Ove zablude SPC su ključne za neprosvećenost naroda:
1) Loši pokretački motivi (gordost, krivica, sentiment, umesto prave ljubavi); Sveštenik truje vernike pričom o precima, srpstvu i tradiciji i tako pobuđuje, ne pravu ljubav, već nacionalnu i versku gordost kao motiv držanja verskih vrednosti. Isto tako je licemerno kada sveštenik ljude optereti krivicom i strahom kao motivom religiozne revnosti, a onda izusti "Ljubite neprijatelje svoje..." ili "Poštujte pripadnike druge vere". Onaj ko je gord, on je iz gordosti uvredljivi i nasilan. A onaj ko je iz straha nečiste savesti svoje grehe samo sputao u izražavanju, on prirodno prezire one koji te iste grehe otvoreno ispoljavaju, jer bi i sam voleo da ih otvoreno uživa, a ne sme zbog svog straha. On bi njih primorao na isto licemerstvo na koje je i sam primoran pod pritiskom straha od kazne. Ko kaje iz osećanja krivice, sramote i sentimenta, odmah će ponoviti greh čim mu popusti osećanje krivice, sramote i sentimenta, a to će vrlo lako i brzo jer osećanja zavise od okolnosti.
2) Površni moralni zahtevi ljudske tradicije umesto Božjeg zakona pa vernik ne ume da se pokaje za grehe; Za razliku od Božjih zapovesti, koje proglašavaju grehom same motive i želje ljudskog srca, ljudske zapovesti (tradicija) nikada ne ukoravaju čoveka za sam greh srca (za njegovu sebičnost, telesnost, sujetu, gordost, kukavičluk, mržnju, itd), već ga najčešće ukoravaju za prekršaje formalnih pravila ponašanja koji sa grehom nemaju nikakve veze, ili ga navode da se kaje samo za simptome svojih greha u svojim mislima, osećanjima i postupcima. Rezultat ljudskih zapovesti jeste da će tvoj prijatelj da se pokaje što ti je rekao ružnu reč, ali se ne kaje što je takav. On se zapravo kaje što nije bio bolji licemer. Primer ljudskih zapovesti nalazimo u našoj tradiciji. U “Gorskom vijencu” crnogorske poglavice postavljaju poturicama (Srbima islamske vere) uslove koji nemaju nikakve veze sa uzvišenim i moralnim zahtevima Jevanđelja: “No lomite munar i džamiju, - Pa badnjake srpske nalagajte - I šarajte uskrsova jaja; - Časne dvoje postah da postite, - Za ostalo kako vam je drago.” Zapazimo reči "za ostalo, kako vam je drago". Izostavljena je suština moralnog zakona: "Jer sve šta je na svetu, telesna želja, i želja očiju, i ponos života, nije od Oca, nego je od ovog sveta." (1.Jovanova 2,16) "Ne budi osvetoljubiv." (3.Mojsijeva 19,18) "Nemoj govoriti osvetiću se za zlo!" "Kad padne neprijatelj tvoj, nemoj se radovati." (Priče 20,22; 24,17) Dakle, insistira se na duhovno nebitnim verskim zahtevima ljudske tradicije koji su hrana za gordi Ego, dok se potpuno zanemaruju ukori za gordost, mržnju, sebičnost i telesnost, koji zahtevaju reformu motiva srca kroz nanovorođenje. Isto tako i islam zastupa da musliman i dalje jeste musliman iako krši Božji moralni zakon (krade, laže, ubija), ali ako ne vrši obrede, on više nije musliman.
3) Sistemi zavaravanja savesti verskim ritualima; Za razliku od ateiste, vernik ima u religiji veoma razrađen sistem koji mu pruža lažni mir i psihološku satisfakciju za nečistu savest u njegovom nepokajanju. Raznoraznim tehnikama (pričest, ispovest, ikone, ritmičko ponavljanje molitve uz brojanice, obredno pranje, opijanje osećanjima) vernici ugušuju osećanje krivice i tako nesmetano nastavljaju da čine ono zašta bi ih zdrava savest prirodno osuđivala. “Niko me ne može ubediti kako se ja ne osećam rasterećeno posle ispovesti!” izjavljuje vernik, nesvestan da tom potrebom za ispovedanjem upravo dokazuje da je otišao na ispovest nečiste savesti, što otkriva da se za svoj greh nije pokajao u ličnoj zajednici sa Bogom, kako to Isus savetuje: "A ti kad se moliš, uđi u klet svoju, i zatvorivši vrata svoja, pomoli se Ocu svom koji je u tajnosti; i Otac tvoj koji vidi tajno, platiće tebi javno." (Matej 6,6) Prvi sledeći stres će ga isprovocirati da ponovo ispolji nepobeđene slabosti karaktera, da bi on tada ponovo otišao u hram gde će religioznim ritualima i tehnikama ponovo izazvati pobožna osećanja i njima ugušiti svest o potrebi za unutrašnjom reformom. On uistinu izlazi iz hrama promenjenih osećanja, ali ne i promenjenog karaktera, koji će u životnim probama opet otkriti svoje staro lice, i tako opet u krug. Da se zaista pokajao za svoje grehe, imao bi čistu savest, i ne bi imao potrebe za psihološkom satisfakcijom koju mu pruža njegov religiozni sistem.
4) Da vernik ne bi postao svestan prethodne tri zablude: da dobra dela čini iz loših motiva, da se kaje za simptome greha umesto za sam greh, i da verskim obredima samo zavarava svoju nečistu savest, on ima potrebu da se odrekne razumnog preispitivanja svog duhovnog iskustva i da svoju odgovornost mišljenja preda svom duhovniku, sistemu slepih pravila ili da se umesto na razum, oslanja na svoja osećanja.
Sveto pismo je sasvim suprotno ovim zabludama, i dok su se protestanti držali njegovog učenja, a to je bilo od 16, do 19 veka, oni su imali zaštitu od svakog zastranjenja i svaki prosperitet. Više o tome vidi ovde:
