Pošto sam se načitao dosta postova ove teme, evo da ostavim svoj koment. Prvo ću da iznesem nekoliko poglavlja iz knjige ‚‚Zašto muškarci ne slušaju a Žene ne tumače mape", potom ću da ostavim svoj stav o ovoj pojavi.
Najpre malo biologije za neupućene (što za hejtere i što za ‚‚nastrane" likove i likinje koji se razbacuju svojim (ne)utemeljenim stavovima. Ovde nikako ne pričam isključivo za ljude na forumu nego u globalu).
3. SVE JE U GLAVI
Programiranje fetusa
Svi ljudi su sastavljeni od 46 hromozoma koji su kao genetski građevinski blokovi ili shematski plan. Od oca dobijamo 23 hromozoma i od majke 23. Ako su i majčin i očev dvadeset i treći hromozom takozvani X-hromozom (u obliku slova X) onda je rezultat takozvana XX beba tj. devojčica.
Ako je očev dvadest treći hromozom takozvani Y-hromozom, onda će rezultat biti XY beba, odnosno dečak.
Osnovna početna ljudskog tela i mozga je ženska-svi startujemo kao devojčice-i to je razlog zbog koga muškarci imaju, na primer, bradavice i mlečne žlezde.
Na stupnju od šest do osam nedelja posle začeća, fetus je manje više bespolan i predstoji mu tek da razvije muške ili ženske žlezde.
Nemački naučnik dr Ginter Dorner, vodeći sociolog, među prvima je favorizovao teoriju po kojoj je naš seksualni identitet oformljen do osme nedelje posle začeća. Njegovo istraživanje pokazuje sledeće: ako je fetus genetički dečak (XY), on razvija veliki broj ćelija koje stvaraju velike količine muških hormona, naročito testosterona, kako bi se formirali testisi i konfiguracija mozga za muško ponašanje (na primer, dubinski vid, i veštine snalaženja u prosotoru, ciljanje mete i slično).
Recimo da je muškom fetusu (XY) potrebna jedna jedinica muških hormona da bi se razvili muški polni organi i još bar tri jedinice za konfiguraciju mozga s muškim operativnim sistemom, ali, iz nekog razloga (koji ćemo kasnije spomenuti) ne dobije dovoljnu ’dozu’. Na primer, potrebno mu je četiri jedinice, a on dobije tri. Prva jedinica služi za formiranje muških genitalija, ali mozak dobija samo još dve jedinice, što znači da on postaje dve trećine muški a jednom trećinom ostaje ženski. Ishod će biti dečak koji će izrasti u osobu sa pretežno muškim mozgom, ali sa primesama ženskog mišljenja i sposobnosti. Recimo sad, primera radi, da muški fetus dobije dve jedinice muškog hormona, jednu za formiranje testisa, a za mozak stigne samo jedna od tražene tri. U ovom slučaju imamo mušku bebu još uvek pretežno ženski mozak u strukturi i razmišljanju, ali genetički je muško telo. S nastupanjem puberteta povećavaju se izgledi da ovaj dečko postane homoseksualac. Ovo ćemo još pojasniti u osmom poglavlju.
Kada je fetus ženskog roda (XX) prisutno je malo ili nimalo muških hormona i shema u mozgu ostaje ženska. Pritom ženski hormoni izvedu konfiguraciju mozga, razvijajući atribute „braniteljke gnezda“-uključujući sposobnost za dekodiranje verbalnih i neverbalnih signala. Kada se beba rodi, ona izgleda i ponaša se ženski. Ali nekada se, nesrećnim slučajem, dešava da fetus primi veću dozu muških hormona, pa se rodi ženska beba sa manje-više muškim mozgom. I o ovome će biti više reči u osmom poglavlju.
Procenjuje se da 80 do 85% muškaraca imaju muški koncipiran mozak, a da oko 15 do 20% ima u nekoj meri feminiziran mozak. Mnogi od njih postanu homoseksualci.
