Protestantizam i njegovi plodovi

[DarthShone]

Cak i onaj koji je pisao udzbenik, iznosi svoje glediste istorije! Znaci to su zakljucci vec izvedenih zakljucaka!

Upravo tako. No da ne bude zabune, za sve zaražene "Virusom" razoktrivanja "tajni", po ključu arhilažova i njezinih sledbenika, preporučujem čitanje malo ozbiljnije literature u odnosu na Hislopa, Riveru i slične "umove" . Recimo vredi pročitati :

"Lažna svjedočanstva
Raskrinkavanje stoljećâ protukatoličke povijesti
Rodney Stark
O kontroverzama crkvene povijesti - je li inkvizicija bila jedno od najkrvavijih poglavlja u zapadnoj povijesti, je li papa Pio XII. bio antisemit i s pravom nazivan "Hitlerovim papom", je li mračni srednji vijek značio zaustavljanje napretka znanja koje će spasiti tek sekularni duh prosvjetiteljstva - vodile su se i vode se mnogobrojne rasprave, no počesto pri tome bivaju vidljive neobjektivnost i nemogućnost odmaka od vlastitih pozicija ili pak nedostatak znanstvenoga i stručnog autoriteta.
Od takva pristupa bitno odudara knjiga Lažna svjedočanstva: raskrinkavanje stoljećâ protukatoličke povijesti. Njezin autor Rodney Stark nije katolik, deklarira se kao agnostik te, kako je sam istaknuo, nema nikakvih razloga mijenjati ili iznositi činjenice na način koji bi išao u prilog Katoličkoj Crkvi. S druge pak strane Stark je vrhunski znanstveni autoritet i jedan je od najcjenjenijih modernih sociologa religije koji je dugi niz godina predavao sociologiju i komparativnu religiju na Sveučilištu u Washingtonu te trenutno vodi katedru humanističkih znanosti na Sveučilištu Baylor.
U Lažnim svjedočanstvima Stark utemeljeno i argumentirano osvjetljava kontroverzne teme iz prošlosti Crkve te iznosi malo poznate činjenice o povijesti zapadne kulture i civilizacije. U svakomu poglavlju govori o dobro utvrđenu protukatoličkomu mitu, daje fascinantnu povijest o tome kako je svaki mit postao uvriježen i pruža zapanjujuću sliku o pravoj istini. Tako čitatelj ove knjige ne će samo dobiti uvid u istinu o povijesnim kontroverzama, nego će saznati i kako one nastaju i šire se. Postat će mu razvidno i zašto laži tako dugo opstaju te kako ideologija, zloba i sebeljublje pri tome učinkovito surađuju.
"Nisam rimokatolik i nisam napisao ovu knjigu kako bih obranio Crkvu. Napisao sam je kako bih obranio povijest". Rodney Stark"

Izvor

https://verbum.hr/lazna-svjedocanstva

Ps. za one kojima zapadna inačica našeg jezika izaziva napade mučnine (valjda nisu dovoljno sledili "zdravstveni zakon", pa ih boli stomak) ista se knjiga može naći u originalu na jeziku na kome je pisao "duh proroštva", na libgenu.

A upravo su danas "sveti" Adventisti najveci pohlepnici za blagom ovoga svijeta.
Nista cudno Mire oni samo propovijedaju u ono sto i sami vjeruju , nezasitno zgrtanje novca, da im materijalni apetiti bude strogo zadovoljeni
Strasno! Oni koji su prije 150 godina dobili i imali najvecu svijetlost, sa zadatkom da je raglase cijelome svijetu, danas su takvi u najvecoj tami. Pali adventisti, jer su izdali djelo Kristovo, a prihvatili Sotonine zamke.

