Šta je novo?

Razlika između biblijskog, i učenja tradicionalnih crkava

VIP
Učlanjen(a)
14.07.2011
Poruka
17.623
Koliko je malo reči potrebno da se ukaže na istinu - kao što je to slučaj sa rečju Božjom, jer jedan stih u bibliji, ili mnoštvo takvih stihova povezanih u kontekstu - otkriva jasno istinu i razotkriva laži, za razliku od kilometarskih ljudskih reči i filozofija, kojima protivnici opravdavaju neistinu.

Hvala Bogu na reči njegovoj koja upućuje na istinu, i obelodanjuje svaki lažni put... Amin!
 
Učlanjen(a)
21.09.2015
Poruka
1.460
Koliko je malo reči potrebno da se ukaže na istinu - kao što je to slučaj sa rečju Božjom, jer jedan stih u bibliji, ili mnoštvo takvih stihova povezanih u kontekstu - otkriva jasno istinu i razotkriva laži, za razliku od kilometarskih ljudskih reči i filozofija, kojima protivnici opravdavaju neistinu.

Hvala Bogu na reči njegovoj koja upućuje na istinu, i obelodanjuje svaki lažni put... Amin!
Ja sam izneo istinu protiv koje ne možeš da se boriš, ja sam opravdao sve, a vi više optužbi nemate, a samim tim nemate ni opravdanje za svoje psotojanje.
 
Učlanjen(a)
07.07.2014
Poruka
14.458
Član
Učlanjen(a)
28.03.2013
Poruka
11.973
Ja sam izneo istinu protiv koje ne možeš da se boriš, ja sam opravdao sve, a vi više optužbi nemate, a samim tim nemate ni opravdanje za svoje psotojanje.

U nedostatku argumenata, oni mogu samo da optuze crkvu ''zbog prakse''(pojedinaca) a ''istu praksu imaju i oni''.
Koja je onda crkva prava? Samo ona ''koja ima ispravno ucenje''.

Ovde se na zalost ''isticu prljavstine'' da bi se nekog ''naruzilo'' i ''izdvojilo kao laznu crkvu''.
A ne vide ''istu prljavstinu u svojoj crkvi''..
Naruzili su citavo Hriscanstvo iznosenjem ovakvih gadosti, pa i sebe...

Napad je najbolja odbrana, indoktrinacija i kontrola uma je cudo, a pre bih rekao da su oba sotonin uticaj..
 
VIP
Učlanjen(a)
14.07.2011
Poruka
17.623
Ja sam izneo istinu protiv koje ne možeš da se boriš, ja sam opravdao sve, a vi više optužbi nemate, a samim tim nemate ni opravdanje za svoje psotojanje.

Ti si izneo ljudska mšljenja, i mišljenja svoje crkve.

Ja sam izneo SAMO čistu reč Božju.

Evo svako može proveriti u tekstu sa početka teme:

http://serbianforum.org/threads/razlika-izmedu-biblijskog-i-ucenja-tradicionalnih-crkava.646074/

Kao drugo - isam postavio kilometarski uvod kao objašnjenja učenja, već samo tekst kao uvod o čemu tema govori, i svako može to videti i uveriti se.

Uvod teme:

"Biblija reč Božja - kao pisani dokument u kojoj je Bog otkrio istinu koja je data za spasenje čovečanstva, je jedina takve vrste koja predstavlja Božje otkrivenje dato čoveku u cilju duhovne edukacije i pripreme za Hristov drugi dolazak i ulazak u Božje carstvo slave.
U bibliji se nalazi istina o svim stvarima koje se tiču čoveka i njegovog spasenja, kao i saveti i opomene koji upućuju čoveka na ono što treba činiti da bi obavio ovu duhovnu pripremu, a sa druge strane izbegao prevare kojima neprijatelj Božji i čovekov želi da skrene čoveka sa ovog puta spasenja.

Biblijom treba meriti sve drugo, i u tom smislu - u ovoj temi sa sadržane neke razlike između biblijskog učenja, i učenja tradicionalnih crkava, koja su lako proverljiva u reči Božjoj"


U nastavku želim da dam kratak rezime iz teksta sa početka teme.

Želim da napomenem jednu vrlo bitnu stvar, a to je - da kada Bog nešto kaže on to misli vrlo ozbiljno i to je tako, i ne podleže ljudskim tumačenjima, niti se menja sa ljudskom mogućnošću da to ispuni ili ne, ili sa promenom vremena i okolnoostima u kojima čovek živi.


1.

- Učenje biblije:

Reč Božja je jedina istina koju Duh Sveti tumači i objavljuje čoveku.

"Osveti ih istinom svojom: riječ je tvoja istina" ( jevanđelje po Jovanu 17. 17 )

"Jer svjedočim svakome koji čuje riječi proroštva knjige ove; ako ko dometne ovome, Bog će nametnuti na njega zla napisana u knjizi ovoj;
I ako ko oduzme od riječi knjige proroštva ovoga, Bog će oduzeti njegov dijel od knjige života, i od grada svetoga, i od onoga što je napisano u knjizi ovoj"
( otkrivenje 22. 18 - 20 )

Rezime:

Ne postoji nešto što bi čovek napisao a što bi bilo postavljeno iznad biblije ili zamena za reč Božju, kojom bi se uvelo nešto suprotno onome što je zapisano u reči Božjoj, i time opravdavale promene koje su uvedene, pod izgovorom da crkva ima vlast od Boga da menja nauku biblije, jer joj je taj autoritet navodno dat od Boga.
Biblija je jedina kojom treba sve tumačiti.


2.

- Učenje biblije:


Držanje svih deset zapovesti i Subote kao četvrte zapovesti.

"Sjećaj se dana od odmora da ga svetkuješ.
Šest dana radi, i svršuj sve poslove svoje.
A sedmi je dan odmor Gospodu Bogu tvojemu; tada nemoj raditi nijednoga posla, ni ti, ni sin tvoj, ni kći tvoja, ni
sluga tvoj, ni sluškinja tvoja, ni živinče tvoje, ni stranac koji je među vratima tvojim.
Jer je za šest dana stvorio Gospod nebo i zemlju, more i što je god u njima; a u sedmi dan počinu; zato je blagoslovio Gospod dan od odmora i posvetio ga"
( 2 Mojsijeva 20 poglavlje )

"Dakle je ostavljeno još Subotnje počivanje narodu Božijem.
Jer koji uđe u pokoj Njegov, i on počiva od dela svojih, kao i Bog od svojih"
( Jevrejima poslanica 4. 9 - 10 )

"Jer koji sav zakon održi a sagriješi u jednome, kriv je za sve,
Jer onaj koji je rekao: ne čini preljube, rekao je i: ne ubij. Ako dakle ne učiniš preljube a ubiješ, postao si prestupnik zakona.
Tako govorite i tako tvorite kao oni koji će zakonom slobode biti suđeni"
( Jakovljeva poslanica 2. 9-11 ).

"Ne mislite da sam ja došao da pokvarim zakon ili proroke: nijesam došao da pokvarim, nego da ispunim.
Jer vam zaista kažem: dokle nebo i zemlja stoji, neće nestati ni najmanjega slovca ili jedne title iz zakona dok se sve ne izvrši.
Ako ko pokvari jednu od ovijeh najmanjijeh zapovijesti i nauči tako ljude, najmanji nazvaće se u carstvu nebeskome; a ko izvrši i nauči, taj će se veliki nazvati u carstvu nebeskome"
( Jevandjelje po Mateju 5. 17-19 ).

Rezime:

Ako je Bog uspostavio Subotu kao svoj sveti dan odmora, onda je to tako i ne podleže nikakvim promenama od strane crkve ili čoveka, koji bi pod izgovorom vlasti date od Boga menjao ovaj dan u neki drugi dan.

3.

- učenje biblije:

Klanjanje jedino Bogu.


"Ne gradi sebi lika rezana niti kakve slike od onoga što je gore na nebu, ili dolje na zemlji, ili u vodi ispod zemlje.
Nemoj im se klanjati niti im služiti, jer sam ja Gospod Bog tvoj, Bog revnitelj, koji pohodim grijehe otačke na sinovima do trećega i do četvrtoga koljena, onijeh koji mrze na mene"
( 2 knjiga Mojsijeva 20. 4 )

"A Pavle stavši nasred Areopaga reče: ljudi Atinjani! po svemu vas vidim da ste vrlo pobožni;
Jer prolazeći i motreći vaše svetinje nađoh oltar na kome bješe napisano: Bogu nepoznatome. Kojega dakle ne znajući poštujete onoga vam ja propovijedam.
Bog koji je stvorio svijet i sve što je u njemu, on budući gospodar neba i zemlje, ne živi u rukotvorenijem crkvama,
Niti prima ugađanja od ruku čovječijeh, kao da bi onome trebalo što koji sam daje svima život i dihanje i sve.
I učinio je da od jedne krvi sav rod čovječij živi po svemu licu zemaljskome, i postavio je naprijed određena vremena i međe njihovoga življenja:
Da traže Gospoda, ne bi li ga barem opipali i našli, premda nije daleko ni od jednoga nas;
Jer kroz njega živimo, i mičemo se, i jesmo; kao što i neki od vašijeh pjevača rekoše: jer smo i rod njegov.
Kad smo dakle rod Božij, ne treba da mislimo da je Božanstvo kao ikone zlatne ili srebrne ili kamene, koje su ljudi majstorski načinili po smišljanju svome.
Ne gledajući dakle Bog na vremena neznanja, sad zapovijeda svima ljudima svuda da se pokaju;
Jer je postavio dan u koji će suditi vasionome svijetu po pravdi preko čovjeka koga odredi, i dade svima vjeru vaskrsnuvši ga iz mrtvijeh"
( dela Apostola 17. 22 - 31 )

"Onaj dan kad stajaste pred Gospodom Bogom svojim kod Horiva, kad mi Gospod reče: saberi mi narod da im kažem riječi svoje, kojima će se naučiti da me se boje dok su živi na zemlji, i da uče tome i sinove svoje;
Kad pristupiste i stajaste pod gorom, a gora ognjem goraše do samoga neba i bješe na njoj tama i oblak i mrak;
I progovori Gospod k vama isred ognja; glas od riječi čuste, ali osim glasa lika ne vidjeste;
I objavi vam zavjet svoj, koji vam zapovjedi da držite, deset riječi, koje napisa na dvije ploče kamene.
I meni zapovjedi onda Gospod da vas učim uredbama i zakonima da ih tvorite u zemlji u koju idete da je naslijedite.
Zato čuvajte dobro duše svoje; jer ne vidjeste nikakoga lika u onaj dan kad vam govori Gospod na Horivu isred ognja,
Da se ne biste pokvarili i načinili sebi lik rezan ili
kaku god sliku od čovjeka ili od žene,
Sliku od kakoga živinčeta koje je na zemlji, ili sliku od kake ptice krilate koja leti ispod neba;
Sliku od čega što puže po zemlji, ili sliku od kake ribe koja je u vodi pod zemljom;
I da ne bi podigavši oči svoje k nebu i vidjevši sunce i mjesec i zvijezde, svu vojsku nebesku, prevario se i klanjao im se. i služio im; jer ih Gospod Bog tvoj dade svijem narodima pod cijelijem nebom"
( 5 Mojsijeva 4. 10 - 19 )

Rezime:

to znači da Bog zabranjuje da bilo kakvim likovima ili slikama ljudi i žena prikazujemo Božanska bića , i da im se kljanjamo, jer Bog kaže "Zato čuvajte dobro duše svoje; jer ne vidjeste nikakoga lika u onaj dan kad vam govori Gospod na Horivu isred ognja,

Da se ne biste pokvarili i načinili sebi lik rezan ili kaku god sliku od čovjeka ili od žene"

4.

- Učenje biblije:


Isus jedini spasitelj i posrednik pred Bogom:

"Da je na znanje svima vama i svemu narodu Izrailjevom da u ime Isusa Hrista Nazarećanina, kog vi raspeste, kog Bog podiže iz mrtvih, stoji ovaj pred vama zdrav.
Ovo je kamen koji vi zidari odbaciste, a postade glava od ugla: i nema ni u jednom drugom spasenja;
Jer nema drugog imena pod nebom danog ljudima kojim bi se mi mogli spasti" ( dela apostolska 4. 10 - 12 )


"I kuda ja idem znate, i put znate.
Reče mu Toma: Gospode! ne znamo kuda ideš; i kako možemo put znati?
Isus mu reče: ja sam put i istina i život; niko neće doći k ocu do kroza me" ( jevanđelje po Jovanu 14. 4 - 6 )


"Jer je jedan Bog, i jedan posrednik Boga i ljudi, čovjek Hristos Isus,
Koji sebe dade u otkup za sve, za svjedočanstvo u svoje vrijeme" ( 1 Timotiju poslanica 2. 5 - 6 )


Rezime:

Biblija kaže da je JEDAN posrednik pred Bogom Isus Hristos, tada ljudi ne mogu biti posrednici niti je čovekovo posredništvo potrebno jer ga Bog ne može prihvatiti, jer je to Isusova uloga na nebu, da bude posrednik između Boga i ljudi, i prvosveštenik u nebeskoj Svetinji nad Svetinjama.

5.

- Učenje biblije:


Bogu ispovedati grehe, a jedni drugima ako smo nešto učinili loše svom bližnjem.

"Greh svoj kazah Tebi, i krivice svoje ne zatajih; rekoh: Ispovedam Gospodu prestupe svoje; i Ti skide s mene krivicu greha mog.
Zato neka Ti se moli svaki svetac, kad se možeš naći; i onda potop velike vode neće ga stignuti"
( psalam 32. 5 - 6 )

"I sad šta oklevaš? Ustani i krsti se, i operi se od greha svojih, prizvavši ime Gospoda Isusa" (dela apostolska 22. 16 )

"Jer koji god prizove ime Gospodnje spašće se" ( Rimljanima 10. 13 )

"Jer je jedan Bog, i jedan posrednik Boga i ljudi, čovjek Hristos Isus,
Koji sebe dade u otkup za sve, za svjedočanstvo u svoje vrijeme" ( 1 Timotiju poslanica 2. 5 - 6 )


Rezime:

Bog je spasitelj i čovek je sagrešio njemu a ne čoveku kome se po učenju crkve ispoveda, i ispovedanje greha njemu kao Bogu i spasitelju - dovodi do toga da on deluje na srce i um i da čoveku da iskreno pokajanje.


6.

- Učenje biblije:


Ritualno pranje i upotreba vode osuđeno od Isusa kao nepotrebni ljudski običaj:

"I videvši neke od učenika Njegovih da nečistim, to jest, neumivenim rukama jedu hleb, ukoriše ih.
Jer fariseji i svi Jevreji, ne jedu dok ne umiju ruke do lakata, držeći se onog što im je ostalo od starih;
I kad dođu s pazara, ne jedu dok se ne umiju; i još mnogo ima što su primili te drže: peru čaše i žbanove i kotlove i klupe.
A potom pitahu Ga fariseji i književnici: Zašto učenici tvoji ne žive kao što nam je ostalo od starih, nego jedu hleb neumivenim rukama?
A On odgovarajući reče im: Dobro je prorokovao Isaija za vas licemere, kao što je pisano: Ovi ljudi usnama me poštuju, a srce njihovo daleko stoji od mene.
No zaludu me poštuju učeći naukama, zapovestima ljudskim.
Jer ostaviste zapovesti Božje, a držite običaje ljudske, pranje žbanova i čaša; i druga mnoga takva činite.
I reče im: Dobro ukidate zapovest Božju da svoj običaj sačuvate.
Ukidajući reč Božju svojim običajem koji ste postavili; i ovako mnogo koješta činite" ( Marko 7. 2 - 13 )


Rezime:

Ako je Isus rekao da je obred ritualnog pranja i upotrebe vode u religijske svrhe samo ljudski običaj, i da je ne potreban, onda je to tako.

7.

- Učenje biblije:


krštavanje odraslih koji mogu da ispune biblijske uslove - da budu upoznati sa rečju Božjom, da ih prihvate, da se pokaju, obrate, i počnu da ćive u zajednici sa Bogom bez greha.

