Prepricane lektire i analize dela za Osnovnu skolu

[crysis]

MALA SIRENA

U dubini okeana u prekrasnoj palati boravio je kralj svih mora. Imao je puno kćeri, ali najmlada, Mala Sirena bila mu je najmilija. I pored svih lepota morskih dubina, Mala Sirena je odlazila na površinu mora. Divila se plavetnilu neba, sjaju sunca, bojama drveća i bila nesrećna u svom svetu. Mučila je čežnja za životom na kopnu. Uzalud su je otac i sestre nagovarali da odustane od te želje govoreći joj kao je surov i okrutan svet na kopnu.

Jedne noći, krišom se popela na površinu. More je bilo burno, a veliki talasi su se obrušavali na veliki jedrenjak koji je tonuo. Privučena talasima, Mala Sirena ugleda mladića koji se davio. Bez razmišljanja je doplivala do onesvešćenog mladića i izvukla ga na obalu. Gledala je njegovo prekrasno lice i čula otkucaje njegovog srca. čaroliju je prekinuo neki glas i iza stene se pojavila jedna lepa devojka. Sirena je, neprimećena, brzo kliznula u vodu.

Dani su prolazili, a Mala Sirena je stalno mislila na lepog mladića. Očajna, potražila je savet od zle čarobnice-morske veštice. Molila je da je oslobodi sjajnog repa i, kako god bolno to bilo, podari ljudske noge. čarobnica je,za uzvrat, tražila od Male Sirene njen prekrasan glas i divno pevanje. Sirena je odmah pristala. Ostala je bez glasa, nema, ali se pretvorila u prekrasnu devojku. Sada je mogla da živi na zemlji. Njen glas i pevanje, morska veštica je zatvorila u školjku i odnela je u morske dubine.

U kraljevini je objavljeno da princ treba da se ženi i Mala Sirna, koja je u princu prepoznala voljenog mladića, gorko je plakala isplakavši sve suze. U noći, na svelčanosti u kraljevim vrtovima, dugo je plesala iako je svaki korak nanosio veliki bol. Ujutro, pred venčanje, povorka je prolazila pored mladog para. I Mala Sirena je bila u povorci. Nema, zastala je ispred mladog kraljevica i on kao da je za tren osetio bol koji je nosila u srcu. Ali iz nemih usana nisu mogle da izadu reči. Maloj Sireni preostalo je samo da potraži sudbinu u morskim dubinama.

U trnutku kad je dotakla morske talase, školjka se otvorila i čarolije morske veštice je nestalo. Od tada, u tamnim noćima, mornari uz šum talasa često mogu da čuju tužno pevanje Male Sirene.

 

[crysis]

ALISA U ZEMLJI CUDA

Alisa je rado šetala po poljima i zavirivala u svaki mogući kutak. Tako je jednom sela ispod drveta. Opazila je nekog čudnog zeca koji je gledao nervozno u sat i nekud žurio.

"Kuda to žurite, gospodine?" upitala ga je devojčica. Zec nije odgovrio, samo je brzo nestao u jednoj rupi. Alisa je krenula za njim i ...osetila je da nekud propada. Dugo je tako padala, sve dok na kraju nije stigla do dna. Nije bila povređena, pa je pokušala da se uspravi i opazila je neka veoma mala vrata. "Pa ja kroz njih ne mogu da prodem!" uzviknula je.
"Zašto su tako mala?"
"Popij malo ove čarobne tečnosti", reče joj neki miš, "pa ćeš i sama postati mala!"

Alisa ga posluša i naglo se smanji. Bez muke prođe kroz vratašca i nađe se u prekrasnom ali neobičnom vrtu: biljke i pečurke imale su vrata i prozorčiće. Tu je nekakav čudak sa šeširom pripremao gozbu sa čajem. Bio je okružen neobičnim društvom. I zec je, naravno, bio stigao.

"Šta to slavite?" upita ih Alisa. "Naš je-rođendan!" odgovoriše oni.

