Izvor: vikipedija
Византија против Острогота
Након смрти Теодорика, политичку контролу над Остроготима је преузела његова кћерка
Амаласунта, која је владала у име краља детета, Аталарика, све док овај није умро 534. Након смрти свог сина, регента Амаласунта је морала да потхитно потражи новог краља како би могла да настави да управља државом. Одабрала је Теодата, са којим је склопила брак крајем 534. године. Овај се убрзо склонио из палате у Равени и наредио убиство своје жене у априлу 535. године. Вероватно га је на то наговорила
Теодора која је тражила изговор како би
Јустинијан I могао да интервенише.
Те исте године Јустинијанов војсковођа Велизар је заузео
Сицилију, а
Гепид Мунд Далмацију. Недаће кроз које је пролазило царство, као побуна у Африци и повратак територија у Далмацији под германску власт, навели су Теодата да прекрши тајно склопљени уговор о предаји Италије Византији који је потписала Амаласунта са Јустинијаном и да се супротстави Јустинијановој војсци.
Јустинијан је реорганизовао војну хијерархију како би могао да поднесе Велизарове походе на Италију, јер је Мундо погинуо у нападу на Далмацију. На његово место поставио је Константинијана који је поново предузео напад на Далмацију, повратио Салону и избацио Остроготе из региона. Велизар је окупирао Напуљ, а почетком децембра 536. и Рим. Теодат, пре пада Рима, био је смењен и на његово место је дошао Витигес, који је прво побегао из Рима пред Велизаровим снагама, а онда организовао опсаду града која је трајала од јануара 537. до марта 538. Кад је добио појачање из Константинопоља, Велизар је прешао је у офанзиву. Ослобођени су Римини, и Медиоланум (Милано).
Следеће године (
540) у рат су ушли и
Франци и заузели Милано.
Велизар је заузео престоницу остроготског краљевства
Равену и заробио готског краља
Витигеса. Готи су понудили
Велизару да он буде западни цар, али је овај то одбио. Та готска понуда је вероватно изазвала сумњу код
Јустинијана о Велизару, па је одлучио
Велизара пошаље да ратује у Персији и Сирији.
Цена освајања остроготског краљевства се можда може сматрати претераном. У војним походима главна жртва било је италско становништво које је претрпело уништење свог друштвеног, политичког и продуктивног ткива и која је плус била покожена епидемијом куге. Двадесет година сталних борби убрзало је прелазак на средњовековну организацију друштва. Рим је изгубио урбани карактер и престао да представља центар медитеранског света.
Прагматична санкција из 554, којом је Италија опет постала део Римског царства, ратификовала је ситуацију
de facto тако што је дала контролу бискупима над разним аспектима световног живота (као на пример рад цивилних судија) и администеације градова, чиме су они постали одговорни за снабдевање, обезбеђење јавних послова, иако нису имали приступа царским функцијама.
Са пропашћу Осроготског царства, Остроготи су нестали са историјске сцене. Највероватније је да су се стопили са римском цивилизацијом. Група која се најдуже одржала били су Остроготи с Крима који су изгубили независност 1475. пред турском најездом. Њихов језик је потпуно нестао тек у 18. веку.
-----------------------------------------------
NAPOLEON I PAPA
Dana
17. svibnja Napoleon I. dekretom priključuje Papinsku Državu Francuskom Carstvu. Papa je odgovorio Bulom u kojoj mu je zaprijetio izopćenjem. Kada je
10. lipnja u Rimu skinut papinski stijeg i zamijenjen francuskom trobojnicom, Papa je dao po cijelom gradu izvjesiti obavijest o Napoleonovom izopćenju. Odmah je uslijedio Napoleonov odgovor, koji zapovijeda uhićenje Pape. U četiri sata ujutro
6. srpnja Papa je uhićen i odveden u zarobljeništvo u Francuski grad
Savonu, gdje će ostati zatočen tri godine u pomorskoj utvrdi.
Rim je opet ostao bez pape. Uredi Kurije zatvoreni su a arhivi Svete Stolice bili su ponovno zaplijenjeni i poslani u Pariz. Neki kardinali i visoki dužnosnici Kurije zatvoreni su u kućne pritvore po brojnim gradovima Francuske i Italije, a Rim je postao tek glavnim gradom oblasti Ušća Tibra (Bouches du Tibre). Za vrijeme svoga zatočeništva Pio VII. je bio pod stalnim Napoleonovim pritiscima. Jedan od tih zahtjeva bio je i zahtjev za poništenje njegovog braka sa
Josephinom de Beauharnais (
1763.-
1814.), kojeg je Papa kategorično odbijao. Unatoč tome, Napoleon se razveo sa Josephinom i oženio s austrijskom nadvojvotkinjom
Marijom Lujzom (
1791.-
1847.). Napoleon je više puta izjavio da unatoč prisvajanju Papinske Države, ima poštovanje prema Papinoj duhovnoj vlasti. Papa službeno nije imao nikakvih kontakata s vanjskim svijetom ali ipak se uspijevao tajno dopisivati sa svojim kardinalima, u prvom redu sa Consalvijem. U svibnju
1812. Napoleon je izdao nalog da se Papa premjesti iz Savone u Fontainebleau, gdje je Pio VII. stigao u potpuno iscrpljenom stanju. Narušenog zdravlja i pod pritiskom Napoleona Papa u siječnju
1813. pristaje na prijedlog novog konkordata. Nakon velikih gubitaka u
Rusiji 1812. i u bitci kod
Leipziga 1813. Francuska vojna moć opada. Suočen sa skorim porazom Napoleon nudi Piju VII. povrat njegove države, te Papa
23. siječnja 1814. napušta Fontainebleau i preko Savone dolazi u Bolognu
31. ožujka, istog dana kad je u Pariz ušla saveznička vojska. Napokon
24. svibnja Pio VII. slavodobitno je ušao u Rim. Papa je velikodušno oprostio svojim neprijateljima dopuštajući Napoleonovoj obitelji utočište u Rimu. Kasnije se u nekoliko navrata zauzeo kod britanske vlade za zatočenog Napoleona na
Svetoj Heleni.