НОВОСАДСКИ ДОГОВОР 1954 г.

[Читач]

ИЗНУЂЕНА ЋИРИЛИЦА У ЈНА ТЕК ПРЕД РАСПАД ЈУГОСЛАВИЈЕ


Народ са овим случајем није упознат, војна лица јесу. Године 1983. ја сам у ЈНА самоиницијативно (нико није "стајао иза мене", нисам био ничија "продужена рука"!) покренуо питање запрепашћујућег несклада између прописа о "равноправности писама у ЈНА" и праксе у којој није било ни "р" од равноправности. Команди армије у Нишу сам доставио писани "роман" који је имао свој "цивилни" део - "Равноправност напред, ћирилица СТОЈ!" - и "војни" део - "Да ли је Вук способан за службу у ЈНА?" Текст сам претходно показао команданту у јединици. Кад га је прочитао, смрзао се и запрепастио:

- Јебо те бог! Да ти право кажем, мене боли ***** и за ћирилицу и за латиницу, али да ћирилица није равноправна - није!

Доста дуго сам чекао реакцију. Од мојих колега нисам очекивао да ми се придруже у овој акцији, али сам очекивао само, кад дође до расправе, да кажу: Овај човек говори истину! И нека одмах седну и ћуте. По јединици се шушкало: "Фића је у праву". У команди армије - мук! Виде да сам таксативно цртицу по цртицу наводио дречаве чињенице, с једне стране, али са друге стране нико није имао муда да се отворено изјасни, јер је ово био политички случај без преседана, па су сви чекали шта ће рећи "они одозго" да би имали „своје мишљење“. Што се тиче ћирилице, нико није ништа могао да оповргне, али ја сам у тексту отворено за то стање оптужио "и највише политичко, државно и војно руководство земље!" После непријатно дугог времена командант ме је обавестио да се генерал Александар Спирковски, начелник штаба нишке армије, интересује да ли ја "остајем и даље при својим ставовима". Обавестио сам га да може слободно да пренесе претпостављеном да - остајем! Из тога сам ја наслутио да моја акција "тамо" није добро примљена.

Ускоро ме је командант обавестио да одем у Команду армије на разговор. И њему је већ било јасно да ме тамо неће дочекати "добродошлицом", па ме је упозорио: "Не дозволите да вас испровоцирају". Дотле је мој командант био на мојој страни, и овим саветом је хтео да ми помогне. У армији сам затекао генерал-мајора Милана Ружиновског (секретар Комитета СК нишке армије), и пуковнике Радојевића и Илић Видака, који су баш тих дана вршили примопредају дужности секретара СК команде армије и приштапских јединица. Генерал Ружиновски се узнемирено дрхтећи журно спремао да негде оде, и рекао ми је: "Ја сад морам да идем, нека они (пуковници) кажу своје, реците и ви своје, па да се преиспитамо". Из тога ми је било јасно да ја треба да се преиспитам, и да ће у ЈНА и даље у прописима стајати "равноправност писама", а у пракси... У живот се кладим да је генерал Ружиновски (Македонац мора да зна како његов народ држи до ћирилице!) желео да избегне овај разговор, и да му је "сад морам да идем" било само изговор.

Пуковници су у разговор са мном кренули у маниру "сад ћемо ми њега прејебати, па да се вратимо свако своме послу". Међутим, они једну, ја три! Они једну, ја шест! Опа, бато! Оваквог саговорника до сада нису имали! Пуковник Радојевић (не знам му име) је оправдавао тадашње стање са „равноправношћу писама“ и чак говорио о „процвату ћирилице код нас“! Ћирилице ни од корова, а он говори о „процвату ћирилице“! И ругао ми се: "Шта ти мислиш, да ћемо ми сада на пола пушака написати ћирилицу, а на пола латиницу, па их такве послати у јединице"? А онда - ново изненађење: "Ја мислим да ми овај разговор - завршимо", а ја сам сматрао да га нисмо честито ни почели! И он је размишљао као генерал Ружиновски – да изврда врућ кромпир и – клисне.

На улици сам чуо од команданта из друге јединице да му је мој командант уз грохотан смех причао: "Наредили су ми да разговарам са Филиповићем, кад оно уместо да он промени мишљење, после његовог текста ја сам променио мишљење!" По јединицама су одржавани састанци на којима се помињао "онај националиста Филиповић". У моју јединицу су послати пуковници Илић Видак и Илић Михаило. Пуковник Видак је рекао да ја "поткопавам борбену готовост Армије, рушим братство и јединство и да скрнавим успомену на милион и седамстошест хиљада жртава НОР-а", на шта сам му ја одговорио: "Да ли су тих милион и седамстошест хиљада жртава пали за протеривање ћирилице, или баш за националну равноправност"? Касније су моје колеге коментарисале: "Фића рекао две речи и запушио му уста. До краја састанка више није отворио уста".

