Prepricane lektire i analize dela za Osnovnu skolu

Status
Zatvorena za pisanje odgovora.
Učlanjen(a)
22.08.2009
Poruka
4.109
орање марка краљевића

вино пије краљевићу марко
са старицом јевросимом мајком,
а кад су се напојили вина,
мајка марку стаде бесједити:
"о мој синко, краљевићу марко,
остани се, синко, четовања,
јер зло добра донијети неће,
а старој се досадило мајци
све перући крваве хаљине!
већ ти узми рало и волове,
пак ти ори брда и долине,
те сиј, синко, шеницу бјелицу,
те ти храни и мене и себе."
то је марко послушао мајку:
он узима рало и волове;
ал' не оре брда и долине,
већ он оре цареве друмове.
отуд иду турци јањичари,
они носе три товара блага,
па говоре краљевићу марку:

"море, марко, не ори друмова!"
- "море, турци, не газ'те орања!"
"море, марко, не ори друмова!"
- "море, турци, не газ'те орања!"
а када се марку досадило,
диже марко рало и волове,
те он поби турке јањичаре;
пак узима три товара блага,
однесе их својој старој мајци:
"то сам тебе данас изорао!"
 
Učlanjen(a)
22.08.2009
Poruka
4.109
марко краљевић и љутица богдан


пораниле три српске војводе,
од косова уз кршно приморје:
једне бјеше од прилепа марко,
друго бјеше реља од пазара,
треће бјеше милош од поцерја;
ударише покрај винограда,
винограда љутице богдана.
игра коња реља од пазара,
нагони га преко винограда,
па он ломи грозна винограда.
вели њему од прилепа марко:
"прођ' се реља, грозна винограда!
да ти знадеш чиј' су виногради,
далеко би коња обгонио:
виноград је љутице богдана.
ја сам једном овуда прошао
и ломио грозна винограда;
припази ме љутица богдане
на кобили танкој бедевији;
ја не смједох чекати богдана,
већ побјегох уз кршно приморје;
поћера ме љутица богдане
на његовој танкој бедевији:
да ми не би шарац од мејдана,
доиста ме ухватити шћаше;
већ ми шарац стаде одмицати,
а кобила поче остајати.
кад то виђе љутица богдане,
он потеже тешку топузину,
пушћа за мном уз кршно приморје,
дохвати ме по свилену пасу,
побратиме, сапом од топуза!
шћера мене за уши шарину,
једва му се у село повратих,
и утекох уз кршно приморје.
имаотад седам годиница
већ овуда нијесам прошао."
истом они у бесједи беху,
док се прамен запођеде таме

винограду уз равно приморје;
погледаше три српске војводе,
ал' ето ти љутице богдана
и са њиме дванаест војвода!
кад то виђе краљевићу марко,
он бесједи режи и милошу:
"чујете ли, до два побратима,
ето нама љутице богдана,
све три ћемо изгубити главе,
већ ходите да ми побјегнемо!"
ал' говори милош од поцерја:

"побратиме, краљевићу марко,
данас мисле и говоре људи
да три боља не има јунака
од нас ове три српске војводе:
боље нам је сва три погинути,
нег' срамотно данас побјегнути."
кад то зачу краљевићу марко,
он им онда другу проговара:
"чујете ли, до два побратима,
а ви ход'те да их дијелимо:
ил' волите на сама богдана,
ил' његових дванаест војвода?"
вели њему и милош и реља:
"ми волимо на сама богдана."
то је марко једва дочекао.
у то доба и богдан допаде.
трже марко тешку топузину,
пак поћера дванаест војвода;
док с' окрену неколико пута,
свих дванаест од коња растави
и бијеле савеза им руке.
поћера их око винограда.
ал' ето ти љутице богдана,
ђе он гони рељу и милоша;
обојици савезао руке.
кад то виђе краљевићу марко,
препаде се како никад није,
пак ста гледат' куд ће побјегнути.
али њему одмах на ум паде
ђе су с' један другом завјерили:
ђе се један у невољи нађе,
да му други у помоћи буде;
пак потеже дизгине шарину,
самур-калпак на чело намаче,
те састави самур и обрве,
а потеже сабљу оковану,
на богдана погледа попреко.
стаде богдан украј винограда;
кад сагледа црне очи марку,
и какав је на очима марко,
под богданом ноге обумреше.
гледа марко љутицу богдана,
богдан гледа краљевића марка,
а не смије један на другога.
доцкан рече љутица богдане:
"ходи, марко, да се помиримо:
пусти мене дванаест војвода,
да ти пустим рељу и милоша!"
то је марко једва дочекао,
пусти њему дванаест војвода,
богдан пусти рељу и милоша.
скиде марко мјешину са шарца,
пак сједоше пити рујно вино,
мезете га грозним виноградом.
а када се вина накитише,
устадоше три војводе српске,
добријех се коња дохватише.
рече марко љутици богдану:
"збогом остај, љутица богдане,
да с' у здрављу опет састанемо,
и црвена вина напијемо!"
вели њему љутица богдане:
"збогом пош'о, краљевићу марко,
већ те моје очи не виђеле!
како си ме данас препануо,
никада те пожељети нећу!"
оде марко уз кршно приморје,
оста богдан украј винограда.
 
Poslednja izmena:
Učlanjen(a)
22.08.2009
Poruka
4.109
марко краљевић и вила


појездише до два побратима
преко красна мироча планине;
та једно је краљевићу марко,
а друго је војвода милошу;
напоредо језде добре коње,
напоредо носе копља бојна,
један другом бело лице љуби,
од милоште до два побратима;
паке марко на шарцу задрема,
пак беседи побратиму своме:
"а мој брате, војвода милошу,
тешко ме је санак обрвао,
певај, брате, те ме разговарај!"
ал' беседи војвода милошу:
"а мој брате, краљевићу марко,
ја бих тебе, брате попевао,
ал' сам синоћ много пио вино
у планини с вилом равијојлом,
пак је мене запретила вила,
ако мене чује да попевам,
хоће мене она устрелити
и у грло и у срце живо."
ал' беседи краљевићу марко:
"певај, брате, ти се не бој виле
док је мене краљевића марка,
и мојега видовита шарца,
и мојега шестопера златна!"
онда милош поче да попева,
а красну је песму започео
од свих наших бољих и старијих,
како ј'који држо краљевину
по честитој по маћедонији,
како себе има задужбину;
а марку је песма омилила,
наслони се седлу на облучје.
марко спава, милош попијева.
зачула га вила равијојла,
па милошу поче да отпева;
милош пева, вила му отпева;
лепше грло у милоша царско,
јесте лепше него је у виле.
расрди се вила равијојла,
пак одскочи у мироч планину,
запе лука и две беле стреле,
једна удри у грло милоша,
друга удри у срце јуначко.
рече милош: "јао моја мајко!
јао марко, богом побратиме!
јао брате, вила ме устрели!
а нисам ли тебе беседио
да не певам кроз мироч планину?"
а марко се трже иза санка,
па одскочи с коња шаренога,
добро шарцу колане потеже,
шарца коња и грли и љуби:
"јао шаро, моје десно крило,
достигни ми вилу равијојлу!
чистим ћу те сребром потковати,
чистим сребром и жеженим златом;
покрићу те свилом до колена,
од колена ките до копита;
гриву ћу ти измешати златом,
а поткитит' ситнијем бисером;
ако ли ми не достигнеш виле,
оба ћу ти ока извадити,
све четири ноге подломити,
па ћу т' овде тако оставити,
те се туци од јеле до јеле,
к'о ја, марко, без мог побратима."
дохвати се шарцу на рамена,
пак потрча кроз мироч планину.
вила лети по врху планине,
шарац језди по среди планине:
нигде виле чути ни видети.
кад је шарац сагледао вилу,
по с три копља у висину скаче,
по с четити добре у напредак:
брзо шарац достигао вилу.
кад се вила виде у невољи,
прну, јадна, небу под облаке,
потеже се буздованом марко
пустимице, добро нештедице,
белу вилу међ' плећи удари,
обори је на земљицу чарну,
пак је стаде бити буздованом,
преврће је с десне на лијеву,
пак је бије шестопером златним:
"зашто, вило, да те бог убије!
зашт' устрели побратима мога?
дај ти биље ономе јунаку,
јер се нећеш наносити главе."
ста га вила богом братимити:
"богом брате, краљевићу марко,
вишњим богом и светим јованом!
дај ме пуштај у планину живу,
да наберем по мирочу биља,
да загасим ране на јунаку."
ал' је марко милостив на бога,
а жалостив на срцу јуначком:
пусти вилу у планину живу;
биље бере по мирочу вила,
биље бере, често се одзива:
"сад ћу доћи, богом побратиме!"

