Evo pa sam procjeni,
a neka procjene svi koji čitaju.
a Jelena uči da
kajanje zbog grijeha izaziva bolesti.
Dakle, uči li
Ellen White u skladu s Biblijom ili uči suprotno Bibliji?
Лаж
Из Википедије, слободне енциклопедије
Уколико сте тражили мексичку теленовелу, погледајте чланак La mentira.
Лаж, како се конвенционално дефинише, јесте тврдња супротна истини. Ова дефиниција се приписује светом Августину који је први „размишљао“ о лажи. („Лаж и обмана су негирање истине.“)[1][2]
Мотиви
Постоје људи који лажу из навике, али има и оних који нису свесни да лажу, зато јер је њихова стварност другачија. Такође, постоји и мишљење да је лаж недовољна прецизност. Људи лажу и зато што истина није обавезујућа, осим у изузетним случајевима, као што је судски претрес. Па и тада, сведоци неког догађаја у судници један догађај могу да опишу на различите начине, не увек из разлога прикривања истине, већ зато што је однос према истини ствар појединца. Отуда израз „рашомонијада“, по јапанском филму „Рашомон“ који се бави овом темом. Лаж уме да буде допадљива, односно да представља тумачење стварности на духовит начин. Људи који налазе задовољство у томе да измишљају, улепшавају, драматизују догађаје, често са лакоћом успевају да то своје одушевљење пренесу на слушаоце и буду омиљени у друштву.[3]
Филозофија
У филозофији, лаж се одређује као тврдња супротна истини која се износи с намером да другога доведе у заблуду.[4]
Једну од првих теорија лажи је дао свети Августин, који је говорио:
„Према његовом унутрашњем уверењу а не према тачности или нетачности саме ствари мора се судити да ли неко лаже или не... Кривица лажова састоји се у намери да својим исказом обмањује.[4]”
Марксистичка филозофија уводи појам
лажне свести да би означила немогућност сагледавања ствари онаквима какве јесу, што се нарочито односи на друштвене односе и односе експлоатације. Стање лажне свести може бити последица начина живота, а карактерише га окорела врста ропства која чак не може ни да увиди своју сопствену ситуацију. Излаз из овог стања је „подизање свести“.[5]
Психологија
Сопствени доживљај стварности изражен причом јавља се још у детињству: сва деца имају склоност ка томе да мењању стварност, али на то нико не обраћа пажњу. Ако се ова навика задржи и у каснијем добу, знак је недовољне зрелости. То значи да је осећање немоћи толико јако да особа решење проблема налази у бежању у измишљени, прихватљивији свет.[3] Према неким мишљењима, дете почиње да лаже око треће године и то најчешће да би избегло казну. Због тога, чешће лажу она деца која трпе физичко злостављање. Ипак, мотиви лажи могу бити различити и дете некада лаже из жеље да се допадне. Уколико лаж узме маха, дете ће у каснијим годинама открити да је то средство којим може да манипулише. С обзиром да дете често није свесно последица лажи, препоручује се да одрасли охрабрују децу да говоре истину.[6] Такође, с обзиром да су родитељи најважнији узори за своју децу, важно је да не лажу пред њима. Битни су и разговори о разлици између измишљања и стварности, лагања и истине, важности искрености код куће и у заједници, и алтернативама лагању. Ако дете или адолесцент развију образац лагања који је озбиљан и често се понавља, тада можда треба потражити професионалну помоћ. Процена дечјег психијатра би помогла детету и родитељима да разумеју лагање и планирају будућу стратегију међусобних односа и понашања.[7]
Очигледно је лаж у многим случајевима потребна, јер да би се одржала, неопходна је стратегија која подразумева велики број додатних лажи и трошење велике количине енергије. Осим тога, тело шаље читав низ сигнала, који могу да одају особу да лаже. Лажи које би се могле окарактерисати као „неопходне“ су оне којима се покушава да се избегне казна, морална осуда или да се друга особа не увреди.[3] Психолог Жилијета Кривокапић наводи да проучавајући одговоре на питања из тестова личности увек је наилазила на лажне одговоре, јер по њеном мишљењу људи дају такве одговоре како би резултати на тесту били онакви какве прижељкују. Преко оваквих питања (и одговора), она сматра да се лаж може измерити и на основу тога формирати неки став према разлогу лажи (избегавање војне обавезе или страх од успостављања дијагнозе душевне болести, на пример). Даље, психолог Кривокапић сматра да је у откривању мотива за лагањем психоанализа често претерује. Са оградама које свака генерализација доноси, она мисли да су потребе већине људи сличне и односе се на: потребу за давањем и пружањем љубави, припадношћу, сигурношћу, остварењем сопствених могућности, материјалном ситуираношћу, уважавањем, признањем, поштовањем, прихватањем... Сваки човек због тога покушава да одржи снагу и вољу, прави планове и развија одговоност, исправља грешке и труди се да их не прави толико много да се то не може исправити. С обзиром да је људски грешити, појављују се механизми одбране, који подразумевају и лажи. Она је начин да се не призна немоћ, грешка, одустајање од принципа које је сам човек наметнуо и да су неке, не баш прихваћене потребе у том тренутку биле важније или јаче. Подршка томе је страх од одбацивања, исмејавања, повређивања, несхваћености и то је добар мотив да особа која лаже убеди себе да то ради „зарад виших циљева“. Иако тврди да је лаж разумљива људска особина, она ипак успорава развој личности и замагљује реалност. Без обзира што лаж чини штету особи којој се пласира, она је свакако штетна и за особу која лаже. Ипак, нису све лажи „тешке“; неке се чине из незнања, многе због недостатка храбрости, неке су са позиције егоизма, неке из комплекса.[8]
Већина људи се слаже да међу лажима треба правити разлику, јер безазлена прича детета које избегава укор због несташлука није исто што и злонамерна клевета која може да има велике последице по живот друге особе.[3]
Дечије лажи
Условно узето, прве дечје лажи се могу појавити већ негде око друге године појавом говора код детета, али с обзиром да је намера код деце раног узраста изостала и да је псеудо лаж настала искључиво као специфичност дечјег мишљења о "правим" лажиума у најранијем детињству говори се са великом резервом. Деца веома касно почињу тачно да сопштавају своје мисли и да објективно описују чињенице.
