdu i da ne zaslužujem takav status".
Iz Ajaksa Bjelica se preselio u malo poznati amaterski klub VV Katvajk i dalje raspoložen da se bori i dokazuje. Usledio je poziv ADO Den Haga u kojem će provesti naredne tri godine.
"Boravak u Den Hagu je jedan od najlepših perioda mog fudbalskog života. Proveo sam tamo tri godine i već sa 17 igrao prijateljske utakmice za profesionalce. Onda se pojavio Utreht spreman da me kupi, tako da sam za jednu normalnu cenu ponovo promenio klub".
Bejlica igra na poziciji levog štopera i već dve godine čeka priliku kako bi se ustalio u timu.
"Potpisao sam sa Utrehtom na četiri godine, a sad sam već ušao u drugu godinu ugovora i definitivno sam član prve ekipe. Svake nedelje sam na klupi, šansa je već trebalo da dođe, ali trener misli drugačije. Sada moram da budem strpljiv, a kad dobijem priliku, neće me više niko izbaciti iz tima", nasmejao se Bjelica.
"Želja mi je uvek bila da igram za reprezentaciju Srbije, ne bih razmišljao ni sekunda ako bi me i Srbija i Holandija u isto vreme pozvale u tim".
-----------------------------------------------------------------------------
PROTIV RIŠAIRA ŽIVKOVIĆA – 2:0
Igrajući u omladinskom timu Utrehta, Aleksandar Bjelica imao je priliku da na terenu upozna holandsku fudbalsku senzaciju i još jednog „srpskog sina“ Rišaira Živkovića.
"Igrali smo dva puta jedan protiv drugog. On je napadač, a ja štoper, pa sam bio zadužen njega da čuvam. Pobedili smo oba puta sa 3:1 i 2:0, a meni nije bilo teško da ga zaustavim. Ipak sam dve godine stariji, jači sam i iskusniji igrač u boljoj ekipi. Baš i nije imao pomoć ostalih saigrača, što je nama olakšalo posao", kaže Bjelica.
mozzartsport.com
MOZZART Sport predstavlja Aleksandra Bjelicu, fudbalera Utrehta. Rođen je 7. januara 1994. godine u Vrbasu, a od pete godine s roditeljima i sestrom Jovanom živi u Holandiji...
Odlazak Bjelica iz otadžbine tokom bombardovanja 1999. i sve što će se kasnije događati u karijeri najmlađeg člana porodice, moglo bi da posluži kao scenario za ekranizaciju jedne sportske priče u kojoj hepiend tek sledi. Posle života u izbegličkom kampu, borbe s konkurencijom i nepoverljivim trenerima, došao je nadomak ostvarenja sna. Već dve godine je profesionalac, a kada se bude izborio za mesto standardnog igrača, nada se i pozivu reprezentacije Srbije, što ističe kao cilj u svojoj ispovesti za MOZZART Sport.
"Rođen sam sa pet kilograma i od tada do danas mami nije lako sa mnom. U kraju gde sam rastao bio sam poznat po tome što sam uvek jeo slaninu i šunku, što se videlo i po mom izgledu. Kada sam se vratio u zemlju posle 10 godina sa visinom od 188 centimetara i težinom od 85 kilograma, ljudi nisu mogli da veruju da je to isti onaj dečak kojeg su ispratili u Holandiju", kaže Aleksandar Bjelica i nastavlja:
"Mali sam bio i nisam mnogo toga razumeo što se događalo oko mene. Trajalo je bombardovanje Srbije, a moji roditelji su spakovali stvari i krenuli za Holandiju. Završili smo u centru za azilante nedaleko od Groningena, gde smo čekali dokumentaciju za boravak u zemlji. Tu sam i zaigrao prvi put u jednom klubu. Bio sam najmanji, ali za mene izgled protivnika nije bio bitan. Pred preseljenje u Katvajk an Zi pojavili su se skauti Groningena sa pozivom da igram kod njih, ali porodica nije mogla da ostaje zbog mene. Nastavio sam da igram u novom gradu, na betonu zajedno sa ostalim emigrantima, sve dok se nisam upisao u klub Kvik Bojs za koji je igrao i Dirk Kajt. Nakon godinu dana na vrata našeg stana pokucao je jedan čovek. Predstavio se, rekao je da dolazi iz Ajaksa i da im je želja da me vide na probi u njihovom klubu. Navijao sam za PSV Ajndhoven zbog Mateje Kežmana, ali sam sanjao da jednog dana zaigram za veliki klub. Odlučio sam da prihvatim poziv, pojavio sam se na probi i zadovoljio stručnjake Ajaksa zajedno s Bobanom Lazićem".
Narednih godina Aleksandar se školovao u najboljoj akademiji na kontinentu, radeći sa velikim imenima svetskog fudbala.
"Mnogo mi je značilo petogodišnje iskustvo u Ajaksu. Trenirali su me Patrik Ladru, Brajan Roj, Hejni Oto i Frank de Bur. Moja ekipa je čuda pravila, ali poslednje dve godine u Amsterdamu nisam mnogo igrao. De Bur je imao svoje igrače i ja po njegovim shvatanjima nisam bio pravi. Nikad mi to nije rekao u oči, ali ja sam znao da mi čini nepravdu i da ne zaslužujem takav status".
"Boravak u Den Hagu je jedan od najlepših perioda mog fudbalskog života. Proveo sam tamo tri godine i već sa 17 igrao prijateljske utakmice za profesionalce. Onda se pojavio Utreht spreman da me kupi, tako da sam za jednu normalnu cenu ponovo promenio klub".
Bejlica igra na poziciji levog štopera i već dve godine čeka priliku kako bi se ustalio u timu.
"Potpisao sam sa Utrehtom na četiri godine, a sad sam već ušao u drugu godinu ugovora i definitivno sam član prve ekipe. Svake nedelje sam na klupi, šansa je već trebalo da dođe, ali trener misli drugačije. Sada moram da budem strpljiv, a kad dobijem priliku, neće me više niko izbaciti iz tima", nasmejao se Bjelica.
"Želja mi je uvek bila da igram za reprezentaciju Srbije, ne bih razmišljao ni sekunda ako bi me i Srbija i Holandija u isto vreme pozvale u tim".
-----------------------------------------------------------------------------
PROTIV RIŠAIRA ŽIVKOVIĆA – 2:0
Igrajući u omladinskom timu Utrehta, Aleksandar Bjelica imao je priliku da na terenu upozna holandsku fudbalsku senzaciju i još jednog „srpskog sina“ Rišaira Živkovića.
"Igrali smo dva puta jedan protiv drugog. On je napadač, a ja štoper, pa sam bio zadužen njega da čuvam. Pobedili smo oba puta sa 3:1 i 2:0, a meni nije bilo teško da ga zaustavim. Ipak sam dve godine stariji, jači sam i iskusniji igrač u boljoj ekipi. Baš i nije imao pomoć ostalih saigrača, što je nama olakšalo posao", kaže Bjelica.