Koristite zastareli pregledač. Možda neće pravilno prikazivati ove ili druge veb stranice. Trebali biste nadograditi ili koristiti alternativni pregledač.
Muzički kanal Youtube zabranio je Madonin spot "Girl Gone Wild" za mlađe od 18 godina.
U tom spotu sa novog albuma MDNA, Madona igra među nagim i polunagim igračima i manekenima, navodi se na sajtu Digitalspy.
“U nekim slučajevima, ograničavamo materijal koji, iako nije u suprotnosti sa našim pravilima, sadrži slike koje mogu biti neodgovarajuće za mlađe korisnike”, rekao je predstavnik kanala Youtube.
Izvori navode da bi u cilju omogućavanja slobodnog gledanja Madoninog spota trebalo ukloniti scene golotinje i kadar muškarca koji dodiruje svoje prepone, koja asocira na masturbaciju. Za sada, kako se navodi, spot mogu videti samo registrovani punoletni korisnici.
Povodom ove zabrane, Madona je izjavila da se neke stvari nikada ne menjaju.
“Ovo je isto kao kad su mi 1990. godine na MTV-u odbili da emituju spot za pesmu 'Justfy My Love'", rekla je ona.
Džoel Tomas Cimerman, poznatiji pod svojim muzičkim imenon Deadmau5 nazvao je Madonu idiotom i optužio je da je na Ultra Music festivalu u Majamiju svesno podsticala publiku na uzimanje droge, objavio je engleski Gardijan.
Njegova reakcija usledilla je nakon što je Madona na sceni predstavljajući publici elektro sastav Avicii viknula: "Po meni reči muzika i ples nisu u suprotnosti. Imam za vas jedno pitanje. Koliko je vas do sada videlo "molly" (žargonski izraz za ekstazi). Da li ste spremni da se oznojite? Jeste li spremni za buku i sledećeg DJ-a?
Publika je njenu najavu dočekala sa odobravanjem ali Deadmau5 nije imao nimalo razumevanja za takav potez, naprotiv.
"Vrlo otmeno kraljice popa, pominjati drogu", napisao je na nekoliko postova na Fejsbuku. "To je baš odlična poruka za klince koji vole muziku. To je tvoj fantastični doprinos elektronskoj muzici, glorifikovanje droge?
"Ja nisam savršen, i možda sam najmanje moralno podobna osoba da se zalažem za bilo šta što je štetno po društvo, nečije zdravlje itd...Uzimali smo drogu u proteklih 10 godina, i strašno me vređa kada se neko zauzima za droge i idiotski način života.
"Ti (Madona) si uzor za milione klinaca imaš fenomenalan glas, koristi svoju pozitivnu energiju a ne glupe priče o stvarima koje uništavaju živote", napisao je Deadmau5 na Tviteru.
Madona je na optužbe odgovorila tvitom sa fotografijom na kojoj se nalazi sa ušima Mikija Mausa i tekstom: Ne reklamiram droge i nikada to nisam radila. To što sam izgovorila imalo je veze samo sa pesmom "Have You Seen Molly" koju je napisao moj prijatelj Sedrik Žerve."
Tvitovanje je okončano odgovorom koji je napisao Deadmau5.
"Pošteno, samo sam izrazio svoju zabrinutost, kao što ti inače radim. Hvala što smo to razjasnili.
Madona je inače u centru kontroverzi jer ime njenog novo albuma "MDNA" neodoljivo podseća na sintetičku drogu MDMA (metilendioksi-N-metilamfetamin), iako je više puta objašnjavala da je u pitanju skraćenica njenog imena.
Vojvođanski simfonijski orkestar nastupiće pod dirigentskom palicom Hobarta Erla u nedelju, 1. aprila u 20h u novosadskoj Sinagogi.
Na koncertu će biti izvedena uvertira Rosamunda Franca Šuberta, Borodinova Simfonija br. 2 i Bruhov Koncert za dva klarineta i orkestar u e-molu, op. 88 u originalu pisan za violu, klarinet i orekstar.