набра вила по мирочу биља,
и загаси ране на јунаку:
лепше грло у милоша царско,
јесте лепше него што је било,
а здравије срце у јунаку,
баш здравије него што је било.
оде вила у мироч планину,
оде марко с побратимом својим,
отидоше поречкој крајини,
и тимок су воду пребродили
на брегову селу великоме,
па одоше крајини видинској.
али вила међ' вилама каже:
"о чујете, виле другарице!
не стрељајте по гори јунака
док је гласа краљевића марка
и његова видовита шарца
и његова шестопера златна!
што сам, јадна, од њег' претрпила,
и једва сам и жива остала!"
 
Učlanjen(a)
22.08.2009
Poruka
4.109
смрт марка краљевића



поранио краљевићу марко
у неђељу прије јарког сунца,
покрај мора урвином планином.
када марко био уз урвину,
поче њему шарац посртати,
посртати и сузе ронити.
то је марку врло мучно било,
па је марко шарцу говорио:
"давор', шаро, давор', добро моје!
ево има сто и шесет љета
како сам се с тобом састануо,
још ми нигда посрнуо ниси;
а данас ми поче посртати,
посртати и сузе ронити:
нека бог зна, добро бити неће!
хоће једном бити према глави,
јали мојој, јали према твојој!"
то је марко у ријечи био,
кличе вила с урвине планине,
те дозива краљевића марка:
"побратиме, краљевићу марко,
знадеш, брате, што ти коњ посрће?
- жали шарац тебе господара,
јер ћете се брзо растанути."
али марко вили проговара:
"б'јела вило, грло те бољело!
како бих се са шарцем растао,
кад сам прош'о земљу и градове,
и обиш'о исток до запада,
та од шарца бољег коња нема,
нит' нада мном бољега јунака!
не мислим се са шарцем растати
док је моје на рамену главе."
ал' му б'јела одговара вила:
"побратиме, краљевићу марко,
тебе нитко шарца отет' неће,
нит' ти можеш умријети, марко,
од јунака, ни од оштре сабље,
од топуза, ни од бојна копља:
- ти с' не бојиш на земљи јунака;
већ ћеш, болан, умријети, марко,
ја од бога, од старог крвника!
ако л' ми се вјеровати нећеш,
када будеш вису на планину,
погледаћес з десна на лијево,
опазићеш двије танке јеле,
сву су гору врхом надвисиле,
зеленијем листом зачиниле,
међу њима бунар вода има:
онђе хоћеш шарца окренути,
с коња сјаши, за јелу га свежи,
наднеси се над бунар над воду,
ту ћеш своје огледати лице,
па ћеш виђет' кад ћеш умријети."
то је марко послушао виле:

кад је био вису на планину,
погледао с десна на лијево,
опазио двије танке јеле,
сву су гору врхом надвисиле,
зеленијем листом зачиниле:
онђе марко окренуо шарца,
с њега сја'о, за јелу га свез'о;
наднесе се над бунар над воду,
над водом је лице огледао;
а кад марко лице огледао,
виђе марко кад ће умријети;
сузе проли, па је говорио:
"лажив св'јете, мој лијепи цв'јете!
л'јеп ти беше, ја за мало года,
та за мало, три стотин' година!
земан дође да св'јетом пром'јеним."
па повади краљевићу марко,
па повади сабљу од појаса,
и он дође до коња шарина,

сабљом шарцу осијече главу,
да му шарац турком не допадне,
да турцима не чини измета,
да не носи воде ни ђугума.
а кад марко посијече шарца,
шарца коња свога укопао,
боље шарца нег' брата андрију;
бритку сабљу преби на четверо,
да му сабља турком не допадне,
да се турци њоме не поносе
што је њима остало од марка,
да хришћанлук марка не прокуне.
а кад марко бритку преби сабљу,
бојно копље сломи на седмеро,
па га баци у јелове гране;
узе марко перна буздована,
узе њега у десницу руку,
па га баци с урвине планине
а у сиње у дебело море,
па топузу марко бесједио:
"кад мој топуз из мора изиш'о,
онда 'ваки ђетић постануо!"
када марко сактиса оружје,
онда трже дивит од појаса,
а из џепа књиге без јазије;
књигу пише краљевићу марко:
"ко гођ дође урвином планином
међу јеле студену бунару,
те затече онђе дели-марка,
нек знаде да је мртав марко!
код марка су три ћемера блага,
каква блага, све жута дуката!
један ћу ми ћемер халалити
што ће моје т'јело укопати;
други ћемер нек се цркве красе;
трећи ћемер кљасту и слијепу:
нек слијепи по свијету ходе,

нек пјевају и спомињу марка!"
када марко књигу накитио,
књигу врже на јелову грану,
откуда је с пута на погледу;
златан дивит у бунар бацио;
скиде марко зелену доламу,
прострије је под јелом по трави,
прекрсти се, сједе на доламу,
самур-калпак на очи намаче,
доље леже, горе не устаде.
мртав марко крај бунара био
од дан' до дан' неђељицу дана:
ко гођ проће друмом широкијем,
те опази краљевића марка,
сватко мисли ту спава марко,
око њега далеко облази,
јер се боји да га не пробуди.
ђе је срећа, ту је и несрећа,
ђе несреће, ти у среће има:
а сва добра сређа изнијела
игумана светогорца васа,
од бијеле цркве вилиндара,
са својијем ђаком исаијом.
кад игуман опазио марка,
на ђакона, десном руком маше:
"лакше, синко, да га не пробудиш!
јер је марко иза сна зловољан,
па нас може оба погубити."
гледећ' кале како марко спава,
више марка књигу опазио,
према себе књигу проучио:
књига каже да је мртав марко!
онда кале коња одсједнуо,
па прихвати за делију марка,
ал' се марко давно преставио.
проли сузе проигуман васо,
јер је њему врло жао марка;
отпаса му три ћемера блага,
отпасује себи припасује.
мисли мисли проигуман васо
ђе би мртва сахранио марка;
мисли мисли, све на једно смисли:
мртва марка на свог коња врже,
па га снесе мору на јалију,
с мртвим марком сједе на галију,
одвезе га право светој гори,
изнесе га под вилиндар цркву,
унесе га у вилиндар цркву,
чати марку што самртну треба;
на земљи му т'јело опојао,
насред б'јеле цркве вилиндара;
онђе старац укопао марка,
биљеге му никакве не врже,
- да се марку за гроб не разнаде,
да се њему душмани не свете.
 