Кад, 2.2.1989.у војном листу "Народна армија", који је од Новосадског договора излазио само на латиници, изашао је уоквирени кратки текст:




У живот се кладим да је до те промене дошло под утицајем мојих "таксативних цртица", мада им је за прелазак из дупета у главу требало 5 година.

Колеге су се – сећајући се оних политичарских етикета које су ми пришивали – хватали за стомак од смеха и задиркивали ме:

"А поткопаваш борбену готовост, поткопаваш"!





Ћирилична најава у латиничном листу:




Последњи латинични број:




Први ћирилични број после 40 година братства и јединства:




После 40 година сетили су се да „дају свој пуни доприниос равноправности језика и писама“, пред сам распад државе!

http://чуварићирилице.срб/свитак_38.Срб

 

[Читач]

КАСНИТЕ, КАСНИТЕ!


У НАЗОЧНОСТИ РЕДАРСТВЕНИКА И ХРВАТСКЕ ДРЖАВЕ


Борово. Држава јутрос поставила двојезичне табле, у подне истог дана грађани их разбили и скинули.


Срби у Србији су то урадили још у другој половини прошлога века. Без чекића, без гужве, без разбијања. Једноставно – загрљајима и пољупцима братства и јединства и невидљивим чекићем – Новосадским договором.








[url=https://flic.kr/p/GHBZUr][/url]

 

[Читач]

ОТВОРЕНО ПИСМО ПРЕМИЈЕРУ ВУЧИЋУ


Приликом представљања нове владе у Скупштини премијер Вучић је први пут јавно говорио о ћирилици. Нишки чувари ћирилице су му упутили ово отворено писмо.

http://чуварићирилице.срб/свитак_42.Срб

 

[Читач]

ПРВО РЕАГОВАЊЕ


Mihajlo Todic: Moram da napisem latinicom jer pisem s telefona
JNA, Sibenik 1989. Ja dezurni u kasarni. Trebalo bi da popisem vojnike koji bi kod kapetana na razgovor za odsustvo. Da ne bih isao od jednog do drugog, na tabli u ucionuci napisem obavestenje o spiskuza razgovor. Popodne dodje jedan Slovenac, super lik, sjajno smo se druzili, i pita zasto mu nisam rekao za sluzbeni razgovor. Pokazem mu tablu, a on kaze da ne ume da cita cirilicu!!
Ja se zbunim. Kako ne ume? Kaze, nikad nije ucio. Pogledam, a na spisku stvarno nema Slovenaca i Hrvata.
Jel' tako, kazem. E, naucite cirilicu pa cete na odsuatvo!
Bilo jos slicnih situacija sa pismom, ali ovo je bila "najmasovnija".

 

[Читач]

ПОСЛЕДИЦЕ НЕЈЕДНАКОГ ТРЕТМАНА НОВОСАДСКОГ ДОГОВОРА У РАЗНИМ ДЕЛОВИМА ЈУГОСЛАВИЈЕ


Двоазбучје – за неке „богатство“, за неке „ексер у ципели“.

На „Фексбуку“ се развила дискусија о приликама са ћирилицом код нас.

Бранислав Бошњак:

„Мене то уопште не изненађује јер они не поштују писмо прађедова .Али имам предлог за сваког кога у федерацији заустави полиција и хоће да казни, нека онда искористе своје законско право да им полицајац напише казну ЋИРИЛИЦОМ , провјерено дјелује, казне се не плаћају јер су у већини случајева службеници полиције неписмени, не пишу ћирилицом“.

 

[Читач]

УНИЈАЋЕЊЕ – МОСТ ЗА ПРЕЛАЗ ПРАВОСЛАВНИХ У КАТОЛИКЕ

НОВОСАДСКИ ДОГОВОР – МОСТ ЗА ПРЕЛАЗ СРБА СА ЋИРИЛИЧНЕ НА ЛАТИНИЧНУ ОБАЛУ!


ОКОЛНОСТИ ПОД КОЈИМА ЈЕ ДОШЛО ДО УНИЈАЋЕЊА


„Послије бискупа Николе постане загребачки бискуп Петар Домитровић, за којега се доказује да је потекао од српско-православних родитеља. Овај бискуп стане још већма бранити бискупска права на насељене земље, иштући од цара најодлучније: да му се Србљи подвласте као раја, па да му редовно плаћају данке и десетке. Али овај бискуп сегне и даље. Он се ухвати за стародавне законе, па не хтједе уза се трпјети новога православнога владике кога је поставио српски патријарх, већ захтијеваше да се владика Симеон поунијати и да њега призна за свога старјешину или митрополита. Он сматраше насељени православни народ као да је њему подвлашћен са стране духовне управе, а православни владика као да не може никако бити у његовој бискупији, већ само као његов намјесник или како бискупи зваху: „викар“. Тако је владика Симеон дошао у сукоб са бискупом, и због своје владичанске власти, а и због земаља које је манастир Марча заузео. И у тој невољи и искушавањима пристане владика да призна унију са Римском Црквом, а бискупа за свога митрополита. А онијем читаоцима који право не знаду што је унија са Римском Црквом, или што ће рећи: поунијатити се – ево да им најкраће кажем.