Preocenjuje se da oko 90% žena i devojaka ima ženski mozak. Oko 10% njih ima mozak sa muškim sposobnostima, što je prozrokovano muškim hormonima koje su dobile šest do osam nedelja posle začeća.
8. DEČACI ĆE BITI UVEK DEČACI ALI NE UVEK
Homoseksualci, lezbejke i transseksualci
Istraživanja pokazuju da je osnova za telo i mozak ljudskog fetusa-ženska struktura. Kao rezultat muškarci imaju suvišne ženske „detalje“, kao što su na primer bradavice. Muškarci takođe imaju mlečne žlezde koje nisu u funkciji, nego figuriraju kao potencijalne. Hiljade slučajeva laktacije zabeleženo je kod muškaraca, na primer kod ratnih zarobljenika, kada im od gladovanja strada jetra, koja u tom slučaju ne zaustavlja hormon odgovoran za dojenje.
Kao što znamo, šest do osam nedelja posle začeća, muški fetus (XY) dobija veliku dozu muških hormona, zvanih androgenim koji prvo formiraju testise, a zatim dobija sledeću dozu, kojim se preoblikuje mozak od ženskog u mušku konfiguraciju. Ako muški fetus iz nekog razloga pravovremeno nedobije dovoljno muškog hormona, mogu se desiti dve stvari. Prvo, beba će se roditi sa strukturom mozga koja je više ženska nego muška, što drugim rečima znači da će dečko najverovatnije posle puberteta biti homoseksualac. Druga mogućnost je da se rodi dete sa mozgom koji je u potpunosti ženski, ali sa muškim genitalijama. Ovo je transseksualna osoba- ona je biološki muško, ali psihološki žensko. Nekada se genetski muškarac rodi sa muškim i ženskim genitalijama. Genetičarka En Moir je u svojoj knjizi Pol mozga dokumentovala mnoge slučajeve dečaka koji su izgledali i bili odgajani kao devojčice, da bi iznenada otkrili da imaju penis i testise koje se „pojavljuju“ u pubertetu.
Ova genetska nastranost otkrivena je u Dominikanskoj Republici. Roditelji ovih „devojčica“ gajili su ih i oblačili kao devojčice, davali im lutke. Mnogi su posle bili veoma šokirani kada su otkrili da im se devojčice u puberetu pretvaraju u muškarce, jer su njihovi muški hormoni preovladali i njihove kćerke su odjednom dobile penis i zadobile muško ponašanje i pojavu. Ovaj prevrat se desio uprkos tome što su odgajani kao devojčice.
Mnoge od ovih „devojčica“ uspešno su živele do kraja života kao mužkarci- što osvetljava činjenicu da je njihov odgoj u detinjstvu imao vema ograničen uticaj na kasniji život odrasle osobe. Jasno je da je biološki faktor ipak bio ključan faktor u kreiranju njihovog ponašanja.
Homoseksualnost je sastavni deo istorije
Stari Grci ne samo da nisu zabranjivali homoseksualnost nego su je veoma cenili. Mladalačke dečačke figure bile su ideal lepote, u čiju čast su slikane slike, kao i podizane statue. Pesma su pevane o ljubavi koju stariji čovek gaji prema mladiću. Stari Grci verovali su da je muška homoseksualnost imala višu, plemenitu funkciju, da je inspirisala mlade ljude da budu vredni članovi društva. Mladi homoseksualci bili su u to doba među najhrabrijima u ratovima, boreći se „rame uz rame“ sa svojim voljenim.
U rimsko vreme, Julije Cezar je bio opisan kao „muškarac svih žena i žena svih muškaraca“.
Kada se hrišćanstvo namrštilo na ove običaje starih Grka i Rimljana, Bog je kaznio grad Sodomu, homoseksualnost je bila zabranjena, bačena u zaborav, uklonjena i nije viđena više u javnosti-doskora.
