Novosti i zanimljivosti iz sveta filma

[Torrent Maniak]

Preminuo Puriša Đorđević​

Mladomir Puriša Đorđević umro je danas u 98. godini, preneli su mediji.




Reditelj, autor kultnih ostvarenja naše kinematografije kakva su „San“, „Jutro“, „Podne“, „Trener“, preminuo je nakon kratke i teške bolesti, piše portal Nova.rs.


Mladomir Puriša Đorđević rođen je na Đurđevdan 1924. godine. Kao novinar počeo je rad u „Politici“ 1946. godine. Od 1947. je radio na Filmskim novostima kao urednik, a kasnije kao režiser dokumentarnih filmova. Snimio je oko 50 kratkih i 20 dugometražnih filmova. Autor je deset romana, a poslednja knjiga „Uliks“ izašla je zimus u izdanju „Gradca“. Kao glumac je igrao u filmu „Jug jugoistok“ (2005).


Oženio se 1960. godine Milenom Dravić, sa kojom se kasnije razveo. Iz drugog braka ima ćerku Lidiju, udatu za Rašu Andrića.


Pre nekoliko meseci režirao je ekranizaciju romana „Usta puna zemlje“ Branimira Šćepanovića.




Izvor: N1

​

 

[Torrent Maniak]

Preminula Đina Lolobriđida​

Italijanska glumica Đina Lolobriđida preminula je u 96. godini, javlja Rojters.

Glumica se prvi put pojavila 50-ih godina prošlog veka, i ubrzo je postala mediteranski seks-simbol.

Kasnije je radila kao fotoreporterka i vajarka nakon što je napustila svet filma, preneo je Rojters.

Neki od njenih najzapaženijih filmova su: "Hleb, ljubav i snovi", "Kralj, kraljica i sluga", "Servantes", "Trapez", "Carska Venera", "Zvonar iz Notr Dama".

Žena zbog koje je Holivud dolazio u Italiju​

"Na trideset se doda trideset, pa onda opet tako i eto nas na 90 godina", govorila je čuvena Đina Lolobriđida, koja je preminula danas u 96. godini. Dama, lepotica, glumica, novinarka, vajarka, žena za koju su se otimali filmski producenti...

"Žena je u dvadesetim poput sladoleda, u tridesetima je topla, a u četrdesetima je vruća", tvrdi Đina Lolobriđida. Ona je glumila Esmeraldu i kraljicu od Sabe, bila je jedna od najuspešnijih italijanskih "izvoznih proizvoda"

La Lolo, kako su joj tepali, a prema njoj i nazvali jednu vrstu salate, imala je nekoliko karijera i, kaže, čini joj se i nekoliko života. Osim glumačke karijere ona je uspešna novinarka, fotograf i vajarka.

Godinama je odbijala da snima filmove van Italije, ali reditelji su toliko vapili za njom da nije bilo neuobičajeno da se produkcije sele u Italiju samo da bi fatalna Đina bila u njima.

Rođena je kao Luiđina Lolobriđida u italijanskom gradiću Subiaku, nedaleko od Rima. Bila je ćerka proizvođača namještaja i imala je tri sestre. Otvoreno govori o svojim poznim godinama, za koje kaže da "se na trideset doda trideset i onda opet tako i eto nas na 90 godina".

"Za žene je starenje hendikep, ali meni je to dalo snage da se okrenem ka problemima i izazovima i rešavam ih s više samopouzdanja", rekla je Lolobriđida, koja je uvek govorila da je postala "slučajna glumica" jer je u školi izučavala slikanje i vajarstvi i time je želela da se bavi.

Zato je njena druga karijera bila fotonovinarstvo. Fotografisala je između ostalog Pola Njumena, Salvadora Dalija, Henrija Kisindžera, Dejvida Kesidija, Odri Hepbern, Elu Ficdžerald i nemačku fudbalsku reprezentaciju. Godine 1973. zbirka njenih fotografija objavljena je pod nazivom "Italia Mia".

Film nije snimila od 1997. godine i, iako su je mnogi molili, odbijala je sve ponude. Okružena je, kaže, ljubavnicima koji je maze i paze. Čak kaže da ima "previše obožavatelja". Stanuje u svojoj vili u Rimu ili Monte Karlu, a od 2009. nije nikog pustila u svoje kuće. Prodala je zavidnu kolekciju nakita, a pet miliona dolara odmah je donirala za istraživanja matičnih ćelija i terapiju njima.

