Опстанак Срба као народа Аријевске расе!

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Социјални Национализам - Лазар Прокић

Социјални национализам је ново схватање света кроз ново схватање народа у држави. Он је дошао најпре као неминовна реакција на индивидуалистичко схватање демократије и либерализма као њене економске подлоге. Затим се изградио у један посебан систем, посебну доктрину, са нарочитим гледањем на човека, грађанина, друштво, државу и размену производних добара.
Значи, савремени национализам уствари је синтеза националног и социјалног који се укључују један у други! Према томе он је антитетичан демократији. Из тога произилази да је он против индивидуализма, против економског либерализма, против марксизма.
Он је против индивидуализма утолико што не посматра појединца “in se” већ, напротив, посматра га као производ једног народа чији су специјална расна и етничка психа и историјски процес омогућили развој истог појединца. Према томе, оквир у коме се појединац рађа, формира и дела, то је народ-држава, читав један спиритуални и историјски амбијент, који је изузетан! Значи ни слобода индивидуе не може бити друкчије посматрана, већ само као функција тако одређеног оквира.
Следствено томе ни материјални ни духовни производи појединаца или њихових организација, не могу бити апсолутно власништво истих. Њихова производња, циркулација, раздеоба и потрошња имају разлога само ако се тичу појединаца као средства, а не као крајњег циља. Разуме се, као средства, мисаоног инструмента народа, државе! Зато држава контролише, надзирава, одређује, уређује и забрањује...
Национални социјализам је противан марксизму у којој било форми: класичном социјализму, комунизму, социјал-демократији или бољшевизму. Марксизам је могао понићи само из демократске концепције света. Ако је човек крајњи циљ свега, а људи су свуда исти – држава није потребна; њена је историја само случајност које може и не бити. Отуда интернационализам који не признаје никакве духовне вредности: ни човека, ни друштвени, народни колектив. Тако схваћен, марксизам је против историје јер је зауставља – сва активност човека зауставља се на трбуху. То је човек – аутомат. А социјални национализам тражи човека у држави, због државе и са државом. Дакле, он је покрет, акција, стваралаштво, прогрес. Истицањем култа државе грађанин постаје животворнији јер он тај култ ствара. То је узајамно допуњавање: уколико појединац ствара снажнију државу, утолико је и његова безбедност већа.
Непознаваоци и противници пребацују социјалном национализму да сталним дизањем култа државе неминовно води империјализму, дакле међународним сукобима. Исто се може пребацити и демократији. Демократија је доводила до ратова зато што није била савршена универзална концепција света већ пре универзални политички систем. Социјални национализам, напротив, нема претензије да постане универзалан политички систем, али већ постаје општа концепција света: водећи првенствено рачуна о сталним елементима сваког народа понаособ (национално осећање, историја, традиција, духовне вредности). Према томе социјални национализам није никакав повремени експерименат, већ историјска нужност: синтеза искуства прошлости и предвиђање будућности сваког народа понаособ. Као такав он не може бити копија већ израз политичких прилика једне одређене средине. Значи, он може бити универзалан само као доктрина, а не и као политички систем. А то су два потпуно различита појма који се наивно или злонамерно бркају свуда па и код нас. Зато наш будући политички систем према концепцији социјалног национализма и не може бити друго него искључиво израз наших сопствених прилика. Та истина постала је толико јасна и разумљива, па ипак многи у нас, са легитимацијом или без ње, још је нису прихватили.
Али без тога ми још нисмо оптирали за Европу.

Алманах србске омладине
1942.

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Да ли смо заиста слободни?




Некада сте безбрижно ходали улицама, посматрали друге људе, нека насмејана, нека тужна лица. Повремен пролазак патролних кола вас није узнемиравао, они само раде свој посао. Али данас, у држави за коју је срамотно рећи да је слободна и суверена, уместо сигурности, топлине и посла добијате надзор. Нормално, све се то ради у интересу грађана, јер закони и надлежна тела су донешена како би вас заштитила. Заштити ће вас од ваше индивидуалности, слободног мишљења, права на глас, а вероватно и удисањем кисеоника на крају, или ће вам барем лепо наплатити порез на њега. Систем је постао репресиван, постављају камере широм градова како би “заштитили” грађане. Надгледање грађана и увод у њихове животне навике, свакодневна кретања, знаће шта читате, радите, говорите. Приватност је сад ствар државе, нема потребе за страхом, она нас штити као и увек.