"Sancti" adventisti nikada sestro moja, nisu dobili nikakvu najveću svetlost, Niti su ikada bili bez pohleponosti za blagom ovoga sveta. Nije im ni avatar, sam "duh proroštva" to bio, niti je to bio "ćovjek božiji" Martin Luther (umro je kao milioner, tadašnji milioner, danas bi njegovo bogatstvo zasenjivalo ono Bila Gatesa)

Što se tiče dela Kristovog, kakve veze Krist ima sa onima koji poverovaše masonu, baptisti Mileru? Kakve Krist ima veze sa shabataristima bez i jedne kapljice Hebrejske krvi? Kakve Krist ima veze sa onima koji ga anđelom nazivaju? Koji ga sotoninim bratom objavljuju? Kakve veze može Bog imati sa onima koji propovedaju da se On, koji jeste mora pravdati pred anđelima jer spašava čoveka? Od kada je Krist na Orionu? Ili Enoh na Saturnu?

Izdali su oni Krista onog trena kada poverovaše lažovu i njegovoj najtvrdoglavijoj kćeri. Ovo danas je samo razrada i sleđenje te iste izdaje.

 

[Laodikeja]

Nista mi ne skrivamo, svaki akademik vrlo dobro zna da crkva nikog nije cerecila spaljivala i ubijala.

Sramotis sebe ovakvim izjavama, jer i sam Papa Jovan Pavle II se svojevremeno javno izvinio svetu zbog mracvnog srednjeg veka.

Ovo u vezi mracnog srednjeg veka ce ti reci svaki prolaznik na ulici.

Sto se tice knjige "Velika borba" Ellen White, ona je informacije za tu knjigu uzimala iz istorijskih izvora onoga vremena, i nije nista izmislila.

I danas mnostvo istorijskih dela obradjuju mracni srednji vek.

Tako da ti mnogo mnogo iznosis neistina.

---------------------------------------------

Инквизиција

Из Википедије, слободне енциклопедије

Шпански инквизитори спаљују недозвољене књиге, на слици из почетка 15. века.

Инквизиција (лат. inquisitio - ислеђивање) је била установа, током средњег века у Католичкој цркви чији је задатак да ислеђује, суди и кажњава људе које је црква сматрала јеретицима.

Развој

Почетак рада инквизиције везује се за личност папе Гргура IX (1227—1241). Најзлогласнија је била Шпанска инквизиција. Године 1232, он је послао инквизиторе у Француску под изговором да тамошњи епископи имају сувише других обавеза и зато не могу да се потпуно посвете борби са јеретицима. Окосницу инквизиције чинили су одувек доминиканци „који добро знају да убеђују отпале од Цркве“. Ислеђивање јеретика, и уопште осумњичених, помагала је државна власт. У почетку, инквизиција није била организована по територијалном принципу, него је деловала по потреби. Касније ће ово судство бити организовано по областима.

Папа Иноћентије IV је 15. маја 1252. издао папску булу под називом Ad exstirpanda која је експлицитно допуштала употребу мучења при изнуђивању признања од наводних јеретика током инквизиције, и експлицитно праштала праксу убијања повраћених „јеретика“, спаљивањем на ломачи. Була је уступала држави део имовине, конфисковане од осуђеника.

Инквизитори су најпре долазили у неко место и прво су позивали јеретике и осумњичене на покајање, прикупљали су њихова имена. Суд је имао бележника - нотара, саветнике, чуваре затвора, браниоце. Оптужени или осумњичени није знао имена сведока који сведоче против њега. Он је једноставно морао говорити истину и имена саучесника. У циљу истраге прибегавало се мучењу. Најчешће казне биле су: одузимање имовине и свих права не само окривљеног већ и његових сродника; потом је оптужени стављан у затвор. Упорни јеретици су осуђивани на смрт, и то спаљивањем на ломачи. Они који би се покајали били су задављени а потом спаљени. Тела умрлих јеретика су откопавана а потом спаљивана. У пракси, узалуд је било жалити се на донету пресуду инквизиције. Личност самог инквизитора била је неприкосновена; инквизитор је себе сматрао одговорним једино папи; на суд је могао извести и духовне ауторитете веће од себе.