Godine 2013. optužila je nekadašnjeg verenika, Španca Havijera Riguu i Rafolsa da se, kad su raskinuli veridbu, on u Barseloni oženio ženom koja je glumila nju da bi tako zaradio. Rekla je i da ju je naterao da potpiše neke dokumente da bi mu prepisala novac.

Do kraja života, kaže filmska diva, želi da živi u obožavanoj rodnoj Italiji. Snimanja i slave joj je, kaže, dosta. Kad je postala neko i nešto u Italiji, sam ju je Hauard Hjudžs zvao da dođe da radi u Ameriku.

Snimila je gotovo pedesetak filmova od kojih su najpoznatiji "Imperial Venus", "Fanfan la Tulipe", "Nadmudri đavola", "Beautiful But Dangerous", "Zvonar crkve Notr Dam" i mnogi drugi. Neki od njenih filmskih partnera bili su Frenk Sinatra, Hemfri Bogart, Stiv Mekkvin, Bert Lankaster, Rok Hadson, Šon Koneri i mnogi drugi... Ali usprkos tome njen ljubavni život uvek ostao svojevrsna misterija.

U braku sa Slovencem Milkom Škofićem bila je od 1949. do 1971. i s njim je dobila sina jedinca Andreu. On je odustao od medicinske prakse te je godinama bio njen menadžer. Lolobriđida je poznata i po rivalstvu s glumicom Sofijom Loren, takođe Italijankom. Iako Lolobriđida tvrdi da nikad nije bila u otvorenoj svađi s Loren, jasno je, kaže, da je ona bila "broj jedan". Njihovo rivalstvo upoređuju s odnosom Marije Kalas i Renate Tebaldi.

"Uspela sam samo zahvaljujući sebi, bez producenta koji me gurao kao što je Karlo Ponti gurao suprugu Loren", rekla je davno Lolobriđida koja o sebi često govori u trećem licu.

Loren je svojevremeno za evropske medije, nakon što je Lolobriđida proglašena najlepšom ženom na svetu, rekla da ona ima veće grudi.

"Možda da, i ona uvek može da glumi seljanku, ali nikada damu", rekla je tada Lolobriđida, koja je nedavno dobila svoju zvezdu na holivudskom Bulevaru slavnih.

Danas tvrdi da je svađu održavala samo Loren jer joj je koristio publicitet. Kao novinarka Lolobriđida je napravila retko dobar intervju s danas pokojnim Fidelom Kastrom kojem se divila i kao muškarcu i kao političaru.




Izvor: B92

Iskreno više sam je voleo od Sofije........

 

[crvendac_011]

Preminuo Tanasije Uzunović​

(Фото Д. Јевремовић)

Glumac Tanasije Uzunović preminuo je u 81. godini, javio je Tanjug.
Tanasije Uzunović rođen je u Nišu 1942. godine. Pozorišnu akademiju završio je u klasi profesorke Ljiljane Krstić.

Član Jugoslovenskog dramskog pozorišta postao je 1967, da bi od 2002. bio u stalnom angažmanu u Narodnom pozorištu u Beogradu, a penzionisao se 2005. godine.

Osim u pozorištu, igrao je u više od 50 filmova i TV drama. Dobitnik je Sterijine nagrade i Oktobarske nagrade grada Beograda.

Prvi film koji je snimio bio je „Koraci kroz magle” Žorža Skrigina, potom su sledili: „Devojački most”, „Sablazan”, „Leptirica”, „Trener”, „Lager Niš”, „Prokleta je Amerika”, „Sabirni centar”…

Uzunović je igrao u predstavama „Hamlet”, „Zločin i kazna”, „Jelisaveta kneginja crnogorska”, „Heda Gabler”, „Otelo”, „Tri sestre”, „Zli dusi”, „Ruženje naroda u dva dela”, „Devojka modre kose”, „Troil i Kresida”, „Derviš i smrt”, „Velika drama”, „Zečji nasip”, „Bahantkinje”, „Kanjoš Macedonović”, „Henri VI”...