Лажљивост је особина дечијег понашања, али ако се не угаси у детињству може да постане трајна црта личности одраслих. Лажљивост треба разликовати од других видова промене реалности, којима је дете у игри такође сколоно: заблуде, фантазије, маштовитости, измишљање прича, чиме дете изражава своје стваралачке односе према свему што га окружује - гушење тих особина озбиљно штети детету у развоју..
Стваралачка лаж, јавља се око 4-5 година старости а затим се сама од себе губи.
Права лажљивост детета обично се изказује у вези са његовим односима са члановима породице, друговима и другарицама, школом и садржи се у изказима о себи, свом понашању и проведеном времену.. Лажљивост није природни део развоја детета већ се по правилу јавља у породицама у којима дете нема добар статус и где има превише забрана без ваљаног објашњења. Дететове лажи у тим условима настају из страха и имају сврху избегавања казне која је детету апсурдна и незаслужена, или настоји да лагањем побољша свој статус. Лаж се код деце углавном јавља као одбрамбено средство
Посебан и крајњи облик лагања је псеудофантастика која се може граничити са психотичним суманитостима и обманама.
Сигнали тела
У бајци о Пинокију, приликом лагања расте нос.
Знаци по којима се распознаје стрес, а које нервни систем испољава независно од утицаја воље, могу одати особу која лаже. Међутим, ови „симптоми“ нису поуздани јер се могу јавити и услед притиска или неких других емотивних стања. Сушење уста, као последица страха, тера онога ко лаже да језиком влажи усне чешће него што је то нормално или да непрекидно гута пљувачку. Често прочишћавање грла (кашљуцање) такође је знак несигурности, баш као и различит ритам дисања. Положај стопала такође може да буде сигнал да особа лаже. Она их при томе или укршта или чак једно стопало несвесно усмерава ка вратима, као да говори да се стиди и да жели што пре да оде. Исто значење има и нервозно тапкање стопалом. Изузетак су отворене особе, које су пуне енергије и веома окренуте спољашњем свету. У њиховом случају овакви покрети могу да значе да им је досадно.
Особа која лаже такође чешће него обично мења положај тела и избегава да приђе саговорнику или да га дотакне, јер као да крије и неки део тела. У уобичајеном разговору гестикулација рукама појачава значење поруке. Кад се лаже, ови покрети су изузетно ретки јер подсвест непрекидно упозорава на могућност да се руке супротставе речима, па се често држе у џеповима. Како су многе лажи, заправо, покушај да се прикрију непријатељска осећања, руке на овај начин сведоче и о сукобу између неусиљености и самоконтроле. Особа која лаже често уместо да држи руке у џеповима, њима додирује главу. Деца, на пример, у својој наивности најчешће руком покривају уста као извор лажи, док одрасли лукаво уста замењују носом, брадом, ушима или очима. Неке гримасе могу да промакну пре него што мозак одреагује, што за последицу има да многи не успевају да изговоре лаж ако саговорника гледају у очи. Зенице се приликом изговарања лажи скупљају, јер је лагање непријатан осећај. Преко телефона је већ теже открити да особа лаже, посебно ако она често лаже, али нека истраживања показују да особа која у тим ситуацијама покушава да слаже користи прилично сведен речник, замуцкује и често је неодлучна.[3]
Неурологија
Апаратура која се широко користи за тестирање лажи у току истрага кривичних дела, полиграф, заснована је на откривању промена у пулсу, крвном притиску, дисању и електро-отпору коже. Међутим, ови фактори разликују се од особе до особе, што отежава прецизно утврђивање да ли неко заиста говори истину. Због тога су професор неурологије на Медицинском факултету Универзитета Пенсилваније Данијел Ланглебен и његови сарадници вршили истраживања са FMRI (functional magnetic resonance imaging). Истраживање је укључивало осамнаест особа којима је речено да морају да негирају да су добили предмет, без обзира да ли ће им бити приказана слика тог или неког другог предмета. Кад год им је била приказана фотографија скривеног предмета, а учесник је лагао, појачавала се активност у неким деловима мозга, укључујући и anterior cinglat