Инквизиција делује брзо, потчињава јој се световна власт; у самом процесу нема адвокатских расправа и образложења. Пресуда је обично читана јавно на градском тргу. Изрицању пресуде претходила је обавезно проповед (sermo generalis; auto da fe). У присуству на хиљаде људи, осуђени се појављивао обучен у посебно одело. Смртна пресуда је обично извршавана сутрадан. У суштини, улога инквизиције била је у томе што је само проглашавала да Црква не штити јеретике и да их предаје у руке државних закона. Јеретицима је одузимана сва имовина и то у корист државе, или цркве или пак саме инквизиције.

IZJAVA

Ми овим путем изопштавамо све јеретике - катаре, патарене, сироте људе Лиона... и све друге, ма како се они звали. Када их Црква осуди, они ће бити предати световном судији да буду кажњени... Ако се било ко од њих, пошто га ухапсе, покаје и пожели да обави покору, добиће доживотну робију. Сви који бране, или помажу јеретике биће изопштени. Ако било ко остане под изопштењем годину и један дан, биће прогнан... Ако они који су осумњичени за јерес не могу да докажу невиност, биће изопштени. Ако под изопштењем остану годину дана, имају бити осуђени као јеретици. Они не могу имати право апелације... Свако ко им одобри хришћанску сахрану биће изопштен све док не изврши прописану надокнаду. Он не може бити ослобођен кривице све док својим рукама не ископа њихова тела и баци их... Ми забрањујемо свим световњацима да расправљају ο стварима католичке вере; ако било ко учини то, биће изопштен. Свако ко познаје јеретике, или оне који одржавају тајне састанке, или оне који се у сваком погледу не саображавају са правоверјем, морају са тим да упознају исповедника, или неког другог ко ће ο томе обавестити бискупа или инквизитора. Ако он не поступи тако, биће изопштен. Јеретици и сви који их приме, подржавају их или им помажу, као и сва њихова деца до другог колена, неће бити примљени у црквену службу... Овим путем, сада све такве заувек лишавамо њихових црквених положаја. — Папа Никола XI, Ο Инквизицији, око 1280. године

Посебну пажњу инквизиције привукла је јужна Француска са покретом албижана, односно јеретика катара. Тамо је у Лангдоку, Алби, Нарбони, Авињону, чак дошло до оштрих сукоба у којима су 1242. године неки инквизитори били убијени. Сем Француске, инквизиција је деловала у Италији, Немачкој, Чешкој, Шпанији, али није била подједнако заступљена у свим европским земљама. У Арагону, Кастиљи, Португалу, Шпанији било је мање јеретика, а више муслимана и јудаиста. Папа Никола IX је 1278. године ставио у дужност доминиканцима да тамо учвршћују римокатолицизам. Доминиканци су мисионарећи створили јак покрет против Арабљана и Јевреја, тако да су многи од њих били принуђени да приме римокатолицизам. Такви су се звали марани или новохришћани. Они су, међутим, били хришћани само по имену и за само хришћанство представљали су велику опасност, јер су нарочито у вишим слојевима народа ширили безверје. За време владавине католичких краљева Фердинанда и Изабеле у Шпанији тријумфује римокатолицизам, јеретици су прогоњени. Тако је крајем 15. века у Шпанији деловала најбоље организована инквизиција. На челу инквизиције биле су личности које је са краљевим одобрењем постављао папа. Први генерал инквизиције био је Торкемада. Инквизиција делује против новохришћана, против јудејске јереси. Око 170.000 Јевреја је протерано 1492. године. Арабљани су избегли прогоне и смрт и из страха су примили хришћанство.

Они су као хришћани били познати под именом мориски. Године 1609, око 600.000 мориска протерано је из Шпаније, док је јудејска јерес сматрана уништеном крајем 16. века. Сем јудаиста и муслимана, прогоњени су и протестанти, франко-масони, астролози. Вршена је строга цензура књига, школа, политике. Крајем 18. века инквизиција ће бити политички ангажована у спречавању продора либералних идеја из Француске. Наполеон Бонапарта је укинуо инквизицију 1808. године, али је поново обновљена 1814. године. Инквизиција је поново била на удару 1820. године. Коначно, 1834. године, на интервенцију папе, инквизиција је угашена. По извесним статистикама, које ипак нешто говоре, учинак инквизиције био је следећи: спаљено је живих 34.628 особа, протерано је 18.049, а на друге начине кажњено је око 308.214 људи.

