Ево ипак мали део из горе наведене књиге:
СРБИ У МЕМОАРИМА ХЕРМАНА НОЈБАХЕРА
(Одломци)
Херман Нојбахер рођен је 24. 06. 1893. године у месту Велс (Wels), Горња Аустрија (Oberosterreich), умро 01. 07. 1960. године у Бечу (Wien), економски експерт и политичар. Од 1933. године члан Национал-социјалистичке Немачке радничке партије (NSDAP). Градоначелник Беча био је од 13. 03. 1938. до маја 1939. године. Од 1940. био је посланик у Букурешту, а онда и Атини, а од јесени 1943. у Београду. Од 1940. до 1945. године био је немачки дипломата и посебни изасланик за Југоисток, односно „Специјални изасланик за Балкан, и од 1943. опуномоћени министар при војном заповеднику у Србији. У Југославији је 1947. године био осуђен на двадесет година затвора, али је због болести пуштен 1952. године.
Вредност ових мемоара је у томе што их је писао човек који је заузимао високу функцију у Трећем Рајху, односно у немачком Министарству спољних послова, и као такав био је одлично обавештен о збивањима на целом Балканском полуострву. Током рата био је главни немачки дипломата за Балкан. Сем тога, он је одличан познавалац наших крајева и занимљив приповедач.
О Србима
Највећу сличност на овом простору, у последњих пет стотина година, показује историјски развој Срба и Бугара. Оба суседа поседују такође и у социјалном погледу сељачко-демократску структуру...
Шта је све, међутим, српски сељак у стању да поднесе у погледу пасивног отпора, упорности и лукавости, то далеко превазилази снаге мекшег Румуна. Током пет векова турске владавине, Србин је био присиљен да готово аутоматски поседује једно лице за себе, а друго за османлијског господара.
Морао сам да се осврнем на ову кратку епизоду, јер ту је настао мој план да предложим вођству Рајха да се створи Великосрпска федерација у коју, поред Србије, треба да уђу Рашка и Црна Гора. Овај предлог представљао је срж и средиште мојих ревизионистичких планова. Овако сам оценио ситуацију и на основу тога сам дао прве предлоге: најјаче ткиво, најснажнији народ на окупираном Балкану јесте српски, а он је најгоре прошао... Територија где живе Срби била је потпуно расцепана и унакажена. У остатку Србије поред немачких окупационих трупа, налазиле су се и бугарске. Но, у тој Србији комунисти су имали најслабије позиције и најмање присталица. Главне ратне операције Титових партизана, од краја 1941. године, налазиле су се на другој обали Дрине, у Босни, која је тада припадала хрватској територији, те у Црној Гори. У Хрватској, којој су тада припадале Босна и Херцеговина и делови Далмације, терористички режим Анте Павелића терао је православне Србе у шуму, који су били осуђени да потпуно нестану. У шуми је постепено израсла партизанска армија, која је контролисала велике делове земље. Усташка власт у НДХ због своје антисрпске политике пружила је Титу далеко највећу подршку.
Рецепт за православне, који је применио усташки вођа и поглавник, председник НДХ, Анте Павелић, подсећа на верске ратове најкрвавијих примера: „Једна трећина мора да постане католичка, једна трећина мора да напусти земљу, а једна трећина мора да умре!“ Последња тачка програма била је и спроведена у дело. На основу извештаја, који су стигли до мене, процењујем да број невиних, ненаоружаних, закланих Срба износи око 750 000.
Југословенска војска се одмах распала. Хрвати се нису борили за државу коју су осећали као присилну заједницу. Након што се распала Југославија, уследио је хрватски осветнички поход уништавања православних Срба. Ово спада у најужаснија масовна убијања светске историје.
Када сам, по ко зна који пут, у Главном штабу на дневни ред ставио догађаје који се одвијају у Хрватској, и при том говорио о истински ужасним стварима, Хитлер ми је овако одговорио: „И ја сам поглавнику казао да није могуће тек тако искоренити једну такву мањину, јер је она једноставно превелика“.
Борбу против прогањања Срба у усташкој Хрватској, почео сам већ у августу 1943, када сам био код Рибентропа и Хитлера, а поводом преузимања нове дужности. Ова битка, која је била отворено уперена против режима Анте Павелића у Хрватској и која није остала сакривена у владиним круговима у Загребу, веома брзо ми је подарила титулу „хрватског државног непријатеља број један“. Заступао сам мишљење да Србима са новом политиком треба већ сада изаћи у сусрет, и обећати да ће касније доћи до коректура граница Србије. Хрватска је добила подручја, која су чисто српска и тиме се не поштују природне, етничке границе, као што показује пример подручја око реке Дрине. Реч је о чистој самовољи.
Што се тиче режима Анте Павелића у Хрватској, Хитлер ми је казао следеће: „Са тим режимом већ ћу ја једног дана да раскрстим – али сада још не“.
Положај Срба био је следећи: у Хрватској смо били сведоци уништавања Срба; у српским крајевима који су били окупирани, имали смо стрељања талаца и паљење села; на Косову и Метохији протеривали су Србе; у деловима Србије које су окупирали бугарске трупе, на дневном реду била су убијања Срба и силовања, а убијања Срба догађала су се и у крајевима која су припала Мађарксој.
Сељаштво ове земље васпитано је у патријархалном духу, а према свим новим стварима односи се са дубоким неповерењем. Како су вековима били турски поданици, научили су до савршенства лекцију у пружању отпора и то на лукав и упоран начин.