Ostvario je više zapaženih uloga u TV-dramama i filmovima: „Čovek koga treba ubiti”, „Šta je s tobom Nina?”, „Atoski vrtovi”, „Kosovski boj”, „Sabirni centar”...
Tumačio je uloge u brojnim TV serijama: „Gorki plodovi”, „Moj rođak sa sela”, „Miris kiše na Balkanu”, „Poslednja audijencija”, „Tragom Karađorđa”, „Aleksa Šantić”, „Povratak otpisanih”...

Uzunovićeva familija potiče od Uzun Stojana koji je vojevao još sa Karađorđem, a Tanasije je dobio ime po pradedi koji je bio jedan od pokretača srpsko-turskog rata kada se Srbija proširila na još četiri nahije, u vreme kralja Milana.

Posle poraza turski aga je prodao Uzunovićevima imanje u Draževcu kod Aleksinca koje su otplaćivali do 1934. godine. O njemu se brinuo Tanasijev deda Jovan koji je bio agronom, a Jovanovog brata Nikolu, koji je u dva navrata bio predsednik vlade između dva rata, u politiku je uveo Pašić.

Upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu, Svetislav Bule Goncić rekao je Tanjugu povodom smrti glumca Tanasija Uzunovića, da je otišao sjajan glumac čija su uloge bile utkane u živote generacija koje su ga cenile.

„Rastužili smo se... Na takve vesti nikada nije lako reagovati. Uzunović je bio glumačka veličina koja je plenila na sceni. Bio je naš kolega i neke predstave u Narodnom pozorištu bile su prepoznatljive po njegovoj igri. Otišao je veliki glumac” rekao je Goncić.

Upravnik Narodnog pozorišta je naglasio da će Narodno pozorište na dostojanstven način ispratiti Tanasija Uzunovića.

(Politika.rs)

 

[crvendac_011]

Preminuo Žarko Laušević​

Porodica poznatog glumca Žarka Lauševića objavila je da je glumac umro u 63. godini.

"Obaveštavamo javnost da je danas 15. 11. 2023. godine u 63. godini života, posle kraće i teške bolesti, preminuo naš suprug i otac Žarko Laušević.
O datumu i mestu sahrane javnost će biti blagovremeno obaveštena. U ime porodice Anita Laušević", napisala je porodica u saopštenju.

Slavnom glumcu se zdravstveno stanje naglo pogoršalo pre tri nedelje kada je ponovo hospitalizovan i u bolnici je ostao do svoje smrti.​

Žarko Laušević je na filmu debitovao 1982. godine, ulogom u filmu "Progon". Takođe, ostvario je značajne uloge u filmovima "Savamala" i "Direktan prenos", a svoju životnu priču opisao je u svojoj biografskoj knjizi.

U svojoj dugoj karijeri, Žarko je napisao četiri knjige, a poslednju, "Padre, idiote!"

Od glumca se porukama i fotografijama opraštaju i mnoge kolege i prijatelji.

(B92)

 

[katamaniak]

Umro slavni jugoslovenski reditelj Veljko Bulajić​

Veljko Bulajić, jedan od najvećih jugoslovenskih reditelja svih vremena, preminuo je u 97. godini, potvrdili su za Večernji list članovi njegove porodice.


Bulajić je rođen 22. marta 1928, u mestu Vilusi na pola puta od Trebinja do Nikšića, podseća „Večernji list“.

Njegovi filmovi postigli su najveći uspeh kod domaćih i stranih gledalaca. Njegov film „Bitka na Neretvi“ je 1970. godine bio nominovan za Oskara.

„Kozara“, „Vlak bez voznog reda“, „Atentat u Sarajevu“, zajedno s „Bitkom na Neretvi“, na vrhu su liste najgledanijih filmova u bivšoj Jugoslaviji.

Navedena četiri filma prikazivana su u mnogim državama, što su jugoslovesnke vlasti podsticale i iz političkih i ideoloških razloga. Bulajićevi filmovi su, treba naglasiti, imali i ogroman komercijalni uspeh.