Инквизиторски поступак

Ова слика приказује како римокатолички званичници у време инквизиције муче човека.
Време милости

Покушајмо замислити како су деловала браћа проповедници у једној покрајини сумњивој због јереси. У прво време сузбијања једна група редовника, састављена од три или четири инквизитора, стигла би у неко село где се у цркви окупило све становништво. У свечаној проповеди заклињани су сви верници да притекну у помоћ својом сарадњом, а кривци (су позивани) да затраже опроштај од Бога... Позивани су да се појаве пред судијом у року од петнаест дана до једног месеца. Било је то време милости. У овом року могао је јеретик доћи и исповедити своју заблуду, са сигурношћу да ће се према њему благо поступати. Они чија је грешка до тада била непозната и који би се сами пријавили, могли су рачунати да ће бити ослобођени сваке казне или да ће примити сасвим лагану и тајну покору, према слободном избору судије. Када је јерес била јавна, онда је признавање спасавало од смртне казне и доживотне робије. Злочин је тада био кажњен уобичајеним канонски казнама којима се често додавало једно ходочашће. У исто време, када су најављивали милост, инквизитори су проглашавали и закон вере који је обавезивао све вернике, под казном искључења, да пријаве јеретике или особе сумњиве због јереси.

Када би ροκ од једног месеца прошао, није се више могла очекивати баш никаква милост суда. Против свих сумњивих је предузимана потера, а и најмања сумња у правоверност могла је бити разлог истраге. Оптужени би се јавно позивали на суд, понекад усмено али чешће писмено; позив би уручивао месни жупник који је долазио у пребивалиште праћен сведоцима достојни поверења. Позивање је могло бити објављено три пута, али како се најчешће одвијало по „кратком поступку“, тако је и један позив био довољан...

Када оптужени није могао остати на слободи без опасности, или када би се дао у бекство, морало се приступити хапшењу. Инквизитори, подржани папиним ауторитетом а најчешће и оним владаревим, пребацију дужност хапшења на грађанску власт...

Испитивање

Кад је оптужени већ једном био затворен, морао се појавити пред судом... Судија га је позивао да се закуне на Јеванђеље и тражио, ако је то било потребно, да објасни појединости. Ово испитивање се морало одвијати у присуству два редовника здравог духа и једног бележника или клирика који је био задужен да води поступак... Они изнуђују признања обећавајући благонаклоност суда, али нагомилавају доказе посредством једне „овце“ (најамника), који би се претворио да припада истој секти као и осумњичени... Као у грађанском праву два сведока била су довољна за доношење пресуде... Осуђени није готово никада био суочен са сведоцима, чија су имена остајала тајна, јер је требало избећи одмазде које су претиле проказивачима; он је само знао шта је против њега било изнесено...

Присила

Црква је највише важности придавала признањима, која су јој се чинила важнијим од доказа. Ако би оптужени, упркос свему, упорно одбијао, инквизитор је могао употребити средства присиле, од којих је једно био превентивни затвор. Било је више ступњева казни и судије су бирали начин који им се чинио најпогоднијим. Кривац је могао бити окован, подвргнут дугим постовима или лишаван сна... Било је одређено једно ограничење: избегавати сакаћења и опасност од смрти - али то је била само форма да се избегну канонске нерегуларности. Од казни најчешће су биле: бичевање, козлић, страпада и огањ...

Пресуда

Пресуда је била одређена свечано за време јавне седнице а називала се sermo generalis (општа опомена), auto da fe (акт вере) код Шпанаца. Овом обреду који се најчешће славио недељом, присутни су били високи чиновници, краљевски официри, клир и заједница верника. На главном тргу или пред црквом биле су постављене трибине како би се оптужени што боље видели. Рано јутром је велики инквизитор држао проповед коју би повремено прекидао, тражећи од народа да прокламира своју веру. Затим је долазило проглашење подељених милости, осуђени су се на коленима одрицали заблуде и молили; казна одлучења, под којом су све до тог тренутка били, укидана. Потом су се набрајале казне против јеретика, од најлакших па до најстрашнијих.

