Psihologija ili pravaaa, pomooc??

[andrijanaana99]

Imam problem. Do skoro sam bila u potpunosti sigurna da zelim da upisem psihologiju, cak sam pocela i da se pripremam za prijemni... Posebno me intesuje klinicka psihologija, rad sa mentalno poremecenim osobama... Takodje se interesujem za psihoterapiju, i nadala sam se da cu jednog dana, ako budem imala srece, uspeti da otvorim sopstvenu ordinaciju i pomazem ljudima pomocu psihoterapije, mada je to kod nas jos uvek jaaako nerazvijeno... Takodje, nesto sto me je oduvek privlacilo je da postanem advokat, mozda sudija, isto kao psihologija, mozda malo manje, ali, kada god bih pomislila o pravima, uvek bih to sebi brzo isterala iz misli, vodjena pricama sa svih strana "kakav pravnik, ima ih na svakom cosku", i tako sebi nisam dozvolila razmisljanje o tome... Medjutim, sada kada sam prvi put ozbiljno promislila o tome, tu su nastali problemi... Shvatila sam da ne mogu da odlucim, a moje kolebanje pospesile su price koje sam citala po internetu ili koje sam cula iz okoline, da ljudi, dipl.psiholozi, ne mogu da nadju posao u struci, rade kao sekretarice(konkretan primer) ili rade za veoma malu platu koja ne prilici trudu i naporu ulozenom za zavrsetak studija... Sa druge strane, pravnika ima, da, ali je i potraznja velika, sve veca takoreci... Ne kazem da ja trazim neki ne znam kakav novac itd., ali zasto studirati nesto bez perspektive, da bih radila nesto drugo, ili to za nedovoljno cenjen polozaj i bednu platu, a mogu da radim ono sto mi se takodje dopada(priznajem, malo manje), i da za to, i kao sasvim prosecan advokat, imam mnogo bolji polozaj(i finansijski, izmedju ostalog)... ://

 

[100Dinara]

Što se tiče psihologije, kao diplomirani psiholog mogu ti reći sledeće:

1. Psihologija je vrlo široka i kompleksna nauka, i na fakultetu se izučavaju mnoge njene oblasti koje nemaju veze sa kliničkom psihologijom. To ti govorim da budeš spremna na učenje stvari koje ti možda i ne padaju na pamet kada misliš na psihologiju.

2. Šanse za zapošljavanje diplomiranog psihologa u Srbiji verovatno nisu ništa različite od bilo koje druge profesije - najvažnije ti je da imaš neku vezu. Jbga, to je tako. Diplomirani psiholozi kojima trebaju pare rade svakakve poslove da bi preživeli, ali opet, to nije slučaj samo sa psiholozima.

3. Što se tiče psihoterapije stvari su sledeće - kako bi postala psihoterapeut moraš da upišeš neki kurs psihoterapije, nevezano za fakultet, i da ga pohađaš minimum dve godine (u zavisnosti od modaliteta) kako bi stekla pravo da nastupaš samostalno kao psihoterapeut i otvoriš svoju "ordinaciju". Ne znam kako stvari stoje u Smederevu što se privatnih psihoterapeuta tiče, ali znam da ih u Novom sadu ima relativno puno i da ti je najbitnije da poznaješ ljude u zdravstvenim, školskim i sličnim institucijama koji bi te preporučivali kod ljudi kojima je potrebna psihološka pomoć. Naravno, može se raditi i bez toga ali je pitanje koliko klijenata možeš privući.

4. Što se tiče plate, ne znam kako stoje stvari na drugim radnim mestima ali ja radim u jednom državnom preduzeću na poslu koji nije direktno vezan za psihologiju, ali je relativno blizu i, za sada sam, zadovoljan. Ako te zanima tačan iznos plate javi se na pp.

5. Ono što ti ja mogu reći u vezi odluke je sledeće - nemoj slušati druge koji će ti reći "budi psiholog, tamo ćeš lakše naći posao; ili budi pravnik, tako ćeš lakše doći do para". Svako će imati neko svoje mišljenje i znati "šta je najbolje za tebe". Sama odluči šta bi volela da radiš u životu. Niko ti ne može garantovati dobar posao ni kao pravniku (ili može, ako imaš gore pomenutu "vezu") ali ne možeš stvari gledati samo kroz perspektivu mogućeg zaposlenja i novca. U stvari, možeš, ali pitaj se da li si spremna da se odlučiš za pravo zato što misliš da ćeš tamo bolje proći finansijski i onda celog života raditi u nekoj firmi kao pravnik razmišljajući kako si ipak trebala studirati psihologiju.

