Poezija i tamna strana coveka

[Lapidus]

вратио сам се само да погледам коментаре и сад бих могао да почнем и да се слажем са вама двојицом, али тренутно немам времена, с тим што се можда и нисмо сасвим разумели. можда касније. што се тиче осталог, наравно, поздрављам и ја вас двојицу.
п.с.: а и ти, славне, си се повукао из једне претходне теме без одговора на мој коментар.

 

[slavn]

koja je tema lapidus?odgovoriću.nego znaš kako je, ponekad sve ovo na forumu dođe tako teško.ako nije zanimljivo i pametno uvjek je dosadno pa ma kakvu mi temu postavili.rasprave
imaju koplikovan tok to je tako.

 

[Max 357]

Počelo je s'lažima

Počelo je s'lažima (ko je gledao ili čuo za istoimeni film shvatiće...)

Počnimo ovako:

Ko anđeo kom divlje sjakte zene
u tvoj sobičak ponovo ću ući
i nečujno se telu tvom privući
kad nalegnu na zemlju noćne sene

I ljubiću ti čari crnpuraste
Ledeno ko što mesečina sija
I milovaću tebe kao zmija
što puzi oko neke jame tmaste

Kad počne jutro olovno da sviće
videćeš moje mesto prazno - biće
do noći mojim nezgrejano dahom.

Nad mladošću ti, nad tvojim životom
ja ne želim k'o drugi da dobrotom
gospodarim, već užasom, i strahom.

-------------------------------------

~ i sad - stvar je ne samo dobrog ili lošeg ili ukusa uopšte - već moći da se čovek kao ono što na žalost jeste - razume, stvar moći razumevanja činjeničnog postojanja ljudske vrste - uopšte.

Crvendać - to sankcionisanje nečeg što sama ne uviđaš kao poeziju - jer i ptice znadu umirati pevajući - ti i nije baš fer dok ti ortaci po forumu postavljaju satanističke sadržaje... - tek da znaš


Da se razumemo - gornje je pesma iz zbirke Cvetovi zla - autora Šarl Bodler-a i zove se Avet - i - mada takva kakva jeste - spada u domen poezije...

Osoba koja je postavila temu i započela ovaj post je na tako jednostavan i jasan način to učinila da ja ne razumem... šta Vam je.

Tema nije ''lažno puritanska'' poezija već poezija i tamna strana čoveka.

A ako vam niko nije javio - i sami Sveci su imali i imadu ''tamne strane''.

A sad - na samu temu:

Pesma je ''mlaka'' mada dotiče bitan momenat i na žalost - čest u današnje vreme tokom života na ovoj naizgled surovoj a opet ipak pravednoj planeti...

Dopada mi se početak - mlak mi je kraj...

Da je stao nakon što mu je odgrizao obraz - mislim da bi mi se svidela...

Ovako - previše je predvidiva i ''obična''.

Ne znam dal' si gledao film The Confession sa Ben Kingslijem i Alek Boldvinom (valjda iz 1999. ili 2000.) - kukala sam za njim ovde i mislim da je postavljen...

On se upravo bavi ovim momentom ali na još ljigaviji i perfidniji način... puki metak u telo...

Zeznuto je vreme utrošeno na gorčinu u pothranjivanje želje za osvetom kada ti neko ne samo ukrade već unakazi, opogani ono najlepše, najsvetlije, najsvetije...

Bol kao okidač za svo i svako zlo je jako teško premostiti , zaobići, mimoići...

Bol je tako surovo gadna pojava od koje ne treba niti bežati niti ga pustiti da ovlada razumom prepuštajući mu se.

Bol je nešto što treba ''pogledati u oči'', tačnije - razložiti do najsitnijih kako razumljivih nam tako i nerazumljivih nam sačinilaca, uzročnika... a onda ga prihvatiti kao nešto naše, kao dar, blagoslov - ma kako surov bio i reći mu, ne - mrzim te!, već - moj si, samo moj, poseban i svojevrstan, što veći si veći je i blagoslov...

Plakaću ali te primam i uzimam u sebe,,,

Ne mogu baš sada naći mir, ali miru čovek ni kada je sve po loju i glatko teče jednostavno - nije sklon...

Primiću te da me učiniš mudrijim makar digao i ruke od sizifivig toga da u besmislu smisao nađem - daću ti ga - u inat...

