Priče

[djenadija]

[FONT=&quot]Lepota i rugoba[/FONT][FONT=&quot] [/FONT]​

[FONT=&quot]

[/FONT][FONT=&quot]Jednog dana na plaži se susretoše Lepota i Rugoba. "Hajdemo se kupati u moru", rekoše. Skinu se i zaplivaju. Nakon nekog vremena Rugoba izađe iz mora, obuče odeću koja je pripadala Lepoti te pođe svojim putem.

[/FONT][FONT=&quot]Kad je iz mora izašla Lepota, ne nađe svoju odeću. Budući da se stidela hodati naga, obuče Rugobinu odeću i pođe svojim putem.[/FONT]
[FONT=&quot]
Ljudi i danas često zamene jednu za drugu. Ipak ima i onih koji prepoznaju Lepotu bez obzira na to kako je odevena, kao i onih koji prepoznaju Rugobu ne dajući se zavesti njenom odećom.[/FONT]

 

[djenadija]

[FONT=&quot]žena[/FONT][FONT=&quot]
[/FONT][FONT=&quot]
Devojke, one su poput jabuka na stablima. [/FONT][FONT=&quot]Najbolje se nalaze na vrhu stabla. Ljudi ne zele doci do najboljih, jer se boje da ce pasti i - ozlediti se.
Umesto toga, uzimaju trule jabuke koje su pale na zemlju, i koje, iako nisu tako dobre, do njih lakse dodju.[/FONT]
[FONT=&quot]
Zato jabuke koje se nalaze na vrhu stabla, misle da s njima nesto nije u redu, dok su zapravo one velicanstvene. Jednostavno, moraju biti strpljive i cekati da pravi covek dodje, onaj koji je tako hrabar da se popne do vrha stabla zbog njih. Ne smemo pasti da nas dohvate, tko nas treba i voli napravit će sve da dodje do nas.[/FONT]
[FONT=&quot]
Zena je izasla iz rebra muskarca, a ne iz nogu da bude gazena, niti iz glave da bude nadmocna. Nego sa boka da bude jednaka, ispod ruke da bude zasticena, i blizu srca da bude voljena.[/FONT][FONT=&quot][/FONT]

 

[djenadija]

[FONT=&quot]Prolece[/FONT]​

[FONT=&quot]Jednog dana, jedan slepi covek sedeo je na stepenicima jedne zgrade, sa sesirom blizu svojih stopala i jednim natpisom na kome je pisalo: "Slep sam, molim vas pruzite mi pomoc."[/FONT]

[FONT=&quot]Jedan slucajni prolaznik, igrom prilika strucnjak za reklamu, koji je tuda prolazio, zaustavio se zapazajuci da je u sesiru bilo prisutno samo nekoliko metalnih novcica.[/FONT]

[FONT=&quot]Savio se da bi mu pruzio novac, zatim, i bez pitanja za dozvolu,uzeo je karton, okrenuo ga ispisavsi novi natpis. U toku popodneva slucajni prolaznik se vratio do slepog coveka zapazajuci da je njegov sesir ovom prilikom bio pun novcica i novcanica.[/FONT]

[FONT=&quot]Slepi prosjak prepoznavajuci ga po koraku uputio mu je pitanje da nije bio on taj koji je nesto napisao na kartonu i sta je to mogao napisati.[/FONT]
[FONT=&quot]Na sta ce prolaznik odgovoriti:[/FONT]

[FONT=&quot]"Nisam napisao neistinu – samo napisah tvoju poruku na drugaciji nacin", nasmesi se i izgubi u guzvi.[/FONT]
[FONT=&quot]I tako slepi covek nije saznao da je natpis jednostavno glasio:[/FONT]

[FONT=&quot]"Danas je prolece … a ja ga ne mogu videti".[/FONT]

[FONT=&quot]Promeni strategiju kada se oko tebe sve naopako krece i videces da ce se pre ili kasnije okrenuti na bolje.[/FONT]

[FONT=&quot]Za sve osobe čiji je osmeh taj koji cini boljim ovaj svet.[/FONT]




[FONT=&quot][/FONT][FONT=&quot]
[/FONT]

 

[djenadija]

Priče

[FONT=&quot]Svadja [/FONT][FONT=&quot]