Učlanjen(a)
22.08.2009
Poruka
4.109
SARAC
konjurepiscupat.gif


Marko ispituje sposobnosti konja



[FONT=&quot]Bio je najpoznatiji konj u narodnim pjesmama i ujedno Markov omiljeni ljubimac(Marko je imao i sivog sokola) i vjerni pratilac.
Postoji legenda koja kaze da je Kraljevic mjenjao mnogo konja jer ga ni jedan nije mogao nositi. Jednog dana je kod nekog kovaca ugledao bolesno musko zdrijebe i ucinilo mu se da bi od njega mogao ispasti dobar konj. Uhvatio ga za rep i pokusao ga zavitlati oko sebe bas kao i svaki put kad je ispitivao kvalitet konja. Medjutim ovaj se nije ni makao iz mjesta te ga je Marko kupio i izlecio od gube, te se vise nikad od njega nije odvajao. Sarac je u pjesmama opisan kao veoma snazan i brz, vjeran svome gospodaru u svim prilikama. I njegov kraj vezan je za Marka Kraljevica. Legenda kaze da je Marko prije nego sto mu je Bog uzeo dusu na planini Urvini, sabljom odsjekao Sarcu glavu te ga sahranio bolje od rodjenog brata. To je ucinio da konj takvih sposobnosti ne bi dopao Turcima u ruke pa da ga oni ne bi iskoristili. Druga legenda kaze da je on i danas ziv i da se sa svojim gospodarem nalazi u skrivenoj pecini, cekajuci trenutak kada ce ponovo da zagalopira, noseci Marka na svojim ledjima.[/FONT]
 
Član
Učlanjen(a)
30.01.2010
Poruka
365
Krvava Bajka - Desanka Maksimovic

Krvava Bajka

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mučeničkom smrću
četa đaka
u jednom danu.
Iste su godine
svi bili rođeni,
isto su im tekli školski dani,
na iste svečanosti
zajedno su vođeni,
od istih bolesti svi pelcovani
i svi umrli u istom danu.
Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu
umrla je junačkom smrću
četa đaka
u istom danu.
A pedeset i pet minuta
pre smrtnog trena
sedela je u đačkoj klupi
četa malena
i iste zadatke teške
rešavala: koliko može
putnik ako ide peške...
i tako redom.
Misli su im bile pune
i po sveskama u školskoj torbi
besmislenih ležalo je bezbroj
petica i dvojki.
Pregršt istih snova
i istih tajni
rodoljubivih i ljubavnih
stiskali su u dnu džepova.
I činilo se svakom
da će dugo
da će vrlo dugo
trčati ispod svoda plava
dok sve zadatke na svetu
ne posvršava.
Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu
umrla je junačkom smrću
četa đaka
u istom danu.
Dečaka redovi celi
uzeli se za ruke
i sa školskog zadnjeg časa
na streljanje pošli mirno
kao da smrt nije ništa.
Drugova redovi celi
istog časa se uzneli
do večnog boravišta.​

Ova pesma nalazi se u citankama za sedmi razred osnovne skole! Izvor: Citanka :) Prelepa pesma! Posvecena streljanim djacima iz Kragujevca i kompletnoj skoli! :(smile3smile3
 
Član
Učlanjen(a)
12.02.2010
Poruka
325
MARKO PIJE UZ RAMAZAN VINO

Car Sulejman jasak učinio:
Da s' ne pije uz ramazan vino,
Da s' ne nose zelene dolame,
Da s' ne pašu sablje okovane,
Da s' ne igra kolom uz kadune;
Marko igra kolom uz kadune,
Marko paše sablju okovanu,
Marko nosi zelenu dolamu,
Marko pije uz ramazan vino,
Još nagoni odže i adžije,
Da i oni s njime piju vino
Idu Turci caru na parnicu:
"Car Sulejman, i otac i majko!
"Nijesi li jasak učinio,
"Da s' ne pije uz ramazan vino,
"Da s' ne nose zelene dolame,
"Da s' ne pašu sablje okovane,
"Da s' ne igra kolom uz kadune;
"Marko igra kolom uz kadune,
"Marko paše sablju okovanu,
"Marko nosi zelenu dolamu,
"Marko pije uz ramazan vino;
"Pa mu prosto, da sam pije vino,
"Već nagoni odže i adžije,
"Da i oni s njime piju vino."
Kad je care razumeo reči,
On pošilje dva svoja čauša:
"Otidite, dva čauša mlada,
"Pak kažite Kraljeviću Marku
"Da ga care na divan zaziva."
Otidoše dva čauša mlada.
Kad dođoše Kraljeviću Marku,
Ali Marko pod šatorom pije,
Pred njim kupa od dvanaest oka;
Besede mu dva čauša mlada:
"Da čuješ li, Kraljeviću Marko!
"Tebe care na divan zaziva,
"Da ti ideš caru na divana. "
Rasrdi se Kraljeviću Marko,
Pak dovati onu kupu s vinom,
Pa udara careva čauša,
Pršte kupa a pršte i glava,
I proli se i krvca i vino.
Ode Marko caru na divana,
Sede caru do desna kolena,
Samur-kalpak na oči namiče,
A buzdovan uza se privlači,
Britku sablju na krilo namiče;
Besedi mu care Sulejmane:
"Moj posinko, Kraljeviću Marko!
"Ta ja jesam jasak učinio,
"Da s' ne pije uz ramazan vino,
"Da s' ne nose zelene dolame,
"Da s' ne pašu sablje okovane,
"Da s' ne igra kolom uz kadune;
"Dobri ljudi o zlu govoriše,
"Na jednoga Marka potvoriše,
"Da ti igraš kolom uz kadune,
"Da ti pašeš sablju okovanu,
"Da ti nosiš zelenu dolamu,
"Da ti piješ uz ramazan vino,
"Još nagoniš odže i adžije,
"Da i oni s tobom piju vino.
"Za što kalpak na oči namičeš?
"Što l' buzdovan uza se privlačiš?
"Što li sablju na krilo namičeš?"
Al' besedi Kraljeviću Marko:
"Poočime, sultan Sulemane!
"Ako pijem uz ramazan vino,
"Ako pijem, vera mi donosi;
"Ak' nagonim odže i adžije,
"Ne može mi ta obraz podneti,
"Da ja pijem, oni da gledaju,
"Nek ne idu meni u meanu;
"Ako l' nosim zelenu dolamu,
"Mlad sam junak i dolikuje mi;
"Ako l' pašem sablju okovanu,
"Ja sam sablju za blago kupio;
"Ako igram kolom uz kadune,
"Ja se, care, nisam oženio,
"I ti s', care, bio neoženjen;
"Ako kalpak na oči namičem,
"Čelo gori s' carem se govori,
"Što buzdovan uza se privlačim,
"I što sablju na krilo namičem,
"Ja se bojim, da ne bude kavge,
"Ako bi se zametnula kavga,
"Teško onom, tko j' najbliže Marka!"
Gledi care na četiri strane,
Ne ima li tko bliže do Marka:
Al' kod Marka nigdi nikog nema,
Već najbliže care Sulejmane;
Car s' odmiče, Marko se primiče,
Dok dotera cara do duvara;
Car se maša rukom u džepove,
On izvadi stotinu dukata,
Pa i daje Kraljeviću Marku:
"Idi, Marko te se napij vina."