 

[Jurivaka]

Ovdje na PF Folozofija, postavljena je misao Maksima Gorkog, koja glasi: "Kad je rad zadovoljstvo, zivot je radost! Kad je rad duznost, zivot je ropstvo". Ljudi bi svakako pri odabiru budućeg poziva, itekako trebali imati na umu ovu misao.

 

[andrijanaana99]

Hvala puno na odgovoru, pre svega Doduse, par stvari mi je stvorilo nedoumice, pa bi mi dobro doslo poneko objasnjenje Prvo, sto se tog kursa za psihoterapeuta tice, da li on zahteva zavrsenu psihologiju, ili je nevezano za zavrseni fakultet. Drugo, da li to znaci da ja na filozofskom ne mogu u stvari da se skolujem za psihoterapeuta, vec samo putem tog kursa? Trece, ako nije previse, koliko je tvoje radno mesto blisko psihologiji, nije valjda nesto nevezano? I, da li mislis da postoje sanse za nalazenje posla u struci, i ako je tako, zasto onda diplomirani psiholog ne moze da nadje posao u istoj? Da li je to stanje takvo, ili je to licni izbor? I na kraju da kazem, posto primecujem da se moze shvatiti pogresno, da ja ovo nisam pisala zbog finansija, nego zbog toga sto je meni, kao i svima, vece uzivanje da rade ono sto vole, i problem je ako se odluce za nesto sto vole manje, ali je meni jos veci problem ako bih zavrsila nesto sto volim, a onda ne bila u stanju da se bavim time... Ovako cu, upisivanjem neceg drugog, dati sebi sansu da tokom studiranja jos vise zavolim to, a ne da zavolim nesto cime nemam uopste dobre sanse da se bavim...

 

[andrijanaana99]

Ovdje na PF Folozofija, postavljena je misao Maksima Gorkog, koja glasi: "Kad je rad zadovoljstvo, zivot je radost! Kad je rad duznost, zivot je ropstvo". Ljudi bi svakako pri odabiru budućeg poziva, itekako trebali imati na umu ovu misao.

Svakako se slazem sa time, ali sta ako stvar koju volite, ne mozete da radite... Ako zbog stvari koju volite mozda oduzmete sebi sanse koje biste dobili radjenjem necega sto mozda, takodje volite, ali za nijansu manje? Da li je onda greska ako, birajuci izmedju dve stvari koje volite, izaberete onu koju mozda volite manje, ali uzmete u obzir i svoju buducnost, i sansu da se bavite makar ovim drugim, nego necim sasvim drugacijim od onoga sto ste zeleli? Ne kazem da sa psihologijom imam izuzetno slabe sanse za zaposljenje u struci, ali u ovom trenutku mi svi izvori govore u prilog tome da je bolje napraviti mali kompromis sada, da ne bih morala praviti mnogo veci kasnije...

 

[dumspirospero]

Slabo sam na ovom forumu, što zbog vremena, što zbog sve slabijeg postovanja forumaša na istom.

Bitno je raditi ono što se voli, ali ne mora to ni biti toliko bitno, ako se recimo organizuješ tako da uspeš da uskladiš lepo i korisno. Ja sam završila jedan fax, upravo zato što sam racionalno razmislila šta je to meni kao ženi najjisplativije, a opet ne umanjuje moju ženstvenost...
Bilo je tu raznih ideja...od profesora fizike, pa preko ing elektrotehnike itd. Pa sam posle razmišljala da li bih ja mogla da se ''akam'' sa radnicima u pogonu, za mašinama itd...Ne bih mogla...Nije to za mene i na kraju sam upisala nešto u čemu sam dobra, a opet posle toga nastavila u nekom pravcu u kojem se prepoznajem koji je da kažem za moju dušu i tako uspela da radim i ono što volim i ono što je isplativo.

Mislim da je jako bitno doneti racionalno odluku. Prošla su vremena kada se moglo raditi isključivo ono što voliš. Ako od nečeg živiš to i zavoliš.

Lično mislim da je pravo mnogo bolji izbor. Inače, nisam pravnik da se razumemo. Ali su pravnici potrebni uvek i na svakom mestu i u svakoj branši. Imaš mogućnost da budeš i advokat i notar i sudski izvršitelj i profesor. I mislim da su ti poslovi ovde jako dobro plaćeni. I ne samo to, iako ih ima uvek puno na birou, skoro svi se snađu.