Казне

Спаљивање људи које је црква прогласила јеретицима.
Међу најстрашнијим казнама предвиђене су три врсте: одузимање имања, затвор и смрт. Црква је предавала световним властима - била је то побожна формула - јеретике који се не би покајали или би се повратили и кривоверје, јер је била беспомоћна пред тврдокорним секташима који се нису одрицали својих заблуда. Казна је била ломача...

Затвор или „мурус“ био је различит, већ према тежини прекршаја. „Мурус стриктус“ - уски зид - значи задржавање у једном мрачном затвору. Осуђеници су били оковани и каткад приковани за зид тамнице. „Мурус ларгус“ - широки зид - значио је за затворенике слободнији режим јер се могао кретати. Кад би један покојник био осумњичен због јереси, ин-квизиција је отварала процес у току којег су баштиници могли бранити успомену преминулог. Свети суд је наређивао ископавање и спаљивање леша. Мртвачке кости су на једној врсти асуре биле вучене кроз улицу; јавни гласник је ишао напред претећи живима истом судбином. Затим се приступало спаљивању јер се злочин кривоверја морао прогонити и после смрти...

IZVOR: Wikipedia

 

[mire000]

Sramotis sebe ovakvim izjavama, jer i sam Papa Jovan Pavle II se svojevremeno javno izvinio svetu zbog mracvnog srednjeg veka.

Papa nije sveznajuc! A crkva ne pise svoju istoriju, vec preuzima postojecu i predaje je na univerzitetima! Crkvu su prevarili da je to 'objektivna istorija' a u stvari je rec o propagandi! Naseli smo!

A dovoljno je da proveris istorijske knjige pre 15. veka i videces sta su sve menjali! Na primer istorija do 15. veka ne poznaje paganizam u crkvi!

Papa se izvinjava bezveze, nema razloga da to radi!

Ovo u vezi mracnog srednjeg veka ce ti reci svaki prolaznik na ulici.

Bas me briga sta ce reci prolaznik sa osnovnom skolom, ja imam istoricare koji ce potvrditi ono sto ja iznosim!

I Shone je dao jednog od mnogih nezavisnih istoricara koji kazu da se mracni srednji vek nije ni desio!

A ta tvoja alergija na cinjenice me ne interesuje!

Sto se tice knjige "Velika borba" Ellen White, ona je informacije za tu knjigu uzimala iz istorijskih izvora onoga vremena, i nije nista izmislila.

Uzimala je iz pogresnih izvora, zato su kriticari u njoj i pronasli greske!

A to je tako kad uzimas istoriju iz osnovne skole. Americka srednja je u stvari nasa osnovna, toliko su napredni!

"Nisam rimokatolik i nisam napisao ovu knjigu kako bih obranio Crkvu. Napisao sam je kako bih obranio povijest". Rodney Stark"

Varas se ako mislis da ce procitati! Njih ne interesuje nijedan istoricar koji objektivno posmatra istoriju, oni imaju svoje propagandiste koji ce pljuvati crkvu!

 

[stvarnoslap]

U Vatikanu je tokom ljeta (16. VII. 2004.) bila predstavljena knjiga u kojoj su objavljena istraživanja o inkviziciji. Agostino Borromeo, profesor na rimskom sveučilištu “La Sapienza” i urednik knjige “Zabilješke s međunarodnog simpozija o inkviziciji”, sadrži izvještaje sa simpozija, koji je održan 1998. godine i na kojemu su se našli mnogi priznati povjesničari iz cijelog svijeta. Predstavljajući knjigu Borromeo je rekao: “Istraživači sada imaju dostupne materijale za istraživanje povijesti inkvizicije bez predrasuda. Ona se više ne može koristiti kao sredstvo za napad na Crkvu.”

