НОВОСАДСКИ ДОГОВОР – УДРУЖЕНИ ЗЛОЧИНАЧКИ ПОДУХВАТ!
Сваки полицајац, судија и тужилац ће потврдити да лопови и други криминалци нису глупи људи. Напротив! У њиховој укупној „збирци алатки за рад“ памет заузима видно место! Слично се догодило и са онима који су радили на искорењивању српске ћирилице.
Српски народ се први пут срео са нетрпељивошћу римокатоличке вере према његовом ћириличном писму још у Аустријском царству, у коме је католичанство била државна вера, па су се Двор, црква, судство, школство и војска свим силама обрушили на српски народ и његову православну веру, као и на јулијански календар и ћирилично писмо као обележја православне вере, са циљем да Србе одвоје од православне Русије. Ови насртаји су били најсуровији у време царице Марије Терезије, када је граничарски официр Филип Радотић био осуђен на смрт зато што није пристао да – пређе на унију! Србима је било забрањено:
- Да своју децу крсте у православној вери и у православним црквама;
- да у животу и школи користе своје ћирилично писмо;
- да својој деци дају презимена на „ић“, па одатле и данашња презимена пречанских Срба – Бугарски, Петров, Бошков, Марков, Попов, Поморишац, Сувајац, Курјаков, Малешев, Перичин, Драгин, Каћански, и сл;
- да своје мртве сахрањују на католичким гробљима, али да би било неприметније сахрањивања су забрањена
дању, па су Срби то чинили кришом по шумама, утринама, крај путева, по својим двориштима, итд, јер зна се каква је у оно време била спремност народа на ноћни боравак на гробљу;
- да своје цркве граде у православном стилу, и био је дозвољен само „барокни стил“ („језуитски стил“), па одатле све православне цркве на некадашњем простору Аустријског царства личе на католичке;
- да се насељавају у одређене области и одређена насеља.
Поред ових изричитих забрана и насртаја на православље и ћирилицу, који су били нескривени и видљиви „из авиона“, коришћена су и прикривенија, префињенија, али лукавија и подмуклија средства. Под видом „финансијске уштеде“, Србима је било понуђено да своје књиге могу да штампају само у одређеној штампарији (унијатског јерменског мехитаристичког манастира!), која је била под контролом и утицајем двора, па су Срби више пута одбијали да преузму и користе такве „јефтиније“ и „православне“ књиге кад су видели да у њима има смишљених подвала и протурања католичких верских одредби. Када је Србин узимао новчани зајам, дискретно му је саопштавано да паре не мора да врати ако са породицом – пређе на католичку веру.
Па ипак, и у таквим најсуровијим околностима, Срби су ћирилицу неговали, користили, чували, бранили и преносили на своје потомке, јер су је сматрали за суштинско својство свог верског и националног идентитета. Када је после Берлинског конгреса 1878. г. Босна и Херцеговина предата на управу Аустро-Угарској, аустријски гувернер Бенјамин Калај је покушао да Србима одузме њихову ћирилицу и наметне им хрватску латиницу, али су Срби са својом православном црквом и својим грађанским сталежом томе пружили такав отпор, да је двор одустао од забране ћирилице, па после тога Срби више нису морали да се одазову суду ако им позив није био уручен баш на ћирилици! У време највећих опасности за српску ћирилицу, она је била сигурна, јер су је Срби сматрали као суштинску одлику свог бића, као хлеб насушни, као ваздух који се дише, као свој живот!
У комунистичкој Југославији, у којој су главну реч водили Јосип Броз, Едвард Кардељ и Владимир Бакарић, „атеисти католичке вере“, бивши поданици хабсбуршке монархије рођени и одрасли на мржњи према православљу и ћирилици, увидели су погодну прилику да коначно спроведу вишевековни план о искорењивању српске ћирилице и њеном замењивању латиницом. Знајући да католичко насиље у монархији није дало резултате, одлучили су се да исти циљ постигну лукавством, подвалом, загрљајима „братства и јединства и националне равноправности“. Одмах по доласку на власт нису губили време и дали су се „на посао“:
-Из Морзеове телеграфије и радио-телеграфије избацили су српску ћирилицу са 30 знакова и заменили је „неутралном“ латинском абецедом са само 26 знакова;
- Сви телепринтери у војсци, на пошти и у предузећима имали су само латиничну тастатуру, што је по дефиницији искључивало могућност коришћења ћирилице;
- Телевизија Београд је првих 20 година свог постојања, од 1958 – 1978. године, користила искључиво хрватску латиницу у својим програмима, иако су сви остали републички ТВ центри слободно користили своје језике и писма. Бројне генерације српског народа су рођене и одрасле а да на телевизији нису виделе ни једно ћирилично слово, што је код њих већ створило „стечени рефлекс“ да је ћирилица „застарело, превазиђено и за савремену технику неупотребљиво писмо“.
