Član
- Učlanjen(a)
- 03.06.2010
- Poruka
- 14.301
O da samo znamo kako je lagala. Obesno, argoantno i nezaustavljivo. Jedna laž je stizala drugu. U toj meri da se oni nikako ne mogu odreći nje, jer se u nju krštavaju.
Evo teksta koji ima smisla i koji osporava tvoju nauku. A ne tvoja šuplja filozofija.
Moč Božije riječi je u istinskom znanju, a ne u obredima, tradiciji i običajima ljudi."
Ovo je moj komentar na to razmišljanje:
Istu tako površnost imaš i u pravoslavlju i katoličanstvu. U “Gorskom vijencu” crnogorske poglavice postavljaju poturicama isto tako formalne zahteve koji nemaju veze sa stvarnim Božjim zapovestima:
“No lomite munar i džamiju,
- Pa badnjake srpske nalagajte
- I šarajte uskrsova jaja;
- Časne dvoje postah da postite,
- Za ostalo kako vam je drago.”
Zapazimo reči "za ostalo, kako vam je drago". I zaista, dok se insistira na držanju ljudskih običaja koji nemaju nikakve veze sa Hristom i hrišćanstvom, zapostavljaju se Božje zapovesti a ljudi se u isto vreme pozivaju na bratoubilački rat u ime razlike u veri koje su formalne i nebitne. To se zovu ljudske zapovesti, jer ne ukoravaju grehe srca, za razliku od Božjih zapovesti (Božjeg zakona) koje čoveka čine svesnim potrebe za reformom unutrašnjih motiva.
Ovo su primeri Božjih zapovesti:
“Jer sve šta je na svetu, telesna želja, i želja očiju, i ponos života, nije od Oca, nego je od ovog sveta.”
(1.Jovanova 2,16) “Telu ne ugađajte po željama.” (Rimljanima 13,14)
“I da se ne zanosite za srcem svojim i za očima svojim, za kojima činite preljubu;” (4.Mojsijeva 15,39)
"Ne budi osvetoljubiv..." (3.Mojsijeva 19,18)
"Nemoj govoriti osvetiću se za zlo!" "Ne govori: kako je on meni učinio, tako ću ja njemu učiniti." "Kad padne neprijatelj tvoj, nemoj se radovati." (Priče 20,22; 24,29.17
Zapazimo šta je greh:
“Još reče: Šta izlazi iz čoveka ono pogani čoveka; Jer iznutra, iz srca ljudskog, izlaze misli zle, preljube, kurvarstva, ubistva, Krađe, lakomstva, pakosti, zloće, lukavstvo, sramote, zlo oko, huljenje na Boga, ponos, bezumlje. Sva ova zla iznutra izlaze, i pogane čoveka.” (Matej 23,25-28; Marko 7,20-23)
Kada čovek shvati duh Božjeg zakona, hoće li imati potrebe za naučenim pravilima, pozama, napamet naučenim rečima i ritualima?
Ne, već će sam, bez da mu neko kaže, pasti na patos i moliti se svom snagom bića:
“Učini mi, Bože, čisto srce, i duh prav ponovi u meni.” (Psalam 51,10)
dobiće odgovor Neba:
“I sići će na tebe Duh Gospodnji i postaćeš drugi čovek.” (1.Samuilova 10,6)
“Ja ću vas očistiti od svih nečistota vaših i od svih gadnih bogova vaših. I daću vam novo srce, i nov ću duh metnuti u vas, i izvadiću kameno srce iz tela vašega, i daću vam srce mesno. I duh svoj metnuću u vas, i učiniću da hodite po mojim uredbama i zakone moje da držite i izvršujete.” (Jezekilj 36,25-27)
Kroz islam ili kroz otpalo hrišćanstvo čovek ne može postati svestan te potrebe za Bogom, jer formalna pravila ne ukoravaju čoveka za grehe srca, već ga opterećuju formama kojima se on onda zavarava, dok greh u srcu i dalje zadržava.
Tako formiran površan um ne ume da se pokaje za najobičnije grehe.
Prijatelj će da ti se pokaje i izvine što ti je rekao ružnu reč ali će i dalje ostati ista osoba, samo će se truditi da iz krivice ili sramote povređene gordosti bude bolji licemer. Zašto? Zato što se nije pokajao što je takav, već samo što je dozvolio da se njegov greh ispolji.
Bez razumevanja Božjeg zakona koji ukorava grehe srca, niko ne može da se pokaje za grehe. Ali pre će se pokajati ateista koga kriva religija nije upropastila i koji preko savesti shvata da su telesnost, sebičnost i ponositost gresi, dok vernik tu svest ugušuje naglašavajući sasvim nebitna verska pravila o vremenu i načinu molitve, odevanju, itd.
Zbog tako površnih verskih zahteva islamski, pravoslavni i katolički narodi nikada nisu doživeli reforme svojih mentaliteta pod uticajem svojih religija, dok protestanti jesu, jer su se ranije držali Svetog pisma i njegovog zakona.
Miloš B.