Odlazak Veljka Bulajića: Izmakao mu Oskar, radio sa Felinijem i Velsom, Pikaso mu dizajnirao plakat

Bulajić je rođen 22. marta 1928, u mestu Vilusi na pola puta od Trebinja do Nikšića, podseća „Večernji list“. Sa roditeljima, ocem Miljkom i majkom Ljubicom, i braćom Đorđem i Stevanom je do izbijanja Drugog svetskog rata boravio u Sarajevu, a onda su se vratili u rodne Viluse i već 13. jula 1941. godine pridružili „ustanicima“ koji su se borili protiv „okupatora i narodnih izdajnika“.

U jednom trenutku čitava porodica bila je zarobljena u italijanskom fašističkom koncentracionom logoru. Najstariji brat Đorđe je poginuo u ratu, dok su Stevan i Veljko preživeli, iako su i oni bili ranjavani.

Srednju školu Bulajić je završio u Sarajevu. Nakon rata našao je mesto u Domu JNA u Zagrebu, gde se družio s mlađim posleratnim intelektualcima. Tada je počeo da se zanima za kinematografiju, upisao je filmsku režiju u Centro Sperimentale u Rimu. Diplomirao je 1959, asistirao velikim rediteljima kao što su Federiko Felini i Vitorio De Sika, pa se vratio u bivšu Jugoslaviju.

Rediteljsku karijeru započeo je sa dva kratka filma: Kamen i more i Brod lutalica (1953). Prvi dugometražni igrani film „Vlak bez voznog reda“ (o posleratnim migracijama stanovništva) realizovao je 1959. godine. Delo je nagrađeno s dve Zlatne arene i nagradama Slavica i Jelen u Puli, kao i Nagradom grada Zagreba. Sledi film „Rat“ (1960), vizija ratne katastrofe, nagrađen Zlatnom i Srebrnom arenom u Puli. Veliki uspjeh Bulajić postiže filmom „Uzavreli grad“ (1961), o životu u novom industrijskom centru, nagrađenom takođe Zlatnom arenom u Puli.

Bulajićev ratni spektakl „Bitka na Neretvi“ – u kom su igrale holivudske zvezde Jul Briner i Orson Vels, čuveni italijanski glumac Franko Nero, i sovjetska vedeta Sergej Bondarčuk – bio je 1970. godine nominovana za nagradu Oskar. Plakat za „Bitku na Neretvi“ dizajnirao je poznati slikar Pablo Pikaso, koji je to uradio još samo u slučaju Bunjuelovog „Andaluzijskog psa“.

Bulajić je autor čiji su filmovi postigli najveći uspeh kod domaćih i stranih gledalaca. „Kozara“, „Vlak bez voznog reda“, „Atentat u Sarajevu“, zajedno s „Bitkom na Neretvi“, na vrhu su liste najgledanijih filmova u bivšoj Jugoslaviji. Navedena četiri filma prikazivana su u mnogim državama, što su jugoslovenske vlasti podsticale iz političkih i ideoloških razloga. Ali, njegovi filmovi donosilii su velike zarade.

„Bio sam i ostao u potpunosti režimski reditelj. Iza mene i mojih filmova je stajao lično maršal Tito, svaki moj film je koštao koliko i 17 jugoslovenskih filmova. I te kako sam bio privilegovan i time se ponosim jer sam svojoj domovini Jugoslaviji i svom narodu donosio ugled i novac“, rekao je Bulajić 2010. o svojoj poziciji državnog reditelja, a podsetio je „Danas“.

„Skopje 63“, dugometražni dokumentarni film, bio je prikazivan na svim televizijama sveta i svom je autoru doneo prestižnu Uneskovu nagradu Kalinga za „vrhunsko ostvarenje na području umetnosti i nauke“.

iZVOR: n1

 

[crvendac_011]

Preminula glumica Rada Đuričin​

U Beogradu je danas preminula Rada Đuričin, jedna od najznačajnijih jugoslovenskih i srpskih glumica i dugogodišnja članica ansambla Jugoslovenskog dramskog pozoršta, saopštili su iz JDP-a.

