Dead man od Dzarmusa.Dobar film a i muzika odkida.
Da, muziku je radio Neil Young, odlična je, a film je nešto najambicioznije što je Džarmuš snimio. Definitivno ga treba pogledati. To se odnosi na sladokusce, jer, kao i svaki nezavisan film (pa još urađen u maniru koji klizi u avangardu), nije prijemčiv za široke mase.
Kad sam kod (ne)prijemčivosti, preporučio bih (ali zaista svima, pa ko ga shvati - shvatio je) Der Himmel uber Berlin (1987) aka Wings of Desire aka Nebo nad Berlinom aka bla bla bla... Elem, kad se za potrebe snimanja filma udruže Wim Wenders i pisac Peter Handke, dobije se literarno-vizuelno-misaono-audio estetski šok koji prosto poziva na pitanje da li uopšte postoji granica filma kao medija. Mislim da nisam nikada video lepši način da se pokuša pobediti večna čovekova zabluda u vezi njega samoga. Takođe dokazuje da svaki takav pokušaj mora da se, od pokušaja davanja odgovora, pretvori u beskrajno more novih pitanja.
Neko je gore spomenuo i The Seventh Seal (kao klinac nisam znao o čemu bi moglo da se radi u filmu koji se zove Sedma foka, kasnije sam skontao da je Sedmi pečat), takođe bih ga i ja preporučio svima.
I da ne bih previše davio, ovom prilikom bi još preporučio i Felinija, neki od njegovih najvećih filmova - La strada, Le notti di Cabiria, Amarcord, a pogotovo 8 1/2 (u suštini preporučujem ceo njegov opus). Zašto? Zato što je bio verovatno najveći opsenar i iluzionista u istoriji filma, zato što je namerno zavodio gledaoca i smišljeno mu nudio svoju istinu, konstruisanu do najmanjeg pokreta i do najtiše reči, zato što strastveno prikazivao svet klovnova i putujućih zabavljača (svet koji je opet sazdan od iluzija), zato što je kao seizmograf precizno hvatao najmanji drhtaj ljudske duše, zato što je kroz lice tužnog klovna u La stradi govorio o svom užasu borbe krajnosti, kontradiktornosti i dualizmu od kojeg je svet sazdan, zato što je rekonstruisao svoja sećanja u Amarkordu i prošlost i ljude iz svog voljenog Riminija učinio lepšim i boljim nego što su oni to bili u njegovom detinjstvu. On je stvorio nova sećanja i u njima su ljudi onakvi kakve on želi da ih se seća. U nepreglednom svetu obmana, svi ih grade tako što trenutno mišljenje o nečemu karikiraju tako što ga intenziviraju, pa loše ispadne mnogo gore, a dobro postaje bolje do bljutavosti. Niko međutim nije napravio takvu obmanu kao Felini, plemenitu, u kojoj prašta i u kojoj gradi svet od smeha, ljubavi, idile, veselja, zajedništva i topline, a koji takav u stvarnosti nije bio. Baš kao što je i sam za sebe govorio: "Ja sam rođeni lažov" - i mi treba sebi da priznamo da filmove, slike i skulpture gledamo, muziku slušamo, književna dela čitamo i uopšte uživamo u umetnosti i divimo joj se - upravo zato što želimo da budemo obmanuti. Pa ako očekujemo laž, zašto ona ne bi bila lepa i humana, sa ljudskim licem. Eto zato preporučujem Felinija i njegove filmove. Ne treba preskočiti ni ostale njegove filmove, uz one koje sam nabrojao - E la nave va, La voce della luna, La citta delle donne, Roma, Il Casanova, Satyrikon, La dolce vita, Giulietta degli spiriti,...