Onda društvo pređe u vrt ruža. Jedna od nih je bila bela i uplakana, pa Alisa priđe i poče da je boji u crveno. Naiđoše silni gosti, a među njima i mnogo karata za igru. Karte su, kao vojnici, bili pratnja herc-kraljice. Kad je herc-kraljica opazila šta Alisa radi, strahovito se naljutila i viknula svojim stražarima, kartama:
"Uhvatite je! Uhvatite je!"
Straža polete ka Alisi, a ova, prestrašena da će je ščepati, stade bežati što je brže mogla. Za njom se diže užasna prašina i galama.

Bežeći tako naiđe na ona vratanca, prođe ispod njih, ispi malo tečnosti i ponovo postade velika. Onda se uzvera uz onaj otvor i vrati u podnožje drveta pod kojim je sedela pre nego je zadremala. Tamo je još uvek bila njena mačkica, a sa njom još nekoliko životinja koje su je čudno gledale.

 

[crysis]

CRVENKAPA

Bila jednom jedna devojčica, ljupka i mila kako se samo zamisliti može. Zvali su je Crvenkapa jer je stalno nosila crvenu kapicu koju joj je isplela baka.
Crvenkapa je s roditeljima živela u kućici pored velike šume, a na drugom kraju, u maloj kući stanovala je Crvenkapina baka.

Jednog dana majka je poslala Crvenkapu da odnese ručak baki koja je bila bolesna. Upozorila je da požuri i ne skreće s puta. Crvenkapa se nije plašila i usput je zastala da nabere baki malo cveća. Nije primetila da iza dveta vrebaju dva velika oka. Bio je to strašni vuk. Prišao je Crvenkapi i upitao:
-Šta radiš devojčice?
-Berem cveće za bolesnu baku-odgovorila je Crvenkapa.
-Kao ćeš da uđeš ako je baka bolesna? upita lukavi vuk.
-Pokucaću tri puta-reče Crvenkapa, ne sluteći ništa.
Vuk je pozdravi i najkrćim putem odjuri do bakine kuće. Kada je stigao, vuk je pokucao tri puta i kada je baka pitala ko je, promenjenim glasom odgovorio:
-To sam ja, Crvenkapa.
Baka je ustala i otvorila vrata.
Vuk je odmah skočio i progutao baku. Obukao je njenu spavaćicu, stavio kapicu i naočare i legao u krevet.
Tako je prerušen čekao Crvenkapu i mislio kako ga ona sgurno neće prepoznati
Kada je Crvenkapa stigla do bakine kuće i pokucala tri puta, vuk je, imitirajući bakin glas, pozvao da uđe. Crvenkapu je iznenadio bakin izgled pa je upita:
-Bako, bako, zašto imaš tako duge ruke?
-Da te bolje zagrlim, dete moje.
-Zašto su ti tako velike oči?
-Da te bolje vidim.
-Zašto su ti tako velike uši?
-Da te bolje čujem, zlato moje.
-Bako, bako,zašto imaš tako velike zube?
-Da te lakše pojedem -zarežao je vuk i progutao Crvenkapu.

Šumske životinje koje su bile Crvenkapini prijatelji obavestile su drvoseču o tome šta se dogodolo. Drvoseča se odmah uputio bakinoj kući i kada je ušao, zatekao je vuka kako spava. Zamahnuo je sekirom i iz stomaka izađoše baka i Crvemkapa, žive i zdrave.

Tako je završio stršni vuk, a baka, Crvenkapa i drvoseča su slatko pojeli ručak koji je Crvenkapina mama spremila.



(Pero)

 

[crysis]

MACAK U CIZMAMA

Bio jednom jedan stari mlinar i imao tri sina. Na samrti, on ih pozva da im ostavi ono što je imao. Najstarijem sinu dade mlin, drugome magarca, a najmladem macka. I tako siroti mladic uze macka i pode u svet.

