- Učlanjen(a)
- 11.02.2009
- Poruka
- 8.070
Da, mislim na njih.
Hvala na pojašnjenju.
Vidi, problem jedinstva, u dogmatsko doktrinalnom, pa i organizacionom pogledu nije nov, niti je započeo onom nesrećnom 1054. Razlozi su više kulturološki, jezički i politički, a mnogo manje teološki.
Niko naime ne može da kaže kako Katolici ili recimo monofiziti ne ispovedaju veru u Boga, da ne ispovedaju Trojstvenost Boga. Ili recimo da optuži Pravoslavne za tako nešto. Ne može se reći da niko od ovih "Crkava" (stavljam navodnike jer isti im je koren, isto im je poreklo i ista glava, ista su u suštini Crkva Božija) nije Božija Crkva, i da nema Svetog Duha za paraklitosa.
Ali, kao što znamo, nažalost došlo je do podela, prvo su se odvojile Stare Crkve Istoka, i tu je uzrok počivao u Hristološkim raspravama, tačnije oko toga da li Hristos - Krist ima dve prirode ili samo jednu. Ljudski inat, jezičke i političke nesuglasice i eto šizme. Rim i Konstaninopolj, Nea Roma, Carigrad su i komplikovanija i na momente tužnija priča. Dva jezika toliko isprepletena u Carstvu koje se raspadalo sada su bila uzrok podele i nerazumevanja. Tu je zatim došao i problem primata, pa onda Vasilevis koji ostavljaju Zapad svojoj sudbini, surevnjivost neo latina (neo jer pravog Rimskog porekla je bilo malo), pa zatim želja pojedinih papa da u svojoj ličnosti objedine ono što je na Istoku bilo podeljeno na Vasilevsa i Patrijarha, duhovnu i svetovnu vlast. Na to onda dolaze prakse koje ne samo da su pravile probleme (judaizatorsko preuzimanje macesa za oblik pričesnog hleba) ćutanje Rima na pojedine ispade biskupa - episkopa u vidu promena načina bogosluženja i tome slično. Ali, niko se na Istoku nije usuđivao da kaže kako Rim nije pravoveran. Jer za to razloga nije ni bilo.
Sve do pojave nesrećnog filioque i samovoljnog unošenja istog u Nikejsko Carigradski simbol vere. Barem bi se tako moglo činiti neukom posmatraču. Papa - Patrijarh Rima i Zapada, je na svoju ruku bez saborskog kanona ubacio ovu novotariju (takvim su je smatrali na Istoku, iako se pitanje izlaska Svetog Duha prvo pojavilo na Istoku), sledile su rasprave oko prava da se to uradi, ali je zajedništvo opstajalo.
Problem koji će dovesti do šizme iz 1054 je pre svega politčki i ticao se papske zavisnosti od Normanskih plemića (ranije Franačkih) i bilo je dovoljno da dvojica u sebe zaljubljenih jerarha nalete jedan na drugoga da bi doplo do katastrofe.
Ali, čak ni tada nije došlo do potpunog prestanka odnosa, čak i komunije. Humbert De Silva Kandida nije imao papsko ovlašćenje da izvrši ekskomunikaciju, nije bilo obreda ekskomunikacije nego je u besu samo ostavio svoju bulu anateme na oltar Hagaia Sophie, Mihailo Keruralije je odgovorio istim inatom, i anatemisao Humberta De Silva Kandidu, iako je znao da anateme poništavaju jedna drugu.
Stvari će se zakuvati grčkim pokoljom Latina u Carigradu (nacionalna mržnja), i Venecijanskim finansiranjem 4 Krstaškog rata. Što če ono što je u suštini i započelo kao rasprava oko jurisdikcije, dovesti na nivo mržnje.
Da li je bilo pokušaja pomirenja? Da, ali na nižem nivou. Na višim nivoima i jedna i druga strana zahteva da do pomirenja dođe na njihovim osnovama. A to nije dijalog ljubavi. Pa ipak, čak ni tada nema prekida odnosa na nižem nivou.
Osmanlijska osvanja, rasulo u vrhu Crkve na zapadu izazvano mešanjem i uticajem Francuskih kraljeva, krvavi i crni 14 vek. sve to ne pomaže kako pomirenju, tako i kontaktima. Tu je zatim sukob skolastike i misticizma u kome se zapad pokazuje krutim da uopšte i razmotri Isihaistički pokret, a Isihaisti sa druge strane ne ostaju dužni i napadaju krutost skolastičara. A ni jedni ni drugi ne primećuju da se neprijatelji okupljaju, prvo prikriveno, a zatim i otvoreno.
16 vek, vreme kada se nakon što se u drugoj polovini 15 veka obnavlja "jedinstvo" organizaciono, Crkve na zapadu je svedok i fragmentacije Istoka. Carigrad pada u ruke neprijatelja Krsta, poslednje slobodno uporište sinodalnog Hrišćanstva je porobljeno. Nada se možda pojavljuje na Istoku, u vidu uzdizanja Moskovske arhiepiskopije u koju beži deo monaha i sveštenstva.
