Pravoslavlje

Član
Učlanjen(a)
28.03.2013
Poruka
13.330
a na kraju knjige propovednika upravo govori o tom casu vaskrsenja i suda.

"Glavno je svemu što si čuo: Boga se boj, i zapovesti Njegove drži, jer to je sve čoveku.
Jer će svako delo Bog izneti na sud i svaku tajnu, bila dobra ili zla" ( propovednik 12. 13 - 14 )

Netacno, ovde pomenuti sud je ''zemaljski sud'' koji su oni pod teokratskim drzavnim uredjenjem nazivali i ''Bozji sud'' i na tom sudu su se zaista otkrivale tajne, jer Bog je bio vladar i sudija Izraela.
Daleko od toga da on ovde govori o sudu nakon zemaljskog zivota.
 
Poslednja izmena:
VIP
Učlanjen(a)
14.07.2011
Poruka
19.107
Mire dobri moj covek, i sam ne verujes u ono sto kazes.

Ovde se naravno radi o sudu Bozjem na kraju istorije, gde ce Bog suditi ljudima, izneti i svaku tajnu misao.

"Gomile, gomile u dolini sudskoj; jer je dan Gospodnji blizu u dolini sudskoj.
Sunce će i mjesec pomrknuti, i zvijezde će ustegnuti svoju svjetlost.
I Gospod će riknuti sa Siona, i iz Jerusalima će pustiti glas svoj, i zatrešće se nebo i zemlja; ali će Gospod biti utočište svome narodu i krjepost sinovima Izrailjevijem"
( Joilo 3. 14 - 16 )
 
Član
Učlanjen(a)
28.03.2013
Poruka
13.330
Mire dobri moj covek, i sam ne verujes u ono sto kazes.

Ovde se naravno radi o sudu Bozjem na kraju istorije, gde ce Bog suditi ljudima, izneti i svaku tajnu misao.

"Gomile, gomile u dolini sudskoj; jer je dan Gospodnji blizu u dolini sudskoj.
Sunce će i mjesec pomrknuti, i zvijezde će ustegnuti svoju svjetlost.
I Gospod će riknuti sa Siona, i iz Jerusalima će pustiti glas svoj, i zatrešće se nebo i zemlja; ali će Gospod biti utočište svome narodu i krjepost sinovima Izrailjevijem"
( Joilo 3. 14 - 16 )

Ne radi se o sudu nakon vaskrsenja kod Propovednika, naravno da verujem u ono sto kazem.

Joilo je prorok otprilike iz perioda Isaije koji pise ono sto je Bog kasnije otkrilo o vaskrsenju..
Nemas argumenata za tvrdnju da je Propovednik znao za vaskrsenje i za sud nakon toga..
Molim dokazi to knjigom Propovednika...
 
VIP
Učlanjen(a)
14.07.2011
Poruka
19.107
Mire, Solomun nije bio ateista vec veran Bozji covek, a njegova vera nije mogla da ga odvede u ateizam upravo iz razloga jer je od pocetka verovao u vecni zivot koji ce Bog dati ljudima o vaskrsenju.

Ako on nije verovao u vaskrsenje, a sa druge strane govorio o smrti i prolaznosti, to bi ga sigurno odvelo u ateizam, jer u tom slucaju vera ne bi imala smisla, jer kakav je smisao vera ako covek umire za vecnost da vise nikada ne zivi.

Za razliku od toga mi vidimo da Solomun gledajuci na prolaznost ovoga zivota - svuda upucuje na veru kao jedini smisao, na poslusnost zapovestima, i na sud Bozji na koji ce izaci i pravedni i bezozni, sto znaci da je on apsolutno verovao u vaskrsenje i vecni zivot nakon ovog zivota.

"I rekoh u srcu svom: Bog će suditi pravedniku i bezbožniku; jer ima vreme svemu i svakom poslu"
( 3. 17 )

"Raduj se, mladiću, za mladosti svoje, i neka se veseli srce tvoje dok si mlad, i hodi kuda te srce tvoje vodi i kuda oči tvoje gledaju; ali znaj da će te za sve to Bog izvesti na sud" ( 11. 9 )

"Jer će svako delo Bog izneti na sud i svaku tajnu, bila dobra ili zla"
( 12. 14 )
 
Član
Učlanjen(a)
28.03.2013
Poruka
13.330
Mire, Solomun nije bio ateista vec veran Bozji covek, a njegova vera nije mogla da ga odvede u ateizam upravo iz razloga jer je od pocetka verovao u vecni zivot koji ce Bog dati ljudima o vaskrsenju.