"Idite dakle i naučite sve narode krsteći ih va ime Oca i Sina i Svetog Duha,
Učeći ih da sve drže što sam vam zapovedao; i evo ja sam s vama u sve dane do svršetka veka. Amin!"
( jevanđelje po Mateju 28. 19 - 20 )

"I reče im: idite po svemu svijetu i propovjedite jevanđelje svakome stvorenju.
Koji uzvjeruje i pokrsti se, spašće se; a ko ne vjeruje osudiće se"
( jevanđelje po Marku 16. 15 - 16 )

"A kad čuše, ražali im se u srcu, i rekoše Petru i ostalim apostolima: Šta ćemo činiti, ljudi braćo?
A Petar im reče: Pokajte se, i da se krstite svaki od vas u ime Isusa Hrista za oproštenje greha; i primićete dar Svetog Duha;
Jer je za vas obećanje i za decu vašu, i za sve daleke koje će god dozvati Gospod Bog naš"
( dela apostolska 2. 37 - 39 )

"A Filip otvorivši usta svoja, i počevši od pisma ovog, pripovedi mu jevanđelje Isusovo.
Kako iđahu putem dođoše na nekakvu vodu; i reče uškopljenik: Evo vode, šta brani meni da se krstim?
A Filip mu reče: Ako veruješ od svega srca svog, možeš. A on odgovarajući reče: Verujem da je Isus Hristos Sin Božji.
I zapovedi da stanu kola, i siđoše oba na vodu, i Filip i uškopljenik, i krsti ga.
A kad iziđoše iz vode, Duh Sveti pade na uškopljenika, a anđeo Gospodnji uze Filipa, i više ga ne vide uškopljenik; nego otide putem svojim radujući se"
( dela apostolska 8. 35 - 39 )

"I sad šta oklevaš? Ustani i krsti se, i operi se od greha svojih, prizvavši ime Gospoda Isusa" ( dela apostolska 22. 16 )

Rezime:

Biblija postavlja izričite uslove da bi neko bio kršten, a deca te uslove ne mogu ispuniti, niti je Jovan krstitelj krstio i jedno dete, niti su to apostoli činili.


8.

- Učenje biblije

Brak - Božja ustanova i za sveštenike.

"A On odgovarajući reče im: Niste li čitali da je Onaj koji je u početku stvorio čoveka muža i ženu stvorio ih?
I reče: Zato ostaviće čovek oca svog i mater, i prilepiće se k ženi svojoj, i biće dvoje jedno telo.
Tako nisu više dvoje, nego jedno telo; a šta je Bog sastavio čovek da ne rastavlja" ( Matej 19. 4 - 6 )


"Istinita je reč: ako ko vladičanstvo želi dobru stvar želi.
Ali vladika treba da je bez mane, jedne žene muž, trezan, pametan, pošten, gostoljubiv, vredan da uči;
Ne pijanica, ne bojac, ne lakom, nego krotak, miran, ne srebroljubac;
Koji svojim domom dobro upravlja, koji ima poslušnu decu sa svakim poštenjem;
A ako ko ne ume svojim domom upravljati, kako će se moći starati za crkvu Božiju?" ( 1 Timotiju 3. 1 - 5 )


"Zato te ostavih u Kritu da popraviš šta je nedovršeno, i da postaviš po svim gradovima sveštenike, kao što ti ja zapovedih,
Ako je ko bez mane, jedne žene muž, i ima vernu decu, koju ne kore za kurvarstvo ili za nepokornost.
Jer vladika treba da je bez mane, kao Božji pristav; ne koji sebi ugađa, ne gnevljiv, ne pijanica, ne bojac, ne lakom na pogani dobitak;
Nego gostoljubiv, blag, pošten, pravedan, svet, čist;" ( Titu 1. 5 - 8 )


Rezime:

Biblija kaže da sveštenici mogu da se žene, i da ne uvode neženstvo sveštenika.

9.

- Učenje biblije:

Propovedanje jevanđelja svetu po Hristovoj zapovesti.

"I pristupivši Isus reče im govoreći: Dade mi se svaka vlast na nebu i na zemlji.
Idite dakle i naučite sve narode krsteći ih va ime Oca i Sina i Svetog Duha,
Učeći ih da sve drže što sam vam zapovedao; i evo ja sam s vama u sve dane do svršetka veka. Amin" ( Matej 28. 18 - 20 )

Rezime:

Biblija upućuje na propovedanje jevanđelja i učenje ljudi jevanđeoskim istinama i ništa drugo osim toga, nikakvu obredno ritualnu praksu.


10.

Učenje biblije:


Ne jesti ništa, i po mogućstvu ne piti vode u neodređenim danima i uz jasne uslove posta..

"Isus pak pun Duha Svetog vrati se od Jordana, i odvede Ga Duh u pustinju.
I četrdeset dana kuša Ga đavo, i ne jede ništa za to dana; i kad se oni navršiše, onda ogladne" ( jevanđelje po Luki 4. 1 - 2 )

"A oni Mu rekoše: Zašto učenici Jovanovi poste često i mole se Bogu, tako i farisejski; a tvoji jedu i piju?
A On im reče: Možete li svatove naterati da poste dok je ženik s njima?
Nego će doći dani kad će se oteti od njih ženik, i onda će postiti u one dane" ( jevanđelje po Luki 5. 33 . 35 )

"I dođe reč Gospodnja Joni drugi put govoreći:
Ustani, i idi u Nineviju grad veliki, i propovedaj mu ono što ti ja kažem.
I ustav Jona otide u Nineviju po reči Gospodnjoj; a Ninevija beše grad vrlo velik, tri dana hoda.
Jona poče ići po gradu jedan dan hoda, i propoveda i reče: Jošte četrdeset dana, pa će Ninevija propasti.
I Ninevljani poverovaše Bogu, i oglasiše post, i obukoše se u kostret od najvećeg do najmanjeg.
Jer kad dođe ta reč do cara ninevijskog, on usta sa svog prestola, i skide sa sebe svoje odelo, i obuče se u kostret i sede u pepeo.
I proglasi se i kaza se po Nineviji po zapovesti carevoj i knezova njegovih govoreći: Ljudi i stoka, goveda i ovce da ne okuse ništa, ni da pasu ni da piju vode.
Nego i ljudi i stoka da se pokriju kostreću, i da prizivaju Boga jako, i da se vrati svaki sa svog zlog puta i od nepravde koja mu je u ruku.
Ko zna, eda se povrati i raskaje Bog i povrati se od ljutog gneva svog, te ne izginemo.
I Bog vide dela njihova, gde se vratiše sa zlog puta svog; i raskaja se Bog oda zla koje reče da im učini, i ne učini" ( knjiga proroka Jone 3 poglavlje )

Rezime:

Biblija kaže "NIŠTA NE JESTI i U VREME KOJE ČOVEK SAM ODABERE"
Onda čovek ne može određivati sam kako će postiti, jesti nemasno ili masno, jer to nije post, već potpuno uzdržavanje od jela.

I na kraju tumačenje Jevrejima 4 poglavlje - koje je potpuno u skladu sa biblijom.

Jevrejima poslanice 4 poglavlja, predstavlja jedan od najvećih dokaza
u prilog važnosti postovanja Subote u novom zavetu.

Ovo poglavlje predstavlja Amanet ili zaveštanje apostola Pavla
Hrisćanima u pogledu Subote i njenog značaja za spasenje i ulazak u
Božje carstvo slave.

Naime, u Jevrejima poslanici 4 poglavlju - apostol Pavle koristi 2
izraza za reč "POČINAK"

Na prvom mestu to je Grčki izraz "Katapausis" ( Grcki: κατάπαυσις ).

Ovaj izraz se spominje u stihovima 1, 3, 5, 10, 11, Jevrejima
poslanice 4 poglavlja.

Na drugom mestu to je Jevrejski izraz "Sabbatismos"

Ovaj izraz se spominje u 9 stihu istog poglavlja, i odnosi se na
Subotnji počinak ili svetkovanje Subote.

U nastavku je priložen ceo tekst 4 poglavlja Jevrejima poslanice sa
naznačenim izrzima pocinak, i to na Grčkom ( katapausis ) i Jevrejskom
(Sabbatismos ).


"Da se bojimo, dakle, da kako dok je još ostavljeno obećanje da se
ulazi u POKOJ Njegov, ne zakasni koji od vas.
Jer je nama objavljeno kao i onima; ali onima ne pomaže čuvena reč,
jer ne verovaše oni koji čuše.
Jer mi koji verovasmo ulazimo u POKOJ, kao što reče: Zato se zakleh u
gnevu svom da neće ući u POKOJ moj, ako su dela i bila gotova od
postanja sveta.
Jer negde reče za sedmi dan ovako: i POČINU Bog u dan sedmi od svih dela svojih.
I na ovom mestu opet: Neće ući u POKOJ moj.
Budući, pak, da neki imaju da uđu u njega, i oni kojima je najpre
javljeno ne uđoše za neposlušanje;
Opet odredi jedan dan, danas, govoreći u Davidu po tolikom vremenu,
kao što se pre kaza: Danas ako glas Njegov čujete, ne budite
drvenastih srca.
Jer da je Isus one doveo u POKOJ, ne bi za drugi dan govorio potom.
Dakle je ostavljeno još SUBOTNJE POČIVANJE narodu Božijem.
Jer koji uđe u POKOJ Njegov, i on POČIVA od dela svojih, kao i Bog od svojih.
Da se postaramo, dakle, ući u taj POKOJ, da ne upadne ko u onu istu
gatku neverstva.
Jer je živa reč Božija, i jaka, i oštrija od svakog mača oštrog s obe
strane, i prolazi tja do rastavljanja i duše i duha, i zglavaka i
mozga, i sudi mislima i pomislima srca"

Dakle, ovaj tekst govori o dve vrste počinka koji su usko povezani i
imaju duhovni značaj za čoveka i njegovo spasenje.

Naime, Jevrejima poslanica poziva čoveka da ulaskom u Subotnji počinak
svake sedmice ( predstavljen izrazom "Sabbatismos" ) uđe u drugu vrstu
počinka ( predstavljenim izrazom "Katapausis" ) koji Bog daje danas, a
koji u kontekstu biblije predstavlja predukus večnog života i ulaska u
večni pokoj u koji će verni ući prilikom Hristovog drugog dolaska u
slavi.

Tekst u Jevrejima poslanici jasno kaže "da Jevreji kojima je bilo
objavljeno ili dato obećanje o pokoju - nisu ušli u taj pokoj odnosno
u obećanu zemlju ili "Katapausis" jer nisu prethodno ušli u Subotni
počinak "Sabbatismos" vec su kršili zapovest o Suboti"

Apostol Pavle zato u tekstu daje savet "da mi ne budemo neverni kao
Jevreji koji su kršili Subotu "Sabbatismos" i iz tog razloga nisu ušli
u Božji počinak i obećanu zemlju "Katapausis" već da se postaramo da
uđemo u taj počinak "Katapausis" u koji je jedino moguće ući ulaskom u
Subotni pokoj ili "Sabatismos" svake sedmice, odnosno - poštovanjem
Subote koja predstavlja simbol večnog Božjeg pokoja u koji će verni
ući prilikom Hristovog drugog dolaska u slavi.

Zato apostol Pavle i piše u 9 stihu gde i koristi ovaj izraz
"Sabatismos" koji označava svetkovanje Subote - da je narodu Božjem
ostavljen Subotnji odmor ili počivanje.

Izraz "počinak - katapausis" u Jevrejima poslanici ima više značenja.
On označava duhovni počinak u koji vernik ulazi ostvarivanjem lične
zajednice sa Bogom i napuštanjem greha i grešnog života i stanja u
grehu u kome se do tada nalazio, to je oslobođenje iz ropstva greha.

On označava i konačni ulazak u počinak i nebesko carstvo prilikom
Hristovog drugog dolaska u slavi.

Za razliku od toga, izraz "Sabbatismos" označava ulazak u Subotni mir
svake sedmice, koji je preduslov da bi vernik ušao u pokoj ili
"Katapausis"
 
Poslednja izmena:
Učlanjen(a)
07.07.2014
Poruka
14.458
Uvod teme:

"Biblija reč Božja - kao pisani dokument

Biblijom treba meriti sve drugo, i u tom smislu - u ovoj temi sa sadržane neke razlike između biblijskog učenja, i učenja tradicionalnih crkava, koja su lako proverljiva u reči Božjoj"

Kako možeš istovremeno tvrditi da je Biblija riječ Božja, a Crkvu koja je iznjedrila Bibliju i koncem 4. stoljeća točno definirala koji spisi ulaze u biblijski kanon smatrati otpalom Crkvom i Kurvom? Jesi li ti pri sebi? Kako ti takva "otpadnička Biblija" može biti "mjerilo svega drugog"?
 
VIP
Učlanjen(a)
14.07.2011
Poruka
17.623
Stvarnoslap, neozbiljan si, jer na ovo je više puta odgovoreno.

Bibliju su napisali proroci i apostoli, a ne crkva.

Kanon starog zaveta je već bio formiran u to vreme, a za novozavetne spise se znalo ko ih je pisao.
 
Učlanjen(a)
21.09.2015
Poruka
1.460
Laodikeja. ja od tebe ne tražim da mi pišeš ono što već jesi, a što sam ja pročitao i pobio, pa te sad molim da pobiješ ili barem pročitaš ono što sam ja napisao.
U pRavoslavlju nema idolopoklonstva, idolopoklonstvo za sobom povlači klanjanje materijanim prikazima, pagani su verovali da su kipovi i slike BOgovi, a pravoslavni se mole onome ko je na ikoni, a ne ikoni, pagani susmatrali da ti kipovi imaju moć kao i bogovi, a ne da bogovi delaju kroz njih, pagani su verovali da su te tvorevine ljudskih ruku direktno bogovi.
Bog je dao zapovest da se naprave heruvimi i da se izvezu i ovo je dokaz da je zabranjeno praviti nešto i klanjati se tome ,a ne praviti neku predstavu uopšte.Bog je dao ovu zapovest, jer je On transcedentan i ne može se nikako ni pojmiti niti staviti u bilo kakve okvire, a kamoli predstaviti u materiji, kad se pak Sin ovaplotio Njega je onda bilo moguće naslikati jer je On sotojao u materiji.

(II, 4) Непријатељ истине и противник спасења људи који је у своје време преварио не само многобошце него чак и саме синове Израиљеве да праве слике демона и безбожних људи и птица и животиња и гмизаваца, и да им се клањају као боговима, покушава сада да унесе немир у спокојну Цркву Божју, устима неправедника и језиком лукавим речима Божјим зло подмећући и трудећи се да његову ружноћу и мрачни вид прикрије и да срца верних помери из истинског и Оцима преданог обичаја (Ш, 2). Јер устадоше неки говорећи да не треба сликати и предлагати за гледање и прослављање и дивљење и ревновање Христова спасоносна чудеса и страдања, као ни јуначке подвиге Светих против ђавола. А ко не увиђа од оних који имају божанско знање и духовну мудрост да се ту ради о ђавољем подметању? Јер он не жели да буде објављен његов пораз и посрамљење нити слава Божја и његових Светих да буде описана.

(II, 5) И заиста, ако бисмо ми правили слику (икону) невидљивог Бога, грешили бисмо, јер је немогуће изобразити оно што је бестелесно и без облика, невидљиво и неописиво. Ако опет правимо слике (иконе) људи и сматрамо их за богове и као боговима им служимо, стварно безбожно радимо. Међутим, ми ништа од свега тога не чинимо. Јер то није грех ако сликамо икону Бога који се оваплотио и јавио телесно на земљи н по неизрецивој доброти поживео са људима, и примио на себе природу и тежину и облик и боју тела. То је само израз наше чежње да видимо Његов лик. Јер као што каже божански Апостол: „Сада видимо у огледалу и у загонетци" (1. Кор. 13,12). А икона и јесте огледало и загонетка прикладна тежи нашега тела. Јер по речима божанског Григорија, ма колико се ум трудио није у стању да изађе из телесности.