Dodato posle 3 minuta:
--------------------------------------------------------------------------

МАРКО КРАЉЕВИЋ И МУСА КЕСАЏИЈА

вино пије муса арбанаса
у стамболу у крчми бијелој;
кад се муса накитио вина,
онда поче пијан бесједити:
"ево има девет годиница
"како дворим цара у стамболу,
"ни издворих коња ни оружја,
"ни доламе нове ни половне;
"ал' тако ми моје вјере тврде!
"одврћ' ћу се у равно приморје,
"затворићу скеле око мора
"и друмове около приморја,
"начинићу кулу у приморју,
"око куле гвоздене ченгеле,
"вјешаћу му хоџе и хаџије."
што гођ туре пјано говорило,
то тријезно бјеше учинило:
одврже се у приморје равно,
позатвора скеле око мора,
и друмове около приморја,
куд пролази царевина благо,
на годину по триста товара,
све је муса себе уставио:
у приморју кулу начинио,
око куле гвоздене ченгеле,
вјеша цару хоџе и хаџије.
када пару тужбе додијаше,
посла нањга ћуприлић-везира
и са њиме три хиљаде војске:
кад дођоше у равно приморје,
све поломи муса по приморју,
и увати ћуприлић-везира,
савеза му руке наопако,
па га посла цару у стамбола.
стаде царе мејданџије тражит',
обећава небројено благо,
тко погуби мусу кесеџију;
како који тамо одлазаше,
већ стамболу он не долазаше.
то се царе љуто забринуо;
ал' му вели хоџа ћуприлићу:
"господине, царе од стамбола!
"да је сада краљевићу марко,
"згубио би мусу кесеџију."
погледа га царе попријеко,
па он проли сузе од очију:
"прођи ме се, хоџа ћуприлићу!
"јер помињеш краљевића марка?
"и кости су њему иструнуле;
"има пуно три године дана
"како сам га врг'о у тавницу,
"нијесам је више отворио."
вели њему хоџа ћуприлијћу:
"на милости, царе господине!
"шта би дао ономе јунаку,
"који би ти жива каз'о марка?"
вели њему царе господине:
"дао бих му на босни везирство
"без промјене на девет година
"да не тражим паре ни динара."
скочи хоџа на ноге лагане,
те отвори на тавници врата,
и изведе краљевића марка,
изведе га пред цара честитог;
коса му је до земљице црне,
полу стере, полом се покрива;
нокти су му орати би мог'о;
убила га мемла од камена,
поцрнио, као камен сињи.
вели царе краљевићу марку:
"јеси л' ђегођ у животу, марко?"-
"јесам, царе, али у рђаву."
сједе царе казивати марку,
што је њему муса починио;
па он пита краљевића марка:
"можеш ли се, марко, поуздати,
"да отидеш у приморје равно,
"да погубиш мусу кесеџију?
"даћу блага, колико ти драго."
вели њему краљевићу марко:
"аја, богме, царе господине!
"убила ме мемла од камена,
"ја не могу ни очима гледат',
"камо л' с мусом мејдан дијелити!
"намјести ме ђегођ у механу,
"примакни ми вина и ракије
"и дебела меса овнујскога,
"и бешкота љеба бијелога;
"да посједим неколико дана,
"казаћу ти, кад сам за мејдана."
цар добави три бербера млада:
један мије, други марка брије,
а трећи му нокте сарезује;
намјести га у нову механу,
примаче му вина и ракије
и дебела меса овнујскога,
и бешкота љеба бијелога.
сједе марко три мјесеца дана,
док је живот мало повратио;
пита царе краљевића марка:
"можеш ли се веће поуздати?
"досади ми љута сиротиња
"све тужећи на мусу проклетог."
вели марко цару честитоме:
"донеси ми суве дреновине
"са тавана од девет година,
"да огледам, може ли што бити,"
донеше му суву дреновину,
стеже марко у десницу руку,
прште дрво на двоје на троје;
ал' из њега вода не удари:
"богме, царе, јоште није време."
тако стаде јоште месец дана,
док се марко мало поначини;
када виђе, да је за мејдана,
онда иште суву дреновину.
донесоше дреновину марку;
кад је стеже у десницу руку,
прште пуста на двоје на троје,
и дв'је капље воде искочише.
тада марко цару проговара:
"прилика је, царе, од мејдана."
па он оде новаку ковачу:
"куј ми сабљу, новаче ковачу!
"какву ниси прије саковао."
даде њему тридесет дуката,
па он оде у нову механу,
пије вино три:четири дана,
пак пошета опет до новака:
"јеси л', ново, сабљу саковао?"
изнесе му сабљу саковану.
вели њему краљевићу марко:
"јели добра, новаче ковачу?"
новак марку тихо говорио:
"ето сабље, а ето наковња,
"ти огледај сабљу каква ти је."
ману сабљом и десницом руком
и удари по наковњу марко,
наковња је пола пресјекао,
па он пита новака ковача:
"ој бога ти, новаче ковачу,
"јеси л' и кад бољу саковао?"
вели њему новаче ковачу:
"ој бога ми, краљевићу марко!
"јесам једну бољу саковао,
"бољу сабљу, а бољем јунаку:
"кад с' одврже муса у приморје,
"што сам њему сабљу саковао,
"кад удари њоме по наковњу,
"ни трупина здрава не остаде."
ражљути се краљевићу марко,
па говори новаку ковачу:
"пружи руку, новаче ковачу!
"пружи руку, да ти сабљу платим."
превари се, уједе га гуја,
превари се, пружи десну руку,
ману сабљом краљевићу марко,
одс'јече му руку до рамена:
"ето сада, новаче ковачу!
"да не кујеш ни боље аи горе;
"а нај тебе стотину дуката,
"те се рани за живота твога."
даде њему стотину дуката,
пак посједе шарца од мејдана,
оде право у приморје равно,
све се скита, а за мусу пита.
једно јутро бјеше поранио
уз клисуру тврда качаника,
ал' ето ти мусе кесеџије,
на вранчићу ноге прекрстио,
топузину баца у облаке,
дочекује у бијеле руке.
кад се један другом прикучише,
рече марко муси кесеџији:
"дели муса, уклон' ми се с пута,
"ил' с' уклони, ил' ми се поклони."
ал' говори муса арбанаса:
"прођи, марко, не замећи кавге,
"ил' одјаши, да пијемо вино;
"а ја ти се уклонити не ћу
"ако т' и јест родила краљица
"на чардаку на меку душеку,
"у чисту те свилу завијала,
"а злаћеном жицом повијала,
"одранила медом и шећером;
"а мене је љута арнаутка
"код оваца на плочи студеној,
"у црну ме струку завијала,
"а купином лозом повијала,
"одранила скробом овсенлјем;
"и још ме је често заклињала,
"да се ником не уклоњам с пута."
кад то зачу од прилипа марко,
он тад' пушћа своје бојно копље
своме шарцу између ушију
дели-муси у прси јуначке,
на топуз га муса дочекао,
преко себе копље претурио,
пак потеже своје бојно копље,
да удари краљевића марка,
на топуз га марко дочекао,
пребио га на три половине.
потегоше сабље оковане,
један другом јуриш учинише:
ману сабљом краљевићу марко,
дели муса буздован подбаци,
преби му је у три половине,
пак потеже своју сабљу нагло,
да удари марка краљевића,
ал' подбаци топузину марко,
и изби му сабљу из балчака.
потегоше перне буздоване,
стадоше се њима ударати;
буздован'ма пера обломише,
бацише их у зелену траву,
од добријех коња одскочише,
шчепаше се у кости јуначке
и погнаше по зеленој трави.
намјери се јунак на јунака,
дели муса на краљића марка;
нити може да обори марка,
нит' се даде муса оборити.
носише се љетни дан до подне;
мусу б'јела пјена попаднула,
краљевића б'јела и крвава.
проговара муса кесеџија:
"мани, марко, јали да оманем."
омахује краљевићу марко,
ал' не може ништа да учини,
тад' оману муса кесеџија,
уд'ри марка у зелену траву,
пак му сједа на прси јуначке.
ал' процвиље краљевићу марко:
"ђе си данас, посестримо вило?
"ђе си данас? ниђе те не било!
"еда си се криво заклињала,
"ђегођ мене до невоље буде,
"да ћеш мене бити у невољи?"
јави му се из облака вила:
"за што брате, краљевићу марко!
"јесам ли ти, болан, говорила,
"да не чиниш у неђељу кавге?
"срамота је двоме на једнога;
"ђе су тебе гује из потаје?"
гледа у муса брду и облаку,
откуд оно вила проговара;
маче марко ноже из потаје,
те распори мусу кесеџију
од учкура до бијела грла;
мртав муса притиснуо марка,
и једва се ископао марко.
а кад стаде марко преметати,
ал' у муси три срца јуначка,
троја ребра једна по другијем;
једно му се срце уморило,
а друго се јако разиграло,
на трећему љута гуја спава;
када се је гуја пробудила,
мртав муса по ледини скаче,
још је марку гуја говорила:
"моли бога, краљевићу марко!
"ђе се нисам пробудила била
"док је муса у животу био,
"од тебе би триста јада било."
кад то виђе краљевићу марко,
проли сузе низ бијело лице:
"јаох мене до бога милога!
"ђе погубих од себе бољега."
па он муси одсијече главу,
и баци је шарцу у зобницу,
однесе је бијелу стамболу;
кад је баци пред цара честитог,
цар је од стра' на ноге скочио,
вели њему краљевићу марко:
"не бој ми се, царе господине!
"како би га жива дочекао,
"кад од мртве главе поиграваш?"
цар му даде три товара блага.
оде марко бијелу прилипу,
оста муса уврх качаника.
 