Ako on nije verovao u vaskrsenje, a sa druge strane govorio o smrti i prolaznosti, to bi ga sigurno odvelo u ateizam, jer u tom slucaju vera ne bi imala smisla, jer kakav je smisao vera ako covek umire za vecnost da vise nikada ne zivi.

Za razliku od toga mi vidimo da Solomun gledajuci na prolaznost ovoga zivota - svuda upucuje na veru kao jedini smisao, na poslusnost zapovestima, i na sud Bozji na koji ce izaci i pravedni i bezozni, sto znaci da je on apsolutno verovao u vaskrsenje i vecni zivot nakon ovog zivota.

"I rekoh u srcu svom: Bog će suditi pravedniku i bezbožniku; jer ima vreme svemu i svakom poslu"
( 3. 17 )

"Raduj se, mladiću, za mladosti svoje, i neka se veseli srce tvoje dok si mlad, i hodi kuda te srce tvoje vodi i kuda oči tvoje gledaju; ali znaj da će te za sve to Bog izvesti na sud" ( 11. 9 )

"Jer će svako delo Bog izneti na sud i svaku tajnu, bila dobra ili zla"
( 12. 14 )

Za sve ovo covek prima kaznu u zemaljskom zivotu, bilo putem bolesti ili neke nesrece u starosti, opet ne dokazuje da je on verovao u vaskrsenje.. Zadnji stih sam takodje objasnio tako, da kazna stize u ovom zivotu i to je ono sto on naziva Sud Bozji i ono sto se primenjivalo u teokratskom uredjenju na zemaljskom sudu...

Da bi dokazao moras mi dati pisca koji je ziveo pre vremena Isaije a koji uci da ima vaskrsenja i suda...
Da zanemarimo ovde Jova jer za njega nije sigurno ko ga je pisao i kada je zaista pisan...

Eto dajem ti sansu da mi dokazes i cekam stihove..
 
VIP
Učlanjen(a)
14.07.2011
Poruka
19.107
( JEVREJIMA 11 GLAVA )

"Vera je, pak, tvrdo čekanje onog čemu se nadamo, i dokazivanje onog što ne vidimo...
A bez vere nije moguće ugoditi Bogu; jer onaj koji hoće da dođe k Bogu, valja da veruje da ima Bog i da plaća onima koji Ga traže."


VEROM ENOH BI UZET ZIV NA NEBO:

11:5 "Verom bi Enoh prenesen da ne vidi smrti; i ne nađe se, jer ga Bog premesti, jer pre nego ga premesti, dobi svedočanstvo da ugodi Bogu"

AVRAMOVA VERA U NEBESKI JERUSALIM:

11:9 "Verom dođe Avraam u zemlju obećanu, kao u tuđu, i u kolibama življaše s Isakom i s Jakovom, sunaslednicima obećanja tog.
11:10
Jer čekaše grad koji ima temelje, kome je zidar i Tvorac Bog"

VERA IZRAILJA U NEBESKO CARSTVO I NOVI JERUSALIM NEBESKI:

11:11 "Verom i sama Sara nerotkinja primi silu da zatrudni i rodi preko vremena starosti; jer držaše za vernog Onog koji obeća.
11:12 Zato se i rodiše od jednog, još gotovo mrtvog, kao zvezde nebeske mnoštvom, i kao nebrojeni pesak pokraj mora.
11:13 U veri pomreše svi ovi
ne primivši obećanja, nego ga videvši izdaleka, i poklonivši mu se, i priznavši da su gosti i došljaci na zemlji"
11:14 Jer koji tako govore pokazuju da traže otačanstvo.
11:15 I da bi se oni opomenuli onog iz kog iziđoše, imali bi vreme da se vrate.
11:16
Ali sad bolje žele, to jest nebesko. Zato se Bog ne stidi njih nazvati se Bog njihov; jer im pripravi grad.