Ubrzo je otkrio da njegov macak nije obican. Umeo je da govori, znao je mnoge veštine, a nosio je carobne cizme koje je ukrao jednim divu.
-Gospodaru, ucinicu te bogatim. Od sada, kad te neko pita, reci da si Markiz od Karabasa- rekao je macak zacudenom mladicu i poveo ga do jednog jezera. Zno je da ce tuda uskoro da prode kralj sa svito i kcerkom i nagovorio je gospodara da ude u vodu i pretvara se da se davi.

Ubrzo je naišao kralj koji je sa kcerkom i svitom pošao u šetnju. Kada su videli mladicakao se davi, zastali su da mu priteknu u pomoc. Mladic je, kako ga je savetovao macak, isricao da je on Markiz od Karabasa i da su mu razbojnici ukrali odelo. Kralj mu je poverovao i dajuci mu odelo, smestio ga u kociju zajedno sa princezom da nastave šetnju.

Jureci ispred njh, macak stiže u prekrasan zamak ciji je gospodar bio jdan stašan div. Neustrašivi macak izade ispred stršnog gospodara i kad se ovaj razbesneo videci svoje carobne cizme na nogama macka, lukava životinja mu rece da je došao da mu ih vrati. Div odobrovoljen, poce s njim da razgovara.
Macak je tada upitao diva dali je istina da može da se pretvori u bilo koju životinju. Kobajagi cudeci se, rekao je da ne veruje da može da se pretvori u lava. Div se tada grohotom nasmejao i pretvorio u strašnog lava.
Macak je ustuknuo pred stršnom rikom pravci se da je uplašen. Tada lukavo rece divu kako je lako biti veliki i zacika ga da se pretvri u miša. Brzopleti div, da bi se pokazao, za tran oka pretvori se u malog miša.
Videci miša kako trci, macak skoci, zgrabi ga i pojede u jednom zalogaju.

Tako je div zauvek nestao, a macaku je ostao zamak sa ogromnim bogatsatvom. Utom je stigla i kraljava kocija i macak izade ispred zamka da primi uvažene goste. Poklonio se i poželi im dobrodošlicu u zamak Markiza od Karabasa, namignuvši usput zacudenom mladicu.
U meduvemenu se izmedu mladica i princeze rodila ljubav i kralj, videvši veliko bogatstvo, pristade da se princeza uda za Markiza od Karapasa. A lukavi macak je veselo i zadovoljno živeo sa svojim gospodarima.



(Pero)

 

[crysis]

VRABAC I LISICA

Poljski vrabac je stajao na drvetu kraj svoga gnezda. U gnezdu su bili gladni vrabčići.. Otvarali su kljunčiće i vikali : "Daj meni! Daj malo meni"! A on im je stavljao u kljun po parče slatke hrane. Bili su još mali, goluždravi. Trebalo je još da rastu pa da dobiju perje.
Taman vrabac htede da odleti da donese još hrane, kad ugleda ispod drveta žućkastog lukavog lisca.

-Ej, vrabče!- povika lisac. –Sad ču da ti oborim gnezdo i da pojedem tebe i tvoje vrabčiće!
- O, lišce, molim te, nemoj! Ja ću tebi dobaviti hleba, mesa i kolača, koliko voliš! -reče uplašeni vrabac.
Lisac pristade. Vrabac mu onda reče:
-Pođi za mnom, sakrij se i čekaj kraj ovog puta.
U tom niđoše putem dve seljanke –majka i ćerka. Nosile su u korpama ručak radnicima. Odjednom vrabac pade na put ispred njih i poče da se pretvara kao da mu je krilo slomljeno.

- Pazi, majko, pa to je mali vrabac! On je ranjen, hajde da mu pomognemo! -povika devojčica.
Spustiše korpe i pođoše za vrabcem. Za to vreme lisac priđe korpama i dobro se najede mesa, hleba i kolača .