Knjiga omogućuje da se diskusija o inkviziciji pomakne na jedan viši, statistikom utemeljeni, povijesni nivo. Veliki korak naprijed bio je učinjen otvaranjem tajnih arhiva Kongregacije za nauk vjere, koje je naredio Ivan Pavao II 1998. godine. Prof. Borromeo iznio je neke zanimljive podatke iz nove knjige. Najpoznatija, španjolska inkvizicija u periodu 1540 – 1700. održala je 44.647 procesa. Od svih optuženih na smrt je bilo osuđeno 1,8%, a od toga je 1,7% bilo osuđeno u odsutnosti. Umjesto njih spaljene su ili obješene lutke.

U povodu predstavljanja te knjige papa Ivan Pavao II poslao je poruku u kojoj je naglasio potrebu Crkve da traži oproštenje za grijehe koje su njezina djeca počinila tijekom povijesti. Međutim, prije nego što se traži oproštenje nužno je saznati povijesne činjenice a ne pretjerivanja, pojasnio je sveti otac.

 

[DarthShone]

Papa nije sveznajuc! A crkva ne pise svoju istoriju, vec preuzima postojecu i predaje je na univerzitetima! Crkvu su prevarili da je to 'objektivna istorija' a u stvari je rec o propagandi! Naseli smo!

A dovoljno je da proveris istorijske knjige pre 15. veka i videces sta su sve menjali! Na primer istorija do 15. veka ne poznaje paganizam u crkvi!

Papa se izvinjava bezveze, nema razloga da to radi!

Nigde Zapadna Crkva ne uči da je papa sveznajući, po bilo kom pitanju. Nezabludnost, koju nosi služba, a ne ličnost pape se odnosi na to kada papa govori ex cathedra, ali čak ni u tom slučaju papine izjave nisu obavezujuće za vernike, posebno ako bi papa naučavao nešto što je u suprotnosti sa verom.

Paganizam, tačnije optužbe za paganizam počinju da se javljaju tek nakon pojave heretičkih samozaljubljenih "reformatora" Johna Wiklifa (čija se "reformatorska" delatost sačinjavala od upornih pokušaja da Sveto Pismo, prevede na narodni engleski, u vreme kada je celokupno plemstvo i viši slojevi Engleskog društva govorio francuskim jezikom), Jana Husa (čije su zamerke bile pre svega upućene na račun saradnje crkvenih vlasti sa svetovnim, i imale su političku pozadinu), i naravno Savonarole ("puriste" i narcisoida, glavnog uzora "božjeg čoveka" Martina Luthera). No ni jedan od ovih pomenutih, pa čak ni Luther, nisu pominjali ikakav paganizam. Taj termin će se prvi put pojaviti sa možda najotrovnijim plodom "reformacije", Jeanom Calvinom,o kome se zna sledeće:

"Žan Kalvin (franc. Jean Calvin; Nuajon, 10. jul 1509 — Ženeva, 27. maj 1564) bio je francuski reformator i teolog. Sa namerom da se posveti svešteničkom pozivu, a u 12. godini primio je tonzuru,[1] jedini verski obred koji je na njemu izvršen.

Studirao je teologiju u Parizu na Sorboni, ali je kasnije počeo da se dvoumi oko svog budućeg poziva. Od 1528. godine, studirao je pravo u Orleanu gde je pao pod uticaj Melhiora Volmara, protestanta. Kalvin 1532. godine izdaje raspravu na Senekino delo De Clementia.[2] Dve godine kasnije, 1534. objavio je svoje najznačajnije delo Institutio Christianae religionis, koje će celog života dorađivati i dopunjavati. U njemu je izložio svoje najvažnije političke, verske i socijalne ideje, koje će ubrzo primeniti u praksi u Ženevi.

Rimokatoličku crkvu napušta 1533. godine sa tvrdnjom da je doživeo viziju u kojoj mu je saopšteno da je njegova uloga u reformaciji crkve i njeno vraćanje na izvornnu čistoću. Naredne godine bio je u zatvoru, i da bi izbegao progone Fransoe I, otputovao je u Bazel. Na proputovanju kroz Ženevu pridružio se Farelu u njegovoj nameri da izvrši reformaciju. Kalvin je imenovan za propovednika i profesora teologije.