AVRAMOVA VERA U VASKRSENJE:

11:17 "Verom privede Avraam Isaka kad bi kušan, i jedinorodnoga prinošaše, pošto beše primio obećanje,
11:18 U kome beše kazano: U Isaku nazvaće ti se seme;

11:19 Pomislivši da je Bog kadar i iz mrtvih vaskrsnuti; zato ga i uze za priliku"

VEROM MOJSIJE GLEDASE NA PLATU VECNOG ZIVOTA U HRISTU:

11:23 "Verom Mojsija, pošto se rodi, kriše tri meseca roditelji njegovi, jer videše krasno dete, i pobojaše se zapovesti careve.
11:24 Verom Mojsije, kad bi veliki, ne htede da se naziva sin kćeri Faraonove;
11:25 I volje stradati s narodom Božijim, negoli imati zemaljsku sladost greha:

11:26 Državši sramotu Hristovu za veće bogatstvo od svega blaga misirskog; jer gledaše na platu"

VERA IZRAILJA U VASKRSENJE:

"Žene primiše svoje mrtve iz vaskrsenja; a drugi biše pobijeni, ne primivši izbavljenje, da dobiju bolje vaskrsenje..."
 
Poslednja izmena:
Član
Učlanjen(a)
28.03.2013
Poruka
13.330
( JEVREJIMA 11 GLAVA )

"Vera je, pak, tvrdo čekanje onog čemu se nadamo, i dokazivanje onog što ne vidimo...
A bez vere nije moguće ugoditi Bogu; jer onaj koji hoće da dođe k Bogu, valja da veruje da ima Bog i da plaća onima koji Ga traže."


VEROM ENOH BI UZET ZIV NA NEBO:

11:5 "Verom bi Enoh prenesen da ne vidi smrti; i ne nađe se, jer ga Bog premesti, jer pre nego ga premesti, dobi svedočanstvo da ugodi Bogu"

AVRAMOVA VERA U NEBESKI JERUSALIM:

11:9 "Verom dođe Avraam u zemlju obećanu, kao u tuđu, i u kolibama življaše s Isakom i s Jakovom, sunaslednicima obećanja tog.
11:10
Jer čekaše grad koji ima temelje, kome je zidar i Tvorac Bog"

VERA IZRAILJA U NEBESKO CARSTVO I NOVI JERUSALIM NEBESKI:

11:11 "Verom i sama Sara nerotkinja primi silu da zatrudni i rodi preko vremena starosti; jer držaše za vernog Onog koji obeća.
11:12 Zato se i rodiše od jednog, još gotovo mrtvog, kao zvezde nebeske mnoštvom, i kao nebrojeni pesak pokraj mora.
11:13 U veri pomreše svi ovi
ne primivši obećanja, nego ga videvši izdaleka, i poklonivši mu se, i priznavši da su gosti i došljaci na zemlji"
11:14 Jer koji tako govore pokazuju da traže otačanstvo.
11:15 I da bi se oni opomenuli onog iz kog iziđoše, imali bi vreme da se vrate.
11:16
Ali sad bolje žele, to jest nebesko. Zato se Bog ne stidi njih nazvati se Bog njihov; jer im pripravi grad.

AVRAMOVA VERA U VASKRSENJE:

11:17 "Verom privede Avraam Isaka kad bi kušan, i jedinorodnoga prinošaše, pošto beše primio obećanje,
11:18 U kome beše kazano: U Isaku nazvaće ti se seme;

11:19 Pomislivši da je Bog kadar i iz mrtvih vaskrsnuti; zato ga i uze za priliku"

VEROM MOJSIJE GLEDASE NA PLATU VECNOG ZIVOTA U HRISTU:

11:23 "Verom Mojsija, pošto se rodi, kriše tri meseca roditelji njegovi, jer videše krasno dete, i pobojaše se zapovesti careve.
11:24 Verom Mojsije, kad bi veliki, ne htede da se naziva sin kćeri Faraonove;
11:25 I volje stradati s narodom Božijim, negoli imati zemaljsku sladost greha:

11:26 Državši sramotu Hristovu za veće bogatstvo od svega blaga misirskog; jer gledaše na platu"

VERA IZRAILJA U VASKRSENJE:

"Žene primiše svoje mrtve iz vaskrsenja; a drugi biše pobijeni, ne primivši izbavljenje, da dobiju bolje vaskrsenje..."