У српском сељаку видео сам једну од најјачих полуга против бољшевизације Балкана. Управо из тог разлога, у средиште мог политичког планирања поставио сам циљ да се оконча са досадашњом немачком политиком према Србији, по којој је Србија била дежурни кривац за све проблеме на Балкану. Срби, најзад, заузимају, ако погледамо географску карту, кључно место на Балкану.
У време када сам преузео мисију у Београду, Србија је била земља, где су комунисти имали најслабије позиције на Балкану и у којој је комунизам имао најмање присталица. Србија има претежно аграрни карактер. Преко осамдесет одсто становништва чине сељаци. Комунисти имају изгледа само у индустријским средиштима, а њих нема много у Србији. Београд јесте изузетак. Главна база комунистичке партије у Србији постао је Београдски универзитет.
У јесен 1943. у Србији сам затекао следећу ситуацију: комунистички устанак био је 1941. године угушен од стране Вермахта. Суседне земље као НДХ, а посебно Босна и Црна Гора постала су подручја, где су Тито и његови партизани водили главне борбе. Велики део територија у Србији, пре свега села, контролисали су четници Драже Михаиловића. И у самом Београду Дражине присталице биле су бројније него Титове. За четнике су партизани одавно постали непријатељ број један. Знали су да им, после одласка окупатора, предстоји борба са Титом око будућности Југославије. Овај неизбежан и фаталан развој, где је дошло до сукоба између националистичких и комунистичких покрета отпора није само карактеристичан за Србе, већ је такође забележен у Грчкој и Албанији. То је довело до тога да су националистички герилци морали да одустану од активне борбе против окупатора. Чланови енглеске војне мисије покушали су да убеде обе групе да се уједине у борби против окупатора. Њихови напори остали су без резултата.
Дража Михаиловић био је огорчен што су Енглези почели да издашно пружају помоћ Титу и његовим партизанима. Овај сукоб већ је био присутан и пре него што сам преузео дужност у Београду, а ускоро, у новембру 1943, дошло је до отвореног прекида односа. Официри енглеске војне мисије напустили су четничке штабове Драже Михаиловића. Касније је, међутим, и краљ Петар II, под притиском Енглеза, морао да призна Тита као врховног вођу „Народно ослободилачке армије“.
Бугарска је код Немаца увек изазивала посебне симпатије. За то постоји неколико разлога: немачка династија Кобург (Coburg) дала је Бугарској краља; чистоћа центра града Софије који има карактер провинцијског, главног града једне немачке покрајине; заједничка судбина током Првог светског рата, и после, добро организована пољопривреда, добар систем школства, добри трговински и политички односи са Немачком. Све ово, када се сабере, допринело је да Бугарска заузме посебно место у срцима Немаца.
У Бугарској је комунистички притисак против села био бруталан, а патријахално друштво није било тако чврсто и отпорно као у Србији. Бугарска представља типичну државу ситних земљопоседника.
Поред ове идиличне слике Бугарске, коју су Пруси радо називали „Прусијом Балкана“, стоји Србија као „осиње гнездо“, у којем живе „српски атентатори и бомбаши“. Пруси су, међутим, постали славни благодарећи својој државотворној снази и војничким врлинама, а не због свог одличног школског система образовања. Због тога би такође било исправно да титула „Пруси Балкана“ припадне и Србима.
О Великосрпској федерацији
Закључио сам да под оваквим историјским околностима, треба да ми, Немци, опет изградимо српску позицију, која је природно најјача југословенска и балканска позиција. Једним словом, предложио сам да играмо на српску карту.
У октобру 1943. министру спољњих послова Рибентропу предао сам прве предлоге у вези са променама наше политике према Србији. Срж мојих предлога била је садржана у следећем: Србе би требало охрабрити, а положај Недића ојачати. У том смислу сам предложио читав низ мера:
1. Стварање Великосрпске федерације, која би се састојала из Србије, Црне Горе и Рашке.
2. Председник ове федерације биће генерал-пуковник Недић.
3. Саставни делови федерације чине привредни и новчани савез, а задржавају административну аутономију, а посебно у надлежностима полиције и културе.
4. Савезна влада имаће стварну власт над извршним органима (жандармерија, добровољци).
5. Досадашња цензура и забрана националних културних института биће укинута, а Београдски универзитет биће поново отворен.
6. Немачка војна управа биће ограничена и деловаће само као контролна инстанца, а њен чиновнички апарат радикално ће бити смањен.
Ово су били моји главни предлози у погледу унутрашњег, новог поретка српског етничког простора.
Приликом првог разговора Хитлер је показао заинтересованост за моје планове. Казао ми је да ће о свему да размисли и да ће ми рећи своје закључке. На основу тог разговора био сам сигуран да ће мој план успети. Без већих напора пошло ми је за руком да се поново отвори Београдски универзитет, да ослободим српске културне институције од досадашње праксе цензуре, којој су били подвргнути од стране ситних немачких чиновника и војног бирократског апарата.
О четницима
План националиста био је следећи: док год су немачки и италијански окупатори у земљи, да се од њих на овај или онај начин добије што је могуће више оружја. То је био једини разлог, зашто су четници, повермено сарађивали са окупатором. Нико од националиста није имао никакве симпатије за ратне циљеве окупатора и нико од четника није био спреман да се бори за ратне циљеве Немачке или Италије. Ово се пре свега у потпуности односи на српског вођу четника, бившег пуковника генералштаба, Дражу Михаиловића. Политика овог српског националисте може да се разуме и сагледа само из тог, ратног оквира, када у земљи бесни грађански рат. Када сам стигао у Београд, његов разлаз и прекид веза са Енглезима већ је био у току. Ово је за мене био велики политички изазов. Још нешто се одиграло што ме је уверило у исправност мојих убеђења да се заузмем за стварање Великосрпске федерације. Чак је и Дража Михаиловић – који се борио за југословенску Монархију, коју би водили Срби – почео да сумња, да Југославија, после свега што се одиграло између Срба и Хрвата, може поново да васкрсне.