(II, 6; III, 3) О непомениче, завидљиви ђаволе, криво ти је да видимо Владичин прилик, подобије (омиома) и да се преко њега осветимо и видимо Његова спасоносна страдања и да се дивимо Његовом снисхођењу, да созерцавамо Његова чудеса и познамо и прославимо силу Његовог божанства. Ти завидиш Светима на части коју им је Бог подарио. Не желиш да гледамо описану њихову славу и да постанемо ревнитељи њихове храбрости и вере. Не подносиш телесну и душевну корист коју од вере у њих задобијамо. Но, нећемо ти се покорити, завидљивче, демоне и човекомршче! Почујте народи, племена, језици, људи, жене, децо, старци, младићи, одојчади, народе хришћански свети: Ако вам неко проповеда другачије од онога што је примила Католичанска црква од светих Апостола, Отаца и Сабора и до сада сачувала, не слушајте га и немојте примити змијин савет, као што га је Ева примила и пожела смрт. Било анђео или цар да вам проповеда другачије од онога што сте примили, затворите уши ваше. Надајући се у поправку устручавам се да засад кажем оно што рече божански Павле: „(такав) проклет да буде!" (Гал. 1,8).

(II, 7; III, 4) Него они који не истражују смисао Писма кажу да је Бог рекао преко Мојсија законодавца: „Не прави себи слике од онога што је на небу и што је на земљи" (Изл. 20,4; Пон. зак. 5,8): и преко пророка Давида: „Нека се посраме сви који се клањај) извајаним (предметима) и који се хвале својим идолима" (Пс. 96,7) и много шта друго овоме слично. Јер све оно што су навели из Светог писма и из Светих Отаца, има исти смисао.

Дакле, шта на ово да одговоримо? Шта друго ако не оно што је рекао Господ Јудејима: „Истражујте Писма" (Јн. 5, 39); јер је добро истраживање Писама. Међутим, овде добро обратите пажњу! Немогуће је, вољени, да Бог лаже. Јер један је Бог, један Законодавац Старог и Новог завета, који је у древна времена говорио многострано и на разне начине Оцима преко пророка а ђ последња времена преко Јединородног Сина свога. Зато добро пазите, реч није моја. Дух Свети је објавио преко светог Павла „Многострано и на разне начине говорио је некада Бог оцима преко пророка" (Јевр. 1.1) Видиш ли да је многострано и на много начина Бог говорио. Јер као што вешти лекар не даје увек свима исту врсту лека, него свакоме даје прикладан и одговарајући лек, разликујући и место и болест и моменат, тј. време и стање и узраст; други даје детету а одрасломе други; један болесноме а други здравоме, уз то, не даје исти свакоме болеснику, него према стању и болести. Други лек даје лети а други зими, у јесен и у пролеће и на сваком месту сагласно месним приликама.

Тако и одлични Лекар душа забранио је прављење слика онима који су још увек (духовна) одојчад и који болују од болести идолослужења, који идоле сматрају за богове и клањају им се као боговима и који славу Божју приносе твари. Јер је немогуће направити слику (икону) Бога бестелесног и невидљивог и невештаственог, који нити има облика ни описа ни појмљивости. Како је могуће изобразити оно што је невиђено? „Бога нико није видио никад: Јединородни Син који је у наручју Оца, он га објави" (Јн. 1,18); и „Нико неће видети Лице моје и жив остати" (Изл. 33,20) рекао је Бог.

(II, 8; III, 5) А да су се клањали идолима као боговима, чуј шта о томе каже Свето писмо. У време изласка синова Израиљевих када се Мојсије попео на Синајску гору па одоцни, чекајући да прими Закон од Бога, побуни се неблагодарни народ говорећи Арону слузи Божјем: „Начини нам богове који ће ићи пред нама;јер човек овај Мојсије, не знамо шта би са њим" (Изл. 32,14,6). Онда пошто скидоше украсе са својих жена и истопише, једоше и пише и опише се вином и заблудом и почеше играти, говорећи у безумљу: „Ови су богови твоји, Израиљу" (Изл. 32,4). Видиш ли да су имали идоле за богове, чак нису начинили идол Зевса или овог или оног (божанства), него дадоше злато да се како било направи идол било кога, и изађе глава телета. Тако су имали за богове те одливке и њима се као боговима клањаху, ономе што је било обиталиште демона. А да су служили твари а не Творцу то потврђује и божански Апостол: „Они заменише славу нетрулежног Бога подобијем трулежнога човека и птица и четвороножаца и гмизаваца и послужише твари наместо Творцу" (Рим. 1,25). Ето ради тога забрани Бог прављење сваког подобија (прилика) као што каже Мојсије у Поновљеним законима: „И говори Господ вама из огња: глас рече чусте а подобије не видесте, него би глас", и мало после: „Чувајте крепко душе ваше, јер подобије не видесте, у дан у који вам говори Господ на Гори Хориву из огња, да не би пали у безакоње и направили себи извајано подобије, свакакву слику, прилик мушког или женског, подобије сваке животиње од оних што су на земљи, подобије сваке птице крилате", итд.; а мало после: „Да не би погледавши на небо и угледавши сунце и месец и звезде и сав украс неба, пао у заблуду и поклонио им се и служио им" (Понз 4,1517; 4,19).

(1,4) (А ја) знам онога који је нелажно рекао: „Господ Бог твој Господ је један", и „Господу Богу твоме се поклони и њему јединоме богослужи", и „немој имати других богова" (Понз. 6,4.14; Мат. 4,10; Понз. 5,7); и „не прави било какво вајано подобије (прилик), од онога што је на небу горе и што је на земљи доле" (Понз 5,8), и „нека се постиде сви који се клањају вајаним ликовима" (Пс. 96,7), и „богови који нису створили небо и земљу пропашће" (Јер. 10,11); и све што је на тај начин „из давнине Бог говорио оцима преко пророка, у ове последње дане говорио је нама у Јединородном своме Сину, кроз кога је и векове створио" (Јевр. 1,12). Знам онога који је рекао: „А ово је живот вечни да познају тебе јединога истинитога Бога и кога си послао Исуса Христа" (Јн. 17,3). Верујем у једнога Бога, једино начело свега, беспочетног, нествореног, непропадљивог и бесмртног, вечног и вековитог, несхватљивог, бестелесног, невидљивог, неописивог, необликог, једну надсуштаствену суштину, надбожанствено Божанство, у три Лица (ипостаси), Оцу и Сину и Светоме Духу, и њему јединоме богослужим и њему јединоме приносим богослужно поклоњење. Једноме Богу се клањам, једноме Божанству, али и Тројици богослужим Лица, Богу Оцу и Богу Сину отеловљеном и Богу Духу Светом, једноме Богу... Не клањам се твари наместо Творцу него се клањам Творцу створившем оно што је моје и сишавшем у твар непонижајно и непроменљиво, да би прославио моју природу и учинио је заједничарем божанске природе. Заједно с Царем и Богом клањам се и „порфири" тела (Његовог), не као оделу нити као четвртом лицу (да не буде!) него као ономе што је, постало и остало скупнобожно, као (бого)помазано, на непроменљив начин. Јер природа тела (Христовог) није постала Божанство, него као што је Логос постао тело и непроменљиво остао оно што је био, тако и тело постаде Логос не изгубивши оно што јесте, поистовећено уз то са Логосом по ипостаси. Отуда мени и смелост да изображавам Бога невидљивог, но не као невидљивог него као онога који је за нас постао видљив, заједницом тела и крви. Не изображавам, дакле, невидљиво Божанство него изображавам виђено Божје тело. Јер ако је немогуће насликати душу, то тим пре важи за самога Бога који је дао нематеријалну душу.

(1,6) Сада видиш да има једно за циљ (оно што говори Мојсије): не служити твари наместо Творцу и не приносити поклоњење богослужја сем једино Створитељу. Зато Мојсије свугда додаје поклоњењу богослужје, па опет каже: „Да ти не буду други богови осим мене". (Пон. зак. 5,79).

(I, 7) Као што се види, због идолослужења забрањује се сликање ликова, као и због тога што је немогуће изображавати безкаквотног и неописивог и невидљивог Бога... „Нисте, речено је, лице његово видели" (Јн. 5,37). То каже и Апостол Павле ставши посред Ареопага: „Када смо дакле, род Божији, не треба да мислимо да је Божанство подобно злату или сребру, или камену изрезаном по вјештини и замисли човечијој" (Дап 17,29).

(1,8) Ово је Јудејима постављено као закон због њихове склоности идолослужењу. А ми, богословски речено, који смо побегли од сујеверне заблуде, којима је дато да у чистоти будемо са Богом, који смо познали истину и да једином Богу служимо и богатимо се савршенством богопознања, како би достигли у мужа савршена, прешавши детињство нисмо више под васпитачем, стога што смо примили дар расуђивања од Бога и познали шта је оно што је сликом изобразиво а шта оно што је неописиво. Јер је речено: „Његово лице нисте видели" (Јн. 5,37). Дивне ли мудрости Законодавца! Како изобразити оно што је невидљиво? Како описати каквотно и невеличаво и неодредиво! Како уобличити безоблично! Како описати каквотно и невеличаво и неодредиво! Како уобличити безоблично! Како бојом изразити бестелесно?! Шта је онда оно што се нама тајанствено објављује? Јасно је да невидљивог Бога нећеш изобразити. Но, када видиш Бестелесног који је ради тебе постао човек, онда ћеш израдити образ људског лика. Када Невидљиви постане видљив телом, онда ћеш изобразити лик Виђенога: када Бестелесни и неуобличиви, некаквотни и неколичиви и невеличави по преимућству своје природе када Он који постоји у обличју Бога, прими обличје слуге, њиме се сажме (скупи) до каквоће и количине и обвије се обликом тела, тада се Онај који је тако примио да буде видљив уцртава на плочама, и поставља за гледање. Сликај, дакле, његово неизрециво снисхођење, од Дјеве рођење, крштење у Јордану, преображење на Тавору, страдања која су проузроковала бестрашће, чудеса символе његове божанске природе, која се творе кроз дејство тела божанским деловањем, онда спасоносни крст, погребање, васкрсење, вазнесење на небо. Све то описуј и речју и бојом... Не бој се и не плаши: и те како мије позната разлика врста поклоњења. Некада се Аврам поклонио синовима Еморовим, када је двоструку пећину купио за гробницу, и то незнабожним људима, болујућим од непознавања (правог) Бога. Поклонио се Јаков Исаву брату својем и фараону човеку Египћанину, и то се поклонио на врху штапа. Поклонили су се али му нису као Богу служили. Поклонио се Исус Навин и Данило анђелу Божјем али му нису богослужили. Јер друго је богослужно поклоњење а друго приношено из почасти онима који су по неком достојанству уздигнути.

(1,9) Но, пошто је реч о икони и поклоњењу, дај да објаснимо ту реч о њима. Икона је слика (подобије) која карактерише прволик тако што поседује и одређену разлику у односу на њега. Јер икона није по свему слична са праликом (архетипом). Жива пак икона невидљивога Бога, природна и непроменљива, Син, који носи у себи целога Оца, поседује по свему истоветност са њим, разликујући се једино узрочношћу. Јер Отац је природни узрок а Син проузрочени. Отац није из Сина него Син из Оца. Од њега додуше јесте, али нема биће после њега, тј. после родившег га Оца.

(1,10) И у Богу постоје иконе и парадигме (праузори) онога што је од њега настало, тј. његов предвечни савет, вечно истоветни. Јер оно што је Божанско по свему је непроменљиво и нема у њему промене или сенке измене. Свети Дионисије, дубоки зналац божанских ствари, који је размишљао о Богу богонадахнут, назива ове иконе и парадигме (праузоре) предодређењима. Јер у његовом саветује пре свога настанка уцртано и насликано све оно што је он предодредио и што ће неизоставно бити, слично човеку који намерава да сагради кућу те најпре оцртава и одсликава њен план у своме уму.

(1.11) Поред овога постоје иконе (слике) невидљивих и неизобразивих ствари које се чулно изображавају ради бољег разумевања. Тако и божанствено Писмо приписује образе Богу и анђелима. Тражећи томе објашњење исти божански муж каже да би се могло рећи да то што се употребљавају образи неизобразивих ствари и облици онога што је безобликовно за то није једини разлог нама примерена аналогија, која није у стању да се непосредно уздигне до умних сазерцања, па се стога остварује у себи својственим и урођеним аналогијама (узвођењима). Зато ако се божанска реч стара о нама и од свуда проналази оно што нас узводи, придајући и стварима које су просте и неизбразиве неке образе, како онда да не ослика изображењима ствари по самој природи обликоване, оне за којима човек чезне а није у стању да их види зато што нису присутне? Јер се чулним путем ствара у предњем делу мозга нека врста маште која се онде доставља моћи расуђивања и бива похрањена у памћењу. То потврђује и богоречити Григорије (Богослов): „Ма колико се ум трудио, немоћан је да изађе из телесности", али "и оно што је код Бога невидљиво, од постања света умом се на створењима јасно види" (Рим. 1,20; Григорије Богослов, Беседа 28,44). Отуда видимо иконе (слике) у створењима које нам дискретно објављују божанска указања. Као, на пример, кад кажемо „света надначална Тројица" да се изображава сунцем, светлошћу и зраком, или извором извирућим, водом која извире и ушћем; или: нашим умом, речју и духом, или: кореном биљке, цветом и мирисом.

(1.12) Икона се такође зове и оно што тајанствено оцртава оно што ће се догодити у будућности, као на пример: кивот и штап и сасуд, Свету Богородицу; као што је змија указања на Онога који је преко Крста уништио свезлу Змију, или море, вода и облак на Духа крштења.

(1.13) Икона се назива и сећање на догађаје или неко чудо или почаст, посрамљење, врлину или зло, ради користи оних који ће доцније ићи путем обожења, да би од зла бежали а у добру ревновали. Таква слика (икона) је двострука: она или се записује у књиге као реч, као што је Бог на плочама урезао Закон и заповедио да се записују животи богољубивих људи, или чулним (опипљивим, естетским) виђењем, као што заповеди (Бог) да сасуд и штап буду положени у кивот (завета) на спомен. Тако исто и ми данас сликамо иконе (слике) догађаја и врлина. Зато или треба одбацити сваку слику и окренути се против онога који нам је наредио да ово чинимо, или сваку прихватити по смислу и на начин који свакој од њих приличи. Дотакнувши се пак начина изображавања (сликања) иконе, да кажемо нешто и о самом поклоњењу (њој).

(1.14) Поклоњење је символ припадања и поштовања. Познати су нам његови различити начини. Прво (поклоњење) је богослужног типа: њега приносимо једино Богу, по природи поклоњења достојном. Онда поклоњење приношено ради по природи поклоњења достојног Бога његовим пријатељима и слугама, као што су се Исус Навин и Данило поклонили анђелу, или божанским местима, по Давидовим речима: „Поклонимо се месту на коме стајаху ноге његове"; или ономе што је њему посвећено: тако се сав Израил поклонио шатору и храму у Јерусалиму, около стојећи и непрестано се одсвуда према њему клањајући; или кнезовима које је он изабрао: као Јаков Исаву, као старијем брату по Богу и фараону Богом постављеном кнезу, и Јосифу његова браћа. Знам и за почасно узајамно приношење поклоњења, као Аврам синовима Еморовим. Зато, дакле, или укини свако поклоњење или свако прихвати са одговарајућим смислом и начином.