Viktorijanska era nije želela da prizna ni postonje homoseksualnosti. Ako i jeste, onda je to tumačeno đavoljom rabotom i bilo je surovo kažnjavano. Ulazeći u XXI vek, starije generacije i dalje veruju da je homoseksualnost novija kategorija i da je neprirodan akt. U stvarnosti je homoseksualnost na pozornici od početka, to jest kad god muški fetus ne dobije dovoljno muških hormona. Među primatima, homoseksualno ponašanje se tumači kao znak zbližavanja članova grupe ili kao oblik potčinjavanja vođi a i slično je ponašanje i kod stoke, petlova i pasa.
Lezbejstvo je dobilo naziv po grčkom ostrvu Lezbos. Nikada se nije na lezbejke gledalo sa istom gnušanjem kao na homoseksualce. Možda zato što se više tumačilo kao intimnost nego kao perverzija.
(a evo što se tiče o problematici o tome da li je homosekualizam bolestn i nastran izbor ili je reč o urođenim nagonima)
Da li je u pitanju genitaka ili izbor?
Kada su atutori knjige Govor tela Alan Piz i genetičarka En Moir zajdno pojavljuju na britanskoj televiziji 1991. Godine povodom izdavanja svojih novih knjiga (En Moir: Pol mozga, Alan Piz: Jezik govora), En Moir je obelodanila svoje istraživanje o homoseksualnosti, naglašivši da je homoseksualnost urođena a ne stečena kategorija, dakle nije izbor.
Ne samo da su homoseksualci takvi rođeni nego mi u celosti precenjujemo uticaj okoline na naše ukupno ponašanje. Naučnici su otkrili da suzbijanje homoseksualnosti, što pokušavaju na primer neki roditelji kod svog homoseksualnog potomstva, nema skoro nikakvog efekta. Budući da je nedovoljan priliv muškog hormana u mozak glavni krivac, onda je logično zašto više ima muških homoseksualca.
Nema čvrstih dokaza da od vaspitavanja zavisi da li će dete postati homoseksualac.
Na svaku lezbejku (koja ima žensko telo i muški mozak) dolazi osam ili deset homoseksualaca. Kada bi se društvo više edukovalo u pravcu ovih otkrića i kada bi pokreti homoseksualca uzeli ovo istraživanje kao svoj program, verovatno bi među ljudima postojalo manje predrasuda prema njima. Većina ljudi je tolerantnija prema onima koji imaju urođene mane nego prema onima koji naprave „neprihvatljiv“ izbor. Uzmimo za primer autistične ljude ili one koji pate od cerebralne paralize ili Parkinsonove bolesti-javnost prihvata ove ljude jer su oni rođeni sa tim bolestima, za razliku od homoseksualca za koje se smatra da su to izabrali.
Da li možemo zameriti osobi koja je levoruka ili ima disleksiju? Da li je neko kriv zbog toga što ima plave oči? Ili crvenu kosu? Ili što ima telo muškarca a mozak žene? Ne samo da ih drugi vide kao ljude koji su izabrali svoju seksualnost nego i sami homoseksualci često javno nastupaju govoreći o svom ’izboru’, što onda generiše negativna osećanja prema njima.
Bio je agnostik, koji pati od nesanice i disleksije. Ležao je budan svake noći i pitao se da li Bog postoji.
Statistike daju žalosnu cifru da su 30 odsto tinejdžerskih samoubistava počinili homoseksualci, a samoubistvo takođe izvrši jedan od tri transseksualaca. Kao da je za njih same preteško da pojme da su zaraobljeni u pogrešnom telu. Istraživanja pokazuju da je najveći deo ovih homoseksualaca koji izvrše samoubistvo odgajano u porodicama koje su odbacivale homoseksualnost, ili potiče iz zajednica koje su sa mržnjom govorile o homoseksualcima, ili su pripadnici religija koje su ih proglašavale žrtvama.