Umetnik Hobart Erl koji dolazi iz Amerike, već petnaestu sezonu uspešno rukovodi Odeskom filharmonijom (Ukrajina). „Sve veći uspon Odeske filharmonije pod rukovodstvom dinamičnog mladog direktora Hobarta Erlea mora se okarakterisati kao jedna od najneverovatnih priča koje su se pojavile u poslednje vreme u muzičkom svetu. Kritika iz celog sveta, od Njujorka, preko Beča, do Moskve, jasno prepoznaje „dobru stvar“ kada ih čuje“, navodi britanski muzički časopis Gramafon. Kao najvažnija relevantna potvrda Erlovog dugogodišnjeg kreativnog rada s Odeskom filharmonijom, jeste i dodela titule „zaslužnog umetnika Ukrajine“, što je i prvo takvo veliko priznanje uručeno nekom strancu u istoriji ove zemlje.
Kao gosti na koncertu Vojvođanskog simfonijskog orkestra nastupiće „solistički blizanici“ na klarinetu, Duo Garfinkel koji dolazi iz Izraela. Rođeni 1992. godine u porodici gde se klarinet smatra „tradicijom“ i prenosi s kolena na koleno, braća blizanci Danijel i Aleksandar sviraju od svoje osme godine. Već sa dvanaest godina mladi klarinetisti su na poziv Zubina Mehte nastupali kao solisti sa Izraelskom filharmonijom, a potom ostvarili saradnju sa vrhunskim umetnicima Naderom Abasijem, Vladimirom Spivakovim, Jurijem Bašmetom i drugim vrhunskim umetnicima sa kojima su gostovali širom sveta.
Geri Kemp, nekadašnji član grupe Spandau Ballet, otkrio je spomen ploču Zigiju Stardastu, alter-egu koga je stvorio Dejvid Bouvi na svom čuvenom albumu "The Rise And Fall Of Ziggy Stardust And The Spiders From Mars".
Spomen ploča je otkrivena u Londonu, na mestu gde je snimljen omot za album koji se pojavio u prodaji 1972. godine, a ulica je danas pešačka zona načičkana barovima i restoranima.
Album koji je Bouvi snimio 1972. godine, pomogao mu je da se ustoliči kao jedna od najvećih rok zvezda i vizionara. Geri Kemp, koji je motiv za bavljenje muzikom našao upravo gledajući Bouvija u televizijskoj emisij "Top of The Pops", opisao ga je kao "mesiju rok muzike". Fotografije za omot albuma snimane su u januaru 1972. godine a načinio ih je fotograf Brajan Vord.
Na fotografiji koja je izbarana za omot albuma Bouvi je nosio zeleno odelo, a samo snimanje je objasnio rečima "Bilo je zima i padala je kiša ali sam se osećao kao glumac".
Inspiracija za lik Zigija Stardasta bio mu je rokenrol pevač Vins Tejlor, koji je u trenucima neuračunljivosti sebe smatrao za biće koje potiče sa Marsa i da je bog.
Sastav “Duran Duran” i zvanično je potvrdio dolazak na Exit festival, a kako navode na svom zvaničnom sajtu, bend će u Novom Sadu nastupiti prvog dana festivala, u četvrtak, 12. jula.
Očekuje se da će se uskoro oglasiti i organizatori festivala.
Duran Duran je trenutno na svetskoj turneji, pre najavljenog nastupa u Srbiji Duran Duran nastupa u Budimpešti, a već 16. jula “se sele“ u Veronu. Na turneji promovišu poslednji album koji se pojavio u decembru 2010. godine “All You Need Is Now“.
Ovogodišnji festival EXIT održava se od 12. do 15. jula na Petrovaradinskoj tvrđavi u Novom Sadu. Poslednji u nizu izvođača koji su potvrdili svoj dolazak na festival su Plan B, Avicii, Felix Da Housecat i Totally Enormous Extinct Dinosaurs.