Bila jednom dva monaha, koji su punih cetrdeset godina ziveli u istom
manastiru a da se nijednom nisu posvadjali. Jednog dana prvi monah
rekao je drugome:
- Ne mislis li da bi trebali bar jednom da se posvadjamo?
Ovaj drugi je uzvratio:
- Zasto da ne. Oko cega cemo se svadjati?
- Mogli bismo oko ovog hleba - predlozi prvi.
- U redu, svadjajmo se oko hleba. Kako se to radi?
- Ovako - rekao je prvi monah - Ovaj hleb je sada moj, sta ces sad?
- Zadrzi ga - rekao je drugi monah.[/FONT]

 

[cupka03]

, na ovu pricu sam se nasmejala. Hvala

 

[markosNS]

U drevnoj Indiji, jedan čovek osuđen je na smrt. Kada je kazna izrečena, pao je pred noge svog kralja i zatražio milost. »Gospodaru, ako mi poštedite život«, rekao je, »u roku od godinu dana naučiću vašeg konja da leti.«

»Privremeno si slobodan«, rekao je kralj. »Ali ako u roku od godinu dana konj ne poleti, presuda će biti izvršena.«

Kada su ga kasnije članovi porodice zabrinuto pitali kako misli da ostvari svoje obećanje, čovek je spokojno odgovorio: »Za godinu dana može da umre kralj, ili da umre konj, ili da umrem ja, a na kraju krajeva, možda taj konj stvarno i poleti!«

 

[djenadija]

Priče

Jedan covek star 92 godine, nizak, dobro držeci i ponosan, koji je svakog
jutra u osam sati bio komplet obucen, sa kosom moderno nameštenom i
savršeno obrijan, iako je skoro sasvim slep, danas se doselio u
staracki dom. Njegova 70-to godišnja žena skro je umrla i time selidbu
u dom ucinila neophodnom. Posle mnogo sati strpljivog cekanja u holu
doma, ugodno se nasmešio kada su mu rekli da mu je soba spremna.

Dok je upravljao svojom šetalicom ka liftu, opisao sam mu njegovu malu
sobu, ukljucujuci i roletne koje su bile okacene na prozoru.

"Svida mi se" rekao je sa entuzijazmom osmogodišnjaka kome su upravo pokazali novo štene.
"Gosp. Džons, još uvek niste videli sobu, sacekajte još malo."
"To nema nikakve veze sa ovim" odgovorio je.

"Sreca je nešto o cemu odlucujete unapred. Da li ce mi se dopasti soba
ne zavisi od toga kako je rasporeden nameštaj, vec kako ja rasporedim
svoje misli...Vec samo odlucio da mi se dopada. To je odluka koju
donosim svakoga jutra kad se probudim. Ja imam izbor: mogu da provedem
dan u krevetu brojeci teškoce koje imam sa delovima tela koji više ne
rade, ili mogu da ustanem iz kreveta srecan zbog onih koji još uvek
rade.

Svaki dan je poklon, i dok su mi oci otvorene, mislicu na novi dan i na
sve srecne uspomene koje sam odložio. Baš za ovo doba svog života.

Starost je kao bankovni racun. Sa njega podižete ono što ste tu
uložili. Moj savet vam je da uložite mnogo srece u banku secanja! Hvala
vam za vaš deo u banci secanja. Ja još uvek ulažem!!"

Zapamtite pet jednostavnih pravila za srecu:
1. Oslobodite svoje srce mržnje.
2. Oslobodite svoj um od briga.
3. Živite jednostavno.
4. Pružajte više.
5. Ocekujte manje.

 

[zjovan29]