ШТА ЈЕ УНИЈА?


Унију са Римском Црквом изумио је практични Рим управ за оне народе који припадају Православној Цркви. Па ево какав је то изум: Православној Цркви оставља се недирнут и неповријеђен цио њезин обред за све молитве и у цркви и изван цркве; оставља се црквени језик и све црквене књиге, одежде и сасуди, сав намјештај у цркви, читање и појање, календар, празници и постови; оставља се свештеницима брада, одијело и женидба; шта више: оставља се и читање Никејско-цариградског Символа – у први мах – и без оног уметка Римске Цркве „и од Сина“. Дакле, Православној Цркви оставља се у први мах све недирнуто; али само да призна: е је римски папа Божији намјесник на земљи, и по томе једини господар над цијелом Црквом. Главно је дакле да они који се поунијате да признаду папско старјешинство; и онда их Рим већ сматра својима и подвлаштава их Пропаганди. Ова се онда стара за њих и поступа како она зна да их мало по мало званично сједини с Римском Црквом. У почетку не дира им се ни у шта; али када се мало по мало привикну на папско старјешинство, онда се све полагано иде за тијем да се истисне православна а уведе римска наука о вјери. Унијатски проповједници највећма се старају да свештенике добију за се, а народ заваравају и забављају црквеним обредима, непрестано хвалећи како су ти обреди лијепи и свети, баш као и познати бискуп што но се хвали данас како се је у нашој цркви „топло помолио Богу као и у својој катедрали“.


Унија је дакле као неки вјештачки вјерски мост преко којег се прелази из Православне у Римску Цркву. То је управ полутанство које траје док се поунијаћени не полатине са свијем, или како се рече у народу: док се са свијем не пошокче и не покрање!“


(Манојло Грбић: „Карловачко владичанство – Прилог к историји Српске Православне Цркве“ књ. I, Карловац 1891.)


Они наши сународници који се мрште на ћирилицу сад ће ликовати: „Па ето, видиш, не дирају им ћирилицу“. Да, „док се поунијаћени не полатине са свијем, док се не пошокче и покрање“.


А даљи поступак је:

- ћирилица преко латиничног моста,
- православље преко католичког моста,
- Срби преко хрватског моста.


Дубровчани су вековима писали ћирилицом и нису били Хрвати. Данас не пишу ћирилицом и изјашњавају се као Хрвати.

Први стуб носач који треба срушити је ћирилица. Остале стубове и не треба рушити, мост ће се стропоштати под сопственом тежином...

 

[Читач]

ЖЕДНОГ ПРЕКО ВОДЕ

На Новосадском договору смо видели мамац, који нам је изгледао прихватљив, а иза мамца је била удица коју нисмо видели. Данас видимо њен учинак.


Богатство двоазбучја, прва фаза:




Богатство двоазбучја, поодмакла фаза:




Богатство двоазбучја, завршна фаза:

 

[Читач]

ЋИРИЛИЦА У ПОПИСИМА СТАНОВНИШТВА – ЛАКМУС ПАПИР СРПСКЕ СЛОБОДЕ

НОВОСАДСКИ ДОГОВОР - БРАНИТЕЉ ЈУГОСЛАВИЈЕ ОД ЋИРИЛИЦЕ

Пописи становништва српског народа су спровођени у разним временима и у разним државама у којима је наш народ живео. Јавно саопштавање резултата тих пописа од стране државâ потпуно одсликава степен слободе српског народа у коришћењу свог ћириличног писма. У Хабсбуршкој монархији те прилике су се мењале, па је ћирилица бивала присутна или одсутна у складу са тренутном политиком Двора према Србима. У ДФЈ/ФНРЈ/СФРЈ те прилике су се такође мењале. Преломни тренутак је објављивање Новосадског договора, па је после њега ћирилица у јавним саопштавањима резултатâ пописа имала третман баш као у Хабсбуршкој монархији у време немилости Срба или за време рата против Србије и Црне Горе. Постјугословенске Хрватска, Црна Гора и Босна и Херцеговина су само наставиле са политиком Југославије започетом Новосадским договором и придружиле се у томе Хабсбуршкој монархији из времена немилости Срба. Тамо су Срби и ћирилица и данас у немилости.


http://чуварићирилице.срб/свитак_44.Срб