Svoje nastupe već su potvrdili Guns N’ Roses i New Order, Gossip, Wolfmother, Buraka Som Sistema, na Elektrani su potvrđeni When Saints Go Machine, dok na Dance Areni nastupaju Richie Hawtin, Laurent Garnier LBS, Miss Kittin, Azari & III live, Art Department, Maceo Plex, Brodinski, kao i, Luciano, Reboot Live, Kenny Larkin, Robert Dietz i Maayan Nidam.
Ulaznice za Exit su u prodaji. Više informacija o ulaznicama i prodajnim mestima može se pronaći na: hp | EXIT Festival i Kupi ulaznice!.
Aerosmith je obnovio saradnju sa Džekom Daglasom (Jack Douglas) - koji je producirao ključne albume benda tokom sedamdesetih - i „u tišini” snimao nov materijal.
Stiven Tajler (Steven Tyler) izjavio je da bend upravo završava poslednje dve pesme za novi album, još uvek bez naslova, koji će biti objavljen za tri meseca (poslednji Honkin’ on Bobo izašao je 2004).
Bend se okupio u jednom tržnom centru u Los Anđelesu gde je promovisao američku turneju Global Warming od 18 koncerata koja počinje 16. juna.
„Nećemo vas izneveriti”, kazao je Tajler okupljenim obožavaocima.
Petnaesti studijski album obilovaće melodijama izgrađenim oko gitarskih rifova sa džem sešna na turnejama i nekih starijih neobjavljivanih pesama.
„Imamo dosta pesama koje su nam drage a koje smo napisali tokom godina”, kazao je Tom Hamilton. „I osećamo da je sada savršeni trenutak da ih pustimo u etar”.
„Ni sve pesme koje su pretekle nisu skroz gotove, tako da smo uzeli rifove i ponovo ih uradili”, kaže Tajler. „Jer to su Aerosmith rifovi, naša deca”.
Četiri člana benda (gitarista Bred Vitford nije prisustvovao) došla su u tržni centar u odvojenim kolima, ali delovalo je da su dobro raspoloženi, uprkos nedavnim izjavama nekih muzičara da je Stiven Tajler diktator.
„Mislim da jedino treba da vas 'brine' činjenica što smo još zajedno posle 40 godina i što ćete uskoro čuti novi album koji će vas prijatno izenanditi”, kazao je Tajler.
Aktuelni sudija u rijaliti serijalu „Američki idol”, Stiven Tajler (64) je u decembru objavio da se verio sa manekenkom Erin Brejdi (38). „Ne mogu da prestanem da padam sa bine i da se zaljubljujem”, našalio se on kad su ga novinari upitali da li se raduje trećem braku.
Muzičar Erl Skrags (Earl Scruggs), pionir blugrasa i sviranja na bendžu, koji je značajno pomogao u modernizaciji kantrija i čiji je zvuk bio inspiracijama brojnim zvezdama od Džonija Keša do Henka Vilijamsa, preminuo je u 88. godini.
Skrags je preminuo u sredu od prirodnih uzroka, a njegov način sviranja blugras muzike uspeo je da transformiše ovaj lokalni zvuk u nacionalnu muziku.
"To nije blugras već američka muzika", kaže kantri muzičar Dirks Bentli. "Klinci od 17,18 godina danas slušaju kantri i kada čuju bendžo nemaju pojma odakle se pojavio. Taj zvuk je tu, kako se njima čini, zauvek i ne znaju da je baš on izmislio taj stil sviranja sa tri prsta", dodao je on.
Kantri muzika je uz pomoć Skragsove grupe The Blue Grass Boys postala milionska muzička industrija i na brojne načine je uticala na američku pop kulturu.
Skrags je najpoznatiji po melodiji "Foggy Mountain Breakdown" koja se čula u kultnom filmu "Boni i Klajd" iz 1967. i ta pesma je 2005. uvrštena u Nacionalni registar snimaka Kongresne biblioteke u Vašingtonu.
Kako bi Sonic Youth danas zvučali bez Turstona Mura (Thurston Moore) i Kim Gordon? Po svemu sudeći, vrlo je moguće da bi imali dosta sličnosti sa novim albumom kog potpisuje Li Ranaldo (Lee), inače gitarista ovog benda.