Четници су и раније сарађивали са окупаторима против заједничког непријатеља, комуниста, али само у поједниним случајевима и увек у ограниченом, локалном оквиру. Са оваквим политичким развојем, када су Енглези напустили четнике и потпуно прешли на страну Тита, четници су у још већој мери били гурнути у наручје Немаца, од којих су још једино могли да се надају да ће добити оружје и опрему. Ускоро после отвореног сукоба са Енглезима, неколико четничких војвода обратило се молбом немачком војном заповеднику, са циљем да закључе пакт о ненападању. Само се по себи разуме, да сам дао свој пристанак, јер је то одговарало немачким интересима. У новембру 1943. закључен је пакт Немаца са четничким војводама: Калабићем, Кесеровићем, Лукацевићем и другима. У тим разговорима захтевао сам од четника да се обавежу да неће дирати Недићеве људе и његове државне институције. Сада су и четници имали интерес, да благодарећи овом пакту, не морају да се боре на два фронта, дакле, против Немаца и партизана. Постојала је чак и могућност да од стане Вермахта приме помоћ у борби са непријатељем број један, са партизанима. А изнад свега, четници су се надали да ће уз помоћ овог пакта доћи у посед наоружања, које им је било потребно, када дође до коначног обрачуна са Титом.
О Црногорцима
Нешто о Црногорцима. Црногорци су Срби, који поседују посебну самосвест о томе са су управо они најбољи Срби. Они су дакле Срби. Ови становници брда имају, међутим, своју сопствену историју, једну специфичну, изразиту самосвест и посебан начин живљења. О својој српској браћи, која живе на планинама средње висине и у Панонској низији гледају са мирним, самоувереним непоштовањем. Са друге стране Црногорци су у очима Срба предмет бројних вицева и анегдота. Није, међутим, никакав виц да је ова сићушна књажевина објавила рат Наполеону када је Француска напала пријатељску Русију. „Нас и Руса заједно сто и педесет милиона!“, казао је пре више деценија један Црногорац, када земља није имала ни три стотине хиљада становника. Када је у Првом балканском рату, године 1912, краљ Никола објавио мобилизацију, два Црногорца, која су се нашла у Грчкој, послали су на Цетиње телеграфску поруку следеће садржине: „Да ли да одмах кренемо на Цетиње, или да ударимо на Турке са бока?“. Ко хоће да боље упозна душу ових брђана, препоручујем му да чита сјајне анегдоте и приче једног њиховог правог јунака из 19. века, Марка Миљанова.
Велики понос Црногорци налазе у чињеници да свемоћним Турцима није никада пошло за руком да потпуно овладају њиховом малом земљом. Вековима су водили храбар, хајдучки, мали рат, који је у класичној епској песми описао њихов владар и епископ Петар II Петровић Његош (1813-1851) и тиме поставио трајни литерарни споменик тој борби са Турцима. Реч је о „Горском вијенцу“. Једном приликом сам неком угледном Црногорцу у шали казао: „Могуће, да Турци и нису били толико запели да освоје тај комадић камене пустиње, која се зове Црна Гора?“. Он уопште није разумео да се шалим, већ се наљутио. Другом Црногорцу сам рекао ово: „Ви, Црногорци, сте нека врста српских Тиролаца. Оно што у очима Немаца представљају Тиролци, то су Црногорци за Србе!“. При том сам, наравно, мислио да дам комплимент Црногорцима, јер се свако сећа Андреаса Хофера, који се борио против Наполеона и француске окупације. Црногорац ми је на то мирно одговорио: „Боље да кажете: Црногорци су српски Пруси!“. Они једноставно не желе да их човек другачије види, сем у великим, светским оквирима.
O „Бјелашима“ и „Зеленашима“
У октобру 1943. путовао сам авионом у Подгорицу. Налазио сам се у друштву са др Фезенмајером (Vesenmeyer), који је касније постао немачки амбасадор у Будимпешти. Са аеродрома кренули смо колима путем, који је био у прилично добром стању, у правцу Цетиња. Око нас виде се пуста брда и камена пустиња. Цетиње има шест хиљада становника. Чим је Италија капитулирала наше су трупе одмах заузеле Црну Гору. Намеравао сам да у Црној Гори створим национални одбор, који би ми служио као веза између немачке армије и становништва. Тај одбор имао би у својој надлежности бројне административне задатке, који су нама изгледали као неопходни. Ситуација је била крајње запетљана. На тако малом простору деловали су Титови партизани и четници, који су између себе водили грађански рат. Догађали су се крвави обрачуни и клања, многа села су запаљена. Било је црногорских добровољаца, који су се јављали код Немаца, и захтевали да им се да оружје. У земљи су се још налазиле и италијанске трупе, које су примиле самоубилачку заповест да сада треба да се боре против немачких војника, а нису добили никакве хране и муниције, јер им је веза са Италијом била прекинута. Једним словом, по Црној Гори се пушило, пуцало и димило, као у најлепшим турским временима. Мој први покушај је пропао. Обе црногорске странке – великосрпски „бјелаши“ са једне стране и „зеленаши“, који су се залагали за аутономију – нису никако могли да се договоре. „Бјелаши“ су били далеко бројнија и јача група, па су зато хтели да сами имају власт у рукама. Али, ја сам инсистирао да дође до коалиције између „бјелаша“ и „зеленаша“. Бојао сам се да поред црвених, сада не произведем још једну опозицију, која би могла да настане, ако би притисак „бјелаша“ против „зеленаша“ био толики, да би „зеленаши“ онда могли да траже уточиште и заштиту код партизана. „Бјелаше“ је водио адвокат Љубомир Вуксановић, из Андријевице. То је био човек џиновског раста, снажан као коњ. Његов ужи завичај јесте славно племе Васојевића. А, ови су се опет такмичили са једнако славним племенима: Пипери, Бјелопавлићи, Дрекаловићи, Цуце, и како се све не зову та поносна племена. Сви су се они борили за ловором венац, коме припада најплеменитије и највеће јунаштво и чојство.