U inat - jer si me živog ispekao - ću ti oprostiti, ću te žaliti i na kraju zavoleti... i ti ćeš biti i postati moj kao i ono što si mi u sebe od mene oduzeo..


Npr. ..

Nešto tako...

 

[Lapidus]

ти си фаца, славне. свиђаш ми се (немој погрешно да схватиш...). не сећам се теме, али било је скоро, а није ни тако важно.

 

[Gadafi Mitic]

Počelo je s'lažima (ko je gledao ili čuo za istoimeni film shvatiće...)

Počnimo ovako:

Ko anđeo kom divlje sjakte zene
u tvoj sobičak ponovo ću ući
i nečujno se telu tvom privući
kad nalegnu na zemlju noćne sene

I ljubiću ti čari crnpuraste
Ledeno ko što mesečina sija
I milovaću tebe kao zmija
što puzi oko neke jame tmaste

Kad počne jutro olovno da sviće
videćeš moje mesto prazno - biće
do noći mojim nezgrejano dahom.

Nad mladošću ti, nad tvojim životom
ja ne želim k'o drugi da dobrotom
gospodarim, već užasom, i strahom.

-------------------------------------

~ i sad - stvar je ne samo dobrog ili lošeg ili ukusa uopšte - već moći da se čovek kao ono što na žalost jeste - razume, stvar moći razumevanja činjeničnog postojanja ljudske vrste - uopšte.

Crvendać - to sankcionisanje nečeg što sama ne uviđaš kao poeziju - jer i ptice znadu umirati pevajući - ti i nije baš fer dok ti ortaci po forumu postavljaju satanističke sadržaje... - tek da znaš


Da se razumemo - gornje je pesma iz zbirke Cvetovi zla - autora Šarl Bodler-a i zove se Avet - i - mada takva kakva jeste - spada u domen poezije...

Osoba koja je postavila temu i započela ovaj post je na tako jednostavan i jasan način to učinila da ja ne razumem... šta Vam je.

Tema nije ''lažno puritanska'' poezija već poezija i tamna strana čoveka.

A ako vam niko nije javio - i sami Sveci su imali i imadu ''tamne strane''.

A sad - na samu temu:

Pesma je ''mlaka'' mada dotiče bitan momenat i na žalost - čest u današnje vreme tokom života na ovoj naizgled surovoj a opet ipak pravednoj planeti...

Dopada mi se početak - mlak mi je kraj...

Da je stao nakon što mu je odgrizao obraz - mislim da bi mi se svidela...

Ovako - previše je predvidiva i ''obična''.

Ne znam dal' si gledao film The Confession sa Ben Kingslijem i Alek Boldvinom (valjda iz 1999. ili 2000.) - kukala sam za njim ovde i mislim da je postavljen...

On se upravo bavi ovim momentom ali na još ljigaviji i perfidniji način... puki metak u telo...

Zeznuto je vreme utrošeno na gorčinu u pothranjivanje želje za osvetom kada ti neko ne samo ukrade već unakazi, opogani ono najlepše, najsvetlije, najsvetije...

Bol kao okidač za svo i svako zlo je jako teško premostiti , zaobići, mimoići...

Bol je tako surovo gadna pojava od koje ne treba niti bežati niti ga pustiti da ovlada razumom prepuštajući mu se.

Bol je nešto što treba ''pogledati u oči'', tačnije - razložiti do najsitnijih kako razumljivih nam tako i nerazumljivih nam sačinilaca, uzročnika... a onda ga prihvatiti kao nešto naše, kao dar, blagoslov - ma kako surov bio i reći mu, ne - mrzim te!, već - moj si, samo moj, poseban i svojevrstan, što veći si veći je i blagoslov...

Plakaću ali te primam i uzimam u sebe,,,

Ne mogu baš sada naći mir, ali miru čovek ni kada je sve po loju i glatko teče jednostavno - nije sklon...

Primiću te da me učiniš mudrijim makar digao i ruke od sizifivig toga da u besmislu smisao nađem - daću ti ga - u inat...

U inat - jer si me živog ispekao - ću ti oprostiti, ću te žaliti i na kraju zavoleti... i ti ćeš biti i postati moj kao i ono što si mi u sebe od mene oduzeo..