Огромне цифре издвојене за надзор, како би спречили “хулиганске испаде” попут писања графита, непрописног паркирања или пак живота, јесу новац који је издвојен из пореза. Успешно смо обавили посао, ограничили су нас на кавез наших властитих домова, али ни то више није сигурно, јер ето од сад имају и могућност за легално упадање у станове и снимање сваког вашег корака. Поставља се питање : Јесмо ли тако стекли равноправност и праву истинску слободу? Репресивним органима и техникама којима су се могле дичити агенције старе државе. Како то да грађанину нису доступни увиди у те видео записе него само органима власти? Одговор је јасан, камере нису то да би иког заштитиле, била то имовина или особа, већ још један начин да се грађани натерају у параноју и страх... али из страха се рађа бес, а из беса револуција! Заборавили су да колико год се трудили да угасе бунт, да колико год тукли и хапсили људе који су активисти, дух правих бораца, не могу уништити! Систем је постао оно чега смо се годинама бојали. Али једно морамо схватити, нисмо ми они који би се требали бојати, јер својим поступцима систем је показао да се он боји нас, обичних људи.

Цене самог надзора су велике, али верујемо да су и доста веће, јер је опет одређена свота морала наћи све дубљи џеп власника предузећа која се бави израдом сигурносних камера постављених на наше улице. Ово неће смањити постотак казнених и прекршајних дела у Србији, већ само још већу фрустрацију људи који нас окружују. Данас камере и микрофони, сутра забране изласка након одредбе о полицијским часовима и сигурносне мере против људи који не буду исте поштовали! Мегафони са порукама: “Ми смо уз вас и уз вашу сигурност.” А онда можемо очекивати и безболне имплантате под своју кожу како би нас и даље контролисали, где смо, шта радимо, ко смо и о чему размишљамо.

Хвала ти „демонократијо“

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

"Ја сам у Париски метро ушао као туриста - а изашао сам као РАСИСТА"
Непознати српски туриста

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Приметите да муџе/кебаби никада не врше терористичке нападе на "европске елите". Нису толиком луди да "уједу руку која их храни"; добро знају ко их је довео, населио и размножио по Европи.
Шта да се ради са овим био-токсичним проблемом?!?

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Исказ руског логораша из 1941 године:

Немци су нас натерали да ископамо јаму...
Кад је јама била спремна постројили су нас. Немачки официр је рекао:
"Јуде изађите из строја!", и Јевреји изиђоше.
"Јуде скачите у јаму!", Јевреји ускочише.
"Руси узмите лопате и закопавајте Јуде!", ми се погледасмо међу собом, и нико није хтео да узме лопату.
Онда Немац рече:
"Јуде изађите из јаме!", и Јевреји су изашли из ње.
"Руси ускачите у јаму!"
"Јуде закопавајте Русе!"
Јевреји дохватише лопате и почеше да нас закопавају.
Кад нам је земља дошла до појаса, Немац је зауставио Јевреје и питао нас је:
"И шта сад Руси? Да ли сте схватили сада ко су то Јевреји?".

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Покушајте да на нету пронађете усташке "расне законе у НДХ"; то је саставио неки кроатски лечник, има некх 4 А4 стране (било је то негде у ПДФ формату). Врло занимљиво штиво које сасвим јасно показује усташко-кроатски поглед на најважније питање свих питања: Расно питање.
Укратко: у том "расном закону" јасно (и исправно) пише да "особе стране, небеле, расе, НЕ МОГУ бити дио хрватског пучанства". АЛИ... хе, хе..по питању полутана-мешанаца-бастрада то јест МОНГРИЛА овај "усташки расни закон" је врло специфичан. У њему се јасно наводило да мешанци (монгрили) могу и јесу део хрватског народа! У том НДХ закону о раси јасно се наводи да су полу Цигани и полу Јевреји (т.ј. цигански и јудејски МОНГРИЛИ мешани са Шокцима) легитимни "Хрвати"!?!
Оно што се захтевало од тих полу-Хрвата (или полу-Цигана и полу-Жидова) је да несмеју да се "вјенчавају и размножавају са другим полу-Циганима и полу-Жидовима и да исто никако несмеју чинити са пунокрвним Циганима и Жидовима"!
Тако да је тај усташки закон уствари био анти-расни закон којим се озакоњује и дозвољава даљње прљање расе. Чак би се могло рећи да је он био предходница савременог либерално-дегенеративног погледа на расно питање. Отуда долази оно што је Макс Лубурић признао: "Сваки је усташа имао свог Жидова". А богами и Цигања...
Тако вам је то код Шокаца, мало хокус-покус свете водице приликом кршћанског крштења плус јасна изјава "Мрзимо Србе" и ето вам кроатских "почасних Аријаваца" - а онда се крене у покољ правих Аријеваца који су "реметилачки фактор" у лијепој њиовој.