„Овако то не иде даље, господине министре!“, одговорио ми је огорчено и љутито људескара Вуксановић, када сам говорио о захтевима „зеленаша“ и наставио: „Ви још добро не познајете нашу земљу! Казаћу вам како се то ради. Треба да обесите неколико њих! Ми немамо толико стабала, као што имају неки други, али ово мало дрвећа што ту видите, нема ниједног, где већ неко није био обешен“, и том приликом ми је показао својом снажном руком на пусти крш и голет, која нас окружује.
Решио сам да не послушам савет, знајући веома добро да гу тиме зантно да изгубим на угледу. Да бих вешао људе, за то нисам осећао нимало склоности, а нисам имао ни пуномоћ да могу то да радим. Уместо тога, одговорио сам мирно: „Ако се не договорите штетне последице сносиће сви Црногорци. У животно важним ситуацијама становништво ваља да има способне представнике, који ће умети да воде и штите интересе Црногораца...“.
„Бјелаши“ и „зеленаши“ договорили су се у новембру 1943. и тако основали „народну управу“, на чијем челу је стајао џин Вуксановић. У јесен 1944. Љубомир Вуксановић заједно са нашим трупама напустио је своју Црну Гору. Успео је да стигне са групом својих земљака до покрајине Корушке, у Аустрији. Савезнички авиони напали су изненада воз. Путници су се разбежали из вагона и потражили склониште у оближњој шуми. Вуксановић, дивовског раста, био је сувише спор, или није хтео да бежи. Тако је свој гроб нашао у Аустрији.
О Краљевини Југославији
Краљевина Југославија је у утицајним немачким круговима уживала јасне и неподељене симпатије. Са Словенијом, Хрватском и Далмацијом постојале су вековима културне везе, које потичу из доба Хабзбуршке Монархије, јер су се те земље налазиле у саставу Аустро-Угарске. Током Првог светског рата Срби су стекли глас храбрих војника. Један утицајан заговорник пријатељских односа са Југославијом био је Херман Геринг. Он је био одговоран за четворогодишњи план и у том оквиру придавао је велику важност и Југославији, која је требало да снабдева Немачку сировинама. Морам да упозорим на чињеницу да је Немачка, кратко пре рата са Југославијом, купила већинске акције рудника бакра у Бору од француске фирме. И то говори у прилог чињеници да Немачка није ни очекивала, а ни намеравала да дође до оружаног сукоба са Југославијом. Било би бесмислено урадити такав корак, ако је већ унапред постојала намера да се нападне Југославија. Немачко политичко вођство морало је да зна да ће овај рудник – који је толико важан за ратну индустрију – у случају да се немачка армија приближи руднику и нападне земљу, бити уништен од самих Југословена, а то се и догодило. Такође се знало да ће после окупације и освајања Југославије, бити далеко јефтиније да се добије постројење у Бору.
За сваког оног ко познаје ову ствар, стоји ван сваке сумње, да пре 27. марта 1941. Хитлер није уопште помишљао ни на какав напад против Југославије. Моје изненађење није било мало, када сам у оптужници прочитао да сам учествовао у припремама напада Трећег Рајха на Југославију, и да сам зато крив.
O југословенској идеји
Југословенск идеја била је очевидно компомитована. За широке слојеве српског друштва идеја будућег заједничког живљења са „хрватском браћом“ – после ужасних, окрутних злочина, које је усташки режим извршио над стотинама хиљада православних Срба – није више изгледала остварљива и могућа. У правцу Србије кретала се непрегледна река српских избеглица, који су бежали из НДХ. Ти људи су, или успели да се сапасу у хрватској акцији масовних убијања Срба, или нису хтели више да чекају да и на њих дође ред за клање. Услед тих ужасних страдања Срба, Недић је постао Великосрбин. Он је као најбоље решење за свој народ видео само у националној држави, која би једина могла да осигура Србима будућност. Чак је и Дража Михаиловић – који се борио за југословенску Монархију, коју би водили Срби – почео да сумња, да Југославија, после свега што се одиграло између Срба и Хрвата, може поново да васкрсне.