Npr. ..

Nešto tako...

Konacno stize i razumevanje.
Pozdrav za max 357

 

[Max 357]

More

Nemoj samo pozdrav, daj još nešto...

Ovo je ipak tema vredna pažnje i razmišljanja - to crnilo u ljudima je neiscrpan izvor inspiracije

Pa ipak - hvala

I da - glupo mi da pišem još o tome a imala bih još... a da me se ne isprovocira

 

[Lapidus]

e па гадафи, ево дефинитивно мог мишљења о првој песми коју си поставио овде: личи ми на песмуљке које сам ја пискарао за своју душу док сам био тинејџер, по угледу на неке лоше преведене рок текстове. и то ми и даље није поезија. има чак и форму прозе исецкане по редовима. моје првобитно мишљење и даље стоји, допуњено овим.
а потражићу једну песму за коју мислим да се уклапа у твој концепт и ако нађем поставићу је, да видиш како ја то схватам.
ова максина песма већ јесте чини ми се таква поезија.

 

[Gadafi Mitic]

Evo pesme od istog autora



PISMO TEBI

Moja najdraza,
Pisem ti, a znam da ovo pismo
nikada nece stici do tebe.
Sta se zbilo sa ovim svetom.
Kao da je podivljao.
Lezim u rovu, drzim pusku u ruci.
Pucam na ljude, ubijam.
Za druge je to normalno, za mene nije.
Ne znam u koga pucam, i zasto?
Da li ubijam decu, zene, starce?
Ne znam, samo pucam.
Uzasno je hladno.
Sneg danima pada.
Svakog dana, svakog casa, gledam kako umiru ljudi
od zime, od gladi, od bolesti i uzasnih rana.
Umiru uplaseni, razocarani i ocajni.
Danima ocekujem svoj red za grob.
I ja sam prestrasen; ne znam kome i zasto
dajem svoj zivot.
A dao bih ga jedino tebi-zbog tebe bih jedino umro.
Jos nosim tvoj sal, donosi mi srecu.
Kad sklopim oci i osetim miris na njemu-miris tebe,
setim se dana kada sam bio blizu tebe,
kada sam milovao tvoju kosu, tvoje lice,
kada sam dzao tvoju ruku.
A sada drzim pusku, tu prokletu pusku
koju zelim da bacim.
Zelim da pobegnem odavde, iz ovog pakla i besmisla,
da trcim jako brzo, da te pronadjem, da te zagrlim.
Ali gde da bezim, na koju stranu, kad ne znam gde sam.
Znam samo da moram da pucam, jedino to smem da znam.
Samo u tebi vidim smisao u ovom besmislenom ratu.
Samo ti dajes smisao mom zivotu.
Inace ne bih bio ziv, ne bih disao vise.
Da nije tebe ja bih vec bio mrtav, smrznut, odbacen u nekoj sumi,
u nekoj nepoznatoj zemlji.
Mozda bi zveri pojele moje ruke i noge,
moju glavu i trup.
Za tebe zivim, i podnosim ovaj pakao, ovu grozotu ljudskog sveta.
Tvoj osmeh-secanje na njega, daje mi snagu, i ja zivim, borim se,
protiv drugih ljudi, protiv neprijatelja koje ne poznajem.
Borim se protiv sebe, sopstvenih misli.
Desi se da legnem na snegu i predam se sudbini, umoru i snu, jer zelim
da umrem u snu, da smrznem,
ali me probudi tvoj glas i zove da krenem dalje kroz ove sume i planine.
Svakoga dana ljudi umiru od sopstvene ruke sopstvenog sna.
Ostavljamo ih razbacane kao seme koje nikada nece nici.
Ostavljamo ih zverima, trulezi, raspadanju i zaboravu.
A ti. Da li me cekas moja najdraza?
Sta li je s tobom?