(1.15) Одговори ми на питање: Је ли Бог један Бог? Да, рећи ћеш, тако мислим, један је Законодавац. Па зар он даје противуречне законе? Јер херувими спадају у творевину. Како онда он заповеда да вајани херувими и израђени људском руком заклањају Ковчег измирења (Изл. 25,1820). Зар није јасно да је немогуће правити икону Бога, као неописивог и неизрецивог, или некога као Бога, да не би дошло до поклоњења творевине на начин само Богу доличан. За херувиме пак као описиве и као оне који као слуге стоје око престола Божјег заповеда да буде начињена њихова икона (слика) и да у ставу служења заклања Ковчег измирења. То стога што је требало да се иконом (сликом) небеских служитеља заклони икона (слика) божанских тајни.
А шта кажеш за кивот, сасуд (стамну), Ковчег измирења? Зар и они нису руком рађени? Нису ли дела руку човечијих? Зар нису направљени од, како ти кажеш, „нечасне" материје? Шта је цела Скинија? Зар и она није икона (слика)? Зар није сенка и предуказање? Зато божанствени Апостол, говорећи о законским свештеницима, и каже: „Који служе предуказањем и сенком небеских ствари, као што се откри Моисију, кад је требало да начини Скинију. „Гледај, каже, да начиниш све по обрасцу који тије показан на Гори" (Јевр. 8,5). Но, Закон није био чак ни икона него само преднацрт (лростаоца) иконе. Зато исти Апостол каже: „Јер закон имајући само сенку будућих добара, а не сами лик ствари" (Јевр. 10,1). Ако, дакле, закон забрањује иконе (слике) а сам представља преднацрт (сенку) иконе, шта на то да кажемо? Ако је Скинија сен и образац образа (лика), како онда да закон забрањује иконописање? Но, није то тако, није. Пре ће бити да „свака ствар има своје време".

(1,16) Истина је да у старини бестелесни и неизобразиви Бог уопште није сликан. Сада, међутим, када се јавио у телу и поживео са људима, слика се оно што је код Бога видљиво. Не клањам се материји него се клањам Творцу материје, ономе који је ради мене постао материја, и изволео да се настани у материји, и који ми је преко материје остварио спасење. Но, не поштујем њу као Бога, не дао Бог! Јер како може бити Бог оно што је из ничега настало? Ако и јесте Божје тело постало Бог непроменљиво због ипостасног јединства, као помазано али и као остало оно што је по природи било: тело одушено душом разумном и умном, започело, не нестворено. А и осталу материју, преко које ми је дошло спасење, поштујем и одајемјој почаст, као испуњеној божанском силом и благодати. Зар није материја предивно и трипут блажено крсно дрво? Или зар није материја чесна и света Гора место Лобање (распећа)? Или зар није материја животодавни и живоносни камен, Гроб свети, извор нашег васкрсења? Или зар није материја мастило и свесвета књига Еванђеља? Зар није материја и живоносна трпеза која нам даје Хлеб живота? или зар није материја злато и сребро од којих се праве крстови, плоче и чаше. Или, пре свега овога, зар није материја тело и крв Господа мога? Зато или одбаци поштовање и поклоњење према свему овоме или уступи место црквеном предању и поклоњењу икона Божјих и пријатеља Божјих именом освећених, и отуда осењених благодаћу Духа Божјег. Не називај материју злом јер она није нечасна: ништа од онога што је Бог створио није нечасно. Такво схватање је манихејско. Само оно је нечасно што нема узрок у Богу него представља нашу измишљотину, слободним скретањем и стремљењем воље из онога што је природно у оно што је неприродно, а то управо и јесте грех. Ако обешчашћујеш иконе ради Закона и забрањујеш их зато што су направљене од материје, пази шта каже Свето писмо: „И рече Бог Мојсију говорећи: гле, позвах по имену Веселеила сина Урије сина Орова од племена Јудина. И напуних га Духа Светога, мудрости и знања и сваке вештине, да обликује и обрађује злато и сребро и мјед и драгоцено камење и порфиру и црвену нит и љубичасти конац, да умије резати камење и тесати дрво и радити сваки посао. И ја сам му дао Елијава сина Ахисамахова од племена Данова; и свакоме мудроме срцем ја сам дао мудрост, и израдиће све што сам ти заповедио" (Изл. 31,16). И опет: „Рече Мојсије целоме збору синова Израиљевих: Чујте ову реч, коју заповеди Господ говорећи: Скупите између себе самих прилог Господу. Сваки пријемчива срца, нека принесе првине Господу... И сваки мудар срцем међу вама нека дође да ради све оно што је заповедио Господ: шатор и све друго" (Изл. 35,45,1011)... Као што се види, материја која је по вама нечасна, достојна је поштовања. Има ли шта бедније од козјих длака и боја? И зар нису боје црвено и порфира и јакинт? Гле, ту је и подобије херувима. Како онда кажеш да Закон забрањује управо оно што Закон заповеда? Ако ради Закона забрањујеш иконе, онда си обавезан и суботу да празнујеш и да се обрезујеш, јер то Закон тражи неизоставно. Знајте, међутим, „да ако закон држите Христос вам ништа неће користити. Ви који се законом оправдавате, отпали сте од благодати" (Гал. 5, 2.4). Стари Израил није видео Бога, „а ми откривеним лицем славу Господњу гледамо" (2 Кор 3,18).

(I, 17) Тако видљиво постављамо свуда његов лик, тј. лик оваплоћеног Бога Логоса и освећујемо прво међу чулима (а прво међу чулима је вид), слично као што речима (освећујемо) слух. Јер икона је подсетник: оно што је књига за писмене, то је икона за неписмене; и што је за слух реч, то је икона за вид. Њоме се умно са њим(Христом)сједињујемо. Зато је Бог и заповедио да се направи кивот од немољчавог дрвета и да он буде позлаћен споља и изнутра, да се у њега положе плоче Закона, штап (Аронов), златни сасуд са маном, ради сећања на догађаје и прасликовања онога што ће се збити, И ко не би назвао ове иконе (слике) очевидним проповедницима? А све то је стајало не негде по страни у шатору него пред лицем целог народа: гледајући на њих они су приносили преко тога дејствујућему Богу поклоњење и богопоштовање. Наравно, не тако што су те предмете обожавали него што су се преко њих сећала чудеса и приносили чудотворцу Богу поклоњење. Слике су им биле дате на подсећање, да буду поштоване не као богови, него као оно што подсећа на божанска дејства.

(1.18) Бог је такође заповедио да се узме и дванаест каменова из Јордана, па додаје разлог речима: „Да испричаш када те пита син твој, шта је то камење, како пресахну вода у Јордану заповешћу Божјом, па пређе кивот Господњи и сав народ" (Изл. 13,14). Како онда да ми не изобразимо спасоносна страдања и чудеса Христа Бога нашега, да би када ме упита син мој, шта је ово? могао рећи: Бог Реч постаде човек и преко њега пређе Јордан не само Израил, него се цела природа поврати древном блаженству, кроз које се наша природа уздигла из дубина земаљских изнад сваког начела и села на самом престолу Оца.

(1.19) у реду, кажеш: Насликај изображење Христово и тиме се задовољи или и (изображење) његове матере Богородице. О, како је то неумесно! Тиме си отворено признао да си непријатељ Светих! Јер ако сликаш Христа а не и Свете, онда је јасно да ти не забрањујеш икону него поштовање Светих, што се од памтивека нико није усудио да учини, па чак ни да покуша такву дрскост. Сликајући икону Христа као прослављеног, одбацујеш изображење светих као непрослављених и тиме покушаваш да прикажеш истину за лаж. „Јер ја живим", каже Господ, „и оне који ме славе прослављам"; а божански Апостол: „Тако ниси више роб него син; а ако си син и наследник си Божји кроз Христа" (Гал 4,7), и још: „Пошто с њим страдамо, да се с њим и прославимо" (Рим 8,17). Очевидно, не ради се о борби против икона него против Светих. Јован пак богослов, најприснији ученик, каже: „да ћемо слични њему бити" (1 Јн 3,2). Јер као што гвожђе кад се сједини с огњем, постаје огањ, али не природом него сједињењем и усијаношћу и заједничарењем, тако и обожени човек, не природом него заједничарењем постаје Бог. Овде не мислим на тело оваплоћеног Сина Божјег јер оно је ипостасним јединством и заједничарењем са божанском природом постало Бог непроменљиво, не енергијом Божјом помазано као сваки поједини од пророка, него целосним присуством Помазујућег. А да и Свети постају обожењем богови види се из реченога: „Стаде Бог на сабору богова, посред богова ће пресудити" (Пс 81,1); то када стане Бог посред богова да раздељује достојанства, по тумачењу Григорија Богослова.
(1,20) Бог је заповедио Давиду да му сазида храм преко његовог сина Соломона и да му сагради дом покоја, Соломон га сазида и направи херувиме, као што каже књига Царева, и обложи херувиме златом и све зидове около изрезане ослика херувимима и палмама, споља и изнутра не каже „са стране" но „около", уз то и воловима и лавовима и речицама. Зар није много прикладније да се зидови дома Господњег украсе ликовима Светих и изображењима, него ли животињама и дрвећем? где је закон који заповеда: „не прави себе резана лика"? Него као што Соломон, на кога се излила мудрост, није изображавао Бога тиме што је сликао херувиме и лавове и слике волова, зато што то закон забрањује, тако ни ми не сликамо Бога када правимо изображења Светих. Јер као што се у оно време чистио храм и народ крвљу животиња и пепелом јунице, тако се сада Црква саградила крвљу Христовом „који је мученички пострадао у време Понтија Пилата", и самог себе показао првином мученика, а уз то и светом крвљу Светих. Исто тако је тада био украшен дом Господњи ликовима и изображењима животиња а сада ликовима Светих који су сами себе учинили храмовима духовним и словесним за обитавање Бога живога у Духу.


(II, 10, ср. III, 9а) Тако и по питању икона треба тражити истину и циљ оних који их праве, па ако истинито и правилно и у славу Божју и његових Светих то бива, за подстицање на врлину и избегавање зла и спасење душа, онда их треба примати и поштовати као иконе и узоре и слике и књиге за неписмене; и поштовати и љубити, и очима и уснама и срцем целивати као подобије оваплоћеног Христа или његове Мајке или Светих, заједничара страдања и славе Христове и победника и уништитеља ђавола и демона и њихове обмане. А ако се неко дрзне да прави икону невештаственог, бестелесног (и невидљивог и неизобразивог и необојивог) Божанства, њу одбацујемо као лажну. Ако лије, пак, прави у славу и поклоњење и почаст ђавола или демона, презиремо је и огњем спаљујемо. Ако, пак, неко обоготвори слику људи или птица или гмизаваца или другог неког створења, таквога проклињемо. Јер, као што Свети Оци порушише олтаре и храмове демонске и на њихова места подигоше храмове посвећене имену Божјем и Светима, и ми их поштујемо, тако они уништише и слике (иконе) демона и поставише наместо њих иконе Христа и његове Мајке и Светих, па и њих поштујемо. У Старом завету Израил није подизао ни храмове посвећене људима, нити се празновао спомен на људе, јер се људска природа још увек налазила под проклетством, а смрт била осуда, па се зато туговало и тело умрлог сматрало за нечисто, као и онај који би га се дотакао сада пак, откада је само божанство прожело нашу природу као неки животворни и спасоносни лек наша природа се прослави и у нетрулежност претвори. Зато се празнује и смрт Светих и подижу им се храмови и њихове иконе сликају.

(II, 11) Нека сваки човек зна да онај који покушава да уништи икону начињену из божанске љубави и ревности у славу и спомен Христа или његове Мајке свете Богородице или некога од Светих, и на посрамљење ђавола и победу њега и његових демона; и који је не поштује и нечествује и не целива као чесну икону а не као Бога такав је непријатељ Христов и свете Богородице и Светих и заговорник ђавола и његових демона. Он на делу показује жалост што се Бог и његови Свети поштују и прослављају а ђаво посрамљује. Јер икона је победа и откривење и обелиск у спомен победе оних који су били сјајни и изврсни у борби, посрамљености побеђених и поражених. Често сам гледао чезнутљиве када виде хаљину онога за којим чезну, како је целивају очима и уснама, као самог вољеног. „Треба дати свакоме што смо дужни". по светом Апостолу Павлу, „коме част част" (Рим. 13,7), и „цару као господару, началницима као његовим посланицима - свакоме по мери достојанства (1 Петр 2,13).

(П, 12) Није за цареве да дају законе Цркви. Пази шта каже божански Апостол: „И ове постави Бог у Цркви: прво апостоле, друго пророке, треће пастире и учитеље, за сазидање Цркве" (1 Кор 12,28; Еф 4,11). Цареве не помиње! И опет: „Слушајте старешине своје и повинујте им се јер они бдију над душама вашим, пошто ће одговарати за њих" (Јевр. 13,17). И поново: „Памтите старешине ваше, који вам проповиједаше ријеч Божју; гледајући на њихов живот, будите ревносни у вери" (Јевр 13,7) Цареви вам нису проповедали реч Божју него пророци и апостоли, пастири и учитељи. Када је бог заповедио Давиду да му сагради дом, рече му: „Нећеш ми ти саградити дом зато што си ти човек крви" (1 Днев 28,3). „Треба дати свакоме што смо дужни", закликта Апостол Павле, „коме част част, коме страх страх, коме порез порез, коме царину царину" (Рим 13,7) Царевима, дакле, припада грађански поредак, а црквено устројство је за пастире и учитеље. Разбојнички метод је то, браћо! Саул поцепа Самуилову хаљину и шта је доживео? Поцепа Бог његово царство и даде га веома смерном Давиду. Језавеља протера Илију и пси се купаху у њеној крви. Ирод посече Јована и изједен од црва, издахну. Тако и сада блажени Герман (патријарх цариградски), који заблиста животом и речју, би шамаран и протеран, и многи други епископи и оци, чија нам имена нису знана. Зар то није разбојништво!? Господ, када му приступише ради кушања књижевници и фарисеји, да га ухвате у речи, и упиташе га да ли треба давати порез ћесару, одговориим: „Донесите ми новац". Када га донесоше, рече: „Чији лик има?" Кад му рекоше: ћесарев, каза: „Подајте ћесарево ћесару а Божје Богу'' (Мт 22,17). Слушаћемо те, о царе, у питањима која се тичу свакидашњег живота, порезима, царинама, давањима и узимањима, у ономе што ти је од нашега поверено. У црквеном устројству имамо пастире који су нам проповедали реч Божју и који су обликовали црквене уредбе. Нећемо померити вечне границе, које поставише Оци наши, него држимо предања као што смо их примили. Јер ако почнемо рушити грађевину Цркве макар у најмањем мало помало биће цела разорена.

(1,21; II, 15)Описујемо Христа Цара и Господа али не лишавајући га његове војске. А војска Господња су Свети. Нека се лиши своје војске земаљски цар, па тек онда нека ње лиши свога Цара и Господа. Нека одбаци царски венац и круну, па тек онда нека укине поштовање према онима који су тиранина победили и зацарили се над страстима. Ако ће они бити наследници Божји и сунаследници Христови и заједничари божанске славе и царства, како онда да не буду пријатељи Христови и учесници земаљске славе? „Не зовем вас слугама", каже Бог, „ви сте пријатељи моји" (Јн 15,14). Зар онда да их лишимо части коју им је Црква дала? 0 дрског ли поступка! 0 дрског ли схватања које се противи Богу и супротставља његовим заповестима! Ако се не поклањаш икони онда се не поклањај ни Сину Божјем „који је икона невидљивога Бога" жива и обличје непроменљиво...