О Милану Недићу
У тренутку када сам ступио на нову дужност (крајем августа 1943.), тачан датум Недићеве посете Хитлеру у немачком Главном штабу већ је био уговорен. Српски председник владе, генерал-пуковник Недић кренуо је почетком септембра 1943. у немачки Главни штаб, а пратио га је мој претходник, немачки посланик у Београду, Бенцлер. Недића сам имао прилике да упознам током моје посете Београду крајем августа 1943, када је требало да се упознам са мојим новим задатком. Из Букурешта сам кренуо авионом у Главни штаб, како бих био присутан приликом Недићевог пријема, јер је ускоро требало да постанем шеф политичког оделења за Југоисток, са седиштем у Београду. Положај Срба био је следећи: у Хрватској смо били сведоци уништавања Срба; у српским крајевима који су били окупирани, имали смо стрељања талаца и паљење села; на Косову и Метохији протеривали су Србе; у деловима Србије које су окупирали бугарске трупе, на дневном реду била су убијања Срба и силовања, а убијања Срба догађала су се и у крајевима која су припала Мађарксој. Шта је у тој ситуацији могао да уради Недић? Године 1941, када је букнуо комунистички устанак, Недић је по наговору својих пријатеља и Немаца, пристао да постане председник српске владе и био присиљен да крене мучним путем колаборације. У покушају да спаси српски народ, Недић је непрестано доживљавао разочарања и губитак угледа. У таквом стању нашао сам Недића у септембру 1943. године.
Недић је конзервативан Србин, старог кова, нека врста српског јункера (пруског племића). Његова љубазност почива на једној сасвим другој традицији, него што је случај са Стојадиновићем, који има западњачко васпитање.
О трагичном лику генерал-пуковника Недића већ сам много писао. Па ипак, осећам потребу да кажем још неколико речи, како бих боље и јасније расветлио његову улогу у историји Србије, која се још увек приказује искривљено и у погрешном светлу. Досадна и неинтелигентна пропаганда и даље га описује као квислинга. Његова улога може да се упореди само са историјским личностима и равна је војничким заслугама Хинденбурга, Петена, Румуна Антонескуа, Грка Цолакоглуа и Финца Манерхајма. У тренуцима велике несреће једне нације, деси се да на хоризонту нема државника који ужива поверење највећег дела становништва. Тада се спонтано чују јауци и повици: „Спашавајте нас!“ Народ се тада обично обраћа заслужним, признатим и угледним војницима. Недић је био наговорен од стране својих пријатеља да стане на чело једне српске владе. Било је то 1941. године, када је избио комунистички устанак у Србији. Тај догађај је претио да изазове грађански рат. Ова опасност га је приморала, као убеђеног антикомунисту да сарађује са окупатором. Свим својим срцем и душом био је српски националиста.
У његовом бироу на зиду је висила слика краља, чија је избегличка влада за Немачку представљала непријатељску силу. Симбол испаћеног народа представљала је друга слика, која је приказивала са окрутном реалношћу једну жену разапету на крсту. Та жена представљала је мајку Србију.
Њега познајем лично. Са њим сам водио безбројне разговоре и довољно добро га познајем да бих могао казати који су били његови мотиви да се политички ангажује. Као прво, био је непријатељ комунизма. Друго, надао се, да ће, ако пристане на сарадњу са окупатором, олакшати злу судбину Срба и побољшати њихов положај. Овоме ваља додати и разумљиву амбицију старог генерала, у несрећи која је задесила земљу, да се истакне као заштитник династије Карађорђевић и борац против комунизма. Недић није био државник, нити државни чиновник или економиста. Послао ми је стотине писама, у којима се жали на страдање Срба у Хрватској, у Албанији, у бугарској окупационој зони, у Мађарској и на подручје које је окупирала Немачка. Био је неуморан у протестима и тужбама, и могу да потврдим и да му одам признање јер је у тим интервенцијама много пута и успео: казнене мере нису биле извршене са таквом строгошћу како је прво било планирано, или му је чак пошло за руком да исправи неправду. Дуго времена био сам његова једина нада.
Када се нашао у емиграцији, у Кицбиелу, у Тиролу, и био председник једне избегличке владе, одбио је да пружи подршку да се настави са отпором. Недић је то образложио веома честито и разумно: сваки покушај да се охрабри и подржи наставак борбе српских националиста против Тита, јесте неогдоворно. Ситуација је безнадежна. Недић је држао до спољашњих форми: када је службено потврђена Хитлерова смрт, посетио ме је да ми изрази саучешће и то у тренутку, када су Немци на свим фронтовима доживљавали општу катастрофу.
Недић је био потуно несебична особа и није поседовао никакво имање или богатство. У Београду је становао код свог брата Милутина Недића, који је такође био генерал. Политички су били истомишљеници.
Познато ми је да је жена његовог брата, продавала злато и накит, како би могли да преживе тешке ратне године. Живели су веома скромно. Његов брат и свастика после слома Немачке 1945. извршили су самоубиство у Тиролу. Милан Недић био је по завршетку рата интерниран од стране америчких војних власти. У фебруару 1946. Американци су га „посудили“ Титу, како би могао као сведок да се појави на суђењу Дражи Михаиловићу. Више се није вратио. За корпулентног човека скок са трећег спрата затворске зграде био је смртоносан.