Tokom svog života nekoliko puta je izdao delo Articuli de Regimine Ecclesiae u kome je raspravljao na temu Tajne večere i još nekoloko verskih pitanja. U tom periodu nametao je građanima da prihvate neke njegove zapovesti u vezi sa potvrdom vere, pa je došlo do sukoba sa Farelom, koji se završio prekidom saradnje. Naredne tri godine, Kalvin je bio ministar francuske kongregacije i predavač u teološkoj školi. Sprijateljio se sa Melanhtonom, ali se ubrzo vratio u Ženevu gde je preuzeo rukovodeću ulogu i ustanovio teokratski režim po ugledu na Stari zavet.

Polagao je pravo na ekskomunikaciju i živote građana. Bile su zabranjene i najbanalnije slobodne aktivnosti kao što su pesma i igra. Zatvarane su kafane i gostionice, a za bilo kakvo dovođenje postojećeg poretka u pitanje bila je predviđena kazna smrću, ili, u blažim slučajevima, proterivanje iz grada. Diktator je postao 1555. godine u Ženevi koja je postala grad sa najčvršćim moralom. Uprkos svemu, uživao je glas velikog prosvetitelja i crkvenog velikodostojnika. Njegovo obrazovanje, poznavanje jezika, jasan stil učinili su ga jednim od najuticajnijuh reformatora ne-luteranske protestantske crkve."

Varas se ako mislis da ce procitati! Njih ne interesuje nijedan istoricar koji objektivno posmatra istoriju, oni imaju svoje propagandiste koji ce pljuvati crkvu!

Naravno da je neće pročitati, Njima upravlja "duh" vizija koji im ne da poričtaju bilo šta to obara njihovo "umovanje"....

U povodu predstavljanja te knjige papa Ivan Pavao II poslao je poruku u kojoj je naglasio potrebu Crkve da traži oproštenje za grijehe koje su njezina djeca počinila tijekom povijesti. Međutim, prije nego što se traži oproštenje nužno je saznati povijesne činjenice a ne pretjerivanja, pojasnio je sveti otac.

Iako bi se kao verni sin Crkve mogao složiti sa papinom izjavom, lično smatram da je ako se činjenice sagledaju iz današnjeg ugla, Inkvizicija i te kako bila u pravu. Naime, od Hrišćanstva, tačnije pravoverja ne bi ostalo mnogo da je uspostavljen "reformatorima" tako drag "liberalizam", te bi smo danas imali ne 50.000 "istina", nego 7 milijardi "istina"...

O tome da su "reformatori" i "prosvećeni" "prosvetitelji" činili stvari koje ni najopasnijem inkvizitoru nisu padale na pamet, govori i gornji deo mog posta.

 

[tripo 41]

Nigde Zapadna Crkva ne uči da je papa sveznajući, po bilo kom pitanju. Nezabludnost, koju nosi služba, a ne ličnost pape se odnosi na to kada papa govori ex cathedra, ali čak ni u tom slučaju papine izjave nisu obavezujuće za vernike, posebno ako bi papa naučavao nešto što je u suprotnosti sa verom.

Šta je bitno šta vi formalno učite. Učite da je Isus Bog , a opet imate bogove kipove, pape, svece i Mariju.

 

[mire000]

Šta je bitno šta vi formalno učite. Učite da je Isus Bog , a opet imate bogove kipove, pape, svece i Mariju.

A ti ucis da je Isus 'mali bog', tebi je biblija politeisticka knjiga! I dosao ovde da nam prosipas mudrosti! Sam krsis prvu zapovest, a nama nesto o idolopoklonstvu pricas!

 

[antonijadz]

Šta je bitno šta vi formalno učite. Učite da je Isus Bog , a opet imate bogove kipove, pape, svece i Mariju.

"Veliča duša moja Gospodina i klikće duh moj u Bogu, mome Spasitelju, što pogleda na neznantost službenice svoje: odsad će me, evo, svi naraštaji zvati blaženom (Lk 1, 46-48)."