Sutradan, evo opet lisca. Stao je ispod vrabčevog gnezda i počeo da preti:
-Čuj, vrabče, sad ću da ti oborim gnezdo i da pojedem tebe i tvoje vrabce!
-Pusti me, lišče, molim te, a ja ću tebi nabaviti dobrog vina – reče vrabac.
Lisac pristade.
Onda vrabac polete do druma kud su prolazili ljudi i na kolima vozili burad sa vinom. Slete jednom vozaču na kapu, pa mu kljucnu uvo. Ovaj se naljuti, potegne sekirom na vrabca, promaši ga i raseče bure. Proli se vino, a lisac dotrca i dobro se napije.

Ali, sutrdan, opet dođe lisac ispod vrabčevog gnezda:
-Hej, vrabče, hoću da se smejem. Ako ne učiniš da se mnogo smejem, gotovi ste ti i tvoji vrabčići!
Vrabac nije imao kud, nego povede lisca u selo kod jedne staje. Tu je sedela seljanka i muzla kravu. Vrabac slete na kravu i poče kljunom da je golica. Krava zamahnu repom pa umesto vrabca, udari seljanku. Seljanka se preturi sa stolice i prsu mleko. To uplaši jednu mačku, ona jurnu da beži. Na mačku zalaja pas i pojuri je, a to uplaši i druge životinje: poleteše kokoši, guske zagakaše, konji zanjištaše, krave zamukaše. Diže se velika graja. Nastade jurnjava po dvorištu, a lisac se za to vreme smejao, smejao do mile volje.

Ali, sutradan, opet dođe lisac ispod vrabčevog gnezda: -Čuj, vrabče, hoću sad da me uplašiš ili ću oboriti drvo i pojesti i tebe i vrabčiće.
Vrabac mu reče:
-Lišče, stavi maramu na oči i pođi za mnom!
Polako, polako, doveo je lisca do jedne šume gde su bili lovci sa psima.
-Otvori sad oči, lišče! -povika vrabac.
kad je lisac pogledao, a ono ljuti psi jurnuše na njega. Lovci zapucaše.
Lisac se toliko uplaši, da je pojurio što je mogao brže. Ne,zna se šta je posle bilo, ali vrabac ga više nije video.

 

[crysis]

RUŽNO PAČE

Jednog dana, na seoskom imanju izleglo se iz jaja nekoliko lepih žutih pačića. Mama patka ih je sa ponosom gledala, čekajući da se iz poslednjeg, velikog jajeta izleže još jedno. Koliko je njeno razočarenje bilo kada se pojavilo veliko, nezgrapno pače, potpuno drugacije od ostalih. Oh, kako je ružno"! uzdahnula je patka. Ipak, kao i svaka majka, ubrzo je zavolela svje veliko, ružno pače, pa ga je vodila i hranila kao i ostalu decu. Međutim, to nije bilo dovoljno. Susedi su se svi redom smejali ružnom pačetu, rugali su mu se, zlostavljali ga i tukli, sve dok ga jednog dana, u odsustvu patke, nisu oterali od kuće.

Jadno, uplakano pače bežalo je sve dalje od nevaljalaca i od svog doma, gladovalo i skrivalo se. Nekako se ipak snalazilo, ali onda je počeo da pada gusti beli sneg. Uskoro je prekrio polja i šume, voda se zaledila, a hrane nigde. Promrzlo i gladno pače ugledalo je pred sobom nečiji dom.
Jedva je našlo snage da priđe vratima i zakuca. Srećom, domaćini su ga čuli i otvorili. Pred njim se ukazala topla soba, sa vatrom na ognjištu i hranom u kotliću.
Pusti to siroče, neka uđe! reče domacin svojoj ženi. Nahrani ga i utopli, vidiš da je sasvim promrzlo! Deco, odnesite ga u postelju", reče gazdarica. "Pokrijte ga i nahranite, možda će preživeti"! Deca poslušaše. Odnesoše klonulo i promrzlo pače, pokriše ga i čim je otvrilo oči, nahraniše ga toplom kašom.
Pače se brzo oporavilo i tu bi zauvek ostalo, ali ga gazdarica otera kad je shvtila da pače ne leže jaja i od njega nema koristi. "Pođi dalje", reče, "ince si ružno"!
Do kraja zime jadno pače se nekako snalazilo. Dočekalo je da grane sunce i otopi se sneg.