Poslednja izmena:
Član
Učlanjen(a)
18.06.2009
Poruka
4.265
Jazavac Pred Sudom - Petar Kocic(Prepricano delo)

Jazavac Pred Sudom - Petar Kocic(Prepricano delo)

Osvrt na delo

I svoje najpopularnije djelo Kočić je napisao u vrijeme svojih studentskih dana u Beču. Napisao ga je 1903. godine, a objavio ga u svojoj II knjizi "S planine i ispod planine" (Zagreb, 1904). O tome kako je nastao "Jazavac" postoje zanimljiva svjedočanstva.

Na osnovu sjećanja Kočićevog druga Sime Erakovića, M. Selimović je iznio niz pojedinosti u vezi s tim. Po Erakovićevom sjećanju, jedno vrijeme Kočića se nigdje nije moglo pronaći, a kada ga je--ipak otkrio u nekom sirotinjskom stanu na periferiji, Kočićevo raspoloženje je silno odudaralo od zapuštenosti njegova izgleda i nereda koji ga je okruživao. "Bio je vedar. Uhvatio je Erakovića za ruku i gledao ga smešeći se. "Za noć sam napisao, za jednu noć!" A posle dužeg uzdaha rekao je: "To je priča o Davidu Štrpcu što tuži prokletog jazavca u onom našem nesretnom kraju." (M. Selimović: Kako je stvoren Kočićev "Jazavac pred sudom", Vreme, HHI/1941. br. 6858, str. 13)
U prvoj verziji "Jazavac" je bio napisan u obliku pripovijetke. Kočić ga je čitao 28. novembra 1903. godine u srpskom akademskom društvu "Zora" u Beču, uz burnu političku diskusiju u vezi sa Kočićevim invektivama ne samo protiv tuđinske vlade nego i protiv kompromisnih sklonosti domaćih vođa autonomne borbe. (Vidjeti o tom: V. Ćorović: Jazavac pred sudom u "Zori", Portreti dela, Beograd 1920, str. 131-138)
Kao što je poznato, i David Štrbac je u stvarnom životu postojao. O njemu M. Karanović piše: "Prošao sam iznad Davidove krčevine, koja se zove: Ni Davidova, ni carska, ni spahijska, i u kojoj je David uhvatio jazavca i odveo u sud. Na jednom groblju na visu, pod retkom trešanja, pokazaše mi grob Davida Štrpca sa prevaljenom krstačom. Niže groblja u pristranku je njegova kuća, pokrivena krovinom..." (Spomenica Petra Kočića, 1928, str. 19)
David, koji je živio od 1836. do 1906. bio je, navodno, "isti onakav kako ga Kočić opisuje", a "ni događaj s jazavcem nije izmišljen jer je David uistinu donosio jazavca u sud, da ga tuži za pojedene kukuruze, pa ga je, praveći se luckast i naivan, pustio u sudnici". (Vidjeti: T. Kruševac: Petar Kočić, Sarajevo, 1951, str. 86)
David Štrbac se pojavljuje već u prvoj Kočićevoj pripovijeci, u "Tubi", a zatim i u "Mejdanu Simeuna Đaka", "Tavnovanju" i u "Sudaniji".

U Davidovom stavu prema životu i njegovim postupcima ogledaju se osobine jednog naroda koji se vijekovima razvijao pod pritiskom ropstva.Ako čovjek nije u mogućnosti da se bori protiv jačeg fizičkom sbagom,onda će učiniti sve da se bori nadmudrivanjem.

Kočić u kratkim i ritkim rečenicama Davida Štrpca prikazuje ukletost sudbine bosanskog seljaka.Za šumu kaže:"Za turskog suda svačija,ničija šuma,a danas :carska šuma".A njivica koju jazavac pljačka nije "ni Davidova,ni carska,ni spahijska".U gradaciji koja ubrzano ide ka svome paroksizmu David nabraja čega ga je sve oslobodio "slavni sud"."Oslobodio" ga je svinjčeta,koze i krave.I najzad ona sa bolom kaže da ga je sud "oslobodio" sina,kojega su uzeli u vojsku i odveli u Grac gdje je za godinu dana umro.Vrhunac bola,dostojanstva i ponosa predstavljaju ove njegove riječi:"Lani oko časni veriga donese mi knez crnu knjigu i tri vorinta.Davide ,umro ti je sin pa ti carstvo šalje tri vorinta.To ti e nagrada.O dobre carevine,krst joj ljubim!-lijepo ja jauknu' od radosti,a žena i djeca zaplakoše.Brate kneže vrati ta tri vorinta carevini .Pravo će biti i bogu i ljudima da carevina uzme sebi ko, reć' ćemo,kasti,neku nagradu,jer je ona mene od napasti oslobodila."Ova velika tagika ,tek obložena providnom skramom humora,peče nagoni suze na oči,budi bijes u srcu i angažuje čitaoca u visoko moralnom smislu.David Štrbac je koncipiran tako da bude grč bijesa i bunta protiv okupacije.

Klikni Link za celu knjigu
 
Poslednja izmena:
Član
Učlanjen(a)
18.06.2009
Poruka
4.265
Most na Žepi - Ivo Andric(Prepricano delo)

Most na Žepi - Ivo Andric(Prepricano delo)