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

ДРАГОШ КАЛАЈИЋ:О ИЗРОДИМА...

Уместо „пролетерског интернационализма” сад се намеће принудни модел „мултикултурног друштва”, односно усамљене гомиле без икакве веродостојне културе. Поново се уводи „деликт мишљења” који бива проказан на основу критеријума „политичке коректности”, што је управо Лењинова синтагма. Исте су и етикете за жигосање политички неподобних: од „фашизма”, „реакције” и „национализма” до „популизма” и „ревизионизма”. И мондијалисти, попут марксиста, забрањују сваки поглед у прошлост, односно у трезоре наслеђа врлина и вредности, како би се тако искорењен човек подавао, без икаквог отпора, сваком условљавању. Марксисти су својатали „историју”, проказујући противнике као некакве безумнике који се опиру „историјским процесима”, док мондијалисти својатају „свет”, тврдећи за противнике да су „против света”. За разлику од марксиста, којима је „крај историје” био коначни циљ, идеолози мондијализма се убише доказујући како је тај „крај историје” дошао силом коначне победе англоамеричког, либералног капитализма те да је сваки отпор узалудан и бесмислен. Попут својих изравних предака, нихилистичких марксиста, и мондијалисти прете „чисткама”, односно „пургама”, али то сада означавају изразом узетим из латинског језика Инквизиције: „лустрација”. И преварантска злоупотреба језика чини део те нихилистичке, антиевропске стратегије. Када непријатељ каже „људска права” или „отворено друштво” — он таквим синтагмама заправо означава противљудска права те рушење свих одбрана друштва од унутрашњих и спољних претњи. Када се залаже за „транспарентност” — мисли заправо на работе под окриљем тоталног мрака. Када проповеда „либерализацију рада”, непријатељ не мисли на ослобађање рада и стваралаштва, како то лаковерна већина схвата, већ на систем у коме господари имају сваку слободу а радници никаква права. Није случајно да су данас и овде најгорљивији поборници мондијализма или глобализације управо деца Брозове номенклатуре, која се с осветничким жаром окомљују на све српско јер су уверени да их је српска борба за опстанак и слободу лишила очекиваних привилегија. Они жуде да, као и њихови очеви, паразитски или готовански живе на грбачи српског народа, не знајући ништа друго до да као самозване судије деле свет на зле „фашисте” и добре „антифашисте”. Они сами, ноћу, исписују антисемитске графите по зидовима „невладиних организација” како би оптужили Србе и тражили додатну финансијску помоћ од америчких централа, што им их ускраћују или утањују, јер су „обавили посао”. Иначе, ја не делим гнушање које Срби осећају пред деловањем таквих изрода у служби непријатељских „невладиних организација”. Напротив, кад их којим случајем видим и чујем, ја се у срцу веселим те се осећам поносним што припадам српском народу јер јасно опажам да је у њему непријатељ успео да поткупи само моралне наказе и интелектуалне ништарије. Све што нови колаборационисти чине је контрапродуктивно са становишта стратегије којој служе. Они посредно али јасно, доиста сасвим транспарентно, осведочавају нискост непријатеља и одговарајућих циљева. Да се којом несрећом зовем Џорџ и презивам Сорош — ја им не бих дао ни пребијеног долара.
Драгош Калајић (2002.)

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]