A onda je, na plavoj vodenoj površini, ugledalo predivne bele ptice dugih vratova. "Šta bih dao da sam i ja takav, a ne ružan tako da me svi teraju"! uzdahnu.
U tom času prišla mu je divna labudica. Pače je od stida saglo glavu i ugledalo u vodi svoj lik: divnog belog labuda!
Tokom teške zime ružno pače beše poraslo i pretvorilo se u prekrasnu pticu. Okružiše ga mnoge, isto tako lepe ptice, a najlepša labudica zaklikta i dade mu znak da pođe za njom. Ponosni mladi labud glasno kliknu i snažno zapliva.
Njegovim patnjama beše došao kraj.

 

[crysis]

IVICA I MARICA

Drvoseca i njegova žena bili su veoma siromašni. Imali su dvoje dece, Ivicu i Maricu. Teško su živeli.
Jedno vece, dok su se umorni vracali sa posla kuci, izgubili su u šumi decu.
Ivica i Marica našli su se sami u mraku. Plakali su, ne znajuci put. Silno uplašeni, prespavali su noc pod nekim stablom a ujutro su krenuli dalje.

Na proplanku used šume naišli su na kucicu nacinjenu od keksa i kolacica. Kolaci su bili mamac. U kuci je stanovala strašna veštica. Ona je uhvatila Ivicu i Maricu.
Veštica je gurnula Ivicu u kavez, hraneci ga da se dobro ugoji. Nameravala je da ga ispece i pojede.
Marica je morala da pomaže veštici. Mada je bila mala, smišljala je kako da spase sebe i svog brata.

Kada je veštica otvorila vrata velike peci da vidi kako plamti vatra, Marica je gurne u pec.
Veštica je sagorela, njene zle moci je nestalo.
Sestrica oslobodi Ivicu iz kaveza. Bili su spašeni. Ubrzo su pronašli put kuci.
Carobni kolacici u Maricinoj kecelji pretvorili su se u suvo zlato. Bila je to nagrada za njihovu hrabrost.

 

[crysis]

PALČIĆ

Jedne večeri siromašni šumar poveri se svojoj ženi da će sutra dan morati da ostavi njihovu sedmoricu dečaka u šumi jer nije imao dosta novca da ih sve prehrani.
Palčić, najmlađi i najdovitljiviji od sedmorice braće, čuo je te reči, a sutradan, idući kroz šumu sa ocem i braćom, svaki čas je bacao mrvice hleba da bi po tom tragu mogao da nađe put do kuće. Dok su se uspinjali jednom stazom, primetiše da im je otac nestao i uhvati ih strah, ali Palčić ih je hrabrio, uveren da će pronaći put povratka. Nažalost, ptice behu pojele sve mrvice koje je on bacao. Ipak, u daljini ugledaše osvetljene prozore neke kuće.

Palčić povede svoju gladnu i uplašenu braću prema dalekoj svetlosti. Tako stigoše do kuće, u koju ih primi neka dobra, ali povelika žena. Ali tada stže i gospodar kuće, a to je bio zli div, koji zatvori dečake u podrum da bi ih sutra dan pojeo. Žena pripremi večeru divu, a u vino mu pomeša prašak za uspavljivanje. I dok je div bio zabavljen jelom, mališani uspeše da se iskradu i pobegnu. Kad je div shvatio da su pobegli, obuo je svoje čarobne čizme u kojima je jednim korakom prelazio sedam milja i krenuo za njima. Ali prašak je počeo da deluje, i div odjednom oseti neodoljivu pospanost, pa leže na zemlju i zaspa. Onda mu Palčić svuče čizme od sedam milja, pa obuvši ih sam pojuri da o svemu obavesti kraljevsku stražu. Div je onda zarobljen, a kralj nagradi Palčića i njegovu braću kesom dukata.

Tako se oni srećno vratiše svojim roditeljima i zauvek ostadoše s njima.