Ono što je Sonic Youth uvek izdvajalo iz mase bendova koji sviraju sličnu muziku jeste gotovo savršen odnos između melodije i eksperimenta. To je ujedno i obeležje svakog njihovog člana: pogledajte samo solo albume Thurstonea Moorea na primer – taman kad pomislite da će nas “udaviti” sa još jednom pločom koja sadrži tri “pesme” u trajanju od sat vremena, on objavi album koji ima mnogo više sličnosti sa muzikom Nicka Drakea nego Glenna Brance recimo. Na stranu njegovi solo radovi, činjenica je da taj balans između improvizovanja i zaraznih melodija Thurston perfektno izvodi već tri decenije i na Sonic Youth pločama, no na njima ima veliku pomoć svojih kolega. Naime, drugi Sonic Youth gitarista Lee Ranaldo nije ništa manje uspešan što u noise, što u “pop” pesmama od Thurstona, jedino što je uvek imao manje prostora da se iskaže u svojim autorskim kompozicijama. Takođe, treba pomenuti da su krajnosti u koje odlazi Lee još veće od njegovih kolega iz benda – kada reši da “skrši” pesmu, on “krši” u stilu numere “Sister Ray” od Velvet Underground, a kada je raspoložen za melodične note, one su neretko zaraznije od Thurstonovih. Kada je u pitanju Leejev osećaj za melodiju, ona me je uvek na neki uvrnut način asocirala na The Beatles dvojac Lennon/McCartney, a ploča o kojoj danas govorimo samo je potvrdila te asocijacije.
Lee je na gotovo svakom Sonic Youth albumu imao 2 ili 3 svoje pesme, no od 2000. godine taj broj se sveo na samo jednu po ploči. U međuvremenu, Thurston i Kim Gordon su objavili da se razvode i da Sonic Youth odlaze na pauzu na neodređeno vreme, te svi oni kojima nedostaju Leejevi hitovi pitali su se kada će ponovo čuti neku njegovu “strofa-refren-solo” pesmu. Čekanju je konačno došao kraj 20. marta ove godine, kada je Lee objavio album “Between The Times And Tides“.
Iako je reč o njegovom devetom solo albumu, ova ploča se razlikuje od svih njegovih prethodnih izdanja. Naime, dok su ostali Leejevi albumi bili skoro u celosti eksperimentalni, za ovaj novi se može reći da se najviše oslanja na pop (sa ili bez navodnika, svejedno) od bilo čega što je do sada objavio. Što bi ovi preko bare rekli, Lee je napokon snimio “song oriented” ploču. Ukoliko ste se ikada pitali kako bi zvučao Ranaldov album odsviran u stilu pesama “Wish Fulfillment”, “Mote”, “Genetic”, “Skip Tracer”, ili “Eric’s Trip”, odgovor ćete naći na ploči “Between the Times and Tides“.
Pored ovog primamljivog opisa, ekipa muzičara koja svira na ovom albumu čini ga još primamljivijim. Lee Ranaldo naravno svira gitaru i peva, no tu je još i njegov vršnjak, pedesetšestogodišnji gitarista Nels Cline (trenutno “zaposlen” u grupi Wilco), veteran njujorške improvizovane scene Alan Licht, klavijaturista iz jazz sveta John Medeski, Irwin Menken je na basu, a na bubnjevima je Ranaldov Sonic Youth kolega Steve Shelley. Kao gosti pojavljuju se Jim O’Rourke na basu, Leejeva supruga Leah Singer kao prateći vokal, kao i Bob Bert, koji je svirao bubnjeve u Sonic Youth pre Shelleya u prvoj polovini osamdesetih. Kada još na to dodamo da je Lee ploču producirao zajedno sa Johnom Agnellom (neki od njegovih “klijenata” su Sonic Youth, Dinosaur Jr, Patti Smith, Buffalo Tom), visoka očekivanja od “Between The Times And Tides“, bar na papiru, više su nego logična.