Клањам се икони Христа као оваплоћеног Бога, Владичици свих Богородици као Мајки Сина Божјег, Светих као пријатеља Божјих. Њих који су се до смрти одупрли греху и угледали на Христа проливањем крви за њега који је претходно своју крв пролио за њих, и који су његовим стопама ходили. Њихове, дакле, подвиге и страдања осликавам, њима освећиван, и подстицан на ревност угледања. И то чиним кроз страхопоштовање и поклоњење: „Јер част иконе прелази на прволик", каже божанствени Василије. Ако подижеш храмове Светима Божјим, величај и њихове славне подвиге. У стара времена није подизан храм у човеково име, није прослављана смрт праведника него се оплакивала, и онај који би се дотакао мртваца, па и самога Моисија, сматран је за нечистога. А сада се празнују успомене на Свете: смрт Јаковљева је оплакивана а смрт Стефана (архиђакона) се празнује. Зато или укини и свечане успомене на Свете које се одржавају насупрот Старом завету, или дозволи и иконе насупрот, како ти сматраш, Закону. Но, било би немогуће не празновати спомене светих јер сабор светих и богоносних Апостола заповеда да се то чини. Јер откада је Бог Логос постао тело (човек) поставши сличан нама у свему сем греха, откада је несмешиво присајединио себи оно што нама припада и непроменљиво обожио тело, узајамним несмешивим сапрожимањем његовог божанства и његовог тела, ми смо истински постали освећени. И откада је син Божји и Бог. божанством нестрадални. пострадао примљеним (телом) и наш дуг избрисао, изливши за нас драгоцени откуп и добростојни (јер умолитељна је пред Оцем и часна крв Сина), ми смо истински стекли слободу. И откада је сишавши у ад окованим душама, као заробљеним, проповедао опроштај, као и прогледање слепима, свезавши моћног силом Надмоћнога, васкрснуо обесмртивши од нас примљено своје тело истински смо постали бесмртни. Откада смо се водом и Духом родили, уистину се усиновисмо и постадосмо наследници Божји. Отуда Павле и назива верне светима; отуда смрт Светих не оплакујемо, већ празнујемо. Отуда „нисмо под законом него смо под благодаћу", „оправдани вером" и познајући Бога једнога истинитога „праведник не подлеже закону" нисмо потчињени стихијама закона као деца, него сазревши у мужа савршена, тврдом храном се хранимо, не оном која води у идолослужење. Добар је закон који сија као светилник у тамном месту, али дотле док дан не сване. А сада ј е већ засиј ао светлоносац у срцима нашим и вода жива богопознања покри многобожачка мора и сви познасмо Господа. „Старо прође, гле, све ново постаде" (2 Петр 1,19; 2 Кор 5,17). Зато и каже божански Апостол врховном апостолу Петру: „Кад ти који си Јудејац живиш незнабожачки а не јудејски, зашто нагониш незнабошце да живе јудејски?" (Гал 2,14). И пише Галатима: „Сведочим опет сваком човеку који се обрезује да је дужан сав закон творити" (Гал 5,3).

(1,22) Некада не знајући Бога, робовали смо боговима који то нису, а сада познавши Бога боље будући познати Богом, како се можемо поново вратити немоћним и бедним стихијама? Видех људски лик Божји „и би спасена душа моја". Гледам икону Божју као што је виде Јаков, иако другачије: онај је виде невештаствену, која је наговештавала умним очима оно што ће се догодити, а ја онога који се у телу јавио, сећања усијаност. Од болести су лечили, демоне прогонили: сенка апостола, марамице и убруси. Како онда да се не прослави сенка и икона Светих? (Дап 5,15; 19,12). Зато или забрани поштовање целог вештаства или не уводи новотарије „нити померај границе вечне, које поставише Оци твоји".

(I, 23) Нису предали очевици и слуге Речи само писменима црквени поредак него и неким неписаним предањима. Свети Василије у 27. глави његових 30 поглавља упућених Амфилохију „О светом Духу" дословно каже: „Неке од догмата и учења у Цркви сачуваних имамо из записаних предања а неке, пак, смо примили из апостолског предања, пренетог нам тајно. Но, и једно и друго поседују исту силу у односу на побожност и исту вредност. Ово не може нико порећи од оних који су макар мало искусни у црквеним установама. Ако ли покушамо одбацивати неписане обичаје као безначајне, измаћи ће нам да тиме штетимо оно што је суштинско у Еванђељу..." И божански Павле каже: „Тако, дакле, браћо, стојте чврсто и држите предања, којима сте научени, било нашом речју, било посланицом" (2 Сол 2,15). Ако дакле, постоји толико ствари које су неписано предате Цркви и до сада сачуване, зашто онда умањујеш значај икона?!

(II, 23) Имај у виду да и Закон и све што је у вези са њим, па и сво наше богослужење јесте рукотворена светиња која нас преко вештаства приводи невешстаственом Богу. Закон и све што је у вези са законом био је нека врста нацрта будуће иконе, тј. нашег служења Богу, а наше служење Богу икона будућих добара; саме пак, ствари су горњи Јерусалим, невештаствени и нерукотворени. Као што каже исти Апостол Павле: „Немамо овде постојана града него тражимо будући" (Гал 4,26), који је горњи Јерусалим „чији је неимар и творац Бог" (Јевр 13,14; 11,10). Јер све што је по Закону и у вези са нашим служењем, постало је ради њега (горњег Јерусалима), њему нека је слава у векове.

(III, 12) Називајући блаженим своје ученике Господ рече: „Многи цареви и пророци желели су видети што ви видите, и не видеше, и чути што ви чујете и не чуше" (Мт 13,17). А ваше очи су блажене што виде и уши што чују! Видели су, дакле, апостоли телесно Христа и страдања и чудеса његова и чули речи његове. И ми желимо да га видимо и чујемо и да будемо названи блаженим. Они га видеше лицем к лицу јер беше присутан телесно, а ми пошто није телесно пред нама, слушамо његове речи као преко књига и освећујемо слух и преко њега душу и осећамо се блаженим и клањамо се с поштовањем светим књигама, преко којих чујемо речи његове. Тако и преко сликања икона гледамо образац његовог телесног лика и чудеса и страдања његових, и освећујемо се и обавештавамо и радујемо и осећамо блаженим; и чествујемо и поштујемо и клањамо се његовом телесном лику. А гледајући његов телесни лик поимамо, колико је то могуће, и славу његовог Божанства. Јер пошто смо двојаки, саздани од душе и тела те нам душа није нага него покривена као завесом, немогуће нам је независно од телеснога доћи до духовних ствари. Као што, дакле, преко чулне речи слушамо телесним ушима и поимамо духовне ствари, тако и преко телесног гледања (сазерцања) долазимо до духовног гледања (сазерцања). Христос је зато примио душу и тело, зато што тело и душу има сам човек. Зато је двојако и крштење, водом и Духом, и причешће и молитва и појање, све је двојако, телесно и духовно, па и светиљке и кандила.

(III, 14) Али пошто је реч о икони и поклоњењу, потребно је да то опширније објаснимо и да кажемо: Прво, шта је икона? Друго, ради чега је икона настала? Треће, каквих све врста икона има? Четврто, шта је оно што се изображава а шта је неизобразиво? Пето, ко је први сликао иконе?

(Ш, 15) Онда и о поклоњењу: Прво, шта је поклоњење? Друго, колико има начина поклоњења? Треће, колико ствари којима се клања налазимо у Светом писму? Четврто, о томе да је свако поклоњење ради Бога поклоњења достојног. Пето, да поштовање иконе прелази на прволик.

(III, 16) Прво, шта је икона?
Икона је подобије (слика) и приказање и изображење некога, које собом показује оно што је насликано. Свакако, икона није у потпуности слична прволику, то јест ономе што је насликано, јер друго је икона а друго оно што је насликано, тако да се види међу њима разлика, пошто то двоје није једно и исто. На пример: човекова слика (икона), изражава црте тела, не поседује душевне силе, јер нити живи нити мисли нити говори нити осећа нити покреће удове. Па и син који је природна слика (икона) оца има нешто другачије у односу на њега: он је син а не отац.

(III, 17) Друго, ради чега је икона настала?
Свака икона (слика) открива и показује оно што је скривено. Као на пример: будући да човек нема чисто знање о ономе што је невидљиво, зато што му је душа покривена телом, нити о ономе што ће после њега доћи, нити о стварима које су просторно одвојене и удаљене, као биће које је временом и местом ограничено то је ради усмеравања знања и откривања и објављивања скривених ствари пронађена икона (слика). Ово свакако ради користи и добробити и спасења, како би преко нацртаних и видљиво показаних ствари познали оно што је сакривено, па онда за оним што је сакривено чезнули и ревновали, а оно што му је супротно, зло, одбацили и омрзнули.

(III, 18) Треће, каквих све врста икона има?
Постоје различите иконе. Прва врста иконе је природна. У свакој ствари мора прво да има оно што ј е она по природи а тек онда оно што је по усвојењу и по подражавању. Тако и човек мора да буде (то) прво природом а онда усвојењем по подражавању. Прва, пак, природна и непроменљива икона невидљивога Бога је Син Очев који у себи показује Оца. „Бога нико није видео никада" и опет: „не даје ко Оца видео" (Јн 1,18; 6,46). А даје Син икона Оца то каже сам Апостол: „Који је икона невидљивога Бога" (Кол 1,15), а у посланици Јеврејима: „Он који је сјај славе и обличје бића Његовог" (Јевр 1,3). Да у себи показује Оца види се у Јовановом Еванђељу када на Филипове речи: „Покажи нам Оца и биће нам доста", Господ каже: „Толико времена сам са вама, и ниси ме познао, Филипе; онај који је мене видео, видео је Оца" (Јн 14,8). И заиста, Син је природна икона Оца, непроменљива, по свему Оцу слична изузев нерођености и очинства. Јер Отац је нерођени Родитељ а Син рођен и није Отац. И Дух Свети је икона Сина: „јер нико не може назвати Исуса Господ осим Духом Светим" (1 Кор 12,3). Кроз Духа Светога познајемо Христа Сина и Бога и у Сину видимо Оца. Јер по самој природи реч ј е весник ума а дух оно што најављује реч. Дух Свети је потпуно слична и непроменљива икона Сина, једино се разликује исхођењем, јер Син је рођен а не исходи. уосталом, син је природна икона свакога оца. Ово и јесте прва врста, природна, иконе.

(III, 19) Друга врста иконе јесте појам у Богу његове будуће творевине, тј. његов предвечни савет, вечно исти. Јер Божанско је непроменљиво и савет (замисао) његов беспочетан. Њиме онако како је предвечно замислио тако, у времену које је предодредио, бива оно што је одређено. Јер иконе и преднацрти оног што њиме бива јесте замисао о свакоме од њих. Њих Св. Дионисије (Ареопагит) назива и „предодређења". Тако се у његовом савету (замисли) оцртава и изображава оно што је он предодредио и што ће неизоставно постати пре његовог настанка.

(Ш, 20) Трећа врста иконе је она коју је Бог створио по подражавању, тј човек. Јер како би могао бити исте природе са нествореним онај који је створен сем по подражавању (угледању)? Као што је Ум (Отац)и Реч (Син) и Свети Дух један Бог, тако је и ум, реч и дух један човек, и по слободи воље и по сили владања. Сам Бог каже: „Да створимо човека по лику (икони) и по подобију нашем" и одмах додаје: „И нека владају рибама морским и птицама небеским", и опет: „И владаће рибама морским и птицама небеским и целом земљом и господариће њоме" (Пост 1,26.28).

(III, 21) Четврта врста иконе (слике) бива када Свето писмо ствара образе и изображења невидљивих и бестелесних ствари, телесно изображаваних, ради (макар) извесног поимања Бога и анђела, стога што ми нисмо у стању да сагледавамо оно што је бестелесно без нама одговарајућих слика (образа), како каже дубоки зналац божанских ствари Дионисије Ареопагит. То што су показивани образи неизобразивих ствари и облици онога што је безоблико (бесформно), могло би се рећи да томе није једини разлог нама одговарајућа аналогност, немоћна да се непосредно уздигне до умних сазерцања (сагледавања), па се зато остварује у својим и себи сродним анагогијама (узвођењима). Ако, дакле, божанска Реч у промишљању о ономе што нам је прикладно (аналогно), од свуда нам црпе оно што (нас) узводи и примењује на просте и безоблике (бесформне) ствари, образе, како онда да не изобрази оно што је по самој природи својој уобличено образима, оно за чим човек чезне али што није у стању да види јер није присутно? Богоречити Григорије каже да ма колико се ум трудио, немоћан је да изађе из телесности (чулности): „Али што је на Богу невидљиво од постања света, умом се у створењима сагледава" (Рим 1,20). Ми и у створењима видимо иконе (слике) које нам собом наговештавају дискретно божанске појаве. Тако, на пример, кажемо да се надначална Света Тројица одсликава кроз сунце, светлост и сунчев зрак, или кроз извор, реку која из њега истиче и сами ток; или: ум и реч и наш дух, или ружу, цвет и мирис.

(III, 22) Пета врста иконе се зове она која прасликује и предуказује на будуће догађаје, као купина (Изл 3,2) и роса пала на руно (Суд. 6,40) на Богородицу Дјеву; такође и жезал (Бр. 17,10) и стамна (Изл. 16,33). Тако је и змија предуказивала оне који су крстом уништили свелукаву змију (Број. 21,9), а море, вода и облак Духа крштења.
(III, 23) Шеста врста иконе, то су оне слике које представљају сећање на догађаје или чуда или врлине, у славу и част и обележавање врсних и врлинама прослављених људи, или слику порока, ради победе и посрамљења злих људи, на каснију корист оних који се обожују, како би зло избегавали а у врлини ревновали. Ова врста иконе је двојака: записује се у књиге преко речи, јер слово изображава реч, као што је Бог урезао Закон у таблице (Изл. 31,18; 32,16) и заповедио да се записују животи богољубивихљуди; и преко чулног гледања, као што је Бог заповедио да се ставе стамна и жезал у кивот завета за вечни спомен и као што је наредио да се имена племена извајају на камењу нарамника (Изл. 28,21). И не само то, него и да се 12 каменова узму из Јордана за знаменовање свештеника (дивне ли и уистину велике тајне!) који су носили кивот и ишчезавања воде (Ис., Нав. 4,39). Исто тако, и ми сада са љубављу сликамо иконе врлином украшених људи на ревност и наше сећање и саревновање. Зато, или забрани сваку слику и постави закон супротан Ономе који је заповедио да се овако ради, или прихвати сваку, сагласно смислу и врсти сваке поједине од њих.

(III, 24) У четвртом поглављу ће бити речи о томе шта може да се слика а шта не може бити сликано, и како се свако појединачно слика. Природно је да се сликају тела која имају облике и телесни опис и боју. Анђели, пак, и душа и демон такође се по својој природи обликују и описују, иако не телесно и грубо, јер будући да су духовни, верује се да су на духовним местима присутни и духовно делатни. И они се сликају телесно, као што је Моисије изобразио херувиме и као што су се они јавили достојнима, али та телесна слика указује на неко бестелесно и духовно виђење. Божанска природа једина је неописива и савршено непојмљива и неизобразива и несхватљива, иако божанско Писмо приписује Богу образе, на изглед телесне, тако да се виде форме (облици), а и саме бестелесне. Јер пророци и они којима су се откривали гледали су их не телесним него духовним очима, тако да они нису били видљиви свима. Просто речено, можемо сликати иконе свих образа (утвара) што смо видели а поимамо их онако као што су се јавили. Понекад се догађа да од речи схватамо образе (утваре), међутим, до њиховог разумевања долазимо на основу оног што смо видели. Тако бива и код сваког чула: на основу онога што смо омирисали или окусили или опипали, преко речи допиремо до њиховог схватања.

(Ш, 25) Видели смо, дакле, да није могуће видети природу ни Бога ни анђела, ни душе ни демона. Међутим, то се даде видети у неком преобликовању, тиме што божанска промисао даје ономе што је бестелесно и неизобразиво и без телесног уобличења образе и облике, ради нашег руковођења и ради макар овлашног (грубог) и делимичног њиховог познања, да не бисмо били у потпуном незнању Бога и бестелесних створења. Бог је савршено бестелесан по природи, анђео, пак, и душа и демон, упоређени са Богом, јединим неупоредивим представљају тела, а (упоређени) са вештаственим телима бестелесни су. Зато их је Бог, не хотећи да останемо у потпуном незнању бестелесних бића, обложио образима и облицима типосис; и сликама (иконама), дао им је аналогно нашој природи телесне облике гледане невештаственим видом ума. Њих обликујемо и сликамо, као што су на неки начин били уобличени и насликани херувими. Но, Свето писмо има и Божје образе () и иконе (слике).