Zašto se otac okrivljuje
Kada se ispostavi da je dečak homoseksualac, onda se često okrivljuje otac. Neki očevi maltretiraju sinove govoreći im da moraju da se takmiče, bave sportom i da rade druge stvari „koje rade pravi dečaci“. Ako su pri tome grubi i neprijatni, onda dečaci u znak protesta i pobune protiv očeve krutosti i autoriteta, rade suprotno i postanu homoseksualci. Ova teorija je veoma česta, ali nije naučno dokazana. Pre će biti da je dečak bio suviše zainteresovan za igre kojih se igraju devojčice, pa je otac pokušao silom to da koriguje, što znači da je otac bio iritiran dečakovim ponašanjem, a ne obratno.
Crvenokosi i pegavi javljaju se u istom broju kao homoseksualci.
Kada bi javnost shvatila da je homoseksualnost (skoro) uvek urođen, interesovanje za događaj kao što je gej parada bilo bi isto tako veliko kao i zainteresovanost za pegave ljude, recimo. Riđa kosa, kao i pegavost javlja se sa istom učestalošću kao i homoseksualnost. Javnost bi ih prihvatila lakše, a oni sami bi imali pre svega manje problema sa društvom oko sebe, a zatim i sa svojim sopstvenim samopoštovanjem. Drugi bi ih tretirali bez ismejavanja i odbacivanja i sa više poštpvanja. Neznanje sa obe strane ih razdvaja.
Da li se „izbor“ može menjati?
Homoseksualci ne biraju svoju seksualnu orijentaciju, kao što to ne čine ni heteroseksualci. Naučnici, kao i većina stručnjaka iz oblasti koja se bavi seksualnošću čoveka, slažu se da se homoseksualnost ne može menjati. Istraživači veruju da se homoseksualna orijentacija formira već u materici, da se kasnije, zaključno sa petom godinom života utvrdi i da se više ne može promeniti spoljašnjim faktorima. Vekovima su usavršene tehnike kojima su oni koji „pate“ od ove „napasti“ „lečeni“. Tehnike su uključivale i takve torture kao što su: kastracija, amputiranje grudi, vađenje materice, psihoterapija, elektro šokovi, isterivanje đavola i tako dalje. Nijedna od ovih „terapija“ nikada nije imale rezultate. Jedino što su mogle da urade, to je da su neke gurnule u celibat a neke u samoubistvo.
Naučnici su otkrili da je homoseksualnost urođena i nepromenljiva. Ona nije slobodan izbor čovekov.
Postoji verovatnoća od preko 90% da ste vi, čitaoče, heteroseksualni. Pokušajte da zamislite kako je malo verovatno i teško zamislivo da vas seksualno privuče osoba istog pola. Naravno da vam je teško da sebe naterate na to. Ako je to slobodan izbor, zašto bi inteligentno ljudsko biće izabralo da živi životom koji ga izlaže tolikim problemima, omalovažavanju, predrasudama, diskriminaciji i u krajnjem slučaju nasilju? Nije u pitanju izbor, već su krivi hormoni.
(peskočio sam jedno poglavlje, ne mogu da kuckam baš sve
)
Sve je u genima
Ako se pođe od činjenice da je homoseksualnost zapisan u materici, pre rođenja, zašto onda postoji tridestek odsto blizanaca koji ne razviju homoseksualne sklonosti? Ovo se objašnjava takozvnaom prodornošću gena. Geni imaju svojstvo nazvano „prodornost“, što je mera za moć gena, odnosno njegovu delotvornost i koje pokazuju koliko je gen u stanju da se uključi i postane dominantan. Na primer, mogućnost za gen koji uzrokuje Hantingovu bolest je prodornost 100%, a gen koji uzrokuje dijabetes ima prodornost od 30%. Ako svaki od identičnih bilazanaca ima oba ova gena, onda svaki ima 100% izgleda da se razboli od Hatingove bolesti i 30% izgleda za dijabetes.
Oni koji imaju „gen homoseksualnosti“, kako se sada to naziva, imaju 50-70% izgleda da postanu homoseksualci, što objašnjava zašto nisu svi identični blizanci homoseksualci. Procenjeno je da oko 10% svih muškaraca poseduje „gen homoseksualnosti“, a da će polivina od njih postati homoseksualci zahvaljujući prodornosti gena od 50 do 70 odsto. Laboratorijski esperimenti sa pacovima i majmunima pokazali su da se to isto događa i u životinjskom svetu. Iako su slični eksperimenti na ljudima zabranjeni iz etičkih razloga, postoje indicije da su opiti vršeni u Rusiji i da se došlo do istih zaključaka.