Što se tiče tih očekivanja, ona su opravdana najpre u prvom singlu “Off the Wall”. U pitanju je gitarski old-school Sonic Youth hit koji komotno može da izađe na crtu svakoj pesmi koju je Lee napisao za svoj matični bend. Čist zvuk Leejeve gitare, klasičan Shelleyev “drajverski” ritam, uz retko zaraznu melodiju, čine ovu pesmu jednim od najvećih hitova koju je Lee ikada snimio. “Off the Wall” toliko tera na pokret i akciju, da svaki put kad je slušam poželim da je otpanjim do daske i da se vozim najbržom trakom auto puta. Da se na albumu nalazi samo ova numera, on bi zaslužio prelaznu ocenu. Srećom, tu je još nekoliko fenomenalnih pesama.
Tu prvenstveno mislim na šestominutnu “Fire Island (Phases)” u kojoj potpuno dominira gitara Nelsa Clinea. Na pola puta između The Byrds, Neila Younga i Television, ova psihodelična numera poprilično odskače od ostatka albuma, naročito njen drugi deo. Što se “klasike” tiče, “Lost (Planet Nice)” je klasičan Ranaldov pop koji vas nakon svakog novog slušanja tera da se vratite na početak, a “Xtina As I Knew Her” je klasična Sonic Youth pesma. Da i sam Lee voli na svoj način da se zeza sa klasikom čujemo u dve numere: prvo u pesmi koja otvara album “Waiting on a Dream” čija melodija podseća na Rolling Stones hit “Paint it Black”, a potom u “Tomorrow Never Comes” koja pored imena (gle čuda) ima vrlo sličan ritam kao najprogresivnija The Beatles pesma “Tomorrow Never Knows”.
Ovaj album je obavezno štivo ukoliko volite Sonic Youth… I ne samo zbog toga što zvuči kao njihov novi album bez Kim i Thurstona, već zbog činjenice da ima više boljih pesama nego npr. poslednje Sonic Youth izdanje “The Eternal”. Istina, ovde se nalaze 2-3, uglavnom sporije, pesme bez kojih bismo mogli preživeti (tu pre svega mislim na dosadnjikavu folk baladu “Hammer Blows”), no kada sve saberemo i oduzmemo “Between the Times and Tides“ je potpuno opravdao ona visoka očekivanja koja pominjasmo.
Još uvek se ne zna da li će i kada Sonic Youth ponovo zasvirati. Sudeći po hiljadama bendova koji se ponovo okupljaju, odnosno borbi za egzistenciju u savremenom svetu, gotovo sam siguran da je samo pitanje dana (ili godine) kada ćemo naleteti na vest da su svo četvoro u studiju gde spremaju novi album. A dok se to ne desi, ostaje nam da uživamo u njihovim solo projektima među kojima se ploča “Between The Times And Tides“ svakako kotira kao jedan od uspešnijih.
Dejvid Birn ekskluzivno za "Blic": Ljudi ne vole kliše muziku, važn
Dejvid Birn ekskluzivno za "Blic": Ljudi ne vole kliše muziku, važnija je iskrenost
Film "Ovo mora da je to mesto" reditelja Paola Sorentinija jedno je od duhovitijih ostvarenja koje je naša publika mogla da vidi na Festu, a od nedavno je i u redovnoj bioskopskoj distribuciji. Muzika igra veoma važnu ulogu u ovom filmu, budući da Šon pen igra propalu rok zvezdu koja kreće na put po Americi, a i film je svojevrsni omaž pesmi "This Must Be the Place" kultne grupe "Talking Heads". Nekadašnji vođa ove grupe Dejvid Birn pojavljuje se i u filmu u manjoj ulozi, a "Blic" ekskluzivno prenosi intervju s poznatim muzičarem.
Dejvid Birn (u sredini): Rekao sam Paolu da nemam nikakve ambicije da budem glumac, na šta je odgovorio da ne želi da u filmu budem ja, već da glumim Dejvida Birna
Na pitanje kako je došlo do saradnje između njega i Sorentina, Dejvid Birn kaže da je Sorentina sam upoznao za vreme evropske turneje.