Samo o sebi govorim a mozda si ti u gorem paklu.
Ali molim se i zamisljam da si dobro; da ti je toplo, da nisi sama.
Zamisljam da zivis u nekom malom gradu, gde je vecito leto, i vlada mir.
Zamisljam kako ispijas caj i citas knjige.
Kako setas psa, kako sviras klavir…
Zamisljam kako odlazis do pruge i posmatras vozove,
ocekujuci da u nekom od njih ugledas mene kako ti masem.
Zamisljam kako odlazis do reke i posmatras tok,
i cekas da njom doplovi moje mrtvo telo.
Zamisljam kako me sahranjujes i oplakujes, kako me zalis,
Zatim nedeljom dolazis na moj grob i donosis cvece i voce,
I razgovaras samnom, i govoris o svojim danima, o patnjama.
Ali ja te necu cuti, niko te nece cuti.
Tako mi sati i sati prolaze u mislima, dok me od njih ne odvoje
kursumi i granate,
ili poziv od drugova da nekom odsecemo nozem smrznuti prst ili celo stopalo.
I tako provodim dane u ovom beznadju,
Moja najdraza mala.

 

[Lapidus]

ово ми је већ прихватљивије, није га писао касапин, мада је стил исти као што сам рекао.
а имаш ли ти нешто слично од неког другог аутора?
ево сад нешто од мене.

непријатељ

мој непријатељу са два ока жарка,
с ножима у отров замоченим, где си?
ти пред чијим духом падне свака варка,
и о штит чији се разбију сви беси!

лепи, силни, грозни! жељан сам те и ја,
да банеш под маском друга или госта;
да такав полу-бог, половину змија,
вребаш ме кроз лишће и чекаш крај моста.

да ми мисли знате једини бог и ти;
да те за леђима осећам, на миру;
да ни реч ни поглед не могу ти скрити;
да знаш где је отвор на моме панциру.

и моја ноћишта, и пратњу на друму;
и мој траг на песку, и мој сен на зиду;
и као што љубав зрачи једном уму,
да свирепа мржња светли твоме виду.

освајач, злочинац, и херој међ нама,
да те славе људи и нуде се жене;
тај брод да с великим златним катаркама
пун сјајних хорова пролази кроз пене.

да мог бога мрзиш једном мржњом холом,
да се гнушаш моје мудрости: и блажен,
да моју оштрицу хваташ руком голом;
да знаш да ћу бити исмејан и згажен.

нек се само један с раскршћа широка
врати са крвавом рукавицом: ходи!
мој непријатељу с два велика ока,
сви су пути празни и мрак је на води.

да те видим, страшни! глухе су ми ноћи
без твојих корака: вечно, непрејидно,
без тебе ћу бити бедан и без моћи,
мали, и унижен, и побеђен стидно.
​

дучић
​

 

[Gadafi Mitic]

Ovo sto sam ja stavio je poezija u prozi.
A nesto slicno od drugog autora imam, samo neznam hoces slicnije prvoj ili drugoj pesmi?
A dok to ne kazes evo i jedne ljubavne pesme.


Pa neka je misao potrebna svetu.
Ja odbijam da mislim,
cekam tebe, kada ces doci?
Odbijam da govorim,
da se smejem,
odbijam da disem.
I sve zbog tebe, cekam,
kada ces doci?
Odlazem zivot za ono vreme
kada ti do|es.
Odbacujem starost, zelim biti mlad
kada ti dodjes.
Ukradoh najlepse sunce,
najlepse nebo.
Ukradoh poslednji dan na zemlji.
I sve za tebe, kada budes dosla.
Ukradoh bogovima i moc vaskrsenja,
i vaskrsnucu iz mrtvih
majku, sestru, brata, prijatelja,druga,
koga god pozelis.
Ukrascu i mrznju, ako pozelis da me mrzis.
I smrt, ako pozelis da me nema,
da umrem, da crknem.
Ali znaj, ukrao sam i vecnost za nasu ljubav.
Prikupqam najlepse reci.
Sabiram mudrosti.
cuvam najdubljee tajne.
I sve za tebe, kada budes dosla.
Lutam po svetu,
trazim najlepse nebo,
najmirisniji cvet,
najcrnji mrak,
sve sto podseca na tvoje oci,
na tvoju kosu, na moje dane.
Danima listam prasnjave knjige,
zelim da nadjem najlepse ime.
Za tebe kojoj neznam ime.
U svojoj glavi stvaram svetove,
i tebe krijem od daljiine.
I tvoju kosu od mojih ruku-Krijem od zla cvetove.
I ove reci, i moje misli.
I ovi dani i onaj raj.
I ovaj zivot, i svaki zivot.
I sve za tebe kada budes dosla.
Jusio Nacuki