Psihologija je lepa i zanimljiva, ja se malo iz hobija zanimam za istu, ali ne daje neke posebne mogućnosti za napredovanje.
Sve zavisi kakve su ti ambicije i sve zavisi čemu ćeš dati prioritet...Onome čemu voliš ili onome od čega ćeš da živiš...

Kad je život u pitanju, prioritet dajem ljubavi...ali kad je posao u pitanju, prioritet dajem novcu...Ja idem na posao zato što želim da naučim i zaradim, a ne iz ljubavi. Naravno, volim svoj posao...tačnije...tokom vremena sam ga zavolela...

 

[100Dinara]

Hvala puno na odgovoru, pre svega Doduse, par stvari mi je stvorilo nedoumice, pa bi mi dobro doslo poneko objasnjenje Prvo, sto se tog kursa za psihoterapeuta tice, da li on zahteva zavrsenu psihologiju, ili je nevezano za zavrseni fakultet. Drugo, da li to znaci da ja na filozofskom ne mogu u stvari da se skolujem za psihoterapeuta, vec samo putem tog kursa? Trece, ako nije previse, koliko je tvoje radno mesto blisko psihologiji, nije valjda nesto nevezano? I, da li mislis da postoje sanse za nalazenje posla u struci, i ako je tako, zasto onda diplomirani psiholog ne moze da nadje posao u istoj? Da li je to stanje takvo, ili je to licni izbor? I na kraju da kazem, posto primecujem da se moze shvatiti pogresno, da ja ovo nisam pisala zbog finansija, nego zbog toga sto je meni, kao i svima, vece uzivanje da rade ono sto vole, i problem je ako se odluce za nesto sto vole manje, ali je meni jos veci problem ako bih zavrsila nesto sto volim, a onda ne bila u stanju da se bavim time... Ovako cu, upisivanjem neceg drugog, dati sebi sansu da tokom studiranja jos vise zavolim to, a ne da zavolim nesto cime nemam uopste dobre sanse da se bavim...

Nema na čemu, šta god te interesuje ti pitaj

1. Kurseva psihoterapije u Srbiji imaš mnogo. Da bi pohađala kurs psihoterapije moraš imati društveno-humanističko ili medicinsko obrazovanje (dakle, u prevom redu najbolje je ako si psiholog, zatim psihijatar, pedagog, filozof...). Ne znam da li je isključena mogućnost za pohađanje kursa psihoterapije ako si neki drugi obrazovni profil, ali znam da su ovi navedeni najpoželjniji. Kursevi psihoterapije traju nekoliko godina (uglavnom svi oko 4) s tim da sa nekliničkom populacijom možeš samostalno da radiš već nakon dve godine (mada i to, mislim, zavisi od modaliteta koji učiš). Takođe, isti su vrlo skupi.

2. Da, to znači da se na filozofskom fakultetu, na odseku za psihologiju ti školuješ za PSIHOLOGA a NE za psihoterapeuta. Čuo sam neke priče da se planira otvoriti fakultet za psihoterapiju ali ne znam koliko je to realno, i ako jeste, kada i gde će to biti.

3. Ja radim kao stručni radnik u Centru za socijalni rad u mom mestu. U zavisnosti od vrste posla koji se radi u CSR-u, isti ima manje ili više doticaja sa psihologijom. Poslovi vezani za psihologiju su vođenje intervjua sa strankama, procena stranaka (posebno roditelja za preporuku dodeljivanja deteta) prilikom brakorazvodnih sporova i slično. Nekada su poslovi u Centrima za socijalni rad bili podeljeni po struci, ali po novoj klasifikaciji radnih mesta svi su stručni radnici i voditelji slučaja tako da se i naš posao, uglavnom, svodi na posao socijalnog radnika. Nije idealno za jednog psihologa, ali šta da se radi. Naravno, u zavisnosti od aktivnosti određenog Centra postoje i poslovi specijalizovani baš za psihologe (kao što je psihološko savetovanje i sl.).

4. Nalaženje posla u struci je danas vrlo teško za većinu obrazovnih profila. Ništa lakše nije ni psiholozima. Ja sam imao veliku sreću što sam uspeo da pronađem ovaj posao, ali jako veliki broj mojih kolega uopšte ne može da pronađe ni mesto gde bi volontirao, a kamoli radio. To dosta zavisi i od mesta u kojemu živiš, i od tvojih ličnih karakteristika i sposobnosti, tj. koliko si spreman da istražuješ, uspostavljaš socijalne kontakte i koliko si spreman na kompromise, a i koliko si dobar u predstavljanju sebe, koliko znanja imaš i kako ga znaš koristiti.