- Iako mi je rekao vrlo malo o scenariju, pristao sam da uradim muziku za ovaj film, jer sam čuo da je njegov prethodni film “Il DIvo” dobio sjajne kritike. Ideja da napravi prilično veliki film na engleskom jeziku, nakon ne toliko poznatog italijanksog filma, učinila mi se kao prilično ambiociozni korak.
Šon Pen u filmu "Ovo mora da je to mesto"
Vi i glumite u filmu. Da li je to prvobitno bio plan?
Paolo je od mene očekivao tri stvari. Prvo, želeo je da moj bend, “Talking heads” i ja izvedemo jednu pesmu uživo u jednoj sceni. To nije bilo mnogo komplikovano. Drugo, u filmu mladi pevač/tekstopisac daje CD sa demo pesmama Šajen, liku koga tumači Šon Pen. Trebalo je osmisliti te pesme, pošto ih Šajen posle sluša tokom svojih putovanja. Te pesme je trebalo napraviti i tako da ne izgledaju završeno. Nije bilo teško da ih osmislim, ali nisam mogao ja to da pevam, jer bi ljudi prepoznali moj glas. Preko društvene mreže Majspejs, pronašao sam mladog irskog pevača u Njujorku, koji je obavio odličan posao. Treće – muzika za film. Paolo je imao ideju kakvu muziku želi i pustio mi je uzorke instrumentala, u stilu savremenih klasičnih komada.
Scena iz filma "Ovo mora da je to mesto" Da li ste samo Vi radili muziku?
Primetio sam da se u scenariju pominje Vil Oldham, poznat i kao “Bonnie Prince Billy”, čiju pesmu izvodi dečko koji u filmu svira u tržnom centru. Pa sam predložio Paolu da i Vil Oldham uradi neke pesme. Pozvao sam Vila, koga sam upoznao na turneji, i zajedno smo uradili par grubih verzija pesama. Tako je Paolo imao bolji uvid u ono što smo mi želeli da uradimo, pre nego što bismo uradili cele pesme. Bilo je zanimljivo iskustvo, imao sam prilike da radim sa stvari koje inače ne bih radio.
Kako ste se odlučili za stil koji bi pratio ovaj film?
Ime benda u filmu je “Pieces of shit”, što odmah nagoveštava da je u pitanju pank bend, te se muzika koju smo mi osmislili nije baš uklapala. Paolo nam jeste dao neke smernice – da napravimo jednu pesmu u melanholičnom maniru, a drugu malo veseliju. Lik Šajen je osmišljen po uzoru na Roberta Smita, pevača grupe "The Cure", pa sam rekao Sorentinu da ako želi tu vrtu muzike, da ja nisam najbolji izbor. On nije želeo to, mislio je da će Šajen više dirnuti muzika koja nema veze sa njegovim dotadašnjim zvukom. Trebalo je da čuje nešto što bi ga odvelo na neko drugo mesto.
Šta za Vas predstavlja pesma “This Must Be the Place”, po kojoj je film dobio naziv?
Začudilo me je što je Sorentino izabrao naziv moje pesme za naslov filma. Laska mi što se pesma pominje i čuje nekoliko puta filmu, a jednom je čak i izvodimo. Za mene, to je jedna prilično jasna ljubavna pesma. Ima izvesnu iskrenost u sebi, ali ne pominju se reči koje ste čuli već million puta o ovoj temi. Mislim da se zato dopala mnogim ljudima, jer deluje iskrenije od pesme čiji je tekst pun klišea.
Kako je bilo igrati Dejvida Birna? Paolo me je zamolio da se pojavim u nekoliko manjih scena i da igram sebe, što me je navelo da se zapitam - kako to da uradim? Rekao sam Paolu da nemam nikakve ambicije da budem glumac, na šta je odgovorio da ne želi da u filmu budem ja, već da glumim Dejvida Birna. To me je poprilično zbunilo, ali onda sam rešio, pošto se Šon Pen toliko uneo u ulogu, da jednostavno reagujem na ono što njegov lik govori, kao što bih i u stvarnom životu reagovao. Mi činimo jedan vrlo čudan par, lik Šajen i ja, ali nije nezamislivo da smo nas dvojica prijatelji.