Cetvrte godine svoga vezirovanja posrnu veliki vezir Jusuf, i kao žrtva jedne opasne intrige pade iznenada u nemilost. Borba je trajala celu zimu i prolece. (Bilo je neko zlo i hladno prolece koje nije nikako dalo letu da grane.) A sa mesecom majem izide Jusuf iz zatocenja kao pobednik. I život se nastavi, sjajan, miran, jednolican. Ali od onih zimskih meseci, kad izmedu života i smrti i izmedu slave i propasti nije bilo razmaka ni koliko je oštrica noža, ostade u pobedniku veziru nešto stišano i zamišljeno. Ono neizrecivo, što iskusni i napaceni ljudi cuvaju u sebi kao skrovito dobro, i što im se, samo pokatkad, nesvesno odražava u pogledu, kretnji i reci.
Živeci zatocen, u osami i nemilosti, vezir se setio svoga porekla i svoje zemlje. Jer, razocaranje i bol odvode misli u prošlost. Setio se oca i majke. (Umrli su oboje još dok je on bio skroman pomocnik nadzornika carskih štala, i on je dao da im se opervaze grobovi kamenom i podignu beli nadgrobni nišani.) Setio se Bosne i sela Žepe, iz kog su ga odveli kad mu je bilo devet godina.
Bilo je prijatno, tako u nesreci, misliti na daleko zemlju i raštrkano selo Žepu, gde u svakoj kuci ima prica o njegovoj slavi i uspehu u Carigradu, a gde niko ne poznaje i ne sluti nalicje slave ni cenu po koju se uspeh stice.
Još toga istog leta on je imao prilike da govori s ljudima koji su dolazili iz bosne. Raspitivao je, i kazivali su. Posle buna i ratova bejahu naišli nered, oskudica, glad i svakojake bolesti. On odredi znatnu pomoc svima svojima, koliko god ih još ima u Žepi, i u isto vreme naredi da se vidi šta im je najpotrebnije od gradevina. Javiše mu da ima još cetiri kuce Šetkica i da su ponajimucniji u selu, ali da je i selo i sav taj kraj osiromašio, da im je džamija oronula i pogorela, cesma presahla; a najgore im je što nemaju mosta na Žepi. Selo je na bregu kraj samog utoka Žepe u Drinu, a jedini put za Višegrad ide preko Žepe, pedesetak koraka poviše ušca. Kakav god most nacine od brvana, voda ga odnese. Jer, ili nabuja Žepa, naglo i iznenada kao svi gorski potoci, pa podrije i otplavi grede; ili nadode Drina, pa zajazi i zaustavi Žepu kod ušca, i ona naraste i digne most kao da ga nije ni bilo. A zimi se opet uhvati poledica po brvnima, pa da se polome i stoka i ljudi. Ko bi im tu most podigao, ucinio bi im najvece dobro.
Vezir dade šest cilima za džamiju i novaca koliko treba da se pred džamijom podigne cesma sa tri lule. I u isto vreme odluci da im podigne most.
U Carigradu je tada živeo jedan Italijan, neimar, koji je gradio nekoliko mostova u okolini Carigrada i po njima se procuo. Njega najmi vezirov haznadar i posla sa dvojicom dvorskih ljudi u Bosnu.
Stigli su još za snega u Višegrad. Nekoliko dana uzastopce su gledali zacudeni Višegradani neimara kako, pognut i sed, a rumen i mladolik u licu, obilazi veliki kameni most, tucka, medu prstima mrvi i na jeziku kuša malter iz sastavaka i kako premerava koracima okna. Zatim je nekoliko dana odlazio u Banju, gde je bio majdan sedre iz kojeg je vaden kamen za višegradski most. Izveo je argate i otkopao majdan, koji je bio posve zasut zemljom i obrastao šipragom i boricima. Kopali su dok nisu našli široku i duboku žilu kamena, koji je bio jedriji i belji od onog kojim je zidan višegradski most. Odatle se spustio niz Drinu, sve do Žepe, i odredio mesto gde ce biti skela za prevoz kamena. Tada se jedan od one dvojice vezirovih ljudi vratio u Carigrad s racunom i planovima.
Neimar ostade da ceka, ali nije hteo da stanuje ni u Višegradu ni u kojoj od hrišcanskih kuca ponad Žepe. Na uzvisini, u onom uglu što ga cine Drina i Žepa, sagradi brvnaru - onaj vezirov covek i jedan višegradski kjatib su mu bili tumaci - i u njoj je stanovao. Sam je sebi kuvao. Kupovao je od seljaka jaja, kajmak, luk i suvo voce. A mesa, kažu, nije nikad kupovao. Povazdan je nešto tesao, crtao, ispitivao vrste sedre ili osmatrao tok i pravac Žepe.
Uto se iz Carigrada vratio onaj cinovnik sa vezirovim odobrenjem i prvom trecinom potrebnog novca. Otpoce rad. Svet nije mogao da se nacudi neobicnom poslu. Nije ni nalicilo na most ono što se radilo. Najpre pobiše ukoso preko Žepe teške borove grede, pa izmedu njih dva reda kolja, prepletoše prucem i nabiše ilovacom kao šanac. Tako svratiše reku, i jedna polovina korita ostade suva. Upravo kad su dovršili taj rad, prolomi se jednog dana, negde u planini, oblak, i zacas se zamuti i nabuja Žepa. Tu istu noc provali vec gotov nasip po sredini. A kad sutradan osvanu dan, voda je bila vec splasna; ali je pleter bio isprovaljivan, kolje pocupano, grede iskrivljene. Medu radnicima i u narodu pode šapat da Žepa ne da mosta na se. Ali vec treci dan naredi neimar da se pobija novo kolje, još dublje, i da se isprave i poravnaju preostale grede. I opet je iz dubine odjekivalo kamenito recno korito od maljeva i radnicke vike i udaraca u ritmu.
Tek kad sve bi spremljeno i gotovo, i dovucen kamen iz Banje, stigoše klesari i zidari, Hercegovci i Dalmatinci. Podigoše im drvenjare, pred kojima su klesali kamen, beli od kamene prašine kao vodenicari. A neimar je obilazio oko njih, saginjao se nad njima i merio im svaki cas rad žutim limenim trougaonikom i olovnim viskom na zelenom koncu. Vec su bili s jedne i s druge strane prosekli kamenitu i strmu obalu, kad ponestade novca. Nasta zlovolja medu radnicima i u narodu mrmljanje da od mosta nece biti ništa. Neki koji su dolazili iz Carigrada pricali su kako se govori da se vezir promenio. Niko ne zna šta mu je, da li je bolest ili su neke brige, tek on biva sve nepristupacniji i zaboravlja i napušta vec otpocete radove i u samom Carigradu. Ali posle nekoliko dana stiže vezirov covek sa zaostalim delom novca, i gradnja se nastavi.
Na petnaest dana pred Mitrovdan, svet koji je prelazio Žepu preko brvana, malo poviše gradnje, primeti prvi put kako se s obe strane reke pomalja beo gladak zid od tesana kamena, opleten sa svih strana skelama kao paucinom. Od tada je rastao svakog dana. Ali uto padoše prvi mrazevi i rad se obustavi. Zidari odoše kucama, na zimovanje, a neimar je zimovao u svojoj brvnari, iz koje nije gotovo nikud izlazio, povazdan pognut nad svojim planovima i racunima. Samo je radnju priglédao cesto. Kad, pred prolece, stade led pucati, on je svaki cas, zabrinu, obilazio skele i nasipe. Pokatkad i nocu, sa lucem u ruci.
Još pre Ðurdevdana vratiše se zidari i rad otpoce ponovo. A tacno u pô leta bi posao dovršen. Veselo oboriše radnici skele, i iz toga spleta od greda i dasaka pojavi se most, vitak i beo, sveden na jedan luk od stene do stene.
Na svašta se moglo pomisliti pre negoli na tako cudesnu gradevinu u rastrganu i pustu kraju. Izgledalo je kao da su obe obale izbacile jedna prema drugoj po zapenjen mlaz vode, i ti se mlazevi sudarili, sastavili u luk i ostavili tako za jedan trenutak, lebdeci nad ponorom. Ispod luka se videlo, u dnu vidika, parce modre Drine, a duboko pod njim je grgoljila zapenjena i ukrocena Žepa. Dugo nisu oci mogle da se priviknu na taj luk smišljenih i tankih linija, koji izgleda kao da je u letu samo zapeo za taj oštri mrki krš, pun kukrikovine i pavite, i da ce prvom prilikom nastaviti let i išceznuti.
Iz okolnih sela povrve svet da vidi most. Iz Višegrada i Rogatice su dolazili varošani i divili mu se, žaleci što je u toj vrleti i divljini a ne u njihovoj kasabi.