(Ш, 26) Ко је први насликао икону? Сам Бог је први родио Јединородног Сина свога, своју живу икону, природну, непроменљиво обличје своје вечности. Створио је и човека по лику (икони) својем и подобију (Пост 1,26). И Адам виде Бога и чу глас ногу његових док је ходио у предвечерје, и сакри се у Рају (Пост 3,8). И Јаков |е видео Бога и рвао се с њим (Пост 32,24), што значи да му се Бог јавио као човек. И Моисије га виде као озадину човечију (Изл. 33,23) и Исаија као човека га виде како седи на престолу (Ис. 6,1). Такође и Данило виде обличје човека и као Сина човечјега, дошавшега ка Староме данима (Дан. 7,13). Но, нико није видео природу Божју него само образ () и икону (слику) онога што ће се догодити у будућности. Јер је требало да Син и Логос Божји невидљиви постане истински човек, да би се сјединио са нашом природом и јавио на земљи. Зато су се сви који су видели образ и икону (слику) будућега поклонили, као што каже Апостол Павле у посланици Јеврејима: „У вјери помријеше сви ови не дочекавши остварење обећања, али их видјеше из далека и целиваше" (Јевр 11,13).

Зар онда да ја не насликам икону Онога који је ради мене постао видљив природом тела и зар да му се не поклоним и да му не одам почаст преко поклоњења и почасти икони? Аврам је видео не природу Божју („Бога нико никад није видео", Јн. 1,18) него икону Бога, и павши ничице поклони се (Пост 17,17). Исус Навин виде не природу анђела, него икону (слику) (природа анђела се не да видети телесним очима) и павши поклони се (Ис. Нав. 5,14); слично и Данило (анђео није Бог него створење и слуга који предстоји Богу) поклони се анђелу не као Богу, него као Божјем предстојнику и служитељу (Дан. 8,18). Зашто онда да и ја не сликам икону пријатеља Христових и да им се не поклоним, не као боговима, него као иконама пријатеља Божјих? Јер ни Исус Навин ни Данило се нису поклонили анђелима које су видели као боговима. Тако се ни ја не поклањам икони као Богу, него преко икона и Светих приносим Богу поклоњење и част ради кога чествујем и његове пријатеље и смерно уважавам. Јер Бог се није сјединио са природом анђела него се сјединио са природом људи. Бог није постао анђео, него је Бог постао по природи и истински човек: „Јер заиста се не присаједини анђелима, него се присаједини сјемену Аврамову" (Јевр 2,16). Није природа анђела постала Син Божји по ипостаси, него је људска природа постала Син Божји поипостаси (личности). Нису се анђели присајединили ни постали заједничари божанске природе него енергије и благодати, а људи се присаједињују и постају заједничари божанске природе (2 Петр 1,4): они људи који се причешћују телом Христовим светим и пију крв његову часну. Јер се (људска природа) сјединила ипостасно са Божанством, тако да су две природе сједињене нераздељиво у телу Христовом којим се ми причешћујемо, те са две природе општимо, тела телесно, Божанства духовно, боље рећи с обадве узајамно. При том се ипостасно не поистовећујемо (јер прво постојимо па се онда сједињујемо) него по прожимању тела и крви. Па како онда да нису већи од анђела они који држањем заповести чувају истинско сједињење. Наша природа је унеколико умањена од анђелске због смрти и тромости тела алије благовољењем и сједињењем са Богом постала већа од анђела. Јер пред њом која седи на престолу славе у Христу, анђели стоје са страхом и трепетом и стаће пред њу устрашени на Дан судњи. Свето писмо њих не назива сапричасницима и заједничарима божанске природе („јер су сви духови који богослуже, шиљани на служење онима који ће наследити спасење", Јевр 1,14), нити да ће сацаровати ни бити сапрослављени, нити да ће сести за Очевом трпезом, а Свети су названи синови Божји и наследници Божји и сунаследници Христови. Зато поштујем Свете и сапрослављам слуге и пријатеље и сунаследнике Христове, слуге по природи и пријатеље по слободном опредељењу и синове и наследнике по божанској благодати, као што Господ каже Оцу.

Пошто смо говорили о икони да кажемо нешто и о поклоњењу, и то прво: шта је поклоњење?

(III, 27) О поклоњењу. Шта је поклоњење? Поклоњење је знак покорноти, потчињености и смирења. Постоје многе врсте (начини) поклоњења.

(Ш, 28) Колико има врста (начина) поклоњења?
Прва врста (начин) поклоњења јесте богопоклоњење које приносимо једино поклоњења по природи достојном Богу, и то на разне начине. Прво, на начин служења Њему се клањају сва створења као слуге господару, јер Писмо каже: „Све и сва теби служи" (Пс. 118,91), једни то чине добровољно, други невољно. Једни се поклањају добровољно и свесно као што то чине побожни, а други познајући га и не хотећи, невољно му се поклањају као демони. Трећи опет не познајући Бога по природи, невољно се поклањају ономе кога не познају.

(Ш, 29) Други начин је начин дивљења и богочежње, на који се Богу поклањамо ради његове природне славе. Јер он је једини прослављен, не у смислу да од неког другог има славу него зато што је он сам узрок сваке славе и сваког добра, светлост непојмљива, сладост неизрецива, бездан доброте, мудрост неиспитива, лепота неописива, свесилна сила, једини сам по себи достојан дивљења, поклоњења, прослављења и богочежње.

(Ш, 30) Трећи начин јесте начин благодарности за добра која су се ради нас догодила. Јер сва бића су дужна да благодаре Богу и да му приносе вечно поклоњење, зато што све од њега има постојање и у њему се садржи и што свима предаје изобилно од својих дарова и без тражења, и жели да се сви спасу и учествују у његовој доброти. Дуготрпељив је због наших грехова, обасјава сунцем праведне и неправедне и излива кишу на зле и добре. И зато што Син Божји постаде ради нас оно што смо и ми, и учини нас заједничарима божанске природе, јер „бићемо њему слични" као што каже Јован Богослов у Саборној посланици (1 Јн 3,2).

(Ш, 31) Четврти начин јесте начин лишености и наде на доброчинства, на основу којих знамо да без њега не можемо ништа чинити или имати добро: поклањамо се сваки иштући од њега оно што нам је потребно и за чим чезнемо, да се избавимо зала и задобијемо добра.

(III, 32) Пети начин је начин покајања и исповести. Јер кад грешимо поклањамо се и припадамо Богу молећи се за опроштај грехова као захвалне слуге. Овај начин је тројак: човек тугује или из љубави или да се не лиши Божјих доброчинстава или зато што се плаши пакла. Први начин је из захвалности и љубави према самом Богу и синовског расположења, други је најамнички, а трећи робовски.

(Ш, 33) Шта све у Светом писму налазимо за поклоњење и који су све начини на које приносимо поклоњење створењима?

На првом месту то су она (створења) на којимаје починуо Бог, једини свети и „у светима почивајући", као у Светој Богородици и свима Светима. То су они који су се колико је могуће уподобили Богу својом слободном вољом и Божјим усељењем и сарадњом; они се истински називају и богови, но не по природи него по усвојењу, као што се усијано гвожђе назива огањ, но не по природи него по усвојењу и примању огња. Јер се каже: „Будите свети, јер сам ја свет" (Левит 19,2). Прво је, слобода воље. Потом, свакоме који слободно бира добро Бог сарађује на добру, а онда: „уселићу се у њих и живећу у њима" (2 Кор 6,16); и „храмови смо Божји и Дух Божји борави у нама" (1 Кор 3,16); а онда „даде им власт над духовима нечистим, да их изгоне и да их исцељују, сваку болест и сваку немоћ" (Мт 10,1), и „оно што ја чиним и ви ћете чинити и више од тога ћете чинити" (Јн 14,12), и још: „живим ја", говори Господ, „него прославићу оне који ме прослављају" (1 Цар 2,30), и „ако му састрадавамо, да се и сапрославимо" (Рим 8,17), и „стаде Бог на сабору богова, посред богова ће расудити" (Пс 81,1). Они заиста и јесу богови али не по природи, него као заједничари Бога по природи. Тако су и поклоњења достојни али не по природи него као они који у себи имају по природи поклоњења достојног, као што усијано гвожђе није по природи недоступно додиру и пламено, него као оно што општи са природним огњем. Поклањамо им се као онима који су од Бога прослављени, као онима који су Богом постали страшни непријатељима и добротвори онима који им приступају са вером, не као боговима по природи и добротворима него као служитељима и литурзима Божјим и као онима који су из љубави према њему стекли смелост. Поклањамо им се јер се тиме служи Цару, који гледа како је поштован љубљени његов слуга, не као цар, него као послушни служитељ и благонаклони пријатељ. И примају по молитвама они који са вером приступају, било да то иште служитељ од цара, било да цар прима почаст и веру онога који иште преко његовог служитеља, јер због њега је тражио. Тако су се исцељивали они који су преко апостола приступали (Богу); тако су сенка и убруси и појасеви апостола давали исцељења (Дап 5,15; 19,12). Они пак, који хоће на бунтовнички начин и отпаднички да им се приноси поклоњење као боговима, такви су поклоњења недостојни и достојни вечног огња. И који из презира и гордом мишљу не поштују слуге Божје, као надмени и гордљивци, такви су за осуду као они који Бога обешчашћују. Сведоци тога су деца која су се ругала Јелисеју и зато постала плен медведима (4 Цар 2,23.24).

(III, 34) Други је начин онај на који се клањамо створењима преко којих и у којима је Бог дејствовао наше спасење, било пре доласка Господњег, било после његовог домостроја у телу, као што су: Синајска гора и Назарет, јасле у Витлејему и пећина, света Голгота, дрво Крста, клинови, сунђер. трска, свештено копље и спасоносна одежда, хитон, пелене, плаштаница. свети гроб извор нашега спасења, гробни камен, света Гора сионска, такође Маслинска гора, Овчија купељ, Гетсиманска башта. Све ово и све њему слично поштујем и поклањам му се, и сваки храм Божји свети, и све оно у чему се Бог именује, и то не ради њихове природе него зато што су сасуди божанске енергије и што је преко њих и њима Бог изволео да изврши наше спасење. Јер и анђеле и људе и свако вештаство које је постало заједничар божанске енергије и послужило моме спасењу поштујем и поклањам се, управо ради божанске енергије. Но, Јудејцима се не клањам јер они нису заједничари божанске енергије, нити су Господа славе, Бога мога, с циљем мога спасења разапели него пре Бога и добротвора нападајући мржњом и завишћу. „Господе, заволех лепоту дома твога", каже Давид, и место обитавања славе твоје" (Пс 25,8). Такође „поклоните се месту где стајаху ноге његове" (Пс 98,5), и још:
„Поклоните се Гори светој његовој" (Пс 98,9),. Света одуховљена Гора Божја јесте Света Богородица, а горе словесне Божје апостоли: „горе заиграше као овнови, а брда као јагањци овчији" (Пс 113,4).

(Ш, 35) Трећи је начин онај на који се поклањамо ономе што је Богу посвећено, светим еванђељима и другим књигама: „јер написа се за поуку нама, на које дође свршетак векова" (1 Кор 10,11). Дискоси, путири, кадионице, светиљке и трпезе, јасно је да је све то достојно поштовања. Јер, гле, кад је Валтазар заповедио да народ употреби свештене сасуде, како разори Бог његово царство! (Дан 5,28).

(Ш, 36) Четврти начин је онај на који се поклањамо образима који су се открили пророцима (видели су Бога у иконичним виђењима), као и образима (иконама) онога што ће се догодити. Такви су: Аронов штап који изображава тајну Дјеве, и стамна и трпеза; и Јаков се поклонио на врху штапа, а он је био праслика Спаситеља. Ту спадају и образи (слике) онога што се догодило, за спомен, на пример: скинија која је изображавала цео свет (јер, гле, Бог говори Моисију: „Образ показах ти на Гори" (Изл. 25,40), златни херувими, извајани, и херувими на завеси, извезени. Тако се клањамо образу крста часнога, телесном подобију Бога мога, оне која гаје родила и његових служитеља.

(III, 37) Пети начин је онај на који се поклањамо једни другима, као судионицима Божјим и по лику Божјем створеним, смирујући се једни пред другима и испуњујући закон љубави.

(Ш, 38) Шести начин се односи на начелнике и оне који власт имају („подајте, речено је, свима оно што им припада, коме част част" Рим 13,7). Тако се Јаков поклонио старијем брату Исаву (Пост 33,3), и фараону од Бога постављеном владару (Пост 47,7).

(Ш, 39) Седми начин је када се робови поклањају господарима и добротворима и молитељи онима који су им потребни, као Аврам синовима Еморовим, кад од њих купи сугубу пећину (Пост 23,9).

(Ш, 40) Просто речено, поклоњење је символ страхопоштовања, љубави и почасти, покорности и смирења. Међутим, никоме се не сме клањати као Богу, осим једином Богу по природи, а другима свима давати оно што им припада ради Господа.

(Ш, 41) Видите каква крепост и каква божанска сила се даје онима који вером и чистом савешћу приступају светим иконама. Зато, браћо, стојмо на камену вере и предању Цркве, не померајући границе које поставише Свети Оци наши, не уступајући онима који желе да уводе новотарије и да разарају грађевину свете Божје католичанске и апостолске Цркве. Јер ако се допусти свакоме да ради што хоће, мало помало ће се разорити цело тело Цркве. Не, браћо! Не, христољубива чеда Цркве! Не постидите мајку нашу, не лишите је украса њеног! Примите њу која се за мене моли! Научите шта Бог за њу каже: „Сва си дивна, ближња моја, и нема мрље на теби" (Песма надпесмама. 4,7).
Поклонимо се и богослужимо јединоме Творцу и Саздатељу као по природи поклоњења достојном Богу. Поклонимо се и Светој Богородици не као Богу, него као Мајци Божјој по телу. Још се поклонимо и Светима као изабраним пријатељима Божјим и онима који су стекли смелост према њему. Јер ако се људи клањају трулежним царевима веома често безбожним и грешним, и кнежевима које су они поставили и киповима, сагласно апостолској речи: „Началствима и властима покоравајте се" (Тим 3,1), и „подајте свима оно што им припада, коме част част, коме страх страх" (Рим 13,7), и по речи Господњој: „Подајте ћесару ћесарево а Божије Богу" (Мт 22,21); колико ли се тек треба поклањати Цару царева, као Једином КОЈИ по природи господари, и његовим пријатељима и слугама који су загосподарили над страстима и постали началници по свој земљи („поставићеш их", каже Давид, „началницима по свој земљи" Пс 44,17); који су примили власт над демонима и болестима и који ће заједно са Христом царовати царством нетрулежним и неразоривим. Сама њихова сенка одгонила је болести и демоне! Зато не сматрајмо да је икона немоћнија од сенке, јер она истински оцртава прволик. Браћо, хришћанин је вера. Зато онај који с вером приступа много шта ће задобити а „који се двоуми сличан је таласу морском, ветром гоњеном и узбурканом" (Јаков 1,6), такав неће ништа задобити. Јер сви Свети су вером Богу угодили. Зато прихватимо предање Цркве правим срцем а не многим помислима. Бог је човека створио правим а људи потражише помисли многе. Нећемо допустити учење нововерја као супротног предању Светих Отаца. „Ако вам неко благовести друго од онога што примисте, да буде проклет". Поклањамо се, дакле, иконама приносећи поклоњење не материји него преко њих онима који су на њима насликани. Јер „част иконе узлази прволику", као што каже божанствени Василије.

(Ш, 42) А вас, најсвештеније стадо Христово, христоименити народе, народе свети, тело Цркве, нека Христос испуни радошћу његовог васкрсења и нека вас удостоји да следите стопама светих пастира и учитеља Цркве и да задобијете славу његову у сјају Светих. Нека би њу сви задобили његовом благодаћу, како би га вечно славили, са беспочетним Оцем, коме нека је слава у векове векова. Амин.

Autor je Sveti Jovan Damaskin.