„Gen homoseksualnosti"
Din Hamer iz američkog Nacionalnog institua za istraživanje raka poredio je DNK od 40 parova homoseksualne braće i otkrio da njih 33 imaju iste genetičke oznake u X928 delu X-hromozoma, što je označeno kao mesto za homoseksualni gen. On je takođe uporedio DNK od 36 parova sestara-lezbejki, ali nije našao istu sliku. Tako je ovo istraživanje izrodilo dva zaključka: da je homoseksualnost češća kod muškaraca i da je homoseksualnost nasledna ili urođena. Na prodornost gena utiče najviše hormon testosteron, i to u periodu od šeste do osme nedelje od začeća fetusa. Kao dodatak postoje neke mogučnosti, na primer socialni faktor, koji mogu aktivirati gen homoseksualnosti u ranom detinjstvu, obično pre pete godine.
(preskačem opet nekoliko delova jer imam osećaj da slepim
)
Zašto nisu svi homoseksualci isti
Uprošćeno rečeno, postoje dva glavna centra za homoseksualno ponašanje-centar za paranje i centar za ponašanje.
Centar za parenje nalazi se u hipotalamasu i određuje koji će nas pol privlačiti. Kod muškaraca se moraju dodati muški hormoni da bi ih privlačile žene. Ukoliko ne prime dovoljno muških hormona zadržaće manje-više žensko ponašanje, to jest privlačiće ih muškarci.
Centar za ponašanje u mozgu takođe može da primi manje muškog hormona nego što je potrebno za muževno ponašanje, pa da muškarac bude feminiziran.
Kako ovi centri za parenje i ponašanje dobijaju različite količine hormona još uvek je nepoznato, ali svakako pokuzuje da nisu svi feminizirani muškarci homoseksualci, kao i da nisu svi „mačo“ tipovi heteroseksualci.
Razlike među lezbejkama
Ako mozak ženskog fetusa nekom omaškom dogije dodatne muške hormone, to može samo da pogodi centar za parenje. To znači da će se roditi devojčica koju će privlačiti druge žene. Ako je kod nje pogođen i centar za ponašanje, onda će preuzeti i muške odlike ponašanja.
Ako njen centar ponašanja nije promenjen muškim hormonima, ona će ostati feminizirana u svom ponašanju, ali će je sesualno privlačiti devojke. Ovakvo ponašanje vrlo je jasno postignuto u ekseperimentima kod ženki pacova ili majmuna.
Dok su lezbejke muškarače očigledno rezultat biološkog debalansa, za feminizirane lezbejke mnogi ne misle da su zaotočenice pojavnog. Ljudi su skloni mišljenju da su ove žene izabrale da budu takve, jer inače ne izgledaju kao lezbejke.
Mnogi muškarci kažu: „Kladim se da bih joj ja promenio mišljnjenje!“ Nažalost, oni malo znaju o tome da ove žene privlače samo druge osobe ženskog pola.
Preuzeto iz knjige ‚‚Zašto Muškarci ne slušaju a Žene ne tumače mape" Barbara i Alan Piz, 2002.
(Alan & Barbara Pease- ‚‚Why Man don`t listen & Women can`t Read Maps", 2001.)
...........................................
Ne vidim nikakav razlog etiketiranja kao neprirodnog ponašanja, u stvari, neprirodne pojave. U prirodi ne postoji točak, staklo, plastične mase, polimeri itd. jer to je prirodi zaista nepotrebno. Čim postoje ljudi sa ovakvim ‚‚sklonostima" znači da je odnos prirodan, jer da nije, ne bi ga ni bilo, kao što nema armature ili stiropora.
Evo da ponovim još jedanput jednu rečenicu: ‚‚Ako je to slobodan izbor, zašto bi inteligentno ljudsko biće izabralo da živi životom koji ga izlaže tolikim problemima, omalovažavanju, predrasudama, diskriminaciji i u krajnjem slučaju nasilju? Nije u pitanju izbor, već su krivi hormoni". (sada će se najverovatnije naći jedan post koji će glasiti ‚‚Zato što su to bolesni ljudi, a heteroseksualizam se ne bira jer je to normalno").
Kao što je dokazano (barem ja nisam čuo opovrgnuto) da čovek ne može da izvrši samoubistvo zadržavanjem vadzduha (varam se, znam za tibetanske monahe koji tako voljno umiru ali ne mislim sada na tu vrstu skončavanja) ili nedisanjem (kao stvar ličnog izbora) tako mislim da homoseksulnost ne može da se bira (da ne navodim po treći put rečenicu). Takve ljude prihvatam kao što prihvatam i ‚‚normalne".
Jedino zašta sam protiv jeste usvajanje dece. Iako je u textu izneta suština da se homosekualizam ne može naučiti, postati homoseksulac čisto tako, preko noći (te stoga ne može uticati na sexualnost deteta-jer je u knjizi rečeno da se to formira u materici) ja nikada ne bih dozvolio usvajanje dece od strane istopolnih roditelja. Muškarac i žena su za razlogom stvoreni da bi dete dobilo (i pored genetskog takođe i) duhovni materijal. To je jedina moja zamerka koja se u prirodi može i ispitati i potvrditi. Kada dve žene ili dva muškarca budu mogli (nikako ne intervencijom laboratorijskih opita) dobiti dete, onda ću pristati na to (naravno što se to neće ni desiti).
Što se tiče parade, i to je objašnjeno u textu zašto tako prolazi kako prolazi. Zameram za obe strane. Jer i lovac i jelen misle o jednom, o lovu. Svaki vid isticanja i samopokazivanja kod mene ne pije vodu. U tim projekcijama gotovo uvek je prisutno otelovljenje ego mehanizma, što zbog straha, što zbog sopstvenih kocepata, zabluda, istina...kako na jednoj tako i na drugoj strani. U stavi to je jedan začaran krug. Ovi su ugnjetavani zbog ‚‚sopstveni izbora" pa demonstriraju kako su i oni ljudi, a onda ovi drugi izađu na ulicu i demonstriraju kako to nije prirodno (Sodoma i Gomora se spustila u Beograd, puče nacija, haos, kamenice, pop koji maše krstom kao Mojsije sa štapom da bi rasterao besnu rulju). Meni je sve to smešno i ne bulozno. A onda se rastužim kada vidim i počujem komentare i jednih i drugih.
Hrišćani koji su se zavetovali na ljubav ubiše dečka motkom. A taj isti govori o svom izboru i samo još više doliva ulje na vatru. Pomislio bi čovek da je mazohista (mada i misle to stvarno).
O legalizovanju istopolnih brakova nemam takođe ništa protiv. Što se tiče skalpanja crkvenih brakova to je jasno kao dan da od toga ništa neće biti. I to je sasvim uredu. E sad, što se tiče držanje za ruke i ljubljenje (da nekažem žvalavljenja) to bi mi bio težek period privikavanja. Ali to je već stvar koncipiranja morala (koji se sklapaju pod jako čudnim okolinostima. Gotovo niko nije razvio sopstveni moralni zakon, već je to prihvatio apsolutno bezuslovno ne ispitujući ni jednog trena da li je to ispravno ili ne. Što od porodice kao primarne ćelije tako i od okoline, društva i nacije). A i moral postoji samo ako je čovek tu. Čim nema čoveka nema ni morala. U Prirodi (veliko slovo P) moral ne postoji. Ali zato postoji kada je čovek tu.
Zaista ne bih voleo da se desi da homoseksualni brakovi usvajaju decu. Sve ostalo je za mene normalno.
Uhhh umorih se, kuckanje je baš naporno.