5. Da li ćeš nešto zavoleti baviti se time, ili nećeš, to jedino vreme može da pokaže. Znam ljude koji su bili oduševljeni idejom da studiraju psihologiju (ne znajući, zapravo, o čemu se tu radi) pa su se mnogo razočarali i odustali na prvoj godini. Sa druge strane, ja moram reći da nisam mnogo znao o psihologiji kada sam upisivao taj fakultet ali ono što sam tamo saznao me je oduševilo tako da sam zavoleo psihologiju više nego što sam mogao i sanjati. Meni se lično najviše svidela činjenica da se tamo obučavaš da razmišljaš i radiš kao naučnik, i to je imalo najvećeg uticaja na mene. Naravno, nekima je to bezveze i sebe pronađu u nekim drugim oblastima psihologije. Sve zavisi od osobe do osobe.

 

[andrijanaana99]

Što se tiče psihologije, kao diplomirani psiholog mogu ti reći sledeće:

1. Psihologija je vrlo široka i kompleksna nauka, i na fakultetu se izučavaju mnoge njene oblasti koje nemaju veze sa kliničkom psihologijom. To ti govorim da budeš spremna na učenje stvari koje ti možda i ne padaju na pamet kada misliš na psihologiju.

2. Šanse za zapošljavanje diplomiranog psihologa u Srbiji verovatno nisu ništa različite od bilo koje druge profesije - najvažnije ti je da imaš neku vezu. Jbga, to je tako. Diplomirani psiholozi kojima trebaju pare rade svakakve poslove da bi preživeli, ali opet, to nije slučaj samo sa psiholozima.

3. Što se tiče psihoterapije stvari su sledeće - kako bi postala psihoterapeut moraš da upišeš neki kurs psihoterapije, nevezano za fakultet, i da ga pohađaš minimum dve godine (u zavisnosti od modaliteta) kako bi stekla pravo da nastupaš samostalno kao psihoterapeut i otvoriš svoju "ordinaciju". Ne znam kako stvari stoje u Smederevu što se privatnih psihoterapeuta tiče, ali znam da ih u Novom sadu ima relativno puno i da ti je najbitnije da poznaješ ljude u zdravstvenim, školskim i sličnim institucijama koji bi te preporučivali kod ljudi kojima je potrebna psihološka pomoć. Naravno, može se raditi i bez toga ali je pitanje koliko klijenata možeš privući.

4. Što se tiče plate, ne znam kako stoje stvari na drugim radnim mestima ali ja radim u jednom državnom preduzeću na poslu koji nije direktno vezan za psihologiju, ali je relativno blizu i, za sada sam, zadovoljan. Ako te zanima tačan iznos plate javi se na pp.

5. Ono što ti ja mogu reći u vezi odluke je sledeće - nemoj slušati druge koji će ti reći "budi psiholog, tamo ćeš lakše naći posao; ili budi pravnik, tako ćeš lakše doći do para". Svako će imati neko svoje mišljenje i znati "šta je najbolje za tebe". Sama odluči šta bi volela da radiš u životu. Niko ti ne može garantovati dobar posao ni kao pravniku (ili može, ako imaš gore pomenutu "vezu") ali ne možeš stvari gledati samo kroz perspektivu mogućeg zaposlenja i novca. U stvari, možeš, ali pitaj se da li si spremna da se odlučiš za pravo zato što misliš da ćeš tamo bolje proći finansijski i onda celog života raditi u nekoj firmi kao pravnik razmišljajući kako si ipak trebala studirati psihologiju.

Hvala puno na odgovoru, pre svega Doduse, par stvari mi je stvorilo nedoumice, pa bi mi dobro doslo poneko objasnjenje Prvo, sto se tog kursa za psihoterapeuta tice, da li on zahteva zavrsenu psihologiju, ili je nevezano za zavrseni fakultet. Drugo, da li to znaci da ja na filozofskom ne mogu u stvari da se skolujem za psihoterapeuta, vec samo putem tog kursa? Trece, ako nije previse, koliko je tvoje radno mesto blisko psihologiji, nije valjda nesto nevezano? I, da li mislis da postoje sanse za nalazenje posla u struci, i ako je tako, zasto onda diplomirani psiholog ne moze da nadje posao u istoj? Da li je to stanje takvo, ili je to licni izbor? I na kraju da kazem, posto primecujem da se moze shvatiti pogresno, da ja ovo nisam pisala zbog finansija, nego zbog toga sto je meni, kao i svima, vece uzivanje da rade ono sto vole, i problem je ako se odluce za nesto sto vole manje, ali je meni jos veci problem ako bih zavrsila nesto sto volim, a onda ne bila u stanju da se bavim time... Ovako cu, upisivanjem neceg drugog, dati sebi sansu da tokom studiranja jos vise zavolim to, a ne da zavolim nesto cime nemam uopste dobre sanse da se bavim...