Ljudi sveci - posrednici pred Bogom ( mnogobožačko verovanje kulta mrtvih ).
Hajde najzad da razrešimo svu tu dilemu oko tog „kulta mrtvih“, kako to opisuju neohrišćani. Svi smo čuli kritike koje članovi sekti imaju da kažu pravoslavnim i rimokatoličkim hrišćanima, a najteže kritike upravo su vezane za „kult mrtvih“. To poštovanje mrtvaca (svetaca) i molitve za mrtve najviše smetaju tim savremenim neohrišćanima koji su ubeđeni da je to klasičan primer idolopoklonstva. Pošto ovakav zaključak pokazuje krajnje nepoznavanje pravoslavnog učenja o svecima i molitvama za mrtve, objasnićemo vam o čemu se zapravo radi. Nije uopšte komplikovano i u skladu je sa Pismom, pa vas molimo da pročitate ovaj članak svaki put kad poželite da optužite pravoslavne hrišćane kako se “klanjaju mrtvima“.

Kao prvo, pravoslavni hrišćanin klanja se jedino Bogu, a mrtvih se seća, na dva načina (biće reči o tome u ovom tekstu). Nijedan pravoslavac koji je upoznat sa teologijom mrtvih i svetaca ne klanja se mrtvima ni svetima, već jedino Bogu. Pravoslavci se sećaju mrtvih, reći ćemo vam i zašto i kako. I daćemo vam biblijske stihove kao pokriće.

Dok je hodao ovom zemljom, Gospod Isus Hrist je rekao da je Bog Bog živih, a ne mrtvih. Bogu su svi živi (Luka 20:28). Mi te Hristove reći prihvatamo tako jednostavno kao što su i rečene. Bogu su svi živi. Čak i oni koji su živeli pre par hiljada godina (pročitajte izveštaj o Preobraženju u Mateju 5:1-5 ili Luki 9:27-36). Oni žive s Bogom. To je obećanje i jevanđelje koje je Hristos dao ljudima. Svi koji žele da žive i bogosluže Bogu, i posle smrti živeće! (Jovan 11:25.26, Jovan 3:36). Dakle, imamo dva stanja mrtvih po Svetom Pismu: one koji su spašeni i koji su primili Carstvo nebesko milošću i blagodaću Božijom, i one koji su to izgubili i bačeni u najdublju tamu (Matej 8:12). Te dve grupe pokojnih hrišćana su dva glavna sećanja koja negujemo prema mrtvome. Ta dva sećanja su: sećanja na svete ljude (spašene) i sećanja na ljude koji možda nisu spašeni, ali su nama lično dragi.

Poštovanje spašenih hrišćana (svetaca)

Stalno nas optužuju da se “klanjamo svecima”, što uopšte nije tačno. Kako PC tačno propisuje shvatanje svetaca i njihova uloga u bogosluženju? Videćemo u ovom delu teksta.

Pravoslavac se svetim ljudima ne klanja. Oni ni približno nisu “bogovi”, čak nisu ni anđeli. Oni su jednostavno ljudi koji su mučeničkom smrću za Hrista potvrdili svoju veru i za svoju veru dobili od Boga milost i blagodat Carstva nebeskog. Oni nisu za nas “bogovi” i mi im se ne klanjamo. Evo kako izgleda odnos pravoslavca i sveca na ikoni ili freski, onako kako PC propisuje i uči:

Jedan pravoslavni hram ima zadatak da bude komadić Carstva nebeskog na zemlji, makar njegov odraz kao u magli, kao kroz mutno staklo (1. Korinć 13:12). I Hram u Jerusalimu, i šator od sastanka, takođe su imali istu svrhu: da budu predslika Carstva nebeskog, prestola Božijeg. Tako i pravoslavni hram ima tu istu ulogu. Apostol Pavle više puta je opomenuo hrišćane da treba da misle na ono što je na nebu, na Carstvo nebesko, a Hrist je takođe naglašavao da Carstvo nebesko treba da bude naša jedina težnja i cilj. Pravoslavna crkva je ispoštovala uputstva apostolaPavla, pa hram iznutra (na zidovima i policama) pokazuje kako Carstvo nebesko izgleda i koga sve tamo možete da vidite i sretnete. Mi treba da stremimo ka Carstvu nebeskom, o Carstvu nebeskom da maštamo, njega da želimo, njega da ištemo od Boga (Kol. 1:3-4, Matej 5:33, Fil. 3:18-20). Odatle freske i ikone. Kada uđemo u hram, mi pozdravljamo sve one koji su već sad u Carstvu Gospodnjem. Na gori preobraženja, videli smo Mojsija i Iliju, oni su u Carstvu Božijem, Mojsije kao osoba koja je Carstvo Božije nasledila posle smrti, i Ilija koji je živ uznet u Carstvo nebesko. Na zidu ugledamo ikonu Jovana Krstitelja i pozdravimo ga kao što bismo pozdravili i nekoga ko nam je dragi prijatelj ili rođak. Poljubimo ga. To nije klanjanje. Ako neko poljubi svog prijatelja ili rođaka, da li mu se time klanja? Ili se raduje što ga vidi? Tako i mi, radujemo se što vidimo ko je sve u Carstvu Božijemu, jer i sami želimo da budemo u tom okruženju, u njihovom društvu.

Taj poljubac je pozdrav kroz koji izražavamo svoju ljubav prema stradaloj i spašenoj braći i sestrama. Zapamtite, čak i oni koji su umrli, oni su Bogu ŽIVI (Luka 20:28). Oni su kraj Gospoda već sad (poput Ilije i Mojsija), te možemo čak i da ih zamolimo za uslugu. Možemo da ih zamolimo za molitvu pred licem Gospodnjim. Mi ne možemo da se molimo pred licem Gospodnjim, ali oni mogu, oni su sa Gospodom. Molitva jednog takvog pravednika vredi puno, to kaže i Sveto Pismo (Jakov 5:16) Dve osnovne dužnosti jednog hrišćanina i pravoslavca jeste da posećuje bogosluženja (liturgije) i da se moli za sebe i sve ostale. Koji bolji način od pokazivanja Hristove ljubavi prema bližnjima postoji od molitve? To je usluga koju mi tražimo od spašenih hrišćana. Da se pomole za nas pred licem Božijim. Pozdravili smo tu svetu osobu, poljubili (jer nam je drago što je vidimo) i u sebi smo izgovorili: “Sveti Jovane Krstitelju, moli Boga za nas” Tako glasi osnovno učenje Pravoslavne Crkve o svetiteljima. Ti sveti ljudi nisu naši posrednici pred Bogom, već su samo naši prijatelji koji se mole za nas. Kao što se i vi molite za svoje prijatelje i oni za vas, tako i molitva jednog spašenog vernika u Carstvu nebeskom ne predstavlja “klanjanje” toj osobi koja se moli za nas. Klanjate li se vi svojim prijateljima ako ih zamolite da se mole za vas? Naravno da ne. Tako se ni pravoslavac ne moli svetitelju, već od svetitelja traži da se on moli za nas pred licem Gospodnjim. U tome nema ni senke „klanjanja“, i te ikone i freske nisu tu da bi se mi njima klanjali, već da služe kao fotografije ili slike naših prijatelja koji su već u Carstvu nebeskom. Hram ima za cilj da prikaže Carstvo nebesko, a Carstvo nebesko sačinjeno je od svih spašenih vernih hrišćana. Tamo ćemo sresti i 12 apostola, i Jovana Krstitelja i Mariju, majku Isusa Hrista, i mnoge druge znane i neznane. Jedan pravoslavni hram upravo to sve prikazuje, kao naš cilj u životu, kao naše stremljenje i naša najveća želja. Mi želimo da se pridružimo tom društvu koje će u večnosti pevati hvale i slaviti Gospoda zbog Njegove neizmerne milosti.

To je zvanični stav pravoslavne Crkve o svetiteljima (ukratko i ugrubo) i to je suština pravoslavnog života: da se molite za druge i da se drugi mole za vas. Molitva je najveći izražaj hrišćanske bratske / sestrinske ljubavi. A pošto su i mrtvi živi (Luka 20:28) oni koji su sa Bogom mogu da se mole za nas. Crkva Hristova obuhvata i ove hrišćane koji sada žive i koji će se tek roditi, kao i one koji su ovom svetu mrtvi, ali su sa Gospodom. To su oni ljudi u belim haljinama pod nebeskim oltarom (Otkrivenje 6:9-11 ; 7:9-17 ; 8:3-4 ; 11:1 ; 15:2-4) Oni viču i pitaju Boga za nas i naš svet! Oni se mole za nas! Novi Zavet to sasvim eksplicitno opisuje. Zašto onda kažete da se mi svetima klanjamo, ako od njih tražimo da se mole za nas i ako ih pozdravljamo prijateljski kada ulazimo u hram, u komadić Carstva nebeskog.

Molitve za umrle (nespašene)



Svaki protestant će sa prezrenjem odbaciti ovaj koncept, iako je on potpuno biblijski i ima ogromnog smisla (za razliku od protestantskog stava). Ljudi koji su umrli, ali najverovatnije nisu spašeni još uvek nisu sasvim izgubljeni! Sve do časa velikog strašnog suda, niko nije sasvim izgubljen, ako je makar i malo vere i strahopoštovanja gajio prema Gospodu. Svako od nas ima neku osobu koju smo voleli i koja je umrla (baku, deku, čak i roditelja). Volimo ih i dalje, iako nisu među živima na zemlji. Ne znamo gde su, da li su se spasili kraj Gospoda ili nisu. Ali čak i da nisu, ne mora da znači da su izgubljeni, da se njihova presuda ipak ne može izmeniti, da se Bog neće smilovati. Mi to ne znamo i ne smemo da tvrdimo. Sme li ijedan protestant da kaže da je konačna presuda o našoj večnoj sudbini zapečaćena onda kada umremo? Po kom biblijskom osnovu to tvrdite? Čemu onda strašni sud na kraju vremena, na kome će se i mrtvima i živima suditi, ako je sudbina svakog hrišćanina zapečaćena posle njihove smrti? Možda svojim životom nisu zavredili Božiju milost, ali možda se Bog smiluje ako Ga budete molili za milost prema ovim dragim a grešnim ljudima? Ko može od vas da tvrdi da Bog ne može da se predomisli? Koliko puta se u Bibliji predomislio zbog pravednika i zbog molitvi? Zar nije i sam Gospod rekao: Sve što ištete sa verom u molitvi, Otac će vam dati. Neće vam dati kamen umesto hleba (“I ja vam kažem: molite i daće vam se; tražite i naći ćete; kucajte i otvoriće vam se. Jer svako ko moli dobiva, i ko traži nalazi, i otvoriće se onom koji kuca... Kad, dakle, vi kao zli ljudi umete da dajete dobre darove svojoj deci, koliko će više Otac nebeski dati Duha Svetoga onima koji ga mole!” – Luka 10:5-13)

Moliti se za pokojnike za čiju večnu sudbinu nismo sigurni, takođe je izraz naše hrišćanske ljubavi i brige za te ljude. Ako su ti ljudi umrli, na zemlji su ostali da žive ljudi koji su te umrle (potencijalno nespašene) voleli. Oni ih i dalje vole, iako oni nisu među njima. Iza sebe su ostavili puno ljubavi i puno dobroga učinili, ako ih ljudi posle smrti vole i mole se za njih. Zar mislite da bi Bog ignorisao takvu ljubav i te molitve vernih slugu za duše i spasenje njihovih dragih pokojnika pred velikim sudom Božijim? Još uvek nije kasno, Božija milost je velika, i mi ne znamo da li se Bog može predomisliti ili ne može, da li će se smilovati ili neće. Nama je dužnost da se molimo za svoje drage, žive i mrtve, Crkva i jeste jedinstvo u kome je smrt pobeđena vaskrsenjem Isusa Hrista. Smrt u Hristovoj Crkvi više nije prepreka, zajednica (Crkva) sastavljena je i od hrišćana koji žive na Zemlji, i od hrištana koji su nas napustili. Još uvek nije nastupio veliki sud, još uvek nije doneta konačna presuda, i na nama je da molimo Gospoda da se ipak smiluje nekome koga ste voleli. Želite da imate tu osobu pored sebe u večnosti Carstva nebeskoga, i molite se da joj se Gospod smiluje na Sudu. Šta u tome ima pogrešno i grešno? Šta u tome ima nebiblijski?

Mi ćemo vam citirati devterokanonske knjige, koje vi smatrate apokrifima. Međutim, Pravoslavna Crkva već 2000 godina koristi i uvažava CELU Septuagintu, i protokanon i devterokanon. Ne možete reći da je devterokanon apokrif, jer je u Pravoslavnoj Crkvi devterokanon u upotrebi već punih 2000 godina. Mi čitamo Stari Zavet u kanonu Septuaginte, istom onom kanonu Starog Zaveta koji je postojao u vreme Isusa Hrista i 12 apostola. U tom devterokanonu naći ćete puno primera o tome kako se Jevreji mole za duše umrlih (Tovit 12:15, 2. Makabejcima 12:44 i 15:14), i logično, Martin Luter je samovoljno odbacio te knjige iz “svog” kanona Starog Zaveta (tačnije, usvojio je farisejski kanon usmeren protiv hrišćanstva, ozvaničen 100. godine posle Hrista kao reakcija protiv hrišćanstva i Hrista kao Mesije). To što je Luter odbacio one knjige iz Starog Zaveta kao “nebitne, apokrifne”, to ne znači da je to postao hrišćanski kanon. Ne, to je protestanski, luterovsko-farisejski kanon iz 100. godine, a ne onaj kanon koji su koristili i apostoli i Hristos i prvi hrišćani pre nego što je Novi Zavet napisan. Ali, čak i ako odbacite devterokanon, opet vam protokanon daje dovoljno informacija na temu strašnog suda i sudbine posle smrti. Ko sme da tvrdi da se Bog ne može smilovati čak i onima koji su umrli kao grešnici, zato što se neki dobar Hristov sluga molio da mu se Bog smiluje? Možete li da nam navedete neki biblijski stih da Bog donosi presudu o našoj večnoj sudbini u trenutku naše smrti? A mi možemo da vam navedemo nekoliko jasnih stihova iz devterokanonskih knjiga o molitvama za mrtve! Naravno, 1500 godina posle Hrista, protestanti su elegantno odlučili da te knjige prosto izbace iz svog kanona. Ne samo što su izbacili desetak knjiga, već su skratili i knjigu proroka Danila i knjigu o Jestiri. I sad imaju moralno pravo da pridikuju Crkvi koja već 2000 godina u kontinuitetu poštuje kanon Septuaginte, koju su citirali svi apostoli. Takve verzije Septuaginte su pronađene i među mazoretskih tekstovima i među svicima sa Mrtvog mora.Taj kanon bio je dovoljno dobar apostolima Mateju, Marku, Luki, Jovanu, Pavlu, zašto bi meni bila loša? Zašto bi mi bila bolja CENZURISANA (skraćena) verzija koju je Martin Luter uveo u protestantsku Bibliju?

Pogledajte neke stihove iz devterokanona na ovu temu, pa procenite sami: šta u tome ima sporno?

Tovit 12:15
„Ja sam Rafael, jedan od sedam svetih anđela koji iznose molitve svetiteljske i ulaze u prisustvo slave Presvetoga [Boga]“ – pročitati Otkrivenje 1:4 i 8:3.4
Ima li u ovome stihu bilo šta nebiblijski? Anđeo iznosi molitve svetih ljudi pred Boga? Pa zar anđelima nije upravo dužnost da prenose poruke, oni su GLASNICI, zar ne? Zašto bi neko od protestanata nazvao ovaj stih nebiblijskim, kada se Otkrivenje 1:4 i 8:3.4 prilično oslanja na Tovit 12:15?

2. Makabejcima 12:44
„Jer ako ne očekuju da će oni koji su mrtvi ponovo da ustanu, onda su njihove molitve za mrtve (za duše umrlih) takođe površne i besmislene.“ (pročitajte Jevrejima 11:35 i 2. Makabejcima 7:29, da vidite kako apostol Pavle zasniva stih iz Jevrejima 11:35 na 2. Makabejcima 7:29)

2. Makabejcima 15:14
I Onija progovori i reče: “Ovo je čovek koji voli svoju braću i moli se za ljude i za grad sveti, Jeremija, prorok Božiji” (prorok Jerremija je u tom trenutku mrtav za ljude na zemlji)

Nemate nijedan biblijski stih koji bi osporio ovu praksu. Zašto je “molitva za mrtve” nebiblijska? Zar je negde u Bibliji zabranjeno moliti se za spasenje i duše umrlih? Zašto bi onda ova tri stiha bila “nebiblijska”? Samo zato što fariseji iz 1. veka i Martin Luter iz 16. veka tvrde da su “nebiblijski”? A pritom sama Biblija nigde nijednom rečju ne brani molitve za duše pokojnika.