- Valja rodit vezira! - odgovarali su im Žepljani i udarali dlanom po kamenoj ogradi, koja je bila prava i oštrih bridova, kao da je od sira rezana a ne u kamen secena.
Još dok su prvi putnici, zastajkujuci od cudenja, prelazili preko mosta, neimar je isplatio radnike, povezao i natovario svoje sanduke sa spravama i hartijama, i zajedno sa onim vezirovim ljudima krenuo put Carigrada.
Tek tada pode po varoši i po selima govor o njemu. Selim, Ciganin, koji mu je na svom konju dogonio stvari iz Višegrada i jedini zalazio u njegovu brvnaru, sedi po ducanima i prica, bogzna po koji put, sve što zna o strancu.
- Asli i nije on covek k'o što su drugi ljudi. Ono zimus dok se nije radilo, pa mu ja ne otidi po desetak-petnaest dana. A kad dodem, a ono sve neraspremljeno k'o što sam i ostavio. U studenoj brvnari on sjedi sa kapom od mededine na glavi, umotan do pod pazuha, samo mu ruke vire, pomodrile od studeni, a on jednako struce ono kamenje, pa piše nešto; pa struže, pa piše. Sve tako. Ja otovarim, a on gleda u mene onim zelenim ocima, a obrve mu se nakostriješile, bi reko proždrijece te. A nit govori nit romori. Ono nikad nisam vidio. I, ljudi moji, koliko se namuci, eto godinu i po, a kad bi gotov, pode u Stambul i prevezosmo ga na skeli, odljuma na onom konju: ama da se jednom obazrije jal na nas jal na cupriju! Jok.
A ducandžije ga sve više ispituju o neimaru i njegovom životu, i sve se više cude i ne mogu da nažale što ga nisu bolje i pažljivije zagledali dok je još prolazio višegradskim sokacima.
A neimar je dotle putovao, i kad bi dva konaka do Carigrada, razbole se od kuge. U groznici, jedva se držeci na konju, stiže u grad. Odmah svrati u bolnicu italijanskih franjevaca. A sutradan u isto doba izdahnu na rukama jednog fratra.
Vec iduceg dana, ujutro, izvestiše vezira o neimarovoj smrti i predadoše mu preostale racune i nacrte mosta. Neimar je bio primio samo cetvrti deo svoje plate. Iza sebe nije ostavio ni duga ni gotovine, ni testamenta ni kakvih naslednika. Posle dužeg razmišljanja, odredi vezir da se od preostala tri dela jedan isplati bolnici, a druga dva daju u zadužbinu za sirotinjski hleb i corbu.
Upravo kad je to naredivao - bilo je mirno jutro potkraj leta - donesoše mu molbu jednog mladog a ucenog carigradskog mualima, koji je bio iz Bosne rodom, pisao vrlo glatke stihove, i koga je vezir s vremena na vreme darivao i pomagao. Cuo je, kaže, za most koji je vezir podigao u Bosni i nada se da ce i na tu, kao na svaku javnu gradevinu, urezati natpis da se zna kad je zidana i ko je podiže. Kao uvek, on i sad nudi veziru svoje usluge i moli da ga udostoji da primi hronogram koji mu šalje i koji je s velikim trudom sastavio. Na priloženoj tvrdoj hartiji bio je fino ispisan hronogram sa crvenim i zlatnim inicijalom:
Kad Dobra Uprava i Plemenita Veština
Pružiše ruku jedna drugoj,
Nastade ovaj krasni most,
Radost podanika i dika Jusufova
Na oba sveta.
Ispod toga bio je vezirov pecat u ovalu, podeljen na dva nejednaka polja; na vecem je pisalo: Jusuf Ibrahim, istinski rob božji, a na manjem vezirova deviza: U cutanju je sigurnost.
Vezir je sedeo dugo nad tom molbom, raširenih ruku, pritiskujuci jednim dlanom natpis u stihovima, a drugim neimarove racune i nacrt mosta. U poslednje vreme on je sve duže razmišljao nad molbama i spisima.
Prošle su, još letos, dve godine od njegova pada i zatocenja. U prvo vreme, posle povratka na vlast, on nije primecivao kakve promene na sebi. Bio je u najlepšim godinama kad se zna i oseca puna vrednost života; pobedio je sve protivnike i bio mocniji nego ikad pre; dubinom skorašnjeg pada mogao jer da meri visinu svoje moci. Ali što je više odmicalo vreme, njemu se - umesto da zaboravlja - u secanju sve cešce javljala pomisao na tamnicu. Ako je i uspevao ponekad da rastera misli, on nije imao moci da spreci snove. U snu poce da mu se javlja tamnica, a iz nocnih snova je, kao neodreden užas, prelazila u javu, i trovala mu dane.
Postade osetljiviji za stvari oko sebe. Vredali su ga izvesni predmeti koje pre nije ni primecivao. Naredio je da se digne sav somot iz palate i zameni svetlom cohom koja je glatka, meka i ne škripi pod rukom. Omrznu sedef, jer ga je u mislima vezivao s nekom studenom pustoši i osamom. Od dodira sedefa i od samog pogleda na nj trnuli su mu zubi i prolazila jeza uz kožu. Sve pokucstvo i oružje u kom je bilo sedefa odstranjeno je iz njegovih soba.
Sve poce da prima sa prikrivenim ali dubokim nepoverenjem. Odnekud se ustali u njemu ova misao: svako ljudsko delo i svaka rec mogu da donesu zlo. I ta mogucnost poce da veje iz svake stvari koju cuje, vidi, rekne ili pomisli. Pobednik vezir oseti strah od života. Tako je i ne sluteci ulazio u ono stanje koje je prva faza umiranja, kad covek pocne da s više interesa posmatra senku koju stvari bacaju nego stvari same.
To je zlo rovalo kidalo u njemu, a nije mogao ni pomisliti da ga kome ispovedi i poveri; pa i kad to zlo dovrši svoj rad i izbije na površinu, niko ga nece poznati; ljudi ce kazati prosto: smrt. Jer, ljudi i ne slute koliko ima mocnih i velikih koji tako cutke i nevidljivo, a brzo, umiru u sebi.
I ovoga jutra vezir je bio umoran i neispavan, ali miran i sabran; ocni kapci su mu bili tešli a lice kao sledeno u svežini jutra. Mislio je na stranca neimara koji je umro, i na sirotinju koja ce jesti njegovu zaradu. Mislio je na daleku brdovitu i mracnu zemlju Bosnu (oduvek mu je u pomisli na Bosnu bilo neceg mracnog!), koju ni sama svetlost islama nije mogla nego samo delimicno da obasja, i u kojoj je život, bez ikakve više uljudenosti i pitomosti, siromašan, štur, opor. I koliko takvih pokrajina ima na ovom božjem svetu? Koliko divljih reka bez mosta i gaza? Koliko mesta bez pitke vode, i džamija bez ukrasa i lepote?
U mislima mu se otvarao svet, pun svakojakih potreba, nužde, i straha pod raznim oblicima.
Sunce je bleštalo po sitnoj zelenoj ceramidi na kiosku u vrtu. Vezir obori pogled na mualimov natpis u stihovima, polako podiže ruku i precrta dvaput ceo natpis. Zastade samo malo, pa onda precrta i prvi deo pecata sa svojim imenom. Ostade samo deviza: U cutanju je sigurnost. Stajao je neko vreme nad njom, a onda podiže ponovo ruku i jednim snažnim potezom izbrisa i nju.
Tako ostade most bez imena i znaka.
On je, tamo u Bosni, blještao na suncu i sjao na mesecini, i prebacivao preko sebe ljude i stoku. Malo - pomalo, išceznu posve, onaj krug razrovane zemlje i razbacanih predmeta koji okružuju svaku novu gradnju; svet raznese i voda otplavi polomljeno kolje i parcad skela i preostalu gradu, a kiše sapraše tragove klesarskog rada. Ali predeo nije mogao da se priljubi uz most, ni most uz predeo. Gledan sa strane, njegov beo i smelo izvijen luk je izgledao uvek izdvojen i sam, i iznenadivao putnika kao neobicna misao, zalutala i uhvacena u kršu i divljini.
Onaj koji ovo prica, prvi je koji je došao na misao da mu ispita i sazna postanak. To je bilo jednog vecera kad se vracao iz planine, i umoran, seo pored kamenite ograde na mostu. Bili su vreli letnji dani, ali prohladne noci. Kad se naslonio ledima na kamen, oseti da je još topao od dnevne žege. Covek je bio znojan, a sa Drine je dolazio hladan vetar; prijatan i cudan je bio dodir toplog klesanog kamena. Odmah se sporazumeše. Tada je odlucio da mu napiše istoriju.
 