Šta Vi mislite o Šajen, liku kog igra Šon Pen?
Kada mi je reditelj ispričao scenario, shvatio sam da će Šon Pen morati da bude u tom Robert Smit/Gotik kostimu skoro ceo film. On treba da vas natera da se saosećate sa njegovim likom, sa onim što se krije ispod karmina i te frizure. Postepeno otkrivate zašto njegov lik radi to što radi. Neke razloge saznate na početku, neke ne otkrijete do kraja. Sve to je osmišljeno pametno, tako da publika mora sama da složi slagalicu, da poveže stvari i nađe odgovore.
VIDEO > Trejler za film "Ovo mora da je to mesto":
Izdavačka kuća “Arhipelag” upravo je objavila kapitalnu istoriografsku studiju Aleksandra Rakovića "Rokenrol u Jugoslaviji 1956-1968" koja će biti predstavljena 4. aprila u 19h u Sali Amerikana u DOB-u.
Rakovićeva knjiga je istorija jugoslovenskog rokenrola od klasičnog, preko električarskog rokenrola, do bitnika i hipika.
"Rokenrol u Jugoslaviji 1956-1968." otkriva iznutra jedno vreme, njegove ljude i događaje. Predstavlja istoriju svakodnevice, društvenih i privatnih rituala, novih običaja i modernih izazova, oslobađanja seksualnosti u socijalističkom društvu, ideoloških i političkih drama koje su obeležile socijalističku epohu.
Ko su bili prvi rokeri, ko je prvi u Beogradu nosio dugu kosu, kada su počele da se nose mini suknje, gde je bila prva diskoteka, šta je značila gitarijada u Beogradu šezdesetih, koje su bile najvažnije rok grupe šezdesetih godina, kako je nastalo i teklo veliko rivalstvo Silueta i Elipsi, kako su izgledale rok scene u Beogradu, Zagrebu, Ljubljani, Sarajevu i drugim gradovima druge Jugoslavije?
Nastala na temelju sveobuhvatnog istraživanja i novog tumačenja ogromne građe o početnoj, herojskoj i integrativnoj fazi jugoslovenskog roka, knjiga "Rokenrol u Jugoslaviji 1956-1968. " opisuje put rokenrola od ideološkog izazova jugoslovenskom socijalizmu do saputnika ili čak saveznika.
Govoreći o značaju rokenrola kao jedinstvenog zvuka Hladnog rata ili o sličnostima i razlikama rokenrola u Jugoslaviji i državama Istočnog bloka, Raković pokazuje kako je rokenrol našao mesto u jugoslovenskom popkulturnom modelu i postao njegov nosilac sve do raspada SFRJ početkom devedesetih.
Ova knjiga takođe predočava razgovore sa svedocima i učesnicima nastanka i prvih decenija rok scene u drugoj Jugoslaviji, kao i reprezentativan izbor fotografija.
Među Rakovićevim sagovornicima nalaze se: rok muzičari Ilija Ika Stanić, Novak Džepina, Božidar Lari Plesničar, Branko Gluščević, Dragoljub Dika Đorđević, Branislav Marušić Čutura, Siniša Škarica, Branislav Anđelović, Bojan Hreljac, Feđa Trgo, vlasnik prve diskoteke u Beogradu Lazar Šećerović, pevač zabavne muzike Minja Subota, Svetozar Gligorić, rok novinar Peca Popović, ondašnji političari Tomislav Badovinac i Rajko Danilović, i mnogi drugi.
Aleksandar Raković (Beograd, 1972) doktorirao je istoriju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Autor je knjige "Jugosloveni i Irska revolucija 1916-1923." (Beograd, 2009). Živi i radi u Beogradu.