- До 1961. године регистарске таблице на возилима су означавале републике: S = Словенија, H = Хрватска, БХ = Босна и Херцеговина, ЦГ = Црна Гора, С = Србија и М = Македонија, што значи да су чак 4 републике имале ћириличне регистарске таблице, а од 1961. године таблице су означавале градове, и све су само на латиници.
- Без остављања писаних трагова, чак и без телефонских разговора, само у личним сусретима републичких, среских, градских и општинских секретара Партије, усменим путем „у четири ока“ преношена су наређења власти о повлачењу из употребе ћириличних писаћих машина, па чак и најновијих, и њиховом склањању у подруме, магацине, складишта, буџаке за прибор чистачицâ и сабиралишта секундарних сировина (отпаде), и забрани њихове даље производње и увоза. У употреби су остале само латиничне машине. Сва документа која су грађани добијали од државе била су писана искључиво латиницом.
19.1.1974. године смењен је декан Економског факултета у Нишу зато што је тражио да се ћириличне писаће машине „пусте из затвора“ и врате у употребу. И то смењивање је било застрашивање Срба да не ометају спровођење „дугорочног приступа овом проблему“.
- У продавницама, етикете на индустријским производима биле су искључиво на латиници, што је у доброј мери код грађана уздрмало и њихово сећање на ћирилицу.
- Појава рачунара, који су дуго имали искључиво енглески језик, меније и латинска слова, код грађана је готово запечатила њихов интерес за ћирилицу.
- Кад су се појавили мобилни телефони, који као и рачунари нису имали ћириличне исписе нити могућност слања СМС порука на ћирилици, грађани то више нису ни примећивали.
- У ЈНА (Југословенској Народној Армији, оружаним снагама бивше ФНРЈ/СФРЈ) у прописима је важила „равноправност писама“, а која је у стварности изгледала овако:
- У војном школству – уџбеници, учила, дипломе – искључиво латиница;
- у војној администрацији – личне карте, здравствене и партијске књижице,
обрасци, формулари, дозволе за излазак у град, техничке књижице за оружја,
оруђа, моторна возила и инжењеријске машине – искључиво латиница;
- предмети који су појединцима и јединицама додељивани у знак признања –
медаље одличног стрелца, заставице „Најбољи возач“, заставице „Најбоља
јединица“, пехари у спорту – искључиво латиница;
- војна штампа, периодика и стручни часописи – искључиво латиница;
- у Војнофилмском центру „Застава филм“ сви документарни и наставни филмови
– искључиво латиница, итд до последње поре живота у тој војсци. Једино место
где је постојала ћирилица била су родитељска писма војницима. То је једино
где војска није могла да изда команду „На десно равнајс“, или „Равноправност
напред, ћирилица – СТОЈ“! Међутим, године 1980. (Тито је још био жив!)
војници и морнари у гарнизону Пула су приметили да родитељска писма
војницима која су била адресирана ћирилицом –
нису доспевала у касарне!
Неки дежурни „чувар ћудоређа“ је био на таквом месту да је могао да
цензурише војничку пошту и да ћирилична писма скреће у отпад.
- Телетекст на телевизији и дан-данас не постоји једино на српској ћирилици. Руси, Грци, Хрвати, Бугари, Македонци и остали европски народи немају „техничких проблема“ да на телетексту користе своја писма.
Све то уопште није било ни „случајно“ ни „спонтано“. Све је то било спровођење одлука Новосадског „договора“ из 1954. године, лукаве и подмукле досетке југословенског комунистичког руководства, тачније „аустро-угарске тројке“ која је практично владала Југославијом. Уместо провидних сурових метода насиља Марије Терезије, они су одабрали да исти циљ постигну братским загрљајима и пољупцима „братства и јединства и националне равноправности“. Новосадски „договор“ је имао своје
објављене циљеве – „равноправност писама и богатство двоазбучја“ – и своје
необјављене али стварне циљеве – искорењивање српске ћирилице и њено замењивање хрватском латиницом!
Ето, злочинци су свој циљ постигли изокола, без видљивог насиља, злоупотребом памети и дугорочним планирањем: Створити такво окружење у коме ће они који се рађају и одрастају уз превласт латинице – сами наставити да занемарују ћирилицу и да као „своју“ користе латиницу. Да се туку за туђе у уверењу да бране своје!
„Шта хоћете, ми нисмо окрвавили руке, ви сте сами завршили наш посао“!
Izvor:
HTML:
http://xn--80adklaaax5bc1a9bc9z.xn--90a3ac/%D1%81%D0%B2%D0%B8%D1%82%D0%B0%D0%BA_5.%D0%A1%D1%80%D0%B1