Mrtvi ne mogu sami sebi da pomognu (setite se priče o bogatašu i Lazaru, i reči Isusa Hrista: “I povrh svega toga, postavljena je među nama i vama provalija velika, da oni koji bi htjeli odovud k vama prijeći, ne mogu; niti oni otuda k nama prelaze (Lk. 16:26).” Mrtvi ne mogu da učine ništa za sebe, oni koji nisu u Carstvu Božijemu, oni ne mogu ni da se mole Bogu za nas, ali MI možemo da se molimo Bogu za NJIH. Da se i njima Bog smiluje i da se predomisli na strašnome sudu. To je izraz naše najveće ljubavi prema bratu ili sestri u Hristu, one ljubavi koju nam Hrist zapoveda. Zar je u Bibliji zabranjeno moliti se Bogu za dušu nekog umrlog koji nam je drag? Pa mi se opet molimo BOGU, a ne toj mrtvoj osobi, kako onda možete da nas optužite da se klanjamo mrtvima? Pitanje treba preobličiti: Zašto vi, protestanti, ne molite Boga da se smiluje vašim umrlim prijateljima i rođacima? Na kom biblijskom temelju verujete da je njihova večna sudbina odlučena i zapečaćena u trenutku njihove smrti? Čemu onda Strašni Sud za MRTVE? Njihova sudbina još uvek nije konačno odlučena, i jedino što možemo da učinimo za njih (kao ljudi) jeste da molimo Gospoda da im se ipak smiluje na Strašnom Sudu. Šta je u tome sporno? Zar je to igde u Bibliji zabranjeno? Pročitajte knjigu proroka Jone, koji je smrt uporedio sa boravkom u utrobi kita: „Zavapih u nevolji svojoj ka Gospodu, i usliši me; iz utrobe grobne povikah, i ti ču glas moj“ (Jona 2:3) Ova „utroba grobna“ nije „kitova utroba“, u originalnom Tanahu, na izvornom jeziku, tu stoji „iz dubine Šeola (pakla)“. Bog čuje Jonine povike iz Šeola još u Starom Zavetu, pre nego što nam je Gospod Isus Hrist otvorio vrata spasenja i Carstva Nebeskog! A onda protestanti smeju da tvrde (bez ikakvog biblijskog temelja) da je sudbina umrlih i izgubljenih zauvek zapečaćena i da Bog ne može da im se smiluje ili da ne čuje molitve svojih slugu?

__________________________

Kao što rekoh, sve ovo ima i logike i biblijske temelje. Ovo nije klanjanje idolima ni ikonama, ovo je jednostavno izražaj naše ljubavi prema umrlima koji su spašeni (svetima i molitvama svetih za nas) i koji nisu spašeni (nesvetima i našim molitvama za njihovu dušu). Čak i te sveće koje palimo, a koje vama toliko smetaju imaju savršenog smisla. Zašto ih palimo? Zato što ta jedna sveća predstavlja određenu žrtvu. Kupili smo tu sveću negde, odrekli smo se onoga što je u današnje vreme siromaštva veoma važno: novca, učinili smo jedan mali gest, malu žrtvu za dušu i spasenje nama drage osobe. Dati taj novac za tu sveću jeste upravo jedna od krupnih žrtava u ovom 21. veku kapitalizma i siromaštva. Ta mala žrtva (ali ipak žrtva) jeste ono što činimo kao uslugu svom preminulom prijatelju koji sebi više ne može da pomogne. Ta žrtva praćena je molitvama za njihovo spasenje i za milost Božiju za te umrle. U tome nema ničeg nebiblijskog ni neznabožačkog. Pravoslavna Crkva je sabranje svih njenih vernika, kako živih, tako i mrtvih. Nadamo se da mrtvi i spašeni (svetitelji) neće zaborativi na nas u svojim molitvama, i ne zaboravljamo mrtve i nespašene u svojim molitvama. To je naš posao, kao hrišćana, osnovni i primarni posao (posle bogosluženja): da se molimo za svoje bližnje. A pošto su i mrtvi živi (Luka 20:28), onda i za žive i za mrtve treba da se molimo. Šta u tome ima nejasno i nebiblijski? I na koji način ovo može da se shvati kao klanjanje mrtvacima? Pa onda se i vi klanjate svojim prijateljima kada se molite za njih ili tražite od njih da se mole za vas!

Nadamo se da ubuduće nećete optuživati pravoslavne hrišćane za idolopoklonstvo i “kult mrtvih”. Mi nemamo kult mrtvih, naša Crkva je sabranje sve njene dece, žive i mrtve, a sve na osnovu Svetog Pisma. Na kraju krajeva, taj Novi Zavet i jeste knjiga koja je napisana na istoku, u Pravoslavnoj Crkvi, i Pravoslavna Crkva je taj Novi Zavet kanonizovala i prevodila na strane jezike još od drugog veka hrišćanstva (jermenski, aramejski, čak i arapski mnogo pre Muhameda!). Ne verujete mi da je to sve baš tako u Pravoslavnoj Crkvi? Mislite da vam ne dajem pravu pozadinu, mislite da u stvarnosti Pravoslavna Crkva veruje i praktikuje drugačije? Evo odlomka jednog eseja čiji je autor Danil Sisojev, sveštenik koji je postradao za Hrista mučeničkom smrću: „Naravno, sami umrli ne mogu izmeniti svoj položaj, ali to može učini svemoguća sila Onoga Koji "ima ključeve od smrti i od pakla". (Apok. 1:18). On je rekao pravoslavnim hrišćanima: "I sve što uzištete u molitvi vjerujući, dobićete" (Mt. 21:22). Zato Ga i molimo za našu braću, tim više pamteći da do samog Strašnog Suda sudbina svakog čoveka još nije do kraja određena, inače sam Sud ne bi imao smisla. Naš Iskupitelj, kao Onaj koji postoji oduvek ima i neprolazno sveštenstvo i zato može "za uvijek spasti one koji kroz njega dolaze Bogu, pošto SVAGDA ŽIVI pa može posredovati za njih" (Jevr. 7, 4, 25). Mi verujemo da za Njegovu moć nema prepreka, sem slobodnog neprihvatanja Boga od strane čoveka. Zato Crkva i pominje svu Svoju decu, sem onih koji su bili u očiglednom neprijateljstvu protiv Boga i time počinili greh hule na Duha Svetoga, koji se ne oprašta ni u ovome veku ni u budućem (Mt. 12:31-32). Iz ovih Hristovih reči uzgred sledi da je praštanje grehova moguće i nakon smrti.“

To je suština teologije o mrtvima (svetima i nesvetima). I u jednom i u drugom slučaju imamo sećanje na te ljude u molitvi, bilo da se oni sećaju nas (sveti) ili da se mi sećamo njih (nesvetih). Šta drugo možemo da učinimo jedni za druge osim molitve? Pravoslavni hrišćanin najviše svog vremena treba da provede u bogosluženju i u molitvi. Pročitajte još jednom sve što je Hristos rekao o molitvi i veri, oni udruženi mogu i gore da pomeraju, makar vera bila veličine zrna gorušičinog.

Nemojte nas više optuživati za idolopoklonstvo ili ikonopoklonstvo. To bi danas bile porodične fotografije u vašoj kući. Vi pogledate te fotografije i setite se dragih ljudi koji su daleko ili su umrli. Tako i te freske i ikone treba da nas podsete na te ljude koji su se krstili u svojoj mučeničkoj krvi, i koji su danas gore, u naručju Gospodnjem. Šta bi drugo oni mogli da učine za nas osim da se mole? I šta drugo možemo da učinimo mi za druge ljude, žive ili mrtve, kako možemo da zatražimo milost Božiju za te ljude? Isto molitvom. Te molitve su upućene Gospodu, kome drugome? Nema tu nikakvog „ikonopoklonstva“, ma šta vi pokušavali da nam nabacite u svojim optužbama. Sve što vidite u jednom pravoslavnom hramu, postavljeno je tu u slavu Božiju. Te slike svetitelja koji se za nas mole predstavljaju dokaz da Hristova žrtva i vaskrsenje nisu ostali besplodni. Spasenje tih ljudi je veliki dokaz da molitve nisu uzaludne, da Bog želi da se svi spasemo. Pošto mrtvi ne mogu da učine ništa više za sebe, moramo mi da se molimo da im se Bog smiluje, jer Strašni Sud se još uvek nije desio. Zar ćemo reći da će Bog na velikom strašnom sudu ignorisati molitve svojih dobrih slugu za spasenje nečije duše iz Hada? Onda to nije onaj Bog o kome govori Gospod Isus Hrist u Luki 10:5-13. Šta će Hristu ključevi od pakla i smrti (Otkr. 1:18) ako ne može da po milosti svojoj otključa taj pakao i izbavi one koji su u trenutku smrti u taj pakao dospeli? Za šta bi drugo služili ključevi od Hada i od smrti u Hristovim rukama? Bog će učiniti sve što Ga molimo, ako verujemo, a ako treba, otključaće se onaj koga Hrist bude otključao iz Hada, ako smo se s verom molili Ocu u Njegovo ime.

I nemojte misliti da je ova praksa uvedena od “strane Konstantina“ ili tamo nekog pape. Kao što vidimo u starozavetnom devterokanonu, i Jevreji su pominjali kako se prorok Jeremija moli za narod i Jerusalim, i anđela Rafaela koji prenosi molitve svetaca pred presto Božiji. Takve slike i prikaze imamo i u Novom Zavetu, u Otkrivenju na čak nekoliko mesta, u vizijama gde Jovan vidi nebeski hram, nebesku svetinju, oltar u hramu nebeskom i duše umrlih za Hrista ispod tog oltara (oltar je simbol Hristove žrtve na Golgoti). Zašto bi to bilo nebiblijski i zabranjeno? Čak su i hrišćani u prvom veku hrišćanstva imali takav stav, i molili se za duše stradalih, i tražili od stradalih mučenika da se mole za njih! To je zapisano na mnogim nadgrobnim pločama iz tog vremena, gde hrišćanska braća pišu na nadgrobnoj ploči nekog hrišćanskog mučenika: „Moli se Bogu za nas!“ I apostol Jakov, koji je napisao prvu liturgiju (bogosluženje), u toj liturgiji takođe pominje nebeski Jerusalim i mučenike koji su posvećeni Božijom blagodaću i koji se mole Bogu za nas. Čak je i apostol Jovan to video u svojoj viziji: Otkrivenje 8:1-4, te svete koji se mole Bogu za nas.

Izvor je sektolomac.
5.

- Učenje crkve:


Ispovest pred sveštenikom kao posrednikom pred Bogom ( Vavilonski mnogobožački običaj kulta plodnosti ).


- Učenje biblije:

Bogu ispovedati grehe, a jedni drugima ako smo nešto učinili loše svom bližnjem.
Apostol Jakov kaže da treba da se ispovedamo, ova Sveta Tajna ima poreklo u Svetom Pismu, njen cilj je da se grešniku pomogne da se izbori sa grehom.
6.

- Učenje crkve:

Upotreba svete vode koju blagosilja sveštenik ( mnogobožački običaj ritualnog pranja, i upotrebe vode kao faktora duhovnog prosvetljenja ).

- Učenje biblije:

Ritualno pranje i upotreba vode osuđeno od Isusa kao nepotrebni ljudski običaj:

"I videvši neke od učenika Njegovih da nečistim, to jest, neumivenim rukama jedu hleb, ukoriše ih.

Jer fariseji i svi Jevreji, ne jedu dok ne umiju ruke do lakata, držeći se onog što im je ostalo od starih;
I kad dođu s pazara, ne jedu dok se ne umiju; i još mnogo ima što su primili te drže: peru čaše i žbanove i kotlove i klupe.
A potom pitahu Ga fariseji i književnici: Zašto učenici tvoji ne žive kao što nam je ostalo od starih, nego jedu hleb neumivenim rukama?
A On odgovarajući reče im: Dobro je prorokovao Isaija za vas licemere, kao što je pisano: Ovi ljudi usnama me poštuju, a srce njihovo daleko stoji od mene.

No zaludu me poštuju učeći naukama, zapovestima ljudskim.
Jer ostaviste zapovesti Božje, a držite običaje ljudske, pranje žbanova i čaša; i druga mnoga takva činite.
I reče im: Dobro ukidate zapovest Božju da svoj običaj sačuvate.
Ukidajući reč Božju svojim običajem koji ste postavili; i ovako mnogo koješta činite" ( Marko 7. 2 - 13 )

Otvorite Sveto Pismo i videćete, ne sveti se voda da bi imala blagodatnu moć već zato što se upotrebljava u bogosluženju, u SZ se jasno vidi da su svi predmeti koji su se koristili u bogosluženju bili osvećivani.
7.

- Učenje crkve:

krštavanje malih beba i dece koja ne mogu da ispune biblijske uslove krštenja:

- Učenje biblije:

krštavanje odraslih koji mogu da ispune biblijske uslove - da budu upoznati sa rečju Božjom, da ih prihvate, da se pokaju, obrate, i počnu da ćive u zajednici sa Bogom bez greha.

Ti uslovi mogu da se ispune i posle krštenja, praksa krštavanja dece je uvedena u 5. veku, pre toga su postojale takozvane katihetske škole u kojim a su se učili hrišćani da bi stekli uslove da se krste.Ova praksa krštavanja dece je uvedena jer roditelji treba da jamče da će dete vaspitati i naučiti hrišćanskoj nauci.Nažalost ova praksa danas ne funkcioniše i slažem se da bi trebalo da se vrati stara praksa krštavanja odraslih.
8.

- Učenje Crkve:

celibat sveštenika.

-
Učenje biblije

Brak - Božja ustanova i za sveštenike.

U PRavoslavnoj crkvi ne postoji celibat.Ti ovde porediš učenje tradicionalnih crkava, trebalo je da napišeš lepo da je ovo samo rimokatoličko učenje.

9.

- Učenje crkve:


Nepropovedanje jevanđeoske istine, već praktokovanje forme putem liturgije i crkvenih obreda.
Ovo nije crkveno učenje.
10.

- Učenje crkve:


post na jelu bez ulja i masti u određene dane posta radi forme.
Ne radi forme već se čistotom tela lakše postaje duhovno čist, post ima isti smisao kao i pre i kao što je i HRistos učio_Ovde se ne radi uopšte o učenju već o praksi, a ona je različita.
 
Učlanjen(a)
07.07.2014
Poruka
14.458
Stvarnoslap, neozbiljan si, jer na ovo je više puta odgovoreno.

Ti si neozbiljan. Ništa ti nisi odgovorio.

Bibliju su napisali proroci i apostoli, a ne crkva.

Vidiš da si neozbiljan. Nisam ja rekao da je Bibliju napisala Crkva, već da je Crkva iznjedrila Bibliju.

Kanon starog zaveta je već bio formiran u to vreme,

A zašto ti onda nemaš u Starom zavjetu knjige koje su apostoli i prva Crkva imali u svojim Biblijama?

a za novozavetne spise se znalo ko ih je pisao.

Tko je znao tko je koje spise pisao? Crkva i ljudi koji su vodili Crkvu su jedini svjedoci da su Pavlove poslanice Pavlove, Petrove Petrove, evanđelja Matejevo, Markovo, Lukino i Ivanovo itd. A vi adventisti kažete da je ta Crkva otpala i da su ti ljudi otpadnici. Što onda imaš, tko ti je drugi svjedok? Nitko. Dakle, ipak nisi ništa odgovorio, zato te ponovo pitam. Kako ti takva "otpadnička Biblija" može biti "riječ Božja" i "mjerilo svega drugog"?
 
Top