који се доводи у везу са регистровањем грешке као и са суседним великим десним предњим гирусом који игра кључну улогу у концентрисању пажње. То је чланове тима навело на закључак да постоји „локализована корелација са преваром“. Према мишљењу вође тима, одлука да човек изговори лаж захтева активност бројних делова мозга, односно покреће механизам заобилажења истине. Такође, он сматра, да је оглед потврдио дефиницију светог Августина. Ранија истраживања са овом апаратуром нису била овако успешна, али чланови тима сматрају да је потребно још истраживања која би укључивала више особа и то различите старости, порекла, културе, социјално-економског статуса. Коришћење FMRI такође изискује коришћење великих, скупих скенера што такав поступак чини мање практичним од теста на полиграфу.[9]
Примери
Дечак који је викао вук
Историјски лик који је познат по лагању је Немац барон Минхаузен (Карл Фридрих Хијеронимус Минхаузен) који је живео између 1720. и 1797. године. Постао је легенда захваљујући веома вешто смишљеним причама из лова и с разних путовања. Њих је сакупио Рудолф Ерих Распе и штампао у Лондону 1785, а годину дана касније превео и проширио Готфрид Аугуст Биргер и објавио на немачком језику под насловом „Фантастична путовања на копну и мору: војни подухвати и комичне пустоловине барона Минхаузена”.[3]
IZVOR: Wikipedia
-----------------------------------------------------------------------------------------------
Neistina ili laž
Neistina i laž nisu isto – laž je vrsta neistine. Kada vam neko saopšti pogrešnu informaciju, pa je, uvereni da je tačna i istinita, prenosite dalje, tada ne lažete već nesvesno govorite neistinu. Kada osoba laže, ona, iako zna šta je istinito i tačno, namerno priča neku iskonstruisanu priču kako bi obmanula drugoga. U laganju uvek postoji svesna namera da se drugi prevari, obmane. Reći nekome da ne govori istinu nije uvredljivo, ali optužiti ga za laganje – jeste.
Iako i u prećutkivanju takođe postoji namera da se drugi obmane, ono nije isto što i laganje. Laganje je obmanjivanje činjenjem, a prećutkivanje važne informacije je obmanjivanje nečinjenjem. Roditelji treba da znaju da kada detetu zabrane da ih laže, da tu zabranu dete obično neće razumeti i kao zabranu da im prećuti.
Zašto ljudi lažu? Zato što veruju da će tako bolje proći, bilo tako što će izbeći neku negativnu posledicu bilo što će ostvariti neki željeni cilj. A da bi u tome uspeli, drugi mora da im poveruje – moraju da lažu uverljivo. I zato laganje nije samo izgovaranje izmišljene priče, već i gluma kojom osoba prati tu priču.
Da bismo razumeli zašto neko laže, naročito onda kada to čini iz navike, važno je otkriti koju dobit laganje treba da donese. Nekada je to konkretna dobit (novac, roba, seks…), a često je to samo simbolična dobit. Mala deca počinju da lažu da bi izbegla kaznu za nešto što su uradila a što znaju da nisu smela. Nekada deca lažu zato da bi pokazala da su pametnija od onoga koga su slagala. Sve u skladu sa dečjom logikom koju ne prerastu ni mnogi odrasli: pametan je onaj koji „zezne”, a glup je onaj koji je „zeznut”. U našem narodu ima mnogo narodnih priča i viceva u kojima se na ovaj način „dokazuje” pamet.
Kod dece možemo primetiti da kada jedno dete ima neku prednost, onda drugo dete počinje da laže da i ono ima isto to, ili čak i više od drugog deteta. Upoređujući se sa prvim detetom, ono zaključuje da manje vredi zato što nema ono što drugi ima i da zato ima niži status. Kako ne bi bilo gubitnik, ono pokušava da se lažima izbori za isti ili još viši status od prvog deteta. U ove statusne laži spada i laganje s ciljem da se izazove sažaljenje i prihvatanje.
Veoma česte su male, dobronamerne, prijateljske laži kojima se drugi štiti od neprijatne istine. Tako roditelj štiti malo dete od nekog negativnog, potencijalno traumatičnog aspekta stvarnosti. Kada su u pitanju stvarno odrasli ljudi, onda prijateljske laži nemaju opravdanja. Odrasli imaju pravo na istinu kako bi sami zaključili šta je dobro za njih, tako da ni država ne treba da ih laže „za njihovo dobro”.
IZVOR: Dr Zoran Milivojevic - psihoterapeut