 

[andrijanaana99]

Nema na čemu, šta god te interesuje ti pitaj

1. Kurseva psihoterapije u Srbiji imaš mnogo. Da bi pohađala kurs psihoterapije moraš imati društveno-humanističko ili medicinsko obrazovanje (dakle, u prevom redu najbolje je ako si psiholog, zatim psihijatar, pedagog, filozof...). Ne znam da li je isključena mogućnost za pohađanje kursa psihoterapije ako si neki drugi obrazovni profil, ali znam da su ovi navedeni najpoželjniji. Kursevi psihoterapije traju nekoliko godina (uglavnom svi oko 4) s tim da sa nekliničkom populacijom možeš samostalno da radiš već nakon dve godine (mada i to, mislim, zavisi od modaliteta koji učiš). Takođe, isti su vrlo skupi.

2. Da, to znači da se na filozofskom fakultetu, na odseku za psihologiju ti školuješ za PSIHOLOGA a NE za psihoterapeuta. Čuo sam neke priče da se planira otvoriti fakultet za psihoterapiju ali ne znam koliko je to realno, i ako jeste, kada i gde će to biti.

3. Ja radim kao stručni radnik u Centru za socijalni rad u mom mestu. U zavisnosti od vrste posla koji se radi u CSR-u, isti ima manje ili više doticaja sa psihologijom. Poslovi vezani za psihologiju su vođenje intervjua sa strankama, procena stranaka (posebno roditelja za preporuku dodeljivanja deteta) prilikom brakorazvodnih sporova i slično. Nekada su poslovi u Centrima za socijalni rad bili podeljeni po struci, ali po novoj klasifikaciji radnih mesta svi su stručni radnici i voditelji slučaja tako da se i naš posao, uglavnom, svodi na posao socijalnog radnika. Nije idealno za jednog psihologa, ali šta da se radi. Naravno, u zavisnosti od aktivnosti određenog Centra postoje i poslovi specijalizovani baš za psihologe (kao što je psihološko savetovanje i sl.).

4. Nalaženje posla u struci je danas vrlo teško za većinu obrazovnih profila. Ništa lakše nije ni psiholozima. Ja sam imao veliku sreću što sam uspeo da pronađem ovaj posao, ali jako veliki broj mojih kolega uopšte ne može da pronađe ni mesto gde bi volontirao, a kamoli radio. To dosta zavisi i od mesta u kojemu živiš, i od tvojih ličnih karakteristika i sposobnosti, tj. koliko si spreman da istražuješ, uspostavljaš socijalne kontakte i koliko si spreman na kompromise, a i koliko si dobar u predstavljanju sebe, koliko znanja imaš i kako ga znaš koristiti.

5. Da li ćeš nešto zavoleti baviti se time, ili nećeš, to jedino vreme može da pokaže. Znam ljude koji su bili oduševljeni idejom da studiraju psihologiju (ne znajući, zapravo, o čemu se tu radi) pa su se mnogo razočarali i odustali na prvoj godini. Sa druge strane, ja moram reći da nisam mnogo znao o psihologiji kada sam upisivao taj fakultet ali ono što sam tamo saznao me je oduševilo tako da sam zavoleo psihologiju više nego što sam mogao i sanjati. Meni se lično najviše svidela činjenica da se tamo obučavaš da razmišljaš i radiš kao naučnik, i to je imalo najvećeg uticaja na mene. Naravno, nekima je to bezveze i sebe pronađu u nekim drugim oblastima psihologije. Sve zavisi od osobe do osobe.

Hvala puno u slucaju jos nekih buducih nedoumica, bicu slobodna da pitam... Posto sam novi korisnik, nije mi dozvoljeno da posaljem pp, ali smislicu ja vec nacin kako da se obratim za pomoc hvala puno!

 

[100Dinara]

Hvala puno u slucaju jos nekih buducih nedoumica, bicu slobodna da pitam... Posto sam novi korisnik, nije mi dozvoljeno da posaljem pp, ali smislicu ja vec nacin kako da se obratim za pomoc hvala puno!

Slobodno, šta god zatreba