Zar nemas nista bolje?
Vec sam odgovorio na ovo.


Avram je cekao ''nebeski Jerusalim'' koji ce biti ''NA ZEMLJI'' sto je zapravo uspostavljanje vladavine Izraela i teokratije..

''Gosti i dosljaci u toj zemlji'' znaci da su bili stranci tamo gde su boravili a ne ''stranci na planeti zemlji''.

''Traze otacastvo'' znaci da traze ono sto je Bog obecao njihovim ocima.

''Avram je POMISLIO da Bog moze vaskrsavati'' ALI NIJE ZNAO DA MRTVI VASKRSAVAJU!

Mojsije je ''gledao na platu'' tj. ocekivao je osnivanje Izraela i da ce ugledati grad(Bog ga kaznio).



Konacno i potvrda onoga o cemu ja govorim: da niko od njih nije znao za ''nebesko carstvo i vaskrsenje mrtvih'' , tekst kaze:

''Ali sad bolje žele, to jest nebesko.'' - ZNACI DA NIKO OD ONIH IZ STAROG ZAVETA(u tekstu navedeni) NIJE ZELEO ''NEBESKO CARSTVO'' VEC JE UVEDENO TEK KASNIJE U NOVOM ZAVETU.



-Ono sto si ti postavio zapravo opovrgava tvoju teoriju.
NITI SU ZNALI, NITI SU OCEKIVALI!
 
Poslednja izmena:
VIP
Učlanjen(a)
14.07.2011
Poruka
19.107
Kako zelis, imas slobodnu volju da tako verujes.
Ja zadrzavam svoje uverenje, i ne bih vise o ovome..
 
Član
Učlanjen(a)
24.01.2010
Poruka
667
О Светом и Великом Сабору Православне Цркве
9. Јун 2016 - 9:08
1. Порука Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве поводом сазивања Светог и Великог Сабора на Криту, о празнику Свете Тројице, од 17. до 27. јуна текуће године

Свети Архијерејски Сабор
Српске Православне Цркве
Бр. 62/зап.164
25. мај 2016. године
у Београду

ПОРУКА СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ САБОРА
СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Првојерарсима и Свештеним Синодима помесних Православних Цркава

У данима најрадоснијег хришћанског Празника, који сваког човека и сву творевину испуњава саборним смислом и благовешћу спасења у Христу, поздрављамо сазивање аутокефалних Православних Цркава на Свети и Велики Сабор, који ће, ако Бог дâ, бити одржан у Православној академији на Криту о Педесетници, од 17. до 26. јуна 2016. године.

У братској љубави, са одговорношћу и великим надама размишљајући о овом Светом и Великом Сабору за време саборског заседања наше помесне Цркве, подсећамо себе и друге на то да Црква Православна јесте Сабор, од Бога сазван у Христу и Његовим Духом надахнут, као што је то био и Сабор светих апостола, који је за своје руководство имао речи: „Изволи се Духу Светом и нама” (Дела ап. 15, 28). Радујемо се почетку Светог и Великог Сабора на празник Силаска Светог Духа пошто он јесте и треба да буде светодуховски, педесетнички догађај заједнице (κοινωνία) Цркава. Сабрани да „сагласно славимо Свесветога Духа”, ми верујемо да онде где је Црква, тамо је и Дух Божји; и где је Дух Божји, онде је и Црква и свака благодат, а Дух је истина” (свети Иринеј Лионски, Против јереси 3, 2, 4, 1).