 

[crysis]

marko kraljevic

MARKO KRALJEVIC KAO ISTORIJSKA LICNOST​

Marko Kraljevic rodjen je sredinom XIV vijeka kao sin kralja Vukasina, gospodara Prilepa, i velikog dijela Makedonije, i majke Jevrosime. Otac, kao vladar tog dijela Makedonije, opremio je vojsku sa bratom despotom Ugljesom. Ta vojska trebala je da sprijeci dalju najezdu Turaka na Balkansko poluostrvo i porobljavanje srpskih zemalja. Nazalost, dok su bili utaboreni na obalama rijeke Marice, u noci 1371. godine, Turci su ih bez najave napali i napravili pravi masakr. U bici na Marici poginuo je Vukasin i njegov brat a njegove zemlje pale su pod tursku vlast. Marko, kao prestolonaslednik, nemocan da ucini nesto vise, zbog turske nadmoci, postaje turski vazal. To je podrazumjevalo i njegovo angazovanje u vojnim operacijama turske vojske. Ubrzo se dokazao kao snazan i sposoban borac pa je dosao do titule turskog vezira, sto je prestavljalo visok polozaj u turskom drustvu. Njegovo omiljeno oruzje je, bas kao i u narodnim pjesmama, bio topuz kojim je vjesto baratao. Sudbina mu je odredila da izgubi zivot u bici na Rovinama i to na strani vojske koja je pogubila njegovog oca i okupirala njegove zemlje. Dakle, njegova prava istina o njegovom zivotu je dosta surova i daleka od prica iz narodnih pjesama, koje su ga velicale kao najveceg srpskog junaka.





​

​

 

[crysis]

Narodne pjesme o Kraljevicu Marku:

МАРКО КРАЉЕВИЋ И БЕГ КОСТАДИН

Коње јашу до два побратима,
Бег Костадин и Краљевић Марко,
Бег Костадин беседио Марку,
"Побратиме, Краљевићу Марко,
Да ти мени о јесени дођеш,
О јесени, о Дмитрову данку,
А о моме крсноме имену,
Па да видиш части и поштења,
А и лепа, брате, дочекања,
И господске ђаконије редом."
Ал' беседи Краљевићу Марко:
"Не хвали се, беже, с дочекањем!
Кад ја тражих брата Андријаша,
Ја се десих у двору твојему
О јесени, о Дмитрову данку,
А о твоме крсноме имену:
Видио сам твоје дочекање,
И видих ти до три нечовептва."
Ал' беседи беже Костадине:
"Побратиме, Краљевићу Марко,
Та каква ми нечовештва кажеш?"
Вели њему Краљевићу Марко:
"Прво ти је, брате, нечовештво:
Дођоше ти до две сиротице,
Да ј' нахраниш хлеба бијелога
И напојиш вина црвенога;
А ти велиш дема сиротама:
- "Ид'т одатле, један људски гаде!
Не гад'те ми пред господом вина!"
А мени је жао, беже, било,
Жао било двеју сиротица,
Па ја узех до две сиротице,
Одведох их доле на чаршију,
Нахраних их хлеба бијелога
И напојих вина црвенога,
Па покројих на њих чисти скерлет,
Чисти скерлет и зелену свилу,
Па их онда послах двору твоме;
А ја, беже, гледам из прикрајка
Како ћеш их онда дочекати;
А ти узе једно сирочади,
Узе њега у лијеву руку,
Друго узе на десницу руку,
Однесе их удворе за столе:
"Јед'те пијте, господски синови!"
Друго ти је, беже, нечовјештво:
Што су били стари господари,
Ша су своју хазну изгубили,
И на њима стари скерлет беше,
Оне мећеш у доњу трпезу;
А који су нови господари
И одскора хазну заметнули,
И на њима нови скерлет беше,
Оне мећеш у горњу трпезу,
Пред њих носиш вино и ракију
И господску ђаконију редом.
Треће ти је, беже, нечовештво:
Ти имадеш и оца и мајку,
- Ни једнога у асталу нема,
Да ти пије прву чашу вина!"