Na sve to, političko svetovni uticaji ne samo da rade protiv jedinstva Hrišćana, nego nejedinstvo još i pojačavaju. Preveliko oslanjanje na svetovno i materijalističko, opšta želja vladarskih kuća da kontrolišu Crkvu, kojom u to vreme upravlja niz materijalistički nastrojenih papa, dovodi do toga da se jedan samovoljni i arogantni redovnik usudi da napadne, ne pogrešne prakse, nego samo ustrojstvo Crkve, dakle samu Crkvu na zapadu.
Biblija mu je oružje, a plemstvo spremno dočekuje ovo. Započinnje vreme haosa na verskoj osnovi. Protestanti, kako će ih nazvati zbog "protesta upućenih Karlu V" seju haos i Crkva mora da odgovori. Crkva i odgovara kontrareformacijom, gde se prvi put u istoriji Crkve, uvode stvari po kojima će kasnije Protestanti postati poznati (doslovno tumačenje Biblije, kreacioniziam) i možda navažnije za ovu temu donosi se odluka o zabrani opštenja sa onima koji ne pripadaju Katoličkoj Crkvi. Jednim potezom pera, nameravanim da se spreči širenje Protestanskog haosa, Istoku je negirana crkvenost. Odgovor nije dugo trebalo čekati, Iako podeljeni i zarobljeni, patrijarsi Istoka počinju da negiraju crkvenost Zapadu. Shodno tome, počinje da se širi ideja o tome da su samo Pravoslavni - Hrišćani, i obratno. Što za posledicu ima i praksu ponavljanja krštenja, i ostalih sakramenata - svetih tajni.
Takvo stanje se još i pogoršava nakon Francuske revolucije i pojave nacija. Crkva na zapadu napadnuta je kako verski, tako i politički, Crkva na Istoku se rastače zbog ekstremno shvaćenog i primenjivanog koncepta autokefalnosti. U međuvremenu Rim pokušava da obnovi jedinstvo politčkim putem (unija) gde se ne diraju ni obredi, ni jezik bogosluženja. To opet izaziva gnev pravoslavnih koji to smatraju pogrešnim i tako u nedogled.
Sve ovo je predstavljalo uvod u krvavi XX vek, u kome će nakon II Vatikanskog koncila doći do pokušaja približavanja. Prvi korak je načinjen ukidanjem anatema iz 1054 i postepenim priznavanjem crkvenosti jednih drugima.
Sada su to sestrinske Crkve. Ali da li je to vid jedinstva na koje je Gospod pozivao? Čini se da nije. A ono pravo jedinstvo i neće doći od arhijereja, jer oni su i započeli raskole. Nego od nas, malih šrafova, da se tako izrazim.
Kao jedan od vidova "rešenja" problema jedinstva nudi se, a Crkva zapada ga je delimično prihvatila, kao i sestra joj sa Istoka, i ekumenizam. No, njegovo poreklo, namere, i vidljivi rezultati su više okrenuti svetovnom, nego onom Božijem. U tome bih se, iako se radi o različitim shvatanjima mogao složiti sa Nikolajem Velimirovićem, i Justinom Popovićem u njihovoj skeptičnosti i uzdržanosti prema ekumenizmu. Iako oni polaze od "straha od Katolika", treba otovoreno reći da Rim nije ekumenizam "prihvatio" da bi otvorio puteve uspostavi svoje dominacije, nego iskreno smatrajući da je to put obnove jedinstva. Koliko je pogrešio možemo videti iz otvorenog sinkretizma koji se kao pošast širi zapadnim zemljama.
Takođe, ono što ekumenizam čini opasnim, jeste Protestatnsko poreklo, i premisa da je obnova jedinstva Crkve moguća u Sola Scriptura, jer treba otvoreno reći istinu, ekumenizam je nastao sa namerom da se nesuglasice Sola Scriptura zajednica i sekti "dijalogom" razreše. Dakle ideja je bila da se jedinstvo uspostavi na Bibliji.
Da li je to po Bogu? Nažalost, ako se zna da kod protestanata ima 50.000 zajednica i sekti, međusobno sukobljenih oko tumačenja Pisama, ako se zna da iste ne shvataju pojam Crkvenosti na isti način, onda se doslvovno može reći da je ideja o obnovi jedinstva oko Biblije - satanska prevara.
Da ne govorim o tome da svaka od "Biblijskih" zajednica i sekti za sebe tvrdi da je ona baš prava Crkva a da ostale to nisu, kao i o tome da ni jedna jedina od tih 50.000 zajednica nema apostolsko nasleđe.
Da zaključim. Mi ljudi smo počinili greh, mi smo se podelili, i mi uz Božiju pomoć trebamo da zalečimo te rane i da se ujedinimo. Ako to ne žele zbog svoje surevnjivosti arhijereji, na njih greh. Mi trebamo da radimo na jedinstvu u ljubavi. I da ne dozvolimo neprijatelju, koji je u sekularizmu, islamu, ali i Bibličarenju da nas nadvlada.