Član
Učlanjen(a)
18.06.2009
Poruka
4.265
Analiza likova

Vojnicki

Drama nosi naslov Ujka Vanja, pa bi glavni lik trebao biti Vojniciki,
Ivan Petrović. Vojnicki je dekadent koji u 47. godini spoznaje
uzaludnost svog života. Dvadeset i pet godina radio je na imanju
profesora Serebrjakova da bi se ovaj mogao u gradu baviti naučnim
radom. Vojnicki spoznaje da profesor nije bio nikakav veliki literarni
stručnjak kojemu se trebalo diviti kao božanstvu i da je on potrošio svoj
život za jednu običnu ništicu.

Citati:

“Vojnicki: Ti si za nas bio više biće, a tvoje smo članke znali napamet.
Ali sad mi je puklo pred očima! Ja sve vidim! Ti pišeš o umetnosti,
a ništa se ne razumeš u umetnost! Svi tvoji radovi koje sam ja voleo
ne vrede ni prebijene pare! Ti si nas obmanjivao!”

“Vojnicki: Ti si upropastio moj život.”
“Sad je on u penziji i sada se vidi ceo smisao njegovog života:
posle njega neće ostati nijedna stranica iz njegovih dela, on je potpuno
nepoznat, on je nula! Mehur od sapunice!”

Vojnicki je nesrećan, on se ne može pomiriti sam sa sobom i svojim
stanjem.

“Vojnicki: Prvo, pomirite me sa samim sobom!”

Iako nemoćan i izgubljen u svojim mislima Vojnicki jednom progovara
muški, odlučno. Kada profesor želi da proda imanje a njega i Sonju izbaci
na ulicu kao stari kofer, Vojnicki reaguje elementarno ljudski i pokušava u
efektu pištoljem da ubije profesora. Njegov je čin završio očajno i sramotno,
promašio je profesora.

Vojnicki je zaljubljen u prelepu mladu Jelenu ali mu ona ne uzvraća
ljubav. Tragedija Vojnickog ,kao i Sonje, je kada shvate da će još živeti
a da ne znaju zašto i za koga i da im je budućnost besmislena.

“Vojnicki: Meni je četardeset i sedam godina; ako budem živeo, recimo do
šezdesete, ostaje mi još trinaest godina. Mnogo! Kako ću proživeti tih
trinaest godina? Šta ću da radim, čime ću ih ispuniti?”

Vojnicki bi želeo nemoguće, novi život.

“Vojnicki: Početi nov život... Reci mi, kako da počnem... od čega da
počnem?”

Astrov odgovor osujetio je Vojnickove želje - bez okolišanja.

“Astrov: Kakav nov život! Naš je položaj, i moj i tvoj, bezizlazan.”

Sonja

Sonja je nesrećna žena, zaljubljena u lekara Astrova koji je ne voli.
Sonja sa svojim ujakom Vojnickim vodi imanje. Ona puno radi.
Sonja je realni lik. Predstavlja tip žene koja je bez prava na pobunu,
primorana da prihvati svoju nesrećnu sudbinu. Sonja je neiživljena i
nikada neće ni živeti. Nikada neće biti voljena. Ona je žrtvovana i svoju
žrtvu prima mirno. Sonja je smirenje, nema krika ni pobune kod nje.

“Sonja: Nismo mi jeli hleb zabadava! Ja ne govorim šta treba reći,
ne govorim ono što treba, ali ti nas moraš razumeti tata. Treba biti
milostiv!”

Kada shvata da joj je sudbina okrutno zapečaćena očekujemo njen jauk.
Naprotiv, Sonja pronalazi bizarno hrišćansko otkupljenje i spas. Sonjinim dijalogom završava drama:

“Sonja: ... a kad nam dođe naš sudnji čas, pokorno ćemo umreti i tamo,
na onom svetu, reći ćemo da smo patili, da smo plakali, da nam je bilo
teško i bog će se sažaliti na nas; onda ćemo, ujko, mili ujko, videti drugi
život - svetli, divan, lep, radovaćemo se i na sve sadašnje naše
patnje pogledaćemo ganuto, s osmehom - i odmorićemo se.”

Astrov

Astrov je lekar u zabiti i primitivnosti ruskih sela. Naporno radi.
Određenu simpatiju Čehov stidljivo poklanja Astrovu. Možda je uzrok tome
što je i Čehov bio lekar. Astrov je osebnjak, bez porodice. Za razliku od
Vojnickog gotovo ravnodušno i bez borbe pomirio se sa besmislom svoga
života. Astrov više ne veruje ni u svoje sposobnosti pa za sebe kaže:

“Astrov: Kod Ostrovskog u jednom komadu postoji čovek s velikim
brkovima i malim sposobnostima... To sam ja.”

Tragedija je Astrova što je on gotovo prestao da postoji kao čovek,
jer ne veruje više u ljude i nema više osećaje, ne može voleti.

“Astrov: Ja za sebe više ništa ne očekujem, ne volim ljude... Odavno već
nikog ne volim.”

Jelena Andrijevna

Jelena Andrijevna, mlada žena starog profesora, u žabokrečinu
ljudskih duša unela je nemir. Probudila je mrtvilo u Astrovu, a naročito u
Vojnickom. Jelena je nesretna žena koju svoju
najveću nesreću prima sa manje emocija, donekle racionalno.

“Jelena Andrejevna: I mrzi me da živim i dosadno mi je! Svi napadaju
mog muža, svi me gledaju sa željenjem: nesrećna žena, ona ima starog
muža! To je saučešće meni - o, kako ga dobro razumem”

Jelena mrzi muža, ali zna da mora živeti sa njim.

“Jelena Andrejevna: Ćuti! Ti si me ubio!”

Jeleninoj vernosti filozofski i lirski razmišlja Vojnicki.

“Vojnicki: Zato što je ta vernost neprirodna i izveštačena od početka do
kraja. U njoj je mnogo retorike, ali nema logike. Iznevereti starog muža
kog ne možeš podneti - to je nemoralno.”

Stari profesor

Stari profesor uzrok je uništenja mnogih života. Optužuju ga i mrze
njegova žena i Vojnicki. Sonja svoga oca voli i žrtvovanje za njega
prihvata kao nešto prirodno. Profesor je star i bolestan i ljubomoran je
na mladost. Ustvari je umišljena veličina koja u zimi svog života očekuje
od svih još malo pažnje. Profesor ne govori o svome radu, ali ga Vojnicki
bolno secira.

“Vojnicki: Čovek punih dvadeset i pet godina predaje i piše o umetnosti,
a nimalo ne razume umetnost.”

Ono što ubija profesora i čini ga nesretnim je starost. Čitav je život bio
sebičan, a sada život ostavlja drugima, mlađima.

“Serebrjakov: Prokleta, odvratna starost. Đavo da je nosi! Otkako sam
ostario, gadim se samom sebi. A i svima vama, verovatno, gadno je da
me gledate.”

O likovima:

Likovi drame su slabići i malenholični tragičari.
Nihilizam se bolesno uvukao u njih i spremni su na tiho propadanje.

Vojnicki koji je na tren reagovao ljudski i pobunio se pretvara se ponovo u
bezličnu senku spreman da sa Sonjom propati ostatak života.

Pristati svesno na predaju, na vegetiranje, pomiriti se sa činjenicom da si
živ zakopan u zaostalosti ruskog sela i da ćeš tu lagano umirati, čini likove
drame drastično tragičnim. Oni nemaju moć ni brzo da umru. U takvoj
atmosferi života Čehov ponire duše svojih junaka i prikazuje ih kroz
dramski dijalog. On ih slika, prikazuje, ali ih ne objašnjava ili optužuje.
Kroz dijaloge je oslikana atmosfera i nema poruke pisca. Prikazano je
stanje duša u određenom prostoru i vremenu iz kojeg nisu mogli pobeći.
 
Status
Zatvorena za pisanje odgovora.
Natrag
Top