Ovo je jako zanimljivo pitanje. Šta skromnost u svom originalnom smislu znači? Ljudi je različito shvaćaju i doživljavaju, a najčešće trivijalno.
Danas je nekako u svakodnevnici zastarjelo bit skroman. Takve ljude se proglašava neambicioznim, ili čak nedoraslim, pomalo povučenim itd. S druge strane, kad koji znanstvenik drži govor, divimo se kako je tako velik čovjek skroman. I ništa manje i ne očekujemo od njega.
Divimo se učenoj skromnosti starih filozofa, tolikom bogatsvu života, znanja, mudrosti, a skromnosti.
Onda se nešto prizemnije divimo i moćnim i bogatim ljudima kad npr. kažu kako im to nije bitno u životu, il kad vikendom odu na svoju farmu pa se fotografiraju dok timare konje, i sl.
Ta skromnost je jako čudan i širok pojam, i kroz povijest, pa i danas, znači drugačije.
Jako je zdravo, i po racionalnost i psihu, biti skroman. Tada si siguran da nisi zaveden, ni previše zaletjeo, a ni da si zgotovio. Skromnost drži u ravnoteži i istinitosti. Tu se jedva može i nazvati skromnost. To je naprosto realnost.
Skromnost je, mislim, karakteristika zrelog i razumnog čovjeka. Ta sama njegova djela, riječi, i sve drugo njegovo, za njega govore. Tu njemu nije potrebno ni više dodat, ni više oduzet.