Crkva nije ništa izmislila što bi bilo mimo ili protiv Pisma. Tu se ispunja Božji plan i proroštvo. Ove Marijine riječi ne bijahu samo osobne, nego je kroz nju Duh progovorio. “Odsada će me blaženom zvati svi naraštaji!” - to je riječ nadahnuta samim Duhom Svetim, i štujući Mariju Crkva čini samo ono što joj Duh nalaže i u što je Duh Božji uvodi.Ne smijemo šutjeti na vaše nepoštivanje prema Mariji ,i silnim stvarima koje Bog čini preko svojih svetih, napose preko Marije. Ona je rodila ovom čovječanstvu i svijetu Boga.Naš Bog nije strašni demon, strašni sudac, nije u liku onih poganskih božanstava kakve ćemo susreti po cijelom svijetu koje ugone strah, nije on slijepa sila. Naš je Bog ljubav, a tog Boga i ljubav je Marija rodila.

 

[DarthShone]

A ti ucis da je Isus 'mali bog', tebi je biblija politeisticka knjiga! I dosao ovde da nam prosipas mudrosti! Sam krsis prvu zapovest, a nama nesto o idolopoklonstvu pricas!

Hahahahahahaha.

Brate, on ne samo da krši prvu zapoivest time što prosipa nakaradne budalaštine i blasfemije o tome da je Isus "mali bog", nego i zato što ženu udarenu u glavu, ženu koja je govorila u oholosti, patološkog lažova i kontradiktornog plagijatora drži otelotvorenjem Svetog Duha, drži je jedinim tumačem Svetog Pisma.

PS. Od Hule nad Hulama ga ne spašava lažni moral "neo sadukeja i neo fariseja", ne spašava ga ni senka, ništa ga ne spašava.

Sa takvima nema razgovora.

Veliča duša moja Gospodina i klikće duh moj u Bogu, mome Spasitelju, što pogleda na neznantost službenice svoje: odsad će me, evo, svi naraštaji zvati blaženom (Lk 1, 46-48)."

Crkva nije ništa izmislila što bi bilo mimo ili protiv Pisma. Tu se ispunja Božji plan i proroštvo. Ove Marijine riječi ne bijahu samo osobne, nego je kroz nju Duh progovorio. “Odsada će me blaženom zvati svi naraštaji!” - to je riječ nadahnuta samim Duhom Svetim, i štujući Mariju Crkva čini samo ono što joj Duh nalaže i u što je Duh Božji uvodi.Ne smijemo šutjeti na vaše nepoštivanje prema Mariji ,i silnim stvarima koje Bog čini preko svojih svetih, napose preko Marije. Ona je rodila ovom čovječanstvu i svijetu Boga.Naš Bog nije strašni demon, strašni sudac, nije u liku onih poganskih božanstava kakve ćemo susreti po cijelom svijetu koje ugone strah, nije on slijepa sila. Naš je Bog ljubav, a tog Boga i ljubav je Marija rodila.

Upravo tako sestro. No, ne smemo zaboraviti ni to da postoji duhovno biće koje Mariju (za one posednute hebrejstvom Mariyah bat Yoakim bat Hannah) mrzi i kome ona smeta. Ne može da je podnese.

Upravo tom biću, koje Boga čas predstavlja kao lažova i kukavicu, čas Ga iskušava, koje Boga predstavlja kao "sudskog" ćatu i usukanog menatlnog bolesnika, služi ovaj kome si ti odgovorila. To je naime "karakter" na koji se ovi nasrtljivci sa kojima razgovora nema, pozivaju.

Ps. Svi znamo o kom se biću radi. Citatoru i izvrtitelju pisama, onom koji se predstavlja i kao "anđeo" i kao "bog".... omiljenom liku Ellen Gould Harmon White, istom onom koji po njenom "istražnom postupku" isplaćuje žrtvu za grehe.

 

[tripo 41]

Dovoljno je videti indeks najniže korupmiranih država. Koja religija je dominantna u njima.