О Димитрију Љотићу
Ко је непријатељ број један? Ово питање, овај закон односи се такође и на такозване Љотићеве добровољце, који су се ставили у службу Недића и немачких трупа, како би се борили против комуниста. Љотић је био политички веома ангажован човек и идеолог, који је основао покрет „Збор“, а његови следбеници звали су се „збораши“. Пре 1941. године либерална прозападна влада била је против „збораша“, који су пре сам почетак рата знатно порасли и постали прилично популарни. „Збор“ је био српски национални покрет обнове и имао је своје корене у српској традицији. Имао је неке сличности са Гвозденом гардом у Румунији, јер су и „збораши“ тражили своју инспирацију у религији. Љотић је својим присталицама проповедао спремност на подношење личне жртве, како би дошло до моралног препорода српског народа, и то у веку и времену који се удаљио од Бога, где смо доживели уништење старих вредности због атеизма, материјализма и либерализма. У овоме је Љотић видео несрећу наше садашњости. Био је противник урбане цивилизације која разара традицију села, критиковао корумпираност формалне демократије и залагао се за један ауторитарни систем власти који би поново оживео патријахалне вредности друштвеног поретка. Село је у његовим очима било извор и резервоар истинских вредности. Атеистички бољшевизам какав је на снази у Русији, за Љотића је представљао дело сатанских сила, које су се увукле у хришћански свет. Он је био у правом смислу српски националиста, али као антикомуниста размишљо је шире, у европским димензијама. Овакав став довео га је до сарадње са Недићем и Немцима у борби против комунизма. Љотић, међутим, није био спреман да се одрекне ни педља југословенске територије. Његове присталице су га обожавале. Но, ван свог покрета био је веома непопуларан, јер је заступао своје ставове са непомирљивом крутошћу. Његови добровољци, који су од 1941. године до краја рата водили многе борбе са партизанима и при томе претрпели велике губитке, нису никада бројали више од девет хиљада бораца. На почетку рата они су се борили и против четника. У већини су то били млади људи, а међу њима налазио се висок проценат студената и интелигенције. После Недићеве посете Главном штабу, Хитлер је дозволио да „збораши“ могу да регрутују до 15 000 бораца. Регрутација, међутим, није успела, јер су се четници Драже Михаиловића томе успротивили.
О Дражи Михаиловићу
Пуковник југословенског Генералштаба, Дража Михаиловић, започео је борбу против окупатора одмах после капитулације југословенске армије. У хаосу који је настао након упада немачких трупа и капитулације, нашло се довољно наоружаних људи, са којима је један одлучан вођа могао да започне герилски рат. Дража Михаиловић је у целој земљи одмах постао јунак српског отпора, који се са својим четницима вратио старој балканској традицији и тиме спасао част нације. Отворени комунистички отпор против окупатора започео је тек 22. јуна 1941, када је Хитлер напао Совјетски Савез, а престао већ крајем 1941, када су немачке јединице угушиле комунистички устанак у Србији. После тога комунистички отпор је настављен на подручју Хрватске (у Босни и Херцеговини) и Црној Гори. У погледу отпора, Србија је од почетка рата па све до повлачења немачких трупа са Балкана претежно стајала под знаком и превлашћу Драже Михаиловића. Енглези су захтевали да Дража Михаиловић против окупатора спроводи војне акције и саботаже, те да сарађује са Титовим партизанима. Дража Михаиловић је замерио Енглезима што помажу партизане, који су његови смртни непријатељи и „сада и сутра“. У погледу захтева за вођењем војних акција и саботажа, упозорио их је да такве активности доводе до стрељања талаца и паљења и уништавања села. Последњи разговор између Драже Михаиловића и енглеских официра водио се недалеко од Ужица. У новембру 1943. Енглези су напустили вођу четника и његове локалне команданте. Југословенска краљевска избегличка влада била је присиљена да све то немо посматра, немоћна да спречи да краљ, под притиском Савезника, пређе на Титову страну. Ова ситуација била је за Дражу Михаиловића опасна. Изгубио је подршку спољног фактора. Четници су добили немачко оружје само онолико колико је захтевала нека заједничка, локална акција. Немачки Главни штаб, а нарочито Хитлер и његова Врховна команда Вермахта, на сарадњу са четницима гледали су са нелагодношћу и неповерењем.
Политику Драже Михаиловића није било тешко разумети. Био је импресиониран немачким војним подвизима. Па ипак, са сигурношћу је рачунао да ће Немачка изгубити рат. Из поузданих извора, довољно сам чуо о Дражином ставу према Рајху. Он је остао непријатељ окупатору, који је, због Титовог успона, постао његов непријатељ број два. Када су савезници Дражу оставили на цедилу, покушао је од Немаца – који су за њега сада били само непријатељ број два, да добије што је могуће више оружја. Намера четничког вође била је ова: када започне немачко повлачење, да се без борбе докопа немачких стратешких позиција и да се у њима утврди. Спремао се на коначан обрачун са Титом, бескомпромисан, на живот или смрт, јер у питању је била будућност Југославије. Док су Дражини подређени команданти ту и тамо сарађивали са Немцима, он је доследно наставио да води пропаганду против Немаца. Што се саме теорије тиче, ова политика била је сасвим јасна и логична. У пракси, у свакодневном животу, међутим, овако подвојено држање морало је да штети и његовом покрету и да га ослаби, јер таква политика не може да се тако јасно разуме и гласно пропагира.
Дража Михаиловић није хтео да напусти борбу и земљу ни када је Вермахт почео да се повлачи са територија Хрватске. Вероватно се надао да ће Западни савезници спречити да Тито потпуно завлада Југославијом. Титу је веома брзо успело да премости прву фазу, у којој су номиналну власт делили Краљевско намесништво и коалициона влада, и да у Југославији успостави потпуну диктатуру Комунистичке партије.