Jedan životni put





Ovu priču prepoznati će tek poneki ljudi koji su odrasli sa jednom djevojkom koja se eto tako ne svojom željom našla na ovom svijetu. To je jedna sasvim obična osoba kakvih ima na milione oko nas, ali njen život nije niti najmanje običan, barem ne njoj samoj. Dakle kao i sva ostala djeca uživala je u blagodatima djetinjstva, išla u školu, imala prijatelje, odrastala je u jednoj zdravoj okolini, bez nekakvih prevelikih stresova i velikih briga. Trajalo je tako njeno djetinjstvo i oni mladenački dani kada mislimo da je sve moguće do onog trenutka dok se nije sučila sa činjenicom da je njena majka jako bolesna. Oboljela je od raka..cijela agonija oko same bolesti nije dugo potrajala..tek črtiri mjeseca...i njena majka pronašla je mjesto među zvijezdama. Bilo je to sa njenih navrženih 18 godina, tada ju je život ošamario po prvi puta, i potkopao temelje na kojima je gradila budućnost. U tom trenutku mislila je da joj se u životu nemože desiti ništa gore , no kako to već biva prevarila se. Život se i dalje poigravao sa njom. Susrela je jednog dana osobu s kojom je namjeravala provesti ostatak svog života.. Ljubav bez granica. Svi koji su ih poznavali, govorili su da stvarno zaslužuju jedno drugo i da je ta njihova ljubav neuništiva i da će trajati vječno. Nije potrajala... Bio je prekrasan dan i njih dvoje trebali su ići na jedan izlet..trebao je doći po nju, i ona ga je čekala, ali nije došao. U nevjerici se pitala što li se moglo desiti. Umjesto njega pojavio se njen prijatelj sa suzama u očima...znala je odmah da nešto nije u redu...izrekao joj je riječi koje i dan danas odjekuju u njenim ušima..njega više nema..desila se nesreća...dalje više ništa nije čula..osim krika koji se prelamao na njenim usana. Potonule su joj sve lađe, a život..život je za nju u tom trenutku postao nevažan. Pomišljala je na svašta i vjerojatno je danas nebi niti bilo da uz nju nije stao njen prijatelj i pratio je u stopu. Živio je u strahu za njen život, koji je ona prestala cijeniti. Godine su prolazile i rane su lagano zacijelile, a ona je u prijatelju pronašla svoju sudbinu i poklonila mu ostatke svoje ljubavi, koje je on objeručke prihvatio. Poklonila mu je srce koje je pretrpjelo toliko boli, ali još uvijek je bilo sposobno voljeti. Zajedno su zasnovali obitelj i stvorili jedan odnos koji je baziran na istini, prijateljstvu, uzajamnom razumijevalju, ljubavi. Prihvatio je sve njene mane i sve njene boli, prihvatio je njenu prošlost koja ju je proganjala. Prihvatio je njene nočne more i noći bez sna... Pomirio se s tim da svake godine nekako u ovo vrijeme, ta djevojke, sada njegova žena provede dan na grobu svoje velike ljubavi. Tko zna što je još ćeka na tom životnom putu. Do sada je uspijela nastaviti dalje..potajno se u sebi nada da će i dalje uspijevati u tome...život piše romane..... a ovo je djelić iz romana jedne sasvim obične djevojke... kakvih ima na miliune oko nas....
izvor:spaces.live.com

 

[djenadija]

STARAC I SMRT

Starac noseci breme drva. Veoma umoran, zbaci breme, govoreci:
"He, prokleta smrti, gde si što ne dodješ da me uzmeš s ovog sveta,
da se ne mucim!" Kad eto ti smrt stane pred njega, onako ružna kao
što je opisuju, pa ga pita što je zove. "Ma ništa, odgovori
starac uplašen, više bih voleo da nisi dosla, ali kad si vec ovde,
pomozi mi da natovarim ovo breme drva na ledja, da brže stignem kuci,
jer me cekaju.

 

[sendi]

ČETIRI SU SVEĆE POLAGANO GORELE.
Bila je tišina i mogao se čuti njihov razgovor.

Prva je sveća rekla:
"JA SAM MIR.
NAŽALOST, LJUDI ME NE USPEVAJU SAČUVATI, MISLIM DA ĆU SE UGASITI."
I odmah se ugasila.

Druga je sveća rekla:
"JA SAM VERA.
NAŽALOST, MNOGI LJUDI IMAJU POVRŠNU VERU I JA IH NE ZANIMAM. NEMA SMISLA DA I DALJE GORIM."
Tek što je to izgovorila, puhnuo je lagani povetarac i ugasio ju.

Treća je sveća žalosno progovorila:
"JA SAM LJUBAV.
NEMAM VIŠE SNAGE. LJUDI ZABORAVLJAJU NA MENE, I TO KOLIKO SAM IM POTREBNA."
I bez oklevanja se ugasila.

ODJEDNOM JE UŠLO JEDNO DETE I UGLEDALO TRI UGAŠENE SVEĆE.
"ŠTA JE TO?" upitalo je dete.
"VI STE TREBALE SVETLITI DO KRAJA."
I rekavši to, počelo je plakati.

Uto je progovorila četvrta sveća:
"NE BOJ SE, DOK JA GORIM MOĆI CEMO UPALITI UGAŠENE SVEĆE. JA SAM NADA."