Radojka Rada Đuričin je rođena 31. maja 1934. u Vršcu, u kom je završila osnovnu školu i gimnaziju. Studije glume upisala je 1954. na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu, u klasi profesora Josipa Kulundžića, zajedno sa Radmilom Andrić, Nikolom Simićem, Ružicom Sokić, Batom Živojinovićem…

Glumu je diplomirala 1958, a sledeće godine i jugoslovensku književnost na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Debitovala je 1958, ulogom Ane Frank u predstavi Dnevnik Ane Frank Narodnog pozorišta u Beogradu. Članica ansambla Jugoslovenskog dramskog pozorišta bila je od 1958. do 1998. godine.

Sarađivala je sa našim najuglednijim rediteljima, kao što su bili Hugo Klajn, Mata Milošević, Bojan Stupica, Miroslav Belović, Branko Pleša, Dejan Mijač, Boro Drašković, Ljubiša Ristić, Milenko Maričić, Vida Ognjenović, Ljubomir Draškić, Jagoš Marković…

Tokom svoje duge karijere, igrala je i u predstavama Narodnog pozorišta u Beogradu, Ateljea 212, Zvezdara teatra, KPGT-a, Bitef teatra, Malog pozorišta „Duško Radović“, Narodnog pozorišta u Nišu i u Užicu, Madlenijanuma, i drugih, manjih i nezavisnih pozornica.

Ali najviše uloga, preko četrdeset, odigrala je na scenama svoje kuće, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, u predstavama kao što su bile: R. Petrović Sabinjanke (1959), Dž. B. Šo Nikad se ne zna (1960), F. M. Dostojevski Krotka/A. Strindberg Gospođica Julija (1961), F. G. Lorka Dona Rosita ili Govor cveća (1962), Molijer Tartif (1964), N. V. Gogolj Mrtve duše (1965), O. Vajld Važno je zvati se Ernest (1966), J. Kolundžić Klara Dombrovska (1967), Š. O’Kejsi Junona i paun (1968), D. Mihailović Kad su cvetale tikve (1969), B. Breht po V. Šekspiru Koriolan (1970), F. M. Dostojevski Zločin i kazna (1971), Ž. Fejdo Buba u uhu (1971), A. N. Ostrovski Vuci i ovce (1974), M. Gorki Vasa Železnova (1976)…

Zaštitni znak Rade Đuričin ipak je predstava „011” po tekstu Mome Kapora. Sa ovom predstavom i partnerom Mišom Janketićem proputovala je ceo svet. Pored toga, Rada Đuričin se kroz svoj profesionalni rad trudila da pokrene i pitanja vezana za humanizaciju muško-ženskih odnosa. Kroz televizijsku seriju „Muški rod–ženski rod”, monodrame„Strah od letenja”, „Katarina Ivanovna”…

U izdanju Slobodana Mašića objavljena je i njena knjiga „Tajna crne ruke”, dnevnik jedne glumice u kojoj je beležila sve što se događalo na probama istoimene predstave koja je, u režiji Ljubiše Ristića, izvedena 1983. godine.

Rada Đuričin ostvarila je veliki broj uloga i u drugim medijima, u skoro trideset igranih filmova i u pedeset televizijskih produkcija.

Film Osma vrata doneo joj je Debitantsku nagradu na Filmskom festivalu u Puli 1959. godine, a Nagradu za epizodnu ulogu u filmu Parlog dobila je na Filmskim susretima u Nišu 1974.

Dobitnica je Godišnje nagrade JDP-a za ulogu u predstavi Kraj vikenda (1983) i Specijalne godišnje nagrade JDP-a za dramatizaciju i ulogu u predstavi 011 (1992), Zlatnog beočuga za trajni doprinos kulturi Beograda (1998), Specijalnog priznanja za veliki doprinos razvoju kulture grada Vršca (2004), Vukove nagrade za izuzetan doprinos razvoju kulture u Srblju i svesrpskom kulturnom prostoru (2007) i drugih priznanja.

Ukazom Predsednika Republike Srbije, 2018. godine, Rada Đuričin je dobila Zlatnu medalju za zasluge.

Rada Đuričin je napisala i objavila dve knjige: Tajna crne ruke: dnevnik jedne glumice (1999) i Moje monodrame (2005).

Prevela je dela “O ja sam vrlo, vrlo srećna” Daria Foa i Franka Rame i “Isidora” Martina Šermana.

Bila je novinar-voditelj u Radio Beogradu.

Izvor: Politika