Дража Михаиловић пао је у Титове руке тек у марту 1946. Тито је свога противника хтео да ухвати живог. У том смислу издао је строге наредбе, на га не убију. Из описа лова на Дражу Михаиловића, које је дао Дедијер, произилази јасно, да је Ранковићу, Титовом шефу полиције и обавештајне службе, пошло за руком да убаци своје агенте међу најближе сараднике четничког вође. Ови су убедили Дражу Михаиловића да не напушта земљу, да се поузда у Србију и да се са остацима својих војних јединица повуче у Србију. Дража Михаиловић се из Босне пробио поново у Србију, водећи при томе тешке борбе, где су његове трупе трпеле велике губитке, а његови редови постајали све мањи и мањи. У мају 1945, после једне битке на реци Сутјесци, остао је са само сто бораца. У биткама које су следиле, број његових најверних војника спао је на бројку од седамнаест људи. Лов на четничког вођу се наставио. Када је остао са још свега четири сарадника, сакрио се, после свега, у једну примитивну јазбину, рупчагу, која је прокишњавала, недалеко од Вишеграда, на граници Србије и Босне. Гладовао је и смрзавао се. Прстен његових прогонитеља све се више стезао око њега. Скоро потпуно изгладнео, пропао, једнога дана напустио је своје скровиште и покуцао на врата једне сељачке куће. Тамо су га већ чекали ловци на његову главу. Није пружао никакав отпор, јер се све десило таквом брзином, да је схватио тек онда, када су му руке већ биле везане.
Бивши шеф америчке војне мисије у Главном штабу Драже Михаиловића, пуковник професор Мекдовел, учинио је велике и поштене напоре да спаси Дражу Михаиловића. Овај борац за националне интересе био је остављен на цедилу од стране „велике политике“. Мекдовел је веома добро познавао убеђења четничког вође. Амерички пилоти, који су били спашавани са територија које су контролисали четници, нудили су се да дођу у Београд као сведоци на суђењу Дражи, али узалуд. Тито то није прихватио. Мекдовел је у Њујорку организовао паралелни судски процес, како би свог друга из ратних дана, са којим је толико тога преживео, одбранио од оптужбе да је починио дело велеиздаје. И сам сам се тада понудио да – у то време био сам интерниран од стране америчких власти – да будем сведок у процесу Дражи Михаиловићу. Хтео сам да га одбраним од истих оптужби. Дража Михаиловић стрељан је у јулу 1946. године.
Начин на који је Дража био остављен на цедилу од стране својих ранијих пријатеља са Запада, који су претходно, годинама, по читавом свету ширили његову ратничку славу, учинило је, да је његова пропаст постала трагедија. Дугорочно гледајући, Запад неће моћи да се бесконачно позива на Дражину „сарадњу са непријатељем“. Тај аргумент је јефтин и неистинит и зато га треба одбацити.
О Павлу Ђуришићу
У новембру 1943. дознао сам да је у Београду ухапшен југословенски капетан по имену Павле Ђуришић. Са неколико својих другова успео је да побегне из логора, који се налазио у Пољској и до Београда су стигли – пешке. Такође сам примио информацију да је овај официр у краткотрајном немачко-југословенском рату примио највеће признање за показану храброст.
Након капитулације постао је четнички војвода у Црној Гори. Прво се борио против Италијана. Касније је војевао са немачким и италијанским јединицама против комуниста. У својој родној Црној Гори постао је славан због мајсторства у вођењу герилске борбе, у којој је показао велику досетљивост и авантуристички дух. Главнина његових трупа састојала се углавном од бораца, који су са комунистима хтели да поравнају рачуне у погледу крвне освете. После немачке и италијанске офанзиве против партизана, која се одвијала под називом „вајс“, Павле Ђуришић и његови људи били су разоружани од стране Немаца и послати у заробљеништво. Мени се није допао поступак Немаца. На моју интервенцију, Павле Ђуришић био је ослобођен. Пре него што је кренуо у своју Црну Гору средио сам ствар тако, да он дође у моју канцеларију. Хтео сам просто да упознам тог интересантног човека. Ушао је млад, снажан човек средње висине, са видљивим знацима умора, због напора које је поднео приликом недавног бега из пољског логора. Видело се да већ дуго времена није био у фризерском салону. Сео је на понуђену столицу и мирно ме посматрао својим великим и тамним очима. То је дакле био ратни херој Павле Ђуришић. Обратио сам му се: „Господине капетане, ја познајем вашу историју. Вама је на незаконит начин било одузето оружје и били сте заробљени. Знам веома добро, да сте Ви српски и црногорски националиста и да се Ви нисте борили за нас. Такође знам да се никада нећете борити за Немачку. Ви сте сада слободан човек и можете да идете куда хоћете“.
Павле Ђуришић био је видно узбуђен и изненађен и одмах ми је казао следеће: „Ако сте мене ослободили, онда Вас ја молим да пустите на слободу и моје другове, који су имали храбрости да беже са мном!“
Ја: „Поднећу молбу да се и то уради“.
Ђуришић: „А да ли бисте могли да ослободите и шест стотина бораца, који су били са мном разоружани. Бољих бораца од њих нема у Црног Гори“.
Ја: „За ову ствар јесте одговорна Врховна команда немачке армије. Ја ћу и у погледу тог питања да напишем молбу“.
Ђуришић: „Да ли бих могао да посетим Недића?!“
Ја: „Можете да посетите кога желите, јер Ви сте сада слободан човек. Наставите ли, међутим да се борите против нас, тада сам ја компромитован човек. У том случају бићу толико бламиран да никада више нећу моћи да ослободим људе, рецимо, као што сте Ви, из једне такве ситуације“.
Ђуришић: „Ја Вам нудим своју породицу као таоце!“
Ја: „Благодарим на понуди, али ја сам против узимања талаца. Вашој породици шаљем поздраве са најбољим жељама! И на крају и ја имам нешто да кажем. У овом грађанском рату Ви сте уништили више муслиманских села. Можете ли ми обећати да ћете обуставити да водите рат против муслимана? Ваш став према њима представља анахронизам, нешто што потиче још из прошлих векова, када су се водиле борбе са Турцима. Та, ти муслимани су такође Срби!“
Ђуришић: „Ко је муслиман, тај није више Србин! Могу да Вам, међутим, обећам да их више нећу дирати“.
Већ неколико недеља после овог нашег разговора Павле Ђуришић сакупио је неколико хиљада бораца. Млади људи су обожавали славног герилског вођу и масовно су му прилазили. Од немачког Вермахта није имао велику подршку. Ђуришић је наставио да се бори у Црној Гори све до евакуације немачких трупа са тог простора. У току војних операција увек је ишао први, испред својих војника. У руци је држао штап, а за појасом је носио пиштољ, а пуцњава, која је беснела пред њим, као да га се није тицала.
Ускоро је настала легенда о њему, да га метак неће, да је нерањив. То му је донело још већу популарност и млади људи су хрлили у његове редове. Један Албанац, који је због крвне освете пуцао у Ђуришића, демантовао је ту легенду: пуцао је четничком војводи у прса, али се он брзо опоравио од ране која му је пробила плућа. Добро познајем црногорску јуначку литературу и због тога, 1944, нисам пропустио да му преко саветника немачке амбасаде Крамарца, честитам на његовој јуначкој рани. Да ме читалац не би погрешно разумео. Једна таква честитка не односи се на чињеницу да рана није била смртоносна. Поздрав се односи само на честитку и чињеницу да је ране задобио у борби.
Павле Ђуришић склопио је уговор са усташким трупама Анта Павелића да прође са својим јединицама кроз Хрватску и Истру. Овде су се већ налазиле и друге четничке јединице, као и Љотићеви добровољци. Усташе, за које су до последњег тренутка главни непријатељи остали православни Срби, нису испоштовали договор, спремили су му заседу и убили један део његовог одреда. Сви четнички официри били су ухваћени и убијени. Павле ђуришић био је, заједно са неколико својих другова, спаљен. Павле Ђуришић представљао је праву слику Црногорца из прошлог века. Политика га није интересовала, а до политичара није много држао. Он је водио крвави герилски рат против партизана. Али, и код многих партизана је такође постојала иста жеља и то упркос све комунистичке идеологије. У тој црногорској херојској традицији, где је беснио окрутан грађански рат, уништени су многи млади животи.
О последњим данима рата
У марту и априлу 1945. боравио сам на простору Трста. Ту су се сакупиле јаке снаге наоружаних четника и Љотићевих добровољаца. Успоставили су један фронт, који није био тако јасно дефинисан, против Титових партизана. Присутан је био вођа босанских четника др Јевђевић са око две хиљаде својих људи, као и далматински свештеник поп Ђујић са око шест хиљада бораца. Ту је био и Љотић са отприлике три хиљаде добровољаца. Њима су се придружили и неколико хиљада српских цивила. Мени је пре свега било стало да проучим ствар и да јасно утврдим да ли би ове српске трупе могле да буду опасне по Немачку, када би, рецимо, дошле у контакт са англо-америчким снагама, а оне нису биле далеко од Трста. Такође је била могућа инвазија Савезника на том подручју.
Љотић је имао утицаја на своје људе и убедио их је да не би било поштено и мушки у последњем тренутку уперити оружје против Немаца који су их претходно наоружали. Стекао сам утисак да ће поп Ђујић своје држање прилагодити Љотићевом. Од Јевђевића сам очекивао да ће поступити према наређењу Драже Михаиловића, који је у том тренутку био у Босни. По мојој процени, најопаснији за Немце могао је да буде Јевђевић и то само у случају да Запад ипак Дражу Михаиловића не остави на цедилу.
Последњи разговор са Љотићем водио сам крајем априла 1945. Замолио ме је да патријарха Гаврила и митрополита Николаја пребацим преко Швајцарске у Енглеску и Америку, како би се српски национални гралс могао тамо чути и како би имао свог заговорника. Са Љотићем сам такође разговарао шта да се ради, када дође до слома немачког фронта у Италији. Поставило се питање: како да се нађе одступница за ове српске јединице. Дан после нашег разговора Љотић је доживео саобраћајну несрећу: његов ауто, ноћу, наишао је на једну рупу у мосту, који је оштетила авионска бомба и његова кола сурвала су се у провалију. Био је на месту мртав. Судбина српских добровољаца била је оваква: они су на дуже време били интернирани у Италији и Немачкој. Пошто су били пуштени на слободу, као избеглице расули су се по целом свету. Ови српски герилци имали су срећу. Њихови животи били су сачувани. Према њиховим друговима, Србима, који су кренули на север да потраже уточиште преко аустријске границе, судбина није била милостива. Две хиљаде и четири стотине Љотићеваца и око десет хиљада антикомунистичких герилаца из Словеније били су, од стране Енглеза, враћени са аустријске границе у Југославију. Ту су их дочекали партизани и одмах пострељали.
Долазак америчких трупа у Кицбиелу било је само питање дана. у таквој ситуацији обратио сам се емигрантима о којима сам водио бригу: „Када стигну Американци, морате да рачунате са тиме да ћу бити интерниран. Тада нећу више моћи ништа да урадим за вас“. Онда су многи Срби решили да се пребаце у Истру, где се налазила већа група српских герилаца. Недић је остао у Кицбиелу, са још неколико својих министара, који су касније били испоручени и у Београду обешени. Упозорио сам Недића на опасност, али ми је он казао следеће: „Знам да главу носим у торби, али ја остајем!“