Са овом свешћу о величини и значају Сабора, ми се са свештеним трепетом питамо да ли предстојећи Сабор испуњава критеријуме и меру истинских Сабора из историје Православне Цркве. Питамо се такође да ли ће Сабор изразити јединство Цркве Христове у Духу Светоме, на славу Бога Оца, оно јединство које стално сведочимо и призивамо у светој Литургији: „Измоливши јединство вере и заједницу Светога Духа...” Подсећамо себе и друге: то јединство јесте конкретно јединство по слици Свете Тројице (Јов. 17, 21), јединство Тела Христовог, „благовољењем Оца... заједништвом Духа Светога”. То је јединство у Једноме Христу као Једној и Јединој Глави богочовечанског Тела Цркве као Дома Очевог, Обиталишта Духа Светога и Тела Христа Спаситеља.

Удубљујући се мислима и осећањима у тему предстојећег Сабора, ми се са разлогом питамо да ли и у којој мери припремљени Сабор изражава Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву (како исповедамо у Символу вере). Стога, свестан историјског значаја овог Великог Сабора за сведочење и мисију Цркве Православне у савременом свету, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве по питању састава темâ и правилника о раду Светог и Великог Сабора износи пред Предстојатеље и Свештене Синоде помесних Православних Цркава своје следеће ставове:

1. По питању усвојеног Правилника организације рада Светог и Великог Сабора Православне Цркве, сматрамо да се њиме уводи пракса непозната досадашњим саборима Православне Цркве, понајвише због неједнакости и неравноправности свих епископа на Сабору. Не препознајемо у њему вековно живо саборско Предање сазивања, председавања на Сабору, одржавања Сабора и руковођења њиме. Нико у историји није Сабору унапред одређивао и прописивао правилник рада него је то сâм Свети Сабор својом саборношћу остваривао. Могао би се стећу утисак да се наглашавањем извесних „права” сазивања и председавања Сабор ставља у функцију једнога човека, па макар он био и први. А свети апостол Павле поручује: „Чашћу чините једни друге већима од себе” (Римљ. 12, 10). Уколико се овим Правилником унапред предвиђа и контролише саборски рад, мало простора ће бити остављено за слободу чланова Сабора у Духу Светом и за оно што су апостоли изразили речима: „Изволи се Духу Светом и нама” (Дела ап. 15, 28).

2. Наведене слабости овог Правилника воде нас питању о улози и статусу епископâ на Сабору. Да ли су епископи на Сабору учесници или посматрачи? Осим неоправданог ограничавања броја учесникâ Сабора, сматрамо да је неоправдано и то што сви епископи немају право гласа. Ми верујемо да право гласа није у супротности са прокламованим начелом консензуса (чему, по правилу, претходе консултације) и држимо да се слободним и одговорним гласањем епископâ не би спутавало једногласно сведочење Православне Цркве у славу Бога у Тројици слављенога. Саборско Предање Једне Цркве подразумева право гласа сваког епископа на сабору, од регионалног до васељенског. Овај Сабор је прилика да се многобројност помесних Цркава (већине од њих) пројави на радост Мајке Цркве, – првопрестолне Цркве Константинопоља, – као и Мајке свих Цркава, Сионске Цркве.

3. С обзиром на то да је питање општења међу аутокефалним Црквама од пресудног значаја за мисију Православне Цркве у свету, сматрамо да је потребно да се размотри тема аутокефалије, на чему је наша Црква непрекидно инсистирала. Овај Сабор има довољно богословских и пастирских мотива да констатује да данас постоји четрнаест аутокефалних Цркава и да је то довољно да се потврди њихов статус. Осим тога, на досадашњим саборским припремама до детаљâ је обрађена тема аутокефалије, као и начин њеног проглашавања, осим начина потписивања. Стога је сасвим оправдано и целисходно да оно што је деценијама рађено и урађено управо на Светом и Великом Сабору буде прихваћено и проглашено.

4. Исповедајући јединство и непрекинуто саборско Предање Православне Цркве, ми сматрамо да није тачно да у Православној Цркви током дугих векова није било саборâ; премда стоји да у новијим вековима нисмо држали ниједан свеправославни или свеопшти сабор. Имајући у виду њихову догматско-еклисиолошку важност и општеправославну прихваћеност, наша помесна Црква предлаже да се потврди васељенски значај Светог Сабора из 879/880. године у време светог Фотија Цариградског, као и да се потврди исихастички Сабор из 1351. године. Предлажући саборско признање ових Светих Сабора, имамо у виду реч светог Максима Исповедника: „Благочестиво правило Цркве зна као свете и потврђене Саборе оне које је потврдила правилност догматâ”.

5. У духу одлуке свих најсветијих помесних Православних Цркава да је свака од њих позвана да активно и непрекидно учествује у саборском догађају Цркве, изражавамо став да су шест припремљених текстова у основи добри, али да захтевају допуну и дораду како би били усклађени са захтевима живота и мисије Цркве. Текст О мисији Цркве у савременом свету потребно је обогатити Јеванђељем, тојест сотириолошким и космолошким димензијама спасења, а поводом текста О односу са хришћанским светом сматрамо да крајње снисходљиви став према другим религијама не треба да пригуши свест о потребиевангелизације овога света. Истичемо да питање дијаспоре треба решавати саборно, договорно и свеправославним консензусом, под председништвом Првојерарха Константинопољског, али уз равноправно учешће сапрестолникâ, православних Првојерараха, и њихових Свештених Сабора.

Коначно, али не и последње: Свети и Велики Сабор Православне Цркве јесте и позив свима на покајање, сходно Христовој поруци: „Испунило се време и приближило се Царство Божје: Покајте се и верујте у Јеванђеље!” (Марк. 1, 15). Тако ће овај Свети и Велики Сабор Православне Цркве бити обнова и потврда живе, истините и спасоносне вере, „једном предате светима” (Јуда 3), и потврдиће истинску богочовечанску васељенскост (икуменичност) Православља у времену и простору јер је „Исус Христос исти јуче, данас и довека” (Јевр. 13,8).

Архиепископ пећки,
Митрополит београдско-карловачки и
Патријарх српски

Иринеј
Председник Светог Архијерејског Сабора

2. Синодско писмо Српске Православне Цркве Његовој Светости Васељенском Патријарху г. г. Вартоломеју, чији је текст достављен и свим Предстојатељима Православних Цркава и њиховим Свештеним Синодима

Свети Архијерејски Синод
Српске Православне Цркве
Бр. 793
6. јун 2016. године
у Београду

Његовој Светости
Архиепископу Цариграда, Новогa Рима, и Васељенском Патријарху
Господину господину Вартоломеју
Константинопољ


Предмет: Свети и Велики Сабор

Христос воскресе!

Најсветији Архиепископе Цариграда, Новога Рима, и Васељенски Патријарше, љубазни у Христу брате и саслужитељу Наше смерности, господине Вартоломеје, Вашу уважену Светост братски у Господу целивајући, најтоплије поздрављамо.

Сматрамо да је сувишно да наглашавамо са коликом је надом, искреном преданошћу и доприносом, по мери наше моћи, наша Црква учествовала у припреми Светог и Великог Сабора Православне Католичанске Цркве.

Узевши, међутим, у обзир:

1. незадовољство и критичке примедбе одређених помесних Цркава у погледу појединачних, у предсаборском периоду припремљених текстова;

2. неопозиву одлуку Антиохијске и Бугарске Патријаршије да се уздрже од учешћа на Сабору;

3. проблеме у односима и општењу међу Црквама (Јерусалим — Антиохија због Катара; заоштравање односа између нас и Румунске Патријаршије, које се већ тешко може превазићи, због антиканонског упада исте у Источну Србију и оснивања онде паралелне епископије, што води ка прекиду литургијског и канонског општења двеју суседних сестринских Цркава уколико не буде стављена тачка на горе описано понашање, и тако даље), уз перспективу да ови проблеми не буду расправљани и решени на Сабору него да буду одложени за послесаборски период, као да било која комисија може бити орган виши од свеправославног Сабора, и

4. одсуство воље код наше Мајке Цркве Константинопољске да бар један од предлога наше Цркве (као што је дискусија о аутокефалности, о праву архијерејâ да гласају на Сабору, о третирању сабора деветог и четрнаестог века као већ васељенских у свести и пракси Православне Цркве, и неки други, можда од мањег значаја) буде уврштен у тематику и дневни ред Сабора, докле нас обавезују ставови Светог Архијерејског Сабора наше Цркве, званично формулисани како пре две године тако и недавно, крајем протеклог месеца маја,

приморани смо са жалошћу — али уједно и са пуним осећањем своје пастирске и, уопште, црквене одговорности— да обавестимо Вашу драгу и уважену Светост и Ваш Свети и Свештени Синод да, будући да све ово јесте овако, наша Црква осећа тешкоћу да учествује на сазваном Светом и Великом Сабору и предлаже његово одлагање на неко време, с тим што би се наше скоро, уз помоћ Божју, сабрање на Криту сматрало за предсаборско међуправославно саветовање у циљу допунске припреме Сабора и побољшања његових текстова, или, највише, као почетна фаза читавог саборског процеса, који треба довршити у продужетку, у следећој фази, након што буду уклоњене несугласице и буду постигнути и једномислије и консензус Цркава. На тај начин, уз помоћ Божју, плод Сабора ће бити сведочење непорочне вере наше, одговор о нади која је у нама и порука спасења у Христу, упућена свима, и онима који су нам близу и онима који су далеко од нас, а нипошто, не дај Боже, ницање нових непожељних и штеточинских раскола и парасинагога под изговором лажно наречене ревности и тобожњег очувања Православља.

С тим у вези остајемо

Ваше Светости смерни у Васкрсломе Христу брат и саслужитељ

Архиепископ пећки,
Митрополит београдско-карловачки и
Патријарх српски

Иринеј
Председник Светог Архијерејског Синода


Са сајта СПЦ
 
Član
Učlanjen(a)
25.03.2010
Poruka
224
Када је човек болестан од нечега, где год да се налази, свуда ће да пати, чак и у најраскошнијем дворцу! Тако и грешник: где год да га сместе, чак и у сам рај, он ће се и тамо мучити, јер се пакао налази у њему!!! На случан начин праведан човек може да се радује и у трошној колибици исто као и у дворцу. Јер кад је срце испуњено Духом Светим, где год да се човек налази, свуда ће бити радостан, пошто је Царство Небесно унутра у нама! (Лк17,21).
Ма колико одсецао гране живом дрвету, оно неће умрети, него ће опет производити нове гране, и да би га потпуно уништио мораш га ишчупати из земље са кореном. Исто тако не можеш да уништиш грех у људском срцу на тај начин што ћеш променити или одбацити неколико порока или ружних навика; стога ко год жели да уништи грех у срцу мора да ишчупа прави корен греха. Но, корен греха је дубоко усађен у људско срце и чврсто срастао са њиме, па је стога потпуно немогуће уклонити га без бола. Да нам Бог није послао Великог Лекара, Исуса Христа, нико не би могао да уништи корен греха, и сваки напор и покушај да то учини показао би се као потпуно узалудан. Дакле, браћо, видите како морамо НЕПОКОЛЕБЉИВО да следимо пут Исуса Христа, и да никако не можемо да заобиђемо пут којим је ишао Исус Христос. Такође, видите да без СТРАДАЊА нико не може да уђе у Царство Небеско, јер су СВИ свети и служитељи Божији ишли управо тим путем, и нема другог пута осим тог . Неко може да приговори:" Како ћемо ми, грешни и слаби људи, да подржавамо свете!? Ми живимо у свету, имамо породице, обављамо различите дужности..." Ах, браћо! То је не само лукави изговор, него и увреда за нашег Творца. Правдати се разлозима, то значи оптуживати нашег Творца да није умео да нас створи како треба. Не, то је само испразан и БОГОХУЛАН изговор, а не прави разлог! Погледајте свете!!! Нису сви они живели као пустињаци; у почетку су и сами били као ми, и нису били безгрешни; и они су се бавили светским пословима, радили су, имали различите обавезе, а многи од њих су имали и породице.Али при свему томе нису заборављали своје хришћанске дужности. Стога и ми, ако ЗАИСТА хоћемо, можемо да будемо и корисни грађани, и верни супружници, и очеви који воле своју децу, а да истовремено будемо добри и верни хришћани. СУШТИНА ХРИШЋАНСТВА ЈЕ ЧИСТА И НЕКОРИСТОЉУБИВА ДУХОВНА ЉУБАВ КОЈУ ДАРУЈЕ ДУХ СВЕТИ"

(свети Инокентије